Црквена архитектура

[Guest Настасија]

Физичка изградња спомен - храма Св. Саве



Сјај Храма Светог Саве
Пише: Архитекта професор Бранко Пешић, Протомајстор

1.Позив код Германа
2.Комунисти најзад попустили
3.Светиња поново расте
4.Свет упознао српског светитеља
5.Блиста златни крст
6.Ратови коче радове
7.Понос свих Срба


ПОЗИВ КОД ГЕРМАНА

ПОЗВАН сам од секретаријата патријарха Германа да дођем у Патријаршију 22, спетембра 1984. године. Пригодно обучен, узбуђен, приступио сам двору Патријаршије. Дочекан сам на главним вратима, наспрам Саборне цркве, и уведен на високо протоколан начин. Осетио сам да је нешто важно у питању. Увели су ме у просторију где су се налазили Његова светост патријарх Герман и др. Ђорђе Пешић, кога сам одраније познавао, међутим патријарха Германа дотле нисам упознао. Уз упознавање и поздраве почели смо обичне разговоре. Није потрајало дуго, патријарх ми свечано, са мало речи, саопшти:
''Господине Пешићу, изабрани сте да будете архитекта наставка пројектовања и градње Светог Саве, што подразумева и организацију свих прпремних радова, оснивање градилишта и све што је потребно да се настави градња напуштеног храма''.
Истог момента ме је облио хладан зној и побледео сам од узбуђења.Умешао се у разговор и патријархов лични лекар др Ђорђе Пешић и разговор је на неки начин олакшан. Патријарх ми је саопштио да имају планове које су добили од архитекте Александра Дерока и да би било добро да следећег дана прегледамо те планове и да их узмем као помоћ у даљем раду. Разговор је потрајао скоро цело пре подне и поново заказан за 24. септембар, када ћемо прегледати планове. Из Патријаршије сам испраћен исто тако свечано као што сам и приступио.
СЛЕДЕЋЕГ дана одмах сам отишао до напуштених зидина храма, а посетио сам и свештенике у малој цркви Св. Саве. Јавио сам се старешини цркве проти Бранку Татарину и поздравио се са свим свештеницима братства. Они су били већ упознати са мојим именовањем и са одушевљењем и симпатијом ме прихватили. За прво време одређен ми је сто за рад. Обишао сам са њима храм. Сва врата су била зазидана тако да се унутар није могло ући. Договорили смо се да се позову зидари да сруше провизорне зидове у вратима. Уранио сам 24. септембра код патријарха и после православног поздрава, одмах смо приступили послу, односно прегледу планова које је после окупације предао Патријаршији архитекта Александар Дероко, који је том приликом рекао да их је сачувао закопавши их у земљу. Интересантно је да су немачки нацисти специјално уништавали све што има везе са храмом Св. Саве.

Прва акција Одбора је била подизање мале цркве-капеле, која је названа храм Светог Саве- Претходник.
На простору за будући храм изграђена је црквица за 57 дана и освећена 10. маја 1895. године. Пројектант је био арх. Виктор Луконски, а статичар и надзорни инжињер градње проф.инж. Војислав Зађина.
Црква и данас, као парохијска, служи православним верницима.
У Летопису цркве Св. Саве наводи се да су плацеви на замишљеној локацији Светосавског платоа, већином откупљени, а нешто и добијени (Макензи), све укупно: 58.518м2 земљишта.
Одбор за изградњу храма Св. Саве одлучује 1904. године, на стогодишњицу Карађорђевог устанка, да се путем конкурса прибаве скице за храм у српско-византијском стилу.
Сматрајући да нема довољно стручњака у земљу за оцену обављеног рада, Одбор се обратио за стручну помоћ Уметничкој академији у Петрограду, са молбом да на основу израђених услова за конкурс исте прегледа, допуни, такође да приспеле радове на конкурс прегледа и да одговарајуће мишљење. Уметничка академија је одговорила позитивно. Конкурс је објављен у ''Србским новинама'' , 13. маја, 1905. године.
На конкурс је приспело 5 радова. Уметничка академија је прегледала све радове и констатовала да ниједан рад не може да усвоји за коначну реализацију. Митрополит Инокентије и Одбор, после овог неуспелог конкурса, нису тражили нова и друга решења за пројекат храма.

Године 1912. избија рат са Бугарима, а светски рат 1914. године.
НА вест да је донета одлука да се гради храм Светом Сави настала је полемика у штампи о томе - где је спаљен Св. Сава? Вероватно да је о овоме прву идеју дао Глигорије Возаревић, београдски књижар, код кога су се окупљали љубитељи књига. У народу, као и у цркви, знало се да су негде на Врачару спаљене мошти. Родољубиви Возаревић подигне крст на месту где је он сматрао да се то десило, у мају 1847. године, и обоји га црвеном бојом. Тај крај је назван Црвени крѕт.
Проф. др Љубомир Дурковић Јакшић, у својој књизи ''Подизање Храма Св. Саве на Врачару'' опширно пише о претпоставкама места спаљивања. Такође, у ''Трговинском гласнику'' развија се полемика око места спаљивања. Спомиње се место на Врачару ''мајдан'', то је вероватно место које ми данас зовемо ''Ташмајдан'', затим ''Чупина Умка'' , место старог гробља које се налазило између цркве св. марка и Сеизмолошке станице на данашњем Ташмајдану, а такође и простор између цркве св. Марка и данашњег парламента, које се у своје време звало Батал хамија.. По причи, Синан-паша је био потурица, пореклом православни Србин, а неки мисле православни Арнаутин, па је у знак кајања подигао Батал хамију на месту спаљивања. Било је и предлога да се, како не знамо где је тачно место, храм подигне у центру града поред Краљевског двора и Народног парламента.
Изабрано или одређено место било је, по мом мишљењу, најбоље, јер је доминантно у Београду, и налази се у основи главне Улице краља Милутина, односно, на главном београдском потезу од Калемегдана, преко Теразија, Лондона, Славије до храма св. Саве.
ПОСЛЕ рата обнавља се рад Друштва почетком 1919. године. С обзиром на извршено уједињење и новонастале прилике, унете су неке измене у правилу Друштва, а 12. фебруара 1920. изабран је нови главни одбор Друштва.
Председних Одбора патријарх Димитрије, 1926. године расписује југословенски конкурс. Конкурс је, са 22 приспела рада, успео.
Конкурсна комисија је стекла убеђење да ниједан од приспелих радова није задовољио у потпуности и дао архитектонско решење, како ентеријера, тако и спољашње монументалности...Оцењивачки суд одлучио је да се прва и трећа награда ником не додељују, а другом наградом награђен је рад архитекте Богдана Несторовића са 60. 000 динара.
Како конкурс није доделио прву награду у Друштву се отвара дискусија на који начин да се приступи реализацији пројекта за храм. Доласком патријарха Варнаве, 1930. године, на престо СПЦ, убрзано се приступа коначној одлуци за израду пројекта. Патријарх Варнава на седници Одбора изјављује: ''За израду плана решили смо да позовемо признате стручњаке који ће дати прототип за храм српског светитеља. Хоћемо да буде у мермеру, рељефима, украсима, у мозаику и фрескама изложена сва наша историја, живот и догађаји...''

Избор је пао на професора арх. Богдана Несторовића, (1901-1975) који је добио највишу награду на конкурсу и на професора арх. Александра Дерока (1894-1988). Спајајући ова два врсна и надасве, по знању и таленту, афирмисана архитекта, тежило се неспорно да се на пројекту добије огромно знање професора Несторовића и ликовни таленат професора Дерока. Избор није могао да буде бољи! Њима је прикључен проф. инж. Војислав Зађина (1888-1951), реномирани конструктер. У исто време почиње преко штампе, преко седница секција архитекта Богдана велика дискусија за и против усвојене концепција, стила, начина расписивања конкурса итд.

[Guest Настасија]

Богдан Несторовић и Александар Дероко, скица за Храм Св. Саве у Београду 1931.

КОМУНИСТИ НАЈЗАД ПОПУСТИЛИ

ЈАВНА полемика, која је очигледно узнемирила јавност, достиже своју кулминацију резолуцијом Удружења југословенских инжињера и архитеката- секција Београд, донетом на скупу 11. фебруара 1932. године.

Иста резолуција са пропратним текстом који садржи као основ захтев да се конкурс понови, достављена је краљу Александру, патријарху варнави, Друштву за подизање храма и Министарству правде, грађевина и просвете. Краљ Александар у насталој ситуацији ставља свој вето на одлуку Друштва, односно обуставља даљи рад по усвојеном плану.

Патријарх Варнава са неколико чланова одбора и стручњака одлази на састанак са краљем. После исцрпног приказа планова и концепције усвојеног решења, са детаљним приказом о величини храма, урбанистичким решењем Савинаца, краљ је, уз своје сугестије, дао пристанак да се приступи изради пројекта храма,  премеа изложеним решењима.

ОДЛИКОВАЊЕ ДЕРОКУ

ГЛАВНИ пројектант храма арх. Богдан Несторовић био је мој професор на Архитектонском одсеку Техничког факултета којег сам изузетно поштовао и од којег сам много научио. Веровао сам да у његовом стану има доста документације. Најавио сам се супрузи покојног професора и отишао у стан у Милоша Великог 28. септембра 1984. године. Дочекала ме је у друштву симпатичне унуке. Објаснивши свој задатак, молио сам да ми помогне у налажењу ма какве документације  о храму која се затекла у њиховој кући. Унука је следећих дана прегледала и подрум и таван и осим неколико писаних докумената није нашла ништа.

Удата кћерка професора Несторовича, која је била такође архитекта, помагала је, али ништа није нађено. У бившем кабинету проф. Несторовића на Архитектонском факултету такође није нађено ништа, осим приче, да су немачки војници, који су имали свој штаб на факултету, своје планове и документацију бацили кроз прозор. Ишао сам, касније, и у Академију наука и у државне архиве и нисам ништа нашао.

Јавио сам се телефоном професору Александру Дероку, такође моме професору са студија, да му саопштим новост о великом задатку који ми је поверен и да га замолим за састанак. После извесног времена састали смо се у његовом стану. Провели смо у разговору, уз мезе и ракију, цео дан ( осмех). На растанку ми је проф. Дероко обећао пуну подршку, али са нагласком - само мени. Споменућу овде да сам после неког времена упутио предлог патријарху, да професору Дероку додели орден Св. Саве првог реда. Проф. Дероко је био јако изненађен признањем, али није желео да дође у Патријаршију да га прими ( због болести или само њему познатих разлога ). Замолио сам патријарха да му се орден преда у стану и патријарх је то учинио лично, на опште изненађење и дивљење.

Други велики посао био је организовање архитектонске екипе, односно бироа који би преузео рад на изради пројекта за разне дозволе од урбанистичких до грађевинских.

После извесног времена отишао сам код патријарха и изнео седам основних задатака које треба решити:

1. Оформити идејни пројекат храма по данашњим прописима.

2. Затражити повраћај секвестриране црквене имовине тј, зидина храма, мале цркве Св. Саве и парохијског дома са одговарајућим земљиштем.

3. Организовати припремне радове за организацију градилишта и прегледати изведене радове и стубове као и друге радове урађене пре рата.

4. Тражити урбанистичко-техничке услове наставка градње.

5. Припремити свечано освећење простора храма са полагањем нове повеље наставка градње спомен-храма Св. Саве.

6. Израдити главни пројекат, који треба да добије све сагласности и грађевинску дозволу.

7. Наставити градњу храма Св. Саве.

ПОВЕЉА ИСПОД ОЛТАРА

СВЕТИ синод је заказао заседање Светог архијерејског Сабора 10. маја 1985. у Патријаршијском двору. Донета је одлука да се у недељу 12. маја у започетом храму Св. Саве одржи архијерејска литургија којом приликом ће се обележити

390-годишњица спаљивања моштију Св. Саве и 50- годишњица почетка израдње спомен-храма са освећењем зидина и полагањем повеље.

Обратио сам се грађевинском предузећу ''Рад'' за припремне радове, уређење терена, формирање градилишта са одговарајућим баракама за рад пројектаната и градилишта. Најзад смо пробили зидове на улазима у храм и прегледали унутрашњост храма. Нашли см остатке провизорних зидова и гаража и магацина и велику површину под травом, неуређену, запуштену, пуну смећа, епрувета и шприцева које су остављали наркомани који су ту имали склониште. Предузеће ''Рад'' је предузело све што је потребно да доведе у ред цео терен у храму, а ја сам урадио пројекат за свечану литургију са великим подијумом и надстрешницом и два мања подијума за хор и почасне госте.

Прегледајући храм претпоставио сам да је прва повеља, која је стављена 10. маја 1939, негде у осовини олатра, односно у апсиди олтарског простора. Током 1002. године када се копало за крипту, моја претпоставка се показала као тачна. Место нове повеље је било изнад старе.

Велико узбуђење је било 12. маја 1985. у Београду и целој Србији. Нисмо могли да верујемо да најзад почињемо изградњу храма, да је комунистичка власт најзад попустила, да је наш патријарх Герман успео да после 88 молби најзад приволи власт да да дозволу за продужење градње храма. Све је било спремно за велику литургију. Тамни облаци су се надвили над Београдом, стрепели смо да ће падати киша. Народ се слива о из свих крајева града, храм је био потпуно испуњен, Светосавски плато и простор око храма такође. Хор смештен на подијуму имао је око 300 певача, састављен из хорова београдских цркава под управом диригента г. Душана Миладиновића. У часу кда се појавио патријарх Герман са двадесет архијереја, двадесет седам свештеника и двадесет два ђакона, грануло је изненада сунце, на опште усхићење. Прича се да је на 1.000 метара од храма и даље било облачно. По мојој слободној процени на свим просторима око храма и у храму било је око 100.000 грађана. После литургије настао је свечани чин освећења зидова храма и полагања повеље у специјално припремљено удубљење у апсиди олтара. Патријарх Герман са архитектом Бранком Пешићем је положио повељу камен из Хиландара који је донео проигуман Хиландарски Никанор и камен из Јерусалима.

ПОНОС СРПСКОГ НАРОДА

ПОВЕЉУ је на пергаменту урадио проф. Милош Ћирић, кожну футролу је извео Душан Паштрмац по нацрту госпође Славе Табаковић, а керамичку посуду проф. Бранислав Стајевић. У апсиди је била огромна слика Св. Саве 5h2 метра, рад протођакона Марка Илића. Почело је причешћивање. Имао сам ту част да ме као првога причести будући патријарх, владика рашко-призренски Павле.

Повеља гласи:

''У име Оца и Сина и Светога Духа Ми Герман по милости Божјој православни архиепископ Пећки митрополит Београдско-Карловачки и Патријарх Српски са Архијеријима Српске Православне Цркве одслужисмо свету литургију данас, у недељу, 12. маја (29. априла) 1985, и извршисмо ново освећење темеља, давно започетог (1935) у Београду на Врачару, Спомен-Храма Светитеља Саве, првог српског Епископа и архитекте Бранка Пешића.''

Добивши поверење да наставим пројектовање и градњу храма, предложио сам, што је и усвојено, да у исто време будем и главни пројектант, надзорни инжињер и организатор. Тада су ме у Патријаршији, па и остали назвали протомајстором. Овде треба да напоменем да сам се одрекао хонорара за свој рад у корист градње храма сматрајући да је почаст која ми је указана довољна награда за мој рад на храму.

Неспорно је да сам преценио своје физичке могућности које су, у каснијој фази радова, узроковале и моја два инфракта. Међутим, тај вишеструки положај деловао је успешно јер није било никаквих сукоба на градилишту, имао сам добар однос са шефовима градилишта, архитектима ''Studija'', специјално сам ценио рад и залагање одговорног пројектанта испред пројектне организације ''Студио'' арх. Љиљане Танасијевић, која је била и мој сарадник на пројектовању палате ''Београђанка''. Са пословођама и радницима, такође сам имао пријатељски однос јер су сви били свесни да радимо катедрални храм у Београду. Са представницима грађевинског предузећа ''Трудбеник'' имао сам коректне односе, а нарочито је био успешан рад са пројектантима конструкције храма, који су били моји студенти на Грађевинском факултету, којима сам захвалан за изванредан труд и високо стручно пројектовање, посебно на изванредним решењима конструкције храма који ће се високо ценити у струци и на понос српског народа. Имена свих осталих пројектаната који су радили, сарађивали или саветовали изнећу у посебном делу о градњи храма.

[Guest Настасија]

СВЕТИЊА ПОНОВО РАСТЕ

ЗБОГ брзине рада, одмах после идејног пројекта, приступили смо изградњи главног пројекта на основу којег би добили грађевинску дозволу. У исто време радили смо и пројектни тендер за лицитацију свих радова на храму. Трудили смо се да омогућимо да се лицитација заврши до краја 1985. године.

ПРОЈЕКТАНТИ И ИЗВОЂАЧИ РАДОВА

АУТОРИ пројекта 1935. године били су: проф.арх Богдан Несторовић и проф. арх. Александар Дероко. Сарадници непознати.

Аутор конструкције: проф: инж. Војислав Зађина, који је и надзорни инжињер. Сарадници непознати.

Извођач радова: грађевинска фирма ''Расина''. Аутор наставка пројекта храма Св. Саве 1984/85. и водећи пројектант, организатор и надзорни инжињер до 1996. проф. арх. Бранко Пешић, а од 1996. аутор пројекта, архитекта храма.

Одговорни пројектант арх. Љиљана Танасијевић, испред пројектне организације ''Студио'', и пројектант сарадници: арх. Весна Поповић, арх. Дарка Благојевић, арх. Дубравка Пауча, одговорни пројектант од 2000. године, арх. Радован Бобичић, арх. Марина Нешковић, арх. Горан Мичић, арх. Бојана Витез, проф. арх. Душан Станисављевић, арх. Милена Мијушковић, арх. Снежана Вуксановић, инж. Љубица Чупић, арх. Бранислав Ђорђевић, арх. Никола Вујасић, тех. Мајла Попара, арх. Милена Лазаревић.

Пројектна организација ''Студио'' ради на храму од 1985. до 1990. год. и 2000. до 2004. године.

Пројектана организација ''Византија'', ради на храму од 1990. до 1996. године.

Пројекат конструкције се ради у организацији ''Трудбеника'' , односно пројектне организације ''Драгиша Брашован''.

Аутори конструкције: инж. Војислав Марисављевић, који је и одговорни пројектант, инж. Душан Арбајтер, главни пројектант технологије, инж. Милутин Марјановић, који је од 2000. године и надзорни инжињер,

Пројектанти конструкције крста - инж. Предраг Обрадовић, инж. Александар Обрадовић, инж. маш. Раде Милићевић.

Геодетски снимак изграђеног дела храма у предходном периоду: проф. др. инж. Војислав Миловановић.

Пројектанти инсталација су:

Водовод и канализација- арх. Жарко Метекало, са сарадницима.

Јака и слаба струја - гормобрани - инж. Срђан Шкулић, са сарадницима.

Пројекат акустике - инж. Стеван Милосављевић, др. инж. Душан Калић.

Управници градилишта - инж. Живојин Милосављевић, арх. Зоран Веселиновић, Слободан Стаменковић, инж. Влада Смиљанић.

У 2000. години организатор свих радова: проф. др. инж. Војислав Миловановић.

САНАЦИЈЕ ОЈАЧАЛЕ ХРАМ

НА основу израђеног лицитационог елабората позвана су следећа предузећа: ''7.јули'',  ''Ратко Митровић'' , ''Комграп'' , ''Рад'' и  ''Трудбеник'' , сви из Беогрда. Лицитација је обављена у новембру и децембру 1985. године. Лицитациона комисија је радила у саставу: владика шумадијски Сава, као председник комисије, инж. Стеван Милосављевић, арх. Драган Распоповић, Сава Кезић, судија, Тодор Калуђеровић, адвокат, проф. инж. Ђорђе Злоковић и проф. арх. Бранко Пешић. После свих анализа комисија је предложила, а Свети синод донео одлуку да се изабере за градњу храма грађевинско предузеће ''Трудбеник'' , као најповољније у односу на цену и по свим осталим условима за ад и сарадњу. Уговор са ''Трудбеником'' свечано је потписан 28. децембра 1986. године у Патријаршији.

Пројектанти конструкције храма пројектне организације ''Драгиша Брашован'' , инжињери г. Војислав Марисављевић и г. Душан Арбејтер затражили су да се испита дужина изведених шипова који су изведени пре рата. На моје запрепашћење, били су дужине свега 6 м, уместо пио прорачуну 12 м. Што значи да шипови не могу да носе стубове са куполом. Пројектанти конструкције израдили су пројекат санације, односно реализацију армирано - бетонских ''бунара'' на дубини од 12 м испод четири носећа стуба главне куполе. ''Бунаре'' је изводила приватна фирма инж. Мићка Вукотића. Био је то херојски подухват.

По налогу конструктера су изведене ''дилатације'' , односно физичко одвајање дела који носи куполу од нижих делова храма, три апсиде и олтарског дела. Такође је констатовано да темељи зидова апсида и олтарских зидова не одговарају прописима, јер су урађени од опеке. По пројекту наших конструктера изведен је армирано- бетонски костур по вертикали и хоризонтали свих зидова апсиде и олтара, и армирано- бетонском конструкцијом, изведени су нови темељи припратских зидова. Овим драгоценим интервенцијама доведен је храм у конструктивно исправн стање да може да прими велику куполу, такође да одговара свим грађевинским прописима и земљотресу до 8 степени Рихтерове скале.

Обавестио сам патријарха о нађеној ситуацији и о потребним инвестицијама са чиме се он сложио али је рекао: ''Бранко, радите све што је потребно и добро за Храм али паралелно са тим радовима идите и у висину''. Схватили см жељу патријарха који је изражавао и жељу народа да виде како храм расте у висину.

СКОК ОД ПЕТ МЕТАРА

ГРАДИЛИШТЕ је било потпуно спремно да отпочне са радовима, пројекти су за почетну фазу били припремљени, заштитни слој опеке је скинут и први бетон је нанесен 14. апрла 1986. године. То је била прва физичка промена на храму, први раст у висину. Овом свечаном тренутку присуствовали су Њ. св. патријарх Герман, митрополит дабробосански Владислав, епископи: бачки Никанор, браничевски Хризостом, жички Стефан, шумадијски Сава, банатски Амфилохије, марчански Данило, моравички Лонгин, секретар Синода прота Мића Јанковић, затим председник и секретар Секретаријата за верске заједнице, директор ''Трудбеника'' Бранко Михаиловић са својим сарадницима, проф. арх. Бранко Пешић са својим сарадницима, чланови Грађевинског одбора, свештеници мале цркве Св. Саве и многа друга лица. После признавања светог Духа уз црквенупесму октета хора београдских свештеника под руководством Георгија Максимовића пришао је патријарху архитекта храма Бранко Пешић и рекао: ''Ваша светости, патријарше српски, све је спремно за наставак физичке изградње спомен-храма Св. Саве. Молим вас, благословите да радови почну''.

''У име Оца и Сина и Св. Духа, молитвама Св. Саве нека радови почну!'' , одговорио је патријарх. По пренетом наређењу инж. Живојин Милосављевић шеф градилишта дао је знак, покренуо се кран са пуном корпом бетона и сручио се у оплату на зиду храма. Тако су радови у висину храма почели! Први скок је био пет метара!

У циљу упознавања грађана о градњи храма, истовремено и прикупљање прилога, организовали смо изложбе и предања о храму, од Београда и, према позивима широм Југославије и у иностранству.

Прва изложба је била у Београду у Музеју за примењену уметност фебруара 1988. године. На дан отварања цео простор Музеја је био је толико испуњен Београђанима да се кроз изложбени простор није могло кретати. То је била најпосећенија изложба после рата. Изложбу је отворио Њ. св. патријарх Герман и директор Музеја гђа Бојана Радојковић.

Током изложбе одржано је и предавање архитекте Бранка Пешића о храму са дискусијом. У оквиру изложбе је била продавана књига ''Спомен-храм Св. Саве на Врачару у Београду 1895-1988'' Б. Пешића, а прикупљени новац је био прилог за градњу храма. У Београду  је одржано још једно предавање у Вождовачкој цркви. Парох Драгољуб Васић позвао ме је да у недељу 12. октобра 1988. одрђжим прарохијанима предавање о храму. После предавања била је веома интересантна дискусија са питањима. То се понављало и на свим мојим осталим предавањима.

Прво предавање, после Београда, одржано је у Крагујевцу, на позив Владике шумадијског Саве, у парохијском дому, за свештенике и грађане.

Изложбе су још одржане у Подгорици у павиљону у Његошевом парку у организацији Удружења ликовних уметника примењене уметности Црне Горе са агилним председником арх. Светиславом Поповићем, затим у цркви у Тивту, уз велику помоћ проте Кривокапића, затим у црквеном Музеју у Дубровнику. Предавање му манастиру Лепавина одржао је у организацији митрополита Јована, а у манастиру Крки заједно са владиком Николајем. У парохијском дому православне цркве у Загребу домаћин предавања био је прота Миленко Поповић. У Друштву грашевинских инжињера и техничара у Новом Саду за организацију предавања су се свестрано заложили инж. Владимир Јошанов и арх. Петар Танасијин, а на иницијативу проте Мирка Тишме предавање је одржано у Алмашкој цркви у Новом Саду. Предавања смо држали у дому културе у Трстенику са владиком Стефаном, ако и у манастиру Жичи. Затим изложба са предавањем у Нишу у Павиљону у Тврђави у организацији Галерије савремене ликовне уметности, Завода за заштиту споменика културе и Друштва архитеката уз помоћ владике Иринеј, као и предавање у парохијском дому у Панчеву.

[Guest Настасија]

СВЕТ УПОЗНАО СРПСКОГ СВЕТИТЕЉА

ПРЕДАВАЊА сам  одржао и у црквама и парохијским домовима у Енглеској, у цркви Св. Саве, уз свестрану помоћ проте Милуна Костића, у Бирмингему, у парохији св. кнеза Лазара, у организацији проте Миленка Зебића, у парохијским домовима у Бедфорду и Дарбију; затим у Шведској: у Малмеу, у парохији св. Ћирила и Методија, уз помоћ пароха Методија Лазића, у Штокхолму, у парохији Св. Саве, у организацији проте Владислава РАфајловића, у Немачкој: у Минхенској парохији у организацији проте Слободана Милуновића, у Диселдорфу и неколико пута у Химелстиру, у организацији владике Лаврентија, приликом разних прослава, у Швајцарској, у Цириху, у организацији проте Драшка Тодоровића, у Аустрији: у Бечу, у организацији проте Драге Говедарице, у Италији, у Трсту, у цркви св. Спиридона. Затим у Грчкој на Атинском унирвезитету за професоре и студенте Грађевинског и Архитектонског факултета, а у Солуну сам приказао у оквиру ''Дана југословенског грађевинарства'' архитектонско и конструктивно решење градње храма. Затим у црквама и парохијским домовима Аустралије, у организацији Црквене општине Аустралијске епархије и Друштва Св. Сава са формираним Одбором, на челу са г. Слободаном Тошићем, под покровитељством епископа Лонгина: у Сиднеју, Бризбејну, Аделаиди, Камбери, Мелбурну. Изложбу са предавањем одржао сам у Пољској у Варшави, у организацији пољских архитеката, такође и у Русији, у Москви, са приказаном макетом, у грађевинском дому, поводом изложебе ''Архитектура Србије''.

У Аустралији, поред мене, предавања о Светом Сави држали су књижевници Данко Поповић и Вук Драшковић.

На изложбама и предавањима, где је долазило много света, људи су се упознали са градњом највећег храма, у исто време прикупљали су се и значајни прилози за градњу храма.

ПОСЕТА ХИЛАНДАРУ

УОЧИ подизања велике куполе предложио сам мојим колегама конструкторима да би било добро да посетимо манастир Хиландар, да упознамо калуђере о нашем раду на Храму и да добијемо и од њих благослов, уочи подизања куполе. Сви су прихватили ту идеју са одушевљењем. Организацију пута са свим формалностима извршила је агенција ''Рас'', на градилишту храма и њен власник г. Душан Ђорђевић.

На пут смо кренули са три аутомобила. У Солуну смо завршили све формалности, одморили се и кренули ка Хиландару. Обавестили смо проигумана Никанора да стижемо. Бродићем од Јеисоса запловили смо узбурканим морем, узбуђење је расло све више гледањем на обалу Свете горе, нестрпљиво очекујући да се појави пристаниште нашег манастира. Најзад смо угледали пирг и зидине утврђења Хрусија. Убрзо после искрцавања на мало пристаниште стиже и повећи трактор са једним младим калуђерем. Његове прве речи су биле '''ово су Божји људи''. Никад нећу да заборавим те речи. Натоварисмо ствари као и поклоне за манастир и кренусмо пешке већ утабаним стазама од Светог Саве, владара Немањића, краљевсе лозе Карађорђевића, српских патријарха, свештеника, освајача, разбојника, уметника, научника.

Газимо по путу по коме су ишли сви знаменити људи историје, па, најзад, и ми градитељи храма. Стигосмо до оне чувене капије, познате по стиховима из песме о Св. Сави - ''ко удара тако позно...о капије светогорског манастира''. Отац Никанор и још неколико калуђера уводе нас у пространу галерију конака, распоређују нас по собама, мени додељују засебну собу као протомајстору. Скупљамо се сви у велику собу за пријем, послужују нас медом, кафом и ратлуком, ми узвраћамо нашим поклонима.

РАЗГОВОР се одвија у нашој причи о грађењу храма, што и њих највише интересује. Међу калуђерима је и Митрофан, учен и пријатан саговорник од кога смо највише сазнали о животу и раду у манастиру и о будућим обновама у манастиру. Наравно, одмах идемо у цркву да целивамо свету икону Богородице, чувену Тројеручицу. Разилазимо се у групе, вођени од више калуђера, у циљу што већег сазнања о манастиру. Вечера је била како пристоји. Најузбудљивије је било негде око два сата ноћу, кда смо устали и упутили се, вођени шкиљавим светлом кандила, до цркве Ваведења Богородице, где смо присуствовали ноћној служби. У полумраку, наизменично са две певнице, читали су пријатним мелодичним гласом млађи калуђери. Старији су, као и ми, били прислоњени полуседећи са леве и десне стране олтара. Незаборавно. Две ноћи смо провели у манастиру, па поново бродићем у Јерисос, па у манастирски метох Кареја и Солун. Следећег дана већ смо били на градилишту храма, пуни утисака, освежени и благословени дахом Хиландара.

ПОДИЗАЊЕ ВЕЛИКЕ КУПОЛЕ

ЗА пројекат конструкције велике куполе постојала су решења главних конструктора, односно одговорног пројектанта за конструкцију храма, од стране извођача ''Трудбеника'': инжињера В. Марисављевића, Д. Арбајтера и М. Марјановића, али урадили су пројектне предлоге и мој саветник, проф. инж. Ђ. Злоковић, академик и инж. М. Стојковић, из фирме ''Трудбеник''. Предузеће ''Трудбеник'' заузело је неутралан став и препустило протомајстору коначну одлуку.

Желе сам да се испита и цена радова датих решења, односно предлога. Добио сам извештај да је најекономичније решење тројке, на челу са инж. Марисављевићем. Сматрао сам да је свакако најбоље решење поменуте тројке са духовитом, смелом и, такође, први пут на свету изведеном конструкцијом, односно, да се купола ради на земљи и диже 40 м увис на свој пројектовани положај. Ово решење је било добро и за покривачке радове на куполи а поготово за подизање великог крста од 4 тоне и 12 м висине.

ОДЛУКА је пала-изводиће се решење3 наведене групе конструктора. Имао сам дубоко поверење, не само у сјајно решење подизања куполе, него и у те младе људе, који су били и  моји ђаци на Грађевинском факултету. Али, нажалост, колеге чије решење није усвојено, замерили су ми, захладнели су односи, и на крају су се 1996. године показали и непријатељски, са покушајем да преузму радове на храму и уз тврдње да ће изведена купола да падне.

Дефинитивно је усвојен систем подизања куполе храма, са тежином од 4.000 тона, начином ''гурања'', што је представљало инжињерски подухват како у сфери модерног грађевинарства, тако и у области сакралног грађевинарства.

Комплетан састав куполе храма је од кубуса 35 м, у пречнику, висине 28 м, испод крста, и 40 м, заједно са крстом. Купола је показивала на хидрауличној ваги 4.000 тона тежине и дигнута је на висину од 40 м за 20 дана. Дневно подизање је било 2,5 м. Последња операција дизања куполе објављена је на висини од 36,69 м, када је истовремено крст куполе био на висини 80 м, чиме је избегнуто да се било шта ради на висини преко 40 м, с обзиром на то да се радови око покривања куполе бакарним лимом, као и монтажа крста већ обављени док је купола била на земљи. Повезивањем куполе са главним ликовима и израдом трајних ослонаца, посао око куполе на храму био је завршен.

КРСТ СВЕТОГ САВЕ

ДОБИО сао од Св. синода и Њ. св. патријарха сагласност на мој предлог да академски вајар Небојша Митрић уради решење за крстове на храму. Уследиле су две године мојих студија и проучавања типова и примене крста у хришћанској, односно, православној црквеној градњи. У решавању крста на главној куполи храма дошао сам до основних мера и пропорција, али оно што је недостајало била је вајарска рука. Да одреди скулпторски израз, удахне просторну, обликовану душу. Био сам свестан, без двоумљења, да је то задатак којем је само Небојша дорастао, који само он може да уради.

У тренутку када сам Небојши саопштио коначни избор скулптора крста Св. Саве није био изненађен.

Пречишћено решење модела приказао сам Светом архијерејском синоду, који га је са задовољством одмах прихватио и прогласио за Крст Светог Саве на храму.

Храм, по пројекту има велики крст, на куполи од 12 м висине, четири крста, од 4,5 м висине, на звоницима, осам крстова, од 3,5 м висине, на ккулама портала и пет крстова на апсиди олтара.

ПРОЈЕКТОВАЊЕ

ТОКОМ израде главног пројекта радило се и на изради локације и урбанистичко техничких услова за наставак изградње храма Св. Саве. Паралелно смо радили и пројекте за извођење. На основу урађеног главног пројекта у седам књига - елабората са свим прилозима, Општински комитет за комуналне грађевинске и стамбене послове општине Врачар у Београду издаје одобрење за изградњу 30. маја 1986. године.

[Guest Настасија]

Блиста златни крст

ВЕСТ да радимо крстове за храм Св. Саве који треба да се позлате, стигла је у српске кругове у Женеви. Убрзо, једна дивна група људи формирала је Иницијативни одбор у Женеви: госпођа Иванка Поније, председник Предраг Петровић, Горјана Милишић, Петар Пејовић, Слободан Васиљевић, Боривој Караџић, са поруком Њ. светости патријарху ''да злато заблиста са крста светосавског храма!'' , прикупљају новац, набављају златне листиће и преко београдског предузећа ''Југометал'', које бесплатно врши транспорт и формалности царине, стижу златни листићи на градилиште храма.

Небојша Митрић је пажљиво и брижно, непрекидно пратио све радове на великом крсту у Барачу, све до његовог доласка на градилиште где је смештен у босебан хангар-бараку, где је вршено позлаћивање. Овај деликатан задатак обавио је један изузетан човек, познати београдски позлатар, г. Сава Димитријевић, који је своје занатско умеће добровољно понудио.

Дошао је час када је крст био дефинитивно готов и када је требало да буде освећен, да се подигне и монтира на куполу која је чекала у утроби храма. Узбуђење је било велико. Најсвечанији тренутак означио је благослов Њ. св. патријарха Германа да крст крене на пут у висину од 70 метара, на своје вечно лежиште. Крст се из бараке подигао краном, исправио и винуо у небо, прескочио западни портал и спустио у центар куполе, на своје припремљено лежиште. Цео рад је обављен за свега дванаест минута. Уз опште одушевљење и пљескање великог броја присутних верника, инж. Воја Марисављевић је завртао последњу куглу на врху крста.

ДОШЛО је време подизања куполе са крстом. Свакога дана по два метра у висину. Са нестрпљењем чекали смо тренутак да крст изрони из храма и оцрта се на београдском небу. За двадесетак радних дана купола је била на свом месту и крст се, блистав и златан, поносно уздигао над Светосавски врачарски плато.

Свети архијерејски синод је 22. 9. 1988. донео одлуку у вези са датим ликовним решењем крста: ''Прихватити решење академског вајара Небојше Митрића и професора Бранка Пешића за израду великог крста за централну куполу Спемен-храма Светог Саве на Врачару, с тим да буде цео позлаћен. На основу овог решења урадити и све остале крстове који ће се поставити на полукуполе Спомен-храма, држећи се одговарајућих димензија. С обзиром на лепоту и склад постигнутог решења, овај крст именовати 'Крстом Светог Саве', и по истом облику дати да се израде напрсни крстови''.

По одлуци Св. синода, овај крст је постао и напрсникрст кога на грудима носе одликовани свештеници.

У овом периоду се из године у годину мање радило на храму. Распад Југославије, ратови, злочини, тешке санкције уведене као казна за Србију, немаштина, избеглице. Све се то одразило и на Српску православну цркву, градитеље, са последицама по грађење храма. Савлађујући недаће успевамо и даље да радимо на храму.

Вештином и преданим залагањем инжињера и радника изведено је и уграђено осам великих угаоних тромпи и тако завршено обликовање и спољњих и унутрашњих габарита храма у основној конструкцији. За коначни изглед фасаде храма набављамо и грађујемо гранитне масивне плоче и венце на четири звоника, на осам малих кула, на пет кохни и на три коса крова портала.

Изведени су замашни лимарски радови за одвод воде са звоника као и вертикални олуци првенствено заслугом београдске фирме ''Дражић''.

КАО успешно архитектонско решење, ликовно и обликовано, на фасади храма реализујемо 130 отвора, односно све прозоре, розете, и отворе на звоницима. Све укупно 874 квадратна метра. Конструкција свих наведених отвора је изведена у специјалној техници високо елоксираног алуминијума, боје бронзе. Израду и монтажу свих прозора и розета је извело и уградило у фасаду београдско предузеће ''Метал'' , у организацији фирме ''Технокопинг'' из Београда.

Застакљивање свих отвора извршено је кристалним стаклом фирме ''Звезда'' из Земуна.

У недељнику ''Нин'' изашао је чланак који описује случај са радиоактивним гранитом употребљеним на Кинеској амбасади у Београду. Константовао сам да је тај исти гранит испоручен на градилиште храма од истог увозника - фирме ''Тератрејд'' из Београда. На протест Кинеске амбасаде замењен је радиоактивни гранит.

Позвао сам Институт за медицину рада и радиолошку заштиту ''Др. Драгомир Карајовић'' , исти који је констатовао радиоактивни гранит на Кинеској амбасади, да испита гранит који је стигао на градилиште храма. Резултати испитивања су били исти, односно два и по пута су већи од законски дозвољеног зрачења. Институт на крају дописа каже : ''...На основу извршених мерења захтевамо да се простор на коме су одложене гранитне плоче огради. Такође предлажемо да се предузму посебне мере заштите за раднике...''.

Допис од 4.5.1995. Од Министарства заштите животне средине са потписом министра др Јордана Алексића 17.5.1995 добијам, под три тачке, да се гранит: ''не може користити као грађевински материјал у високој градњи....да се простор на коме се налази мора оградити....да се гранит не може користити у предвиђену сврху, односно, не могу се даље стављати у промет...'' Од Грађевинске инспекције добијам такође забрану и упуства за даље руковање са њим.

НА интервенцију мени непознате личности, 19.6.1996, добијам допис од истог министарства и истог  министра, после опширног објашњења, ''...Због тога се дозвољава уградња увезених гранитних плоча на спољашњу фасаду храма Св. Саве у Београду.''

Од Св. синода добијам следећи допис 16. јула 1996:

''Поштовани господине професоре, Свети архијерејски синод високо цени Ваш труд и рад око наставка изградње храма Св. Саве у Београду. То цене и сви људи добре воље. Изградња храма је успешно настављена, успешно подигнута велика купола на толику висину, храм покривен, постављени прозори, приметно добра аккустика, итд. у чему сте Ви учествовали и руководили, остаће трајно везано за Ваше име и Ваших сарадника.'' Но имајући у виду Ваше здравствено стање као и узбуђивање око питања гранита 'roso balmoral' , Свети архијерејски синод је одлучио да Вас ослободи даљег руковођења око тога, и труд око храма пренесе на више стручних млађих људи на челу са академиком др Ђорђем Злоковићем.

'' Одређеној Комисији у присуству Патријарха и члана Светог архијерејског синода, њ. Преосвештенства Епископа нишког Г. Иринеја, предаћете комплетну документацију око изградње храма Св. Саве.

'' Још једном Вам хвала на свему добром и успешном што сте учинили за нашу највећу светињу.

С благословом Патријарх српски Павле''.

По пријему дописа Синода напустио сам просторије бараке са оно нешто мало екипе пројектаната који су још остали. Време је пролазило!

Академик Ђорђе Злоковић и инж. Стојковић тврдили су стално и упорно ''да ће ккупола да падне'', са циљем да они остваре нову, своју куполу. Дана 2. септембра 1999. године митрополит црногорско-приморски Амфилохије, као члан Синода, обишао је градилиште и видео: ''...Иструлеле и разваљене дрвене облоге поред којих је лежао скупо плаћени мермер и гранит... Запуштену високу траву и коров кој је на неким местима досезао до појаса...Сабласно напуштене и рђи препуштене кранове који су некада подизали стотине тона материјала на велику висину, са тугом у срцу и гласу питали се полугласно што то би са народом српским и његови највећим храмом те овако запусти и предаде се пропадању, и духовном и материјалном''.

[Guest Настасија]

Ратови коче радове

ПРОСТОРИЈА у којој се некада налазио протомајстор храма, која је у свако доба дана врвела од људи, делегација и градитеља, чији столови су били пуни цртежа, скица, планова, настолних крстова и макета храма и делова храма, грамата и великих фотографија које су биле летопис градње храма, претворена је у празну пролазну собу. ''Настале су велике расправе и конфузије око тога колико треба новца, у којима су учествовали инж. Стојковић (управник градње), професори Секкуловић и Ачић са Грађевинског факултета''. У 15.30 часова овај сусрет је окончан. Домаћини су испратили митрополита Амфилохија, који је у ходу према излазу из порте закључио:

''Да смо ове људе имали на почетку, ни циглу не бисмо поставили.

''Свима је било јадно да међу људима који би требало да граде храм никакве сагласности нема. Од седморице присутних домаћина, чуле су се четири различита мишљења шта ваља одмах чинити, и свако је инсистирао да мора само то и да је друго спроведено, што посредно указује на чињеницу да се ауторитет најстаријег по звању, части и власти овде не поштује или да не постоји. Ову чињеницу потврђује и очајно стање храма, порте и градилишта, који остављају утисак немара, запуштености и недомаћинског односа према ономе што раније генерације израдише, купише и оставише у наследство, а то се сада растаче, разноси и препушта рђи и пропадању.''

(Текст је из службене белешке која је достављена Светом архијерејском синоду СПЦ на дан 5. септембра 1999.)

Свети архијерејски синод 30. марта 2000. године доставља писмо са следећим садржајем:

''Господину Бранку Пешићу

''СВЕТИ архијерејски синод на седници својој, под горњим бројем и датумом донео је ову  одлуку:

''Усвојити предлог проф. др. Војислава МИловановића, дипломираног инжињера, и у циљу наставка радова на изградњи Спомен храма Светог Саве у Београду ангажовати колегијум аутора. и то:

-Дипл. инж. Војислава Марисављевића и дипл. инж. Душана Арбајтера - ауторе конструкције, са задужењем да предлажу конструктивна решења и вршње пројектантски надзор конструкције.

-Дипл. инж. Милутина Марјановића - аутора технологије градње, са задужењем да предложи и прати реализацију заштите и санације и предложи организацију и технологку израде армирано бетонског венца на централној куполи и врши стручно технички надзор.

-Проф. арх. Бранка Пешића, аутора архитектуре наставка градње, да прати пројектовање и усаглашавање архитектонских пројеката.

''Колегијум аутора је саветодавно тело које се ангажује по потреби у складу са обавезама аутора у току градње Спомен храма Светог Саве.

''О предњој одлуци Светог архијерејског синода, обавештавате се ради знања и даљег сходног поступка.

За председника Светог архијерејског синода члан,

Епископ банатски Хризостом''.

Свети синод СПЦ одлучио је да проф. др инж. Војислав Миловановић буде нови организатор радова. Његов први посао је био да са предузећем ''Трудбеник'' прво среди градилиште. Затим су изведени спољни водоводни, канализациони и дренажни радови. Реализовани су венци на главној куполи и венци на три конхе са одговарајућим пиластрима, што је омогућило завршетак покривачких радова на куполи и на конхама храма.

ИЗВРШЕНА је наруџбина и изведена монтажа 49 звона, која су изливена у аустријској фирми ''Гросмајер'' из Инсбрука. Изведено је комплетно облагање фасаде белим мермером, из северне Грчке, а сокла храма је обложена у висину два метра сивим јабланичким гранитом, набављеним пре рата. Предвиђен је и завршетак девет улазних врата, и комплетан под са грејањем у унутрашњости храма.

За ентеријерске радове позван је арх. Драгомир Ацовић.

Пројекат крипте је рађен као дар, прилог храму, од стране ''Косово пројекта'' из Београда и њиховог директора г. Ивана Гледовића.

Положај крипте је у основи облика крста и спаја се са постојећом старом олтарском криптом. Простире се између централних звоника, галерија и олтара. Спољне димензије су 50,4 м дужине и 42 м ширине. Под крипте је укопан од нивоа пода храма седам метара у дубину. Укупна бруто површина износи 1600 квадратних метара.

Мирјана Милојковић, инж. Стеван Лојовић, и грађевински техничари: Бранко Продановић, Зорана Нинковић и Стеван Киш.

КОМИСИЈА за сва естетска питања храма, на челу са почившим владиком шумадијским Савом, донела је одлуку, на основу предлога пројектанта, да цео Храм буде обележен белим мермером, а завршни венци око свих купола и полукупола да буду од црвеног гранита. Идеја пројектанта и градитеља је била да се пре подизања свих купола заврше, односно уграде одговарајући венци од црвеног гранита. Такође, да се благовремено допреми бели мермер за фасаду. У тешка времена, почетка распада Југославије, почела је набавка црвеног гранита са обрадом из Италије, а белог мермера из Грчке, типа ''ајакс'', из подручја Кавале, фирме''Лазаридис''. Избор је одобрен од стране комисије и Св. синода.

У периоду од 1991. до 1993. године, уграђени су венци на четири звоника, осам малих кула, пет кохни и три коса крова улазних портала храма. Набављена је и допремељена на градилиште једна трећина белих плоча за фасаду из Грчке. Санкције су уведене, братоубилачки рат у распаднутој Југославији је беснео. Не улазећи у све разлоге који су ометали рад на храму, престала је свака активност на подизању храма.

Свети архијерејски синод, 30. марта 2000. године, доноси одлуку да се врате аутори пројектанти на храм и да се наставе са радом, а на чело организације свих радова и финансијских питања поставља проф. др Војислава Миловановића.

Организацију целог посла по свим питањима набавке мермера врше инж. Душан Тодоровић и арх. Дубравка Пауча, под руководством проф. др Војислава Милановића.

Одабрани мермер под називом ''волараш'' из подручја Драме, Грчка, је у свему сличан мермеру ''ајакс''. Наручено је 6.006 м2 високо полираних плоча, димензија 80/40 цм. У исто време врше се преговори са фирмама које би реализовале обраду са полирањем масивних елемената белог мермера, типа ''волараш''.

Конкуренти су сведени, после дужег времена, на два, и то: ''Мармор Хотавље'', из Словеније и ''Мармифера ирпина'', из Авелина-  Италија.

ОСНОВНА, главна предност изабраних извођача радова на мермеру била је њихова најбоља опремљеност машинама за обраду мермера, повољна цена и спремност да одрже дате рокове. На завршетку радова, данас, можемо да констатујемо да је избор био добар јер су успешно и веома квалитетно изведени сви радови на фасади храма.

Словеначка фирма из Хотавља преузела је на себе израду детаљних извођачких цртежа, на основу нашег пројекта, са комплетном монтажом мермера и гранита на целој фасади.

Фасада је изузетно квалитетно урађена уз велико пожртвовање свих екипа које су радиле на овом великом послу и изведена је у свему према датом пројекту и у тачно одређеним уговореним обавезама, тако да је Српска нова година 2004. могла бити радосно дочекана са завршеном фасадом. Цео догађај пропраћен је пригодним раскошним ватрометом на Светосавском платоу.

Пројектом су предвиђени улази у храм са вратима са западне, јужне и северне стране. Главни улаз је са западне стране. Предвиђена су и четири улаза у четири куле који су у директној вези са степеништем и будућим лифтовима. Улаз у храм формирају главна врата, грађевинске димензије 3, 90/6,10 м, и пи двоја мањих врата са бочних страна, грађевинске димензије 3,10/4,55 м.

ПРВОБИТНИМ пројектом предвиђена су врата од истог материјала као што су прозори, односно високо елоксираног алуминијума боје бронзе са апликацијама од високо полираног бакра. Врата би добила своју механизацију за лако и једноставно, трајно отварање и затварање. Предности оваквих врата била би: лака конструкција, дуговечност и непроменљивост.

На крају је решено да се врата израде од основне дрвене храстове конструкције са бронзаним апликацијама. За овај рад је одабрана фирма ''Леснина'', из Љубљане, која је дала најбоље гаранције и одговарајуће цене. Уговор је склопљен 9. априла 2003. године, са роком израде до априла 2004, што је и испуњено. Укупна цена свих врата износила је три стотине хиљада евра.

Као ктитор свих врата, њ.к.в. престолонаследник Александар Карађорђевић и принцеза Катарина, извршили су 14. фебруара 2004. године преглед у прву пробу функционисања врата којом приликом су константовали да је цео задатак добро обављен.

[Guest Настасија]

ПОНОС СВИХ СРБА

ПРОТОМАЈСТОР Бранко Пешић је на седници Централног тела, маја 1994. примио одликовање из руку Њ. св. патријарха Павла и уз честитање свих архијереја, у згради Патријаршије приликом одржавања Сабора на Врачару

ОРДЕНОМ СВЕТОГ САВЕ ПРВОГ РЕДА

за десетогодишње сагоревање на пројектовању и вршењу надзора изградње спомен храма Светог Саве као заветне мисли и видног уздарја српског православног народа своме духовном архипастиру и просветитељу Светом Сави.

дана 5. маја 1994. године Патријарх српски Павле

Добитници Ордена Светог Саве су и следећи градитељи храма:

проф. др Стеван Стевановић, инж. Стеван Милосављевић, др инж. Душан Калић, арх. Љиљана Танасијевић, арх. Радован Бобичић, арх. Горан Мичић, инж. Војислав Марисављевић, инж. Душан Арбејтер, инж. Милутин Марјановић, проф. др инж. Ђорђе Злоковић, проф. др инж. Војислав Миловановић (два ордена), арх. Дубравка Пауча. Предузећа која су градила Храм:

KMG “Trudbenik” Beograd, Projektni biro “Studio”, Beograd, “Tehnokoping” Beograd, “Elektron” Beograd, “Prva petoljetka” Trstenik, “Milojko Dražić” zanatska firma iz Beograda, pozlatari g. Sava i Dragan Dimitrijević.

ХРАМ се подиже као спомен-храм Светом Сави и сматра се најзначајнијим објектом у Срба. По својој величини налази се у првих десет хришћанских цркава, а поред храма Христа Спаситеља у Москви и цркве Исакијевски сабор у Петрограду, спада у највеће храмове у православном свету.

По свом архитектонском обликовању и решењу простора, храм је објекат који улази у историју светске савремене архитектуре са овог поднебља.

Пројектован је у српско-византијском стилу.

Проф. арх. Богдан Несторовић и академик Александар Дероко дали су решење храма на непревазиђен начин до данас у црквеној архитектури, са величанственом јединственошћу унутрашње просторне целине у којој се одржава литургија, што није постигнуто ни у једном храму на свету

Нови пројекат рађен је од 1985. године поштовао је основна решења пројекта Несторовић-Дероко, међутим дао је свој допринос осавремењавању храма у конструкцији и у фасадама обликовања. Дат је нови облик главне куполе, наиме пројектована плитка купола подигнута је на висину полукуполе. Уместо пројектоване танке плоче куполе, решена је двострука купола са међупростором који омогућава приступ на куполу, а такође обезбеђује и бољу акустичност убацивањем ћупова у доњу  плочу, и изолацију од спољних утицаја на влагу и звучну заштиту. Уместо јединог крста на главној куполи висине 6 м пројектован је крст од 12 м висине, а свака купола обогаћена је крстовима којих сада има, различитих величина, укупно 18. Уместо облагања фасаде са беловодским пешчаром, који у данашње време подлеже пропадању од смога, пројектована је фасада од мермерних танких плоча дебљине 3 цм са ваздушном изолацијом. Венци су обложени црвеним гранитом. Сокла која је била предвиђена у великим масивима од јабланичког гранита, решена је са танким плочама од јабланичког гранита и одговарајућим завршним венцем. Пројектовано је и ново решење за прозоре, розете, венце на храму.

Спољни простор око храма, порта, решен је према предлогу пројектанта храма да буде кружног облика, а усвојен је од пројектаната Светосавског платоа.

Пројектантска концепција морала се умногоме прилагођавати не само принципима нове технологије и сигурности савременог грађења него и погледима, укусу и ауторском виђењу новог архитекте, који, иако наследник својих професора Несторовића и Дерока, представља и  нову личност, временски удаљену за педесет година од првобитног пројекта. Спомен- храм Светог Саве се налази на Светосавском платоу, на североисточном делу. Храм је омеђен са северне стране Катанићевом улицом, са истока улицом Боре Станковића, Браничевском са јужне стране и Светосавским платоом са западне стране, који се ослања на улице Јована Скерлића и Небојшину, поред којих је Карађорђев парк.

Главни приступ у Храм је са запада, широком алејом са Светосавског платоа. Храм има још два улаза, са севера из правца улице Светог Саве, који се надовезује, преко улице Светог Саве на трг Славије, а са југа из Скерлићеве улице. Храм Св. Саве, као објекат, јесте завршна силуета, у најистакнутијем делу града, познатој београдској грбини, која почиње од Калемегдана, преко Студентског трга, позоришног трга, Палате Албаније, Теразија, Лондона, Палате Београђанке, трга Славије, до храма Св. Саве, на Светосавком платоу.

Храм је на апсолутној коти од +136,57 м - приземље.

Дужина храма исток - запад је 91 метар, а север - југ 81 метар. Висина храма је 68 м. са крстом 80 м.

Просторно, храм има површину у приземљу 3.255 м2, три галерије на првом нивоу, а укупно 1.276 м2, на звоницима укупно 504 м2 и завршну галерију на другом нивоу 186 м2, простор испод галерије и куполе 401 м2, и спољни простор - видиковац око целе куполе 160 м2. Крипта има 1. 600 м2.

Укупно корисне површине у Храму су 7.382 м2.

Спољна кубатура храма је 150. 000 м3, а унутрашња 130. 000 м3.

У приземљу и на галеријама Храма може да стане 12. 000 особа. На хорској галерији има места за 800 хориста.

Храм има 13 купола и 5 полукупола-конхи. Распон купола је 36 м по спољној ширини, а са унутрашње стране је распон 35,15 м. Све куполе и конхе су покривене бакарним лимом. Главна купола је полукружног облика на тамбуру који има 24 прозора. Тамбур са унутарње стране храма има галерију и преко четворо врата се везује са видиковцем, простором испред храма. Испод галерије је доњи тамбур који је везан сепеништем за галерију, а такође преко четири звоника, степеништем и пројектованим лифтовима, са приземљем храма.

На храму се налази 18 позлаћених крстова. Крст на великој куполи је висине 12 м и тежине 4 тоне.

Уграђено је 400 ћупова, за решавање акустике.

Четири куле - звоници су свака са степеништем и простором за лифт. Куле са унутрашње стране имају носеће стубове за главну куполу. У два звоника, са западне стране, смештено је 49 звона. Звона су укупне тежине око 25 тона. На храму се налази 130 прозора, који сви заједно имају 875 м2. Затим 9 великих врата, са западне, северне и јужне стране, 4 врата за звонике, 4 врата за излаз на терасе. Прозори су изведени од високо елоксираног алуминијума, боје бронзе. Прозори су застакљени са кристалним стаклом. Под храма ће бити од гранитних плоча у више боја, испод којих је систем за загревање Храма. Испод нивоа пода храма је крипта са ризницом, 1600 м2 површине. Фасада храма је обложена мермерним плочама беле боје, из Грчке, област Драма...Парапет, висине 2 м је од сивог јабланичког гранита, а сви венци су од гранита црвене боје. Храм има своју порту, која је део Светосавског платоа. На завршетку грађења храма изнећу неколико чињеница и неколико питања који могу да подстакну млађе генерације на размишљање и на извлачење закључка. Пре свега, осврнуо бих се на године припрема, године онемогућавања грађења и године новог пројектовања и грађења.

ОДАБРАНИ ДЕЛОВИ

''Светла храма Светог Саве'' одабрани делови из књиге о храму Св. Саве коју је објавила новосадска издавачка кућа ''Православна реч''

Крај

[Тавита]

САБОРНА ЦРКВА У БЕОГРАДУ

Архитектура 

Монументална по свом облику и конструктивном склопу, спада међу највеће црквене грађевине подигнуте у Кнежевини Србији. Саборна Црква има облик издужене правоугаоне основе са припратом и високим звоником на западном делу и пространим наосом и полукружном олтарском апсидом на источној страни. Габаритне размере цркве су дужине 45 метара и ширине 19,6 метара. У погледу конструкције у њој се разликују три целине:

  * зидана припрата

(дужине 10 метара и ширине 19,6 метара) испод које је крипта, са склопом масовних зидова, стубаца и сводова, на које се ослања конструкција звоника.

    * Наос

(дужина 27 метара и ширина 19,6 метара) који чине четири компартимента са системом носећих лукова између којих су разапети бачвасти сводови са обимним зидовима.

    * Олтарски простор

са полукружном апсидом, чији је спољни радијус 9 метара.

Сводну конструкцију Наоса чини систем лукова полукружног облика ојачаних затегама. Места ослањања лукова на зидовима са спољашње стране ојачана су пиластрима. Сводна конструкција изнад наоса има четири главна лука, док је пети лук на самом почетку наоса укључен у конструктивни склоп припрате. Између лукова се простиру четири свода. У погледу стилских вредности Саборна црква представља изузетно значајан споменик црквене архитектуре. Њено основно градитељско решење је остварено применом симбиозе елемената два стилска правца: касног барока и класицизма. Концепција унутрашњег распореда простора, облик основе и каракеристичан завршетак горњег дела звоника преузети су из барокног наслеђа црквене архитектуре која је негована на подручју Карловачке митрополије.

Архитектонско-декоративни систем фасада и архитектонских елемената на унутрашњим површинама зидова, као и архитектонска опрема целокупног ентеријера, укључујући иконостас, певнице, тронове и сликарске декорације у стилу класицизма. Зидови цркве су зидани опеком са кречним малтером. Садашња фасадна обрада у вештачком камену настала је у другој деценији 20. века, када су рађене и неке измене у кровној конструкцији. Кровна конструкција је знатно плића а висина крова је смањена за 4 метра.Површина наоса Саборне цркве износи око 252 квадратна метра, а прима између 650 до 850 верника.

http://www.saborna-crkva.com/

[Тавита]

crvenilo 8084.gif 0202_238 dada 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel

Саборна црква Рождества Пресвете Богородице у Сарајеву један је од највећих и најљепших православних храмова на Балкану. Налази се у самом центру Сарајева. Одлука о градњи Саборне цркве Рождества Пресвете Богородице у Сарајеву донијета је почетком 1859. године. Од 1859. па до 1862. године купљено је земљиште и материјал за градњу цркве. Земљиште је купљено у равници, с десне стране ријеке Миљацке. Радови на изградњи катедре митрополита дабробосанских започели су 1863. године по одобрењу султана Абдула Азиза. Темељ је освећен 11. јуна поменуте године. Радови на цркви су трајали једанаест година. Потпуно је завршена 1. маја 1874. године. Освећена је на Св. Илију, 20. јула 1872. године а чин освећења је обавио Његово Високопреосвештенство, митрополит дабробосански, господин Пајсије. Саборна црква је грађена од добровољних прилога који су сакупљани од 1863. године па до завршетка градње. Прилоге су давали православни грађани Сарајева, околних села, трговци из Београда, Дубровника, Беча и Трста а према једном податку прилог је дао и сам султан Абдул Азиз са 556 дуката. Градња цркве повјерена је Андреји Дамјанову, чувеном неимару из Велеса, који је такође зидао Саборну цркву Свете Тројице у Мостару, најљепшу и највећу цркву на простору Босне и Херцеговине, својевремено и Балкана а која је у потпуности срушена у току рата 1992. године.

Архитектура храма

Црква је у основи тробродна базилика комбинована са уписаним крстом и има пет купола, саграђена је од камена и првобитно је покривена оловом. Има шестора врата. Под је урађен од тесаних плоча. Олтар и простор испред олтара уздигнут је на три степенице. Иконе на иконостасу, које је архимандрит Сава Косановић донио 1873. године из Русије су позлаћене. Уза зид су дрвени столови за старе и немоћне. Уз десни стуб налази се позлаћени трон за митрополита. На лијевој страни, према митрополитовом трону, начињен је мањи позлаћени сто за архимандрита. Изнад архимандритског стола постављен је позлаћени амвон са отвореном златном књигом, на којој ђакон чита Јеванђеље а проповједници изговарају бесједе. На средини амвона, из сунчевих зрака, блиста путир. Цркву краси осам кубета – пет већих и три мања на олтару. У црквеним зидовима налази се два реда прозора, на олтару четири. Дужина цркве је 37 m, ширина 22,5 метара, висина: зидови 15,5 метара, а средња купола 34 m, у малим куполама 20 m. Звоник који је изграђен у барокном стилу висок је 45 m и својом љепотом краси сарајевско небо. Крст на звонику и јабука су прилог имућних сарајевских госпођа. Порта је ограђена ниским зидом са гвозденом оградом. У порти су биле засађене питоме руже и мирисне липе. Иначе Саборни храм у Сарајеву красе дјела чувених сликара између осталих Паје Јовановића.

(предивна је)  0202_238

[Guest Настасија]

Сакрална архитектура, цркве и манастири

Развој српских земаља у 12. веку условио је почетак монументалне архитектуре. Најстарија црква у спрским крајевима јесте црква Светог Петра код Новог Пазара из 9. или 10. века. Саграђена је од ломљеног камена, равних је фасадних површина. Настала је по угледу на рановизантијско градитељство. Замисао о форми цркве највероватније је стигла у Србију преко јадранске обале српске државе. Верује се да је ова црква саграђена уз неко црквено или световно средиште које више не постоји.

Велики жупан Стефан Немања, касније и сви други Немањићи, градили су храмове, а градитељска активност зачетника лозе Немањића сматра се почетком Рашке школе архитектуре. У шестој и седмој деценији 12. века Стефан Немања подигао је цркву Светог Николе и Богородичну цркву код Куршумлије, Ђурђеве ступове код Новог Пазара 1171. године и Студеницу између 1183. и 1196. године. У градњи су учествовали најбољи градитељи из суседних културних подручја, тако је развој српске монументалне архитектуре текао између византијске и западноевропске.

Истуакнута грађевинска активност Стефана Немање говори о важности ктиторства у државној власти. Тако је подизање задужбина до краја српске самосталности у средњем веку био и владарски чин.

Зидови цркве Светог Николе код Куршумлије створени су од опеке и широких спојница малтера. Наглашен је средњи део цркве који носи куполу. Ова црква је једнобродна, има три поља по дужини с куполом изнад средњег квадратног поља. Уз средњи део јужне стране израђена је мала капела с куполом. Највероватније су ову цркву градили цариградски мајстори.

Црква Светог Ђорђа у Расу, познатија као Ђурђеви ступови, према Житију светог Симона од Стефана Првовенчаног подигнута је од стране Немање као знак захвалности светом Георгију који му је помогао да се спасе из пећине у коју су га браћа затворила. У подизању ове цркве огледа се ктиторова жеља да градњом објекта монументалне архитектуре означи своју власт. Из манастирске целине истичу се два висока звоника. Према неким обележјима форме мисли се да су градитељи били из западних крајева, највероватније из Котора, у коме је тада трајала развијена градитељска делатност.

Обележја византијске и романске архитектуре на складан начин су се прожела у цркви посвећеној Богородици у манастиру Студеница, која је била гробна црква ктитора Стефана Немање. Ова црква је саграђена 1195. године. Архитектура овог храма је византијска - једнобродна црква с куполом, ритмично распоређеног простора, унутрашњих зидова израђених од сиге и опеке. Спољна обрада извршена је на романски начин. Веома су овде лепи портали и монументални прозори - једноструки, двојни и трифоре. Портали су осликани представом Богородице која држи малог Христа у крилу и анђелима са стране, која је проистекла из византијске уметности. Важна је чињеница у вези са Студеницом да је она постала узор за даљу ктиторску делатност, што је сасвим разумљиво ако се зна да је то гробна црква оснивача династије Немањића који је после смрти убрзо проглашен за свеца. Овоме, наравно, доприноси уметничка вредност портала и прозора, фасада и луксузно опремљена унутрашњост цркве.

Две примарне одреднице српске архитектуре у 13. веку су програм простора и архитектонска замисао целине. У складу са тим захтевима саграђена је и Жича, задужбина Стефана Првовенчаног и његовог брата, првог архиепископа српског, Саве. То је једнобродна грађевина с куполом на средини и простором за хор и одвојеном припратом. Најкарактеристичнији детаљ у вези са Жичом је јарка црвена боја која је тадашњој архиепископији давала доминантан изглед.

У периоду који следи запажа се веће присуство западних архитектонских утицаја, јер слабе везе са византијским радионицама. Византија је у том времену била ''пољуљана држава'' из које у Србију нису стизали ни стручњаци за опеку, ни клесари. Градитељску улогу сада сасвим преузимају мајстори романских средина. Сада су волумени затворени равним површинама, прозори и портали су од украсног камена, скромнији од студеничких, ентеријери су  прекривени фрескама. Фреске су бојени украси на омалтерисаним фасадама. Манастири подигнути у том периоду ( Милешева, Сопоћани, Градац, Ариље и др. ) имају традиционалну византијску форму, али украшавани су на романски начин.

1313. године краљ Милутин подигао је манастир Грачаницу. То је петокуполна грађевина фасадних површина зиданих у правилном ритму камена и опеке, што је било карактеристично за позну византијску архитектуру. Наслеђе рашке архитектуре су поткуполна постоља и преломљени лукови. Идеја о петокуполној цркви вероватно је потекла из промишљања о форми солунских храмова. Грачаница се сматра као најближа идеалној слици вишекуполне грађевине и представља једну од најлепших цркава на византијском културном подручју.

Међу монументалним споменицима с почетка 14. века поред Грачанице истиче се и Краљева црква у Студеници, чији је ктитор такође краљ Милутин. Она је квадратне основе са једном куполом, а са својим унутрашњим простором представља идеалну цркву и слику космоса замишљене у рановизантијској архитектури.

Важан монументални споменик је и целина коју чине сакрални објекти - Пећка патријаршија, која је коначан облик добила крајем треће деценије 14. века. Цркве Свети Апостоли, Свети Димитрије и Богородична црква чине ову импозантну грађевину.

Посебан ток у српској монументалној архитектури остварен је у три велика храма који су били саграђени за гробне цркве владара. То су црква у Бањској краља Милутина, Дечани Стефана Дечанског и његовог сина Душана и Свети Арханђели код Призрена цара Душана. Бањску је Милутин саградио по угледу на студеницу Стефана Немање. Овај храм успешна је синтеза византијског и романског сакралног градитељства. Дечани су тробродна базилика с куполом. Студеница је и овде била узор, али су прозори, сводови и спољна двобојна оплата изведени на романско-готички начин. Цар Душан градећи своју задужбину Свете Арханђеле такође се угледао на Студеницу, што је било својеврсно истицање легитимитета власти. Фасаде су направљене од украсног камена, портали и прозори од мермера, подови су били у мозаику. Све ово допринело је мишљењу да је овај храм највеће и најскупоценије дело саграђено у 14. веку на византијском културном подручју. Нажалост, ова црква разрушена је од стране Турака по доласку на Балкан, материјал је искоришћен за градњу Синан - пашине џамије у Призрену. Призренски Арханђели послужили су као модел за подизање друге царске задужбине, Матејич у Скопској Црној гори, чији су ктитори били Душанова жена царица Јелена и син Урош.

У другој половини 14. века кнез Лазар Хребљановић подигао је цркву Лазарицу уз двор у Крушевцу и Раваницу, намењену за гробну цркву ктитора. Ови монументални споменици последње су стилске скупине у српској средњовековној архитектури која је позната под називом Моравска школа, према областима у којима се одвијала градитељска активност у последње три деценије 14. века и почетком 15. века. И у овом периоду најчешће се граде сакрални објекти. Моравска архитектура ослања се на предходно градитељство у Србији. Њене карактеристике су општи изглед целине и њена унутрашња хармонија, концепција облика и обрада фасадних површина.

Архитектура површина и отвора грађена је по изворним схватањима средњовизантијске архитектуре. Промена у моравској архитектури је у рељефу и бојама на фасадним површинама. Зидање се у моравској архитектури одвијало правилним смењивањем једног водоравног реда камених квадера са слојем од три реда опеке. Камени рељеф је декор који представља особени украс ове архитектуре, а покрива све оквире прозора и портала, розета, чела лукова и капителе колонета, највећим делом је геометријски. Међу грађевинама Моравске школе истичу се манастири Љубостиња ( ктитор кнегиња Милица ), Руденица ( ктитор властелин Вукашин), Каленић ( ктитор протодовијар Богдан), и незаобилазна Ресава или Манасија, задужбина и гробна црква деспота Стефана Лазаревића, подигнута почетком 15. века. По замисли простора Манасија је слична Раваници, а фасаде у камену и облици двојних прозора подсећају на Рашку школу архитектуре, што упућује на посебан однос владара династије Немањића према Студеници, главној цркви оснивача династије Стефана Немање ( Хребљановићи су симболичан наставак династије Немањића, јер је кнегиња Милица кћерка кнеза Влатка, потомка Вукановог, најстаријег сина Стефана Немање.

Моравска обнова обећавала је много, међутим, турско освајање Балкана онемогућило је даљи развој српске архитектуре и византијске уметности.

[draganzzz]

Vidi pod crkveno-erhitektonsko-urbanisticke interesne grupe,

koje jedne te iste uvek dobijaju poslove na izgradnji crkava.

 

Svakodnevno gledam po velikim gradovima kako nicu novi hramovi u nekakvom rasko-moravsko-resavskom nazovi stilu,

 

trudeci se da izgledaju jos starije nego njihovi originali negde po Srbiji.

 

Umesto da se iskoristi fantasticna prilika i hramovi prilagode arhitektonskom okruzenju i sredini u kojoj se nalaze,

 

ne ulazeci u domen njene prevashodne evharistijsko parohijske namene i misije.

 

Elem, inace izgleda da su srednjevekovni graditelji bili za to doba izuzetno moderni i aktuelni kao i da su imali odredjenu slobodu u radu,

 

bez sadasnjih uslovljavanja nekakvim uokviravanjem i uslovljavanjem na stare stilove za moderne gradove.

 

Videti Decane, Studenicu, Kalenic... itd. kad kako i u koje vreme su gradjeni.

 

p.s. izdvajam kao retko dobar primer hram Svetog vasilija Ostroskog na Novoj Bezaniji, BGD.

 

[Филозоф]

Odlicno pitanje! Mislim da je problem u tome sto se na crkvu gleda kao na deo folklora, necega sto pripada proslosti, a i sama crkva cesto govori protiv modernizma, zbog svih tig problema  mi je potpuno razumljivo zasto se crkve grade totalno kic, tj kao neka losa kopija stilova minulih vremena

[Deki992]

Mi smo u srednjoj skoli,na veronauci bas diskutovali o tome,pokrenuta je tema o "modernizovanju crkava",npr umesto freski ili uz njih da budu neki ekrani,animacije itd...Meni se to nije svidjalo,najvise zbog mogucih provala u sistem i slicno,ko zna sta bi se emitovalo po tim zidovima.

A sto se tice samih crkava,one su i dalje "turisticka atrakcija" za mnoge a ljudimo je lepo da se vrate u srednji vek pa bar zbog toga isli i u crkvu.

[Solomon Kane]

Mi smo u srednjoj skoli,na veronauci bas diskutovali o tome,pokrenuta je tema o "modernizovanju crkava",npr umesto freski ili uz njih da budu neki ekrani,animacije itd...Meni se to nije svidjalo,najvise zbog mogucih provala u sistem i slicno,ko zna sta bi se emitovalo po tim zidovima.

A sto se tice samih crkava,one su i dalje "turisticka atrakcija" za mnoge a ljudimo je lepo da se vrate u srednji vek pa bar zbog toga isli i u crkvu.

Јел? Како се ја не сећам да смо причали о томе?

 

 

Што се тиче архитектонских стилова...не кажем да се одређене архитектонске иновације не могу произвести, наравно да могу (како би то изгледало не знам, нити знам да ли би ми се свидело или не док не видим и не осетим),али не само да ми не сметају одавно постојећи архитектонски стилови, већ уживам у њима.

[Deki992]

Јел? Како се ја не сећам да смо причали о томе?

To je bilo kod nastavnice koja je nasledila vas tron.Mislim da smo promenili 4-5 nastavnika iz veronauke.