Miroslav-Mika Antic - Poezija, priče ...koje volite

[JESSY]

MALI KAMERNI NOKTURNO

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.

U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.

I polumrtav od ljubavi.

Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.

Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.

Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.

Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.

Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.

Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,

za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.

Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono jesi.
I sve ono što nisi.

Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.

Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.

Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.

Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.

Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.

Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.

Beži zato dok možeš!

Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.

Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.

Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.

Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.

Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.

[JESSY]

JASTUK ZA DVOJE

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja
I pogled crn.
Zavoli me
Kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
Da napravim jun.

I nemam obične sreće
I nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti
i zdravlja.
Zavoli moju senku
Što se tetura niz mokri dan.

Sutra nas mogu sresti ponori
ili uzglavlja.
Svejedno: lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti ni činovnik ni doktor.
Uputi
telegram mome ocu:
"Postoji tužna divota
vaš sin ne ume ljude da spasava od smrti,
on, znate, spasava od - života..."

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše,
na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica
koje sigurno nekuda vode.

Čak i kad ti se čini
da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago
i nekuda nas vode.

Bićemo tamo negde
možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni,
ili javno prokleti.

Budi uz mene kad odem.

[JESSY]

OPOMENA

Vazno je, mozda, i to da znamo:
covek je zeljen tek ako zeli

i ako celoga sebe damo,
tek tada i mozemo biti celi.

Saznacemo - tek ako kazemo
reci iskrene, istovetne

i samo onda kad i mi trazimo,
moci ce neko i nas da sretne.

[JESSY]

ZAPISANO U SREDU

U sredu smo se prvi put sreli,
a do tada se nismo ni znali.
U petak smo se zavoleli
u ponedeljak posvadjali.

Opet je sreda, sad svima kazem
dok lutam po korzu sam:
ne, nije ona lepsa ni draza
od drugih devojcica koje znam.

Pa kad je sretnem - oci krijem.
Zvizducem. Gledam u nesto drugo,
i mislim: zbilja, svejedno mi je...

Al osvrcem se dugo... dugo...

[JESSY]

 

Otišao je Mika Antić iz ovog sveta kojeg je voleo i kome se smejao 24. juna 1986. godine, uveliko iza ponoći, i tada je otvoreno pismo adresovano na Dudu iz komšiluka napisano kratko i jasno, u Mikinom maniru, koji je želeo da ode onako kako je i živeo:

Dudo,
Kad me budu iznosili, neka pročitaju Besmrtnu pesmu. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi drži govor.

Mika Antić

 

Miroslav Antić o sebi

„Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve „Nevenove“. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uređivao list „Ritam“ ili uređivao Zmajev „Neven“…

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.

Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi „In memoriam“.
I u svim ostalim svojim pesmama.“

 

 

„O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.“

To je sve.

 

http://www.krstarica.com/zivot/ako-ti-jave-umro-sam-ti-znas-ja-to-ne-umem/

[JESSY]

neka pročitaju Besmrtnu pesmu.

 

 

Бесмртна песма

1.

Ако ти јаве: умро сам,

а био сам ти драг,

можда ће и у теби

одједном нешто посивети.

На трепавицама магла.

На усни пепељаст траг.

Да ли си икад размишљао

о томе шта значи живети?

Ко снег у топлом длану

у теби детињство копни.

Бриге...

Зар има брига?

Туге...

Зар има туга?

По мердевинама маште

у младост храбро се попни.

Тамо те чека она

лепа, ал лукава дуга.

И живи!

Сасвим живи!

Не грицкај као миш дане.

Широко жваћи ваздух.

Престижи ветар и птице.

Јер свака вечност је кратка.

Одједном: насмејани

у огледалу неком

добију зборано лице.

Одједном: на понеком углу

вреба понека суза.

Невоље на прстима стигну.

Године постану сивље.

Одједном свет, док ходаш

све више ти је узан

и осмех све тиши

и тиши

и некако искривљен.

Зато живи, ал сасвим!

И ја сам живео тако.

За пола века само

столећа сам обишао.

Признајем: помало луцкаст.

Понекад наопак.

Ал никад нисам стајао.

Вечно сам ишао.

Ишао...

Испреди из своје аорте

позлаћен конац трајања

и зашиј напрсла места

из којих дрхте чуђења.

И никад не замишљај живот

као уплашен опроштај,

већ као стални дочек

и стални почетак буђења.

2.

А онда, већ једном озбиљно

размисли шта значи и умрети

и где то нестаје човек.

Шта га то заувек иште.

Немој ићи на гробља.

Ништа нећеш разумети.

Гробља су најцрњи вашар

и тужно позориште.

Играјући се немира

и својих безобличја,

зар немаш понекад потребу

да мало кришом зађеш

у нове слојеве разума?

у суседне будућности?

Објаснићу ти то некада

ако ме тамо нађеш.

Знаш шта ћу ти учинити:

покварићу ти играчку

која се зове бол,

ако се будеш одважио.

Не лажем те.

Ја измишљам

оно што мора постојати,

само га ниси још открио,

јер га ниси ни тражио.

Упамти: стварност је стварнија

ако јој додаш нестварног.

Препознаћеш ме по ћутању.

Вечни не разговарају.

Да би надмудрио мудрост,

однегуј вештину слушања.

Велики одговори

сами себе отварају.

После безброј рођења

и неких ситничавих смрти,

кад једном будеш схватио

да све што си дисао

не значи један живот,

стварно наиђи до мене

да те дотакнем светлошћу

и претворим у мисао.

И најдаља будућност

има своју будућност,

која у себи чује

своје будућности глас.

И нема празних светова.

То, чега нисмо свесни,

није непостојање,

већ постојање без нас.

3.

Ако ти јаве: умро сам,

ево шта ће то бити.

Хиљаде шарених риба

лепршаће ми кроз око.

И земља ће ме скрити.

И коров ће ме скрити.

А ја ћу за то време

летети негде високо.

Упамти: нема граница,

већ само тренутних граница.

Једрићу над тобом у свитања

низ ветар клизав ко свила.

Разгртаћу ти обзорја,

обрисе доба у повоју

и призоре будућности

лепетом невидљивих крила.

И као нечујно клатно

заљуљано у бескрају,

висићу сам о себи

као о златном ремену.

Простор је брзина ума

што сама себе одмотава.

Лебдећу у месту, а стизаћу

и нестајаћу у времену.

Одморићу се од споредног

као галактичка јата,

која су срасла пулсирањем

што им у недрима траје.

Одморићу се од споредног

као огромне шуме,

које су срасле гранама

у густе загрљаје.

Одморићу се од споредног

као огромне птице,

које су срасле крилима

и цело небо оплеле.

Одморићу се од споредног

као огромне љубави,

које су срасле уснама

још док се нису ни среле.

Зар мислиш да моја рука,

колено,

или глава,

могу да постану глина,

корен брезе

и трава?

Да нека малецка тајна,

ил неки треперав страх

могу да постану сутра

тишина,

тама

и прах?

Знаш, ја сам стварно са звезда.

Сав сам од светлости створен.

Ништа се у мени неће

угасити ни скратити.

Само ћу,

обично тако,

једне случајне зоре

свом неком далеком сунцу

златних се очију вратити.

Кажњаван за све што помислим,

а камоли што починим,

осумњичен сам за нежност

и проглашен сам кривим

што љубав не гасим мржњама,

већ новом, већом љубављу

и живот не гасим смртима,

већ нечим друкчије живим.

Последњи рубови бескраја

тек су почетак бескрајнијег.

Ко траје даље од трајнијег

не зна за кратка знања.

Никад се немој мучити

питањем: како преживети,

него: како не умрети

после свих умирања.

4.

Ако ти јаве: умро сам,

не брини. У сваком столећу

неко ме случајно побрка

са уморнима и старима.

Нигде толико људи

као у једном човеку.

Нигде толико друкчијег

као у истим стварима.

Прочепркаш ли просторе,

ископаћеш ме из ветра.

Има ме у води.

У камењу.

У сваком сутону и зори.

Бити људски вишеструк,

не значи бити рашчовечен.

Ја јесам дељив са свачим,

али не и разорив.

А сва та чудесна стања

и обнављања мене

и нису друго до вртлог

једнолик,

упоран,

дуг.

Знаш шта су пророчанства?

Калуп ранијих збивања

и задиханост истог

што вија себе укруг.

Па што бисмо се опраштали?

Чега да нам је жао?

Ако ти јаве: Умро сам,

ти знаш – ја то не умем.

Љубав је једини ваздух

који сам удисао.

И осмех једини језик

који на свету разумем.

На ову земљу сам свратио

да ти намигнем мало.

Да за мном остане нешто

као лепршав траг.

Немој да будеш тужан.

Толико ми је стало

да останем у теби

будаласт,

чудно драг.

Ноћу, кад гледаш у небо,

и ти намигни мени.

То нека буде тајна.

Упркос данима сивим,

кад видиш комету

да видик зарумени,

упамти: то ја још увек

шашав летим и живим.

 

http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/besmrtna-pesma

[Данче*]

Znam, mora da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene i sreće moje.
Pijana kiša, šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?
Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja,
u krčmu svratio gorak,
a ona
ne znajući - prošla.
Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoišli.
Da, mora da je tako.

- Miroslav Mika Antić

 

[Данче*]

PLAVI ČUPERAK - Miroslav Antić

Čuperak kose obicno nose
neko na oku,
neko do nosa,
al' ima jedan čuperak plavi
zamisli gde?
U mojoj glavi.

Kako u glavi da bude kosa?

Lepo.
U glavi.

To nije moj čuperak plavi
vec jedne Sanje iz šestog 'a'.

Pa šta?

Videćeš šta kad jednog dana
čuperak necije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo - malo pa... pocrveniš,
pa grickaš nokte
i krijes lice,
pa šaljes tajne ceduljice,
pa nesto kunjaš,
pa se mučiš,
pa uciš - a sve kojesta uciš.

Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš note i piramide.
Izmešaš leptire i gradove.
I sportove i rucne radove.
I tropsko bilje. I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.

Sad vidiš šta je čuperak plavi
kad ti se danima mota po glavi,
pa od dečaka - pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.

 

[Grizzly Adams]

„O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.“

 

:good2:

[JESSY]

[JESSY]

:good2:

[Данче*]

Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađač,
lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja
u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo.

Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi
svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao
najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si
obuhvaćen.

Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak
kad nisi svestan pesme. I najveći je
život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da
sanjaš.
Tekst i slike: Mika Antić

 

[JESSY]

Nepovratna pesma

 

Nikad nemoj da se vraćaš

kad već jednom u svet kreneš

Nemoj da mi nešto petljaš

Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

I ja bezim bez povratka.

Nikad neću unatrag.

Sta ti znači staro sunce,

stare staze,

stari prag?

Tu je ono za čim može da se pati

Tu je ono čemu možes srce dati.

Al' ako se ikad vratiš

moraš znati

tu ćeš stati

I ostati.

Očima se u svet trči

Glavom rije mlako veče

Od reke se dete uči

ka morima da poteče.

Od zvezda se dete uči

da zapara nebo sjajem.

I od druma da se muči

i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija

opasno je kao metak

da u tebi večno klija

i ćarlija tvoj početak.

Ti za koren

nisi stvoren

Ceo svet ti je otvoren.

Ako ti se nekud žuri,

stisni srce i zažmuri.

Al' kad pođeš - nemoj stati

Mahni rukom.

I odjuri.

Ko zna kud ćeš.

Ko zna zašto.

Ko zna šta te tamo čeka.

Ove su želje uvek belje

kad namignu iz daleka.

Opasno je kao munja

opasno je kao metak

da u tebi večno kunja

i muči se tvoj početak.

Ti si uvek krilat bio

samo si zaboravio.

Zato leti.

Sanjaj.

Trči.

Stvaraj zoru kad je veče.

Nek' od tebe život uči

da se peni i da teče.

Budi takvo neko čudo

što ne ume ništa malo,

pa kad kreneš - kreni ludo,

ustreptalo,

radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka

u maglama iz daleka.

Al' ako se i pozlatiš,

il' sve teško,

gorko platiš,

uvek idi samo napred.

Nemoj nikad da se vratiš.

[JESSY]

"U jesen uvek nestanem iz Novog Sada..."

 

U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog novembra, kao po nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise.

Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih drvoreda, pod nekim prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romanticno, znaci: secati se tamo cak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine, ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima kamenicke obale.

Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima sta nas je to tako vezalo...

[JESSY]

Korčula, 1950.
Dok gledam ovo more, stalno me progoni misao: možda umeti stvarati znači - prosto sakupljti ono što je već stvoreno.

 

Split na Gripama, 1950.
I reče moja misao: Ko zna kolika Sunca gore od postanka svetlosti za ovaj krhki trenutak zemaljske svečanosti, kad ti prođeš kraj mene i prepoznam svoj lik u tvome oku kao odjek. Ne uči, nego izmišljaj to što je nezamislivo. Budućnost će dokazati da smo imali pravo.

 

Roterdam, 1960.
Trave pokazuju tačno vreme naivnosti. To je putokaz za sanjare i oblake. Korenje skazaljkama opominje na prolaznost. Tamo ostavljamo kosti u staniolu mraka. Jedino vetrenjače, u dugim haljinama od vetra, neobično objašnjavaju pravac sreće, ali njih niko ne uzima ozbiljno. Kako se ja to smeškam? Tu negde, u poslednje vreme. Suviše čudno i bezglasno. Je li to način odbrane, ili posebno čulo straha? Svako je naše dozrevanje po jedno sasvim uvelo i pogrešno detinjstvo. Spolja sam dosta sličan, ali u sebi se ne prepoznajem. Pazi ako se odlučiš da se uhvatiš za neuhvatljivo, Antiću! To te nikada neće pustiti.

 

Na godišnjicu Mikine operacije od raka, 9.april 1986.
Poljubac, to je: videti stvari u slojevima. Zagrljaj: na dlanu imati duboke mekote usana. Dodir između dvoje: porama, a ne ušima, slušati večnost postojanja.

 

Čortanovci, 1973.
Jedino čisto čulo to je doir njene i moje ruke. Sve ostalo uopšte nisu čula.

 

http://miroslavantic.blogspot.com/search/label/Izdajstvo%20lirike