Црквена архитектура

[Ђуро Станивук]

Па зато и кажем. То је тада било нешто ново.

А звати странце може да буде и добро и може да одведе где су одвеле и Немањићке цркве, где си и сам навео да су довлачили из Дубровника мајсторе.

 

Мени је то занимљиво само из разлога, јер тада нисмо имали аутентичан архитектонски израз...данас имамо, па ми је са те стране греота раскидати везу, јер архитектуру цркве посматрам као и језик и писмо...чим нешто промениш у језику и писму, обавезно раскидаш са делом културе...то нам је ваљда јасно данас...

За мене је традиционалност цркве нека врста сидра...место и време коме увек могу да се вратим на, дозволи, "рестарт"...

[draganzzz]

Idete iz krajnosti u krajnost sa postavljanjem slika ekstremnih primera iz inoslavnog sveta.

 

Po meni arhitektura hrama Sv.Simeona Mirotocivog na Novom Beogradu,

morala je makar malo da se uklopi u okolinu. Sta je ovo ovako zbrkano i nabacano?

 

[Ђуро Станивук]

Radije ćemo "modernu" kuću nego ovako nešto..

https://scontent-b-vie.xx.fbcdn.net/hphotos-prn2/1471214_616284325075781_1586894395_n.jpg

 

 

Ниси ни ти луд...знаш шта је добро...

[Ђуро Станивук]

U trabantski grad Novog Beograda da se uklopi? Pf... Osim toga, Novi Beograd nije građen navek, za koju deceniju sve ove današnje zgradurine biće srušene. Zašto onda da se na njih ugleda?

Od svih gradnja jedne periode ostaje uvek samo jedan mali deo, možda pet ili deset posto, ono što je najlepše, najzanimljivije. Ima se selekcija. Sve ostalo nestaje i na njihovo mesto nastupa novo. Ono, pak, što ostane, to ulazi u našu kulturu, u naš identitet.

 

Можемо ствари поставити и овако...

 

Узимајући у обзир квалитет градње и уграђених материјала у задњих 20 година у Србији, можемо констатовати да ће све те зграде саме да се сруше и мораћемо да градимо нове...надам се лепше и квалитетније..

[Иван Ивковић]

 

Значење архетипа у сакралној архитектури

 

За P.U.L.S.Е: Соња Ковачевић

извод из докторске дисертације “Архетип и симбол у српској сакралној архитектури XX века”

 

У том дивовском трену сагледао сам милионе пријатних и грозоморних појава; ниједна ме није запрепастила више од чињенице да су све заузимале исту тачку, а да се при том нису поклапале ни међусобно мешале. Пречник Алефа износио је отприлике два-три центиметра, али се читав космички простор стицао у њему, у несмањеној величини. Свака ствар (овално огледало, на пример) била је безброј других ствари, јер сам је видео из свих тачака света.

Хорхе Луис Борхес

Алеф

 

Најчешћа примедба која се упућује савременим црквама, не само код нас, је девалвација квалитета светог простора. Неубедљивост се првенствено односи на изостанак капацитета да рефлектују величину откривења који надилази лично (просечно) искуство. Тако је опсег симболичке резонанце битно умањен, било да је последица ескапизма у историју коришћењем потрошених форми или осиромашења значења због упрошћавања лексике. У оба случаја десакрализација простора резултат је једновалентног, рационализованог процеса који не може створити ”живи” симбол. Имајући у виду да визуелна перцепција није пасивно примање утисака, упутно је онда поставити питање који то механизми великих цркава прошлости индукују или појачавају религиозни доживљај и генеришу значење светог простора. Другим речима, који критеријуми дефинишу аутентични свети простор. Поред неоспорног ауторитета традиције и патине времена које грађевинама придодају одређено достојанство трајања, посматрач се недвосмислено суочава са фасцинирајућим и противуречним, али усклађеним осећајима ванвременског и пролазног, рационалног и ирационалног. У врхунским остварењима, архитектонским тоталитетима, симболички су сједињења два пола: материјално, и духовно, иманентно и трансцедентно. Та два пола могу бити конкретизована у различитим нивоима – у просторној концепцији, морфологији или материјализацији. Што више су те противуречности доведене у стање повишене напетости, из које происходи равнотежа и ред, утолико је нека грађевина савршенија у својој сложености. Однос између центрифугалног и центрипеталног Ми свесно или интуитивно опажамо тензију и динамичну хармонију, као и другачији пулс времена. То је један од разлога због чега капитална дела прошлости имају потенцијал да премосте временску и социјалну дистанцу, чак и када су лишени симболичког система (као Аја Софија) или је симболички систем модификован (као код Пантеона) и у крајњој линији када симбол више није прегнантан значењима (у случају Партенона). Наслућено или доживљено оваплоћење смисла указује на присуство архетипа. Јунг га описује као живи дах вечности, вечно сада, с обзиром да су архетипови безвремени, али стално оперативни. Врхунска остварења архитектуре, као и остали продукти духа, конкретизују универзалне истине, универзалне психичке процесе. Као резултат, упркос често фасцинирајућем првом утиску, велика дела није могуће једноставно „декодирати“. Она отварају перспективу у дубину значења, што омогућава да се додају нова тумачења у зависности од тога шта посматрач или неко време пројектује у њих. Та архетипска основа, објективизована у изразу трајног, непроменљивог са значењима који измичу тренду и тренутном, жижна је тачка сакралне архитектуре. С обзиром да, као апстрактна делатност која претендује да изрази духовност чистим обликом, архитектура је базирана на архетипу – нуклеусу из кога се развија просторна концепција. Архетип није фигура већ матрица симболичког модела цркве која генерише типолошка решења. Следствено, његово тумачење претпоставка је разумевања идеје светог простора, што је премиса сваке објективне анализе и трансформације симбола у црквеној архитектури. Заиста аутентична црква може бити резултат само поновног промишљања простора и његовог преобликовања, јер је репертоар форми које се бесконачно понављају већ добрим делом потрошен и не поседује капацитет да индукује доживљај светог простора.

 

Цео текст:

 Sonja Kovacevic - Znacenje arhetipa u sakralnoj arhitekturi.pdf

 

Извор: http://pulse.rs/znacenje-arhetipa-u-sakralnoj-arhitekturi/

 

[Давор73]

Ове године, манастир Дохијар на Св. Гори. Био сам помало изненађен постављањем статуа испред манастира, мислим да није толико чест случај, нарочито тамо. (Мислим да су чак и једини по томе) .  Радови су у току.