Miroslav-Mika Antic - Poezija, priče ...koje volite

[JESSY]

"Zaboravi da negde na svetu postoje..."

 

Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi,

i moje žene, i postelje u kojima su snovi - zanat.

Danas će drumovi biti za mene i tebe pruženi

daleko negde u nepovrat.

Možda smo nas dvoje rođeni zato da tuda odemo,

da ti milujem kosu i budem nežan prvi,

pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo

za jeftin honorar ljubavi i skroman bakšiš krvi.

Nikad zbog tebe neću ići da tražim rum,

ni da napišem najbolju pesmu kraj čaše.

Ne plači za mnom kad se vratiš niz drum.

Ne maši ... ni ja neću da mašem ....

[JESSY]

Belo

 

Nebo.

Nebo.

Sreće dosta.

U proleću po drveću

od meseca kikot osta.

Ej umreću.

Ej umreću ispod granja

kraj zaspale vodenice

za devojke,

milovanja,

pletenice.

Ej, umreću od daljina,

od mladosti

i od snage,

za krčage pune vina,

za krčage,

da se pije,

da se smeje,

da se peva preko njiva,

sav od sunca po ustima

ispolivan.

Da me čekaš ispred kuća,

da razvezeš ruke zrele,

oči bi se od svanuća

razbolele.

Razbolele i opile

da se smejem do bolesti.

Ej, da mi je niz aprile

tebe sresti.

Ej, da mi je da izludim,

a bagrenje rascvetano.

Ej, da mi je golih grudi,

sa košuljom poderanom.

Ej, da mi je da te ljubim

slab do ropca,

jak do krika,

kad zabele zdravi zubi

harmonika.

Ej, da mi je u proledju

u milion vrelih boja.

Ej umreću bos po cveću

samog sebe razboleću.

Ej devojko dušo moja.

[виноградар]

"Da li sam svuda gde su mi tragovi..."

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je cudno cak i umreti...
jer ja se ne zavrsavam.

[JESSY]

"U jesen uvek nestanem iz Novog Sada..."

 

U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog novembra, kao po nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise.

Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih drvoreda, pod nekim prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romanticno, znaci: secati se tamo cak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine, ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima kamenicke obale.

Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima sta nas je to tako vezalo...

[JESSY]

Jedan izgubljeni randevu

 

Ne znam ko je rekao: “ Pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati”. Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja, video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva, i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.

U Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći, mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo... Čekao sam vas sinoć na Fontanki, pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.

A vi ste umrli.

Ovo je moj izgubljeni randevu.

Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina, a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin,

obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.

Vi biste popili kafu, ja obe votke, i ja bih vas voleo. Ljubio bih vam dlanove,

mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.

Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji“ povodom osvajanja Lenjingrada. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941. Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942. Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942. Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.

Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.

Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija. A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom,

babuškom, braćom, sestrama, ujacima. Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera, i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada, tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh

u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova, u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova, gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba... Tanja.

Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija, ali to je najmanje što se o tome može reći. Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,

imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc

„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.

Dvadeset šest hektara mrtvih. Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila. I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.

Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi. Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.

Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.

Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.

Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.

I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga,

dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.

Drugo, sem votke, sem suza, stvarno ne umem.

 

[виноградар]

[keka]

Niko ne može osuđivati moje izbore, niti moje mišljenje. 
Zato što niko nije probao moje osećaje i moje bolove. 
~ Mika Antić

[Снежана]

Najljubavnija pesma

Ovo je zaista najljubavnija pesma

a ni reči o ljubavi.

Neko u ovoj sobi više ne može da spava,

neko u ovoj sobi samo ćuti,

ćuti i gleda kako mesec putuje,

preko pokislih gradskih krovova za pticama.

Ovo je zaista najljubavnija pesma

a ni reči o ljubavi.

[JESSY]

Parafraze

 

Parafraza I

Predeli, predeli, predeli

vredeli, vredeli, vredeli.

Predeli, predeli, predeli

bledeli, bledeli, bledeli.

Predeli, predeli, predeli

u mestu sedeli, sedeli…

Predeli, predeli, predeli

u sedenju osedeli.

Parafraza II

Voleti, voleti, voleti,

od ljubavi se razboleti.

Voleti, voleti, voleti

to će me uvek boleti…

Voleti, voleti, voleti…

A kako tome odoleti?

Odboleti. Preboleti.

Šta dalje? Pa ponovo voleti.

Parafraza III

Čuvati, čuvati, čuvati,

u snove se obuvati.

I samo po zlatnom hodati.

Još snova dodati. Dodati.

Skupiti, skupiti, skupiti

i čelom o smrt lupiti.

Čuvati, čuvati, čuvati.

a vetrovi će oduvati.

Parafraza IV

Ljubiti, ljubiti, ljubiti,

Zubima srce izdubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti

usnama život obrubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti,

a ipak se izgubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti

i ljubeći se ubiti.

Parafraza V

Patiti, patiti, patiti,

pa dobro, treba i platiti.

Patiti, patiti, patiti,

ali se nikad ne vratiti.

Patiti, patiti, patiti,

sebe u sebi skratiti.

Patiti, patiti, patiti,

to će me možda pozlatiti.

Parafraza VI

Ćutati, ćutati, ćutati,

u sebe duboko odlutati.

Ćutati, ćutati, ćutati,

niz vetar samo šaputati.

Ćutati, ćutati, ćutati,

zoru sa usana srkutati.

Ćutati, ćutati, ćutati,

i ceo život progutati.

Parafraza VII

Proteći, proteći, proteći,

sa nekom nadom o sreći.

Proteći, proteći, proteći,

i sve životu reći.

Proteći, proteći, proteći,

u sebe duboko leći.

Proteći, proteći, proteći,

i iz sebe isteći.

Parafraza VIII

Rukama, rukama, rukama

mukama, mukama, mukama.

A bure, bure, te bure,

ne čekaju me već žure.

A juga kipe duga.

A maestrali stali.

Mukama, mukama, mukama,

mukama, mukama, mukama.

Parafraza IX

Išao, išao, išao

i sebe uvek obišao.

Išao, išao, išao

i svakom prišao, prišao.

Išao, išao, išao

pa se utišao, stišao.

Išao, išao, išao

pa mirno sa duge sišao.

Parafraza X

Svitanja, svitanja, svitanja.

Hitanja, kuda ta hitanja.

Svitanja, svitanja, svitanja

i samo pitanja…pitanja…

Svitanja, svitanja, svitanja

skitanja, skitanja, skitanja.

U meni stalno sviće.

Da l’ će me biti?

Da l’ biće?

Parafraza XI

Popiti, popiti, popiti,

i život popiti, popiti…

Popiti, popiti, popiti

i u sve se uklopiti.

Popiti. Ruke sklopiti.

pa se u svet utopiti.

Popiti. Potajno popiti,

pa se od zvezda opiti.

Parafraza XII

Kidati, kidati, kidati,

sa već gotovog skidati.

Kidati, kidati, kidati,

pa onda ponovo zidati.

Kidati. Kidati. Kidati.

Vidati. Vidati. Vidati.

Kidati. Kidati. Kidati.

Ridati. Ridati. Ridati.

Parafraza XIII

Čekaću, čekaću, čekaću

i biti jeka.

Jeka ću biti.

tu gde ne odjekuje

ali se vekuje, vekuje.

Odvajaću se, odvajaću.

A kajaću se, kajaću.

U prostor, u prostor, iz reka ću.

Al’ volim te. I čekaću, čekaću.

Parafraza XV

Ogromno, domno, ogromno.

Uvis, a vratolomno.

Pa opet u visine

da se do zvezda sine.

Pa opet u nizine

da se do običnog skine.

Ogromno. Ogromno. Ogromno.

Pa vikni. Ustani. Šikni.

Parafraza XVI

Ćuti mi, ćuti mi, ćuti mi.

Samo pre smrti ne sluti mi.

Ćutaću, ćutaću, ćutaću.

Na sveću ličim. Gutaću.

I srce prepoluti mi.

Od voska prsti žuti mi.

Sebe zapaliću ti.

Al’ ćuti, molim te, ćuti.

Parafraza XVII

Jeseni, jeseni, jeseni…

A mi iz breza doneseni.

I s lišćem polako padali,

a još se uporno nadali.

Al’ ako se već vene?

koji će da nas smene?

Da li ću ikada pristati?

Ko će za mene olistati?

Parafraza XVIII

Veje, veje, veje…

To se mećava smeje.

Veje, veje, veje…

To me mećava greje.

Bos gazim sneg a sve je:

aleje srebra! Aleje…

Veje, veje, veje…

Tražim joj stope. Gde je?

Parafraza XIX

Plakati pa dušu žvakati.

Sve u jastuk umakati.

Plakati, plakati, plakati.

i sebe moći preskakati.

Plakati, pa se nasmešiti.

Ne, nećemo pogrešiti.

Plakati, ali se boriti

i sobom nebo otvoriti.

Parafraza XX

Srneći reći. Srneći.

Šta mi to znamo o sreći?

Sa suncem u sumrak leći.

Sa rekom u zoru poteći.

Šume za drugove steći.

Na mećavama se peći.

I biti u sebi sve veći.

Ali sve to mirno. Srneći.

Parafraza XXI

Žubore, žubore zore.

Zemlja je negde gore.

Bole me zvezde, bole.

Nebo je negde dole.

Planine gmižu, gmižu.

Mora se uvis dižu.

Žubore, žubore zore.

Sve bolje mi je, a gore.

Parafraza XXII

Svanulo, svanulo, svanulo.

U oko mi je kanulo.

Serenade bez nade.

Neko mi noći krade.

Nek rade tambure, rade.

Neko mi dušu krade.

Videćeš opet: bićemo.

Iz sebe u zoru svićemo.

Parafraza XXIII

Proleće, proleće, proleće.

Voleću. I ona voleće.

Ne znam da na?em gde mi je.

A sve mi je. A sve mi.

Čujem joj hod kroz gorki um.

Koji da noćas biram drum.

Proleće, proleće, proleće.

Tražim je čitavo proleće.

Parafraza XXIV

Violine, violine,

pa u mozgu nešto sine.

Pa se dižeš iz prašine,

u visine, u visine.

Nek suza iz oka mine.

Pitom sam od divljine.

Violine. Violine.

Parafraza XXV

Otvoriti, otvoriti, otvoriti.

Sa samim sobom se boriti.

Pretvoriti u sunce vrhunce.

Ne gurati se. Dogurati.

Otvoriti, otvoriti, otvoriti

a strašno se umoriti.

Ne uzaludan. Već čudan.

Otvoriti, pa se zatvoriti.

[JESSY]

Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, već neko nama drag i poznat: naš most iz jednog bića u neko sasvim drugo biće.
Neprekidno prolazimo kroz privide. Tek što na sebe naviknemo, već smo stranci. Jesmo li ovo mi, ili tek naše mogućnosti?
Hajde sedi i popij sa mnom bar jedan litar daljine. Prisetimo se malo šta je bilo pre vremena. Grane nam niču iz ušiju. Neka se rascvetaju. Mi smo više od proleća nego proleće. Vodoskok mleka i mermera.
Hej, ja! Povedi me, ne sa sobom, već sa mnom. Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, nego uspomena na nas.

[JESSY]

Poljubac, to je: videti stvari u slojevima. Zagrljaj: na dlanu imati duboke mekote usana. Dodir između dvoje: porama, a ne ušima, slušati večnost postojanja.

[JESSY]

"Ovo je pesma jedne kosulje..."

 

Ovo je pesma jedne kosulje,

zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu stipaljku, i glasi:

Drzis me na ovoj ljuljasci da se ne okliznem. Da mi suze ispare na suncu.

Zahvaljujuci tebi moci cu malo da se nasalim sa stokom i zivinom u ovom dvoristu.

Nadimacu se. Raskopcacu svu dugmad na svom platnenom telu.

Celo prepodne bicu zastava koja rukavima samara vetar i mirise na sapunicu i nebo.

Drzi me cvrsto, ali nemoj da mi zavidis. Mene popodne peglaju.

[JESSY]

Zagonetka

 

Pogodi kako se raste.

Pogodi kako se lako

stigne do krova,

do laste,

oblaka punog kise,

do neke zvezde daleke

i vise

i jos vise

u cudne visine plave.

Pogodi da li kroz kragnu,

kroz nogavice,

rukave,

dok neka snaga u tebi

i neka lepota u tebi

pravo do sunca vodi?

Zazmuri pa pogodi.

A mozda nije ni vazno

da se unapred setis.

Mozda se najlepse raste

kad nista ne primetis.

Mozda se najlepse biva

veci,

jos veci,

najveci,

- cuteci

sasvim cuteci,

kroz neki tihi nemir

sto se u tebi stvori,

pa gori,

beskrajno gori

i nikako da izgori.

I niko ne zna sta je.

A on traje i traje.

[JESSY]

Koren

 

1.

Postoji jedan mudrac. Dok ovo govorim, on cuci u velikoj pustinji juzno od ovih planina. Cuci ne znam koliko godina u pesku i ne podize oci. Ali sve vidi. Sara noktom nesto nerazumljivo i uplaseno ponavlja: i ovo sam vec stvorio...i ovo sam vec stvorio. Ako mu zatrazis orla, on ne poseze u visine, nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. To je, kaze on, orao iz kojeg nicu drugi orlovi. Posle mozes da mu zatrazis aligatora ili mrava. I njih iskopa prstom iz zemlje kao kosticu. On sve moze, jer njegovo je stvaranje drukcije nego nase. Od njega sam naucio to sto ti danas kazujem kao tajnu.

2.

Gospodine, kazem ja njemu, koji se mnogo ljube i bratime. Ako ljubav postoji cemu je dokazivati? On samo cuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. I tek u podne, kad sunce kao mac visi sa zenita, govori glasom belim poput zguzvane

hartije. Iz toga ce, kaze, proizici velika nevolja. Narod koji ne prestaje da peva nesrecan je, siromasan i gladan.

3.

Gospodine, kazem mu ja, video sam coveka koji preskace neverovatne visine. Kako to cini kad nije jaci od drugih, ne trci brze od drugih, niti je umesniji i lukaviji? Taj covek, kaze mudrac, uzima zalet kao da ce preskociti oblake. Stoga i ne primecuje to sto mu je pod nogama. Treba preskakati nebo. Treba imati samo najvecu zelju pa ce sve druge same od sebe biti ispunjene.

4.

Gospodine, kazem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao je u basti kamen. Poklonio ga je nekom vajaru da nacini od njega skulpturu. Bio je to obican kamen, ali ako ga okrenes prema svetlosti, u njemu se odslikavao ceo svet. A vajar ga je odbio. Mudrac mi kaze: i morao je da odbije, jer nije ga sam pronasao.

5.

Gospodine, pitam ga ja, kako to da moja glava, koja ispunjava prostore, moze da stane u jednu obicnu kapu? Zateceni sasvim slucajno, kaze on, u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti, mi se nastavljamo jedni na druge, kao sto se grana nastavlja na granu, a ipak zivi svoj vek okrenuta ka drugoj strani sveta, ka nekim svojim olujama i vidicima. Zato je tvoja glava zumance nekog jos neotkrivenog sunca. Zato zasad staje i u obicu ljusku.

6.

Gospodine, kazem ja njemu, imam neverovatnu snagu. Mogu da upravljam brodovima, jer sam ih pokorio. Mogu da zidam nebodere jer sam savladao beton i celik. Mogu da rijem kroz planine i menjam lice kontinenata. Ali kad uzmem u saku obican mali sljunak, ma koliko ga stiskao, nikad ga necu razbiti. Kako to? Veliki umovi, kaze on, bili su u pocetku neznalice, kao sto je reka bila potok ili tajfun - tisina. Najvece hulje istorije bile su pre toga bucmasti bezazleni malisani. Himalaji su bili para. Nesto cvrsto i oblo, kao kipovi Vavilona, bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblicno i meko. Zato je sljunak, u stvari, jedna ogromna planina, oljustena od golotinje svog lepog i strahovito zgusnutog srca. Ceprka zatim po pesku, prstom izvadi zametak Kilimandzara; stavljam na ledja obicno kristalno zrnce, ali padam pod teretom.

7.

Gospodine, kazem mu ja, video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost. Naslika sebi vodu i pliva. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Naslika daljinu i izgubi se. Mudrac mi nista ne govori. Samo vidim, u sumrak, kako se poistovecuje sa sivilom, rasplinjuje i nestaje. Odlazim zamisljen i dogadja se

nesto cudno: za mnom ne ostaju stope, kao da nikad nisam ni prolazio ovim krajem. Kao da sam to samo pozeleo u snovima.

I - izmislio.

[JESSY]

Probaš i uspeš...

 

I odjednom sam shvatio:

postoje reči bez usana.

I verovanje bez daha.

To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,

kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti,

a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš

i da se bojiš svetlosti.

A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

Objašnjavanjem stvari,

oduzimamo im nešto od one lepe čarolije,

od onog zlatastog omota,

ispod kojeg se kriju tolika čudesna

značenja svega što izgleda isto.

Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene.

Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena,

ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.