Miroslav-Mika Antic - Poezija, priče ...koje volite

[JESSY]

Psovke nežnosti

 

Sad shvatam:

nismo došli zadovoljni ko trave

što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde

što ludo u mrak se stmoglave

i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke

dobre

kao pijane laste

da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste

u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.

Sad svako pruža šape i nova čuda traži.

A sve je smešno,

i tužno,

i sve je neizbežno,

i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,

kažem, i svako ume da sanja,

i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.

I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,

stigli smo gde se gmiže

i stigli gde se leti.

I znamo šta smo dali,

i znamo šta smo dužni,

i šta smo juče hteli

i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,

al nismo postali pepeo sivi

od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,

pa ipak:

drukčije živi

od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:

tako je dobro što nismo samo trave,

što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,

već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave

željne da budu sunce makar trenutak samo.

[JESSY]

Usne

 

Usne jedino zato postoje

da s nekim podelis nesto svoje.

I da ti sapat sapatom vrate.

Usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvog tela.

Usne su izvor tvojih reka.

Usne su pupoljak gde se srela

pcela od vetra s pcelom od mleka.

Usne postoje da se procveta

u vatromete neba i sveta.

Usne su da se u dahu zgusne

krilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih dati

ako ne ume da ti ih vrati

toplije,mekse, mladje i sladje.

Jer usne samo zato postoje

da osmeh po tvome osmehu skroje

 

[JESSY]

ČEKANJU DOĐE KRAJ


Šta mogu ja da kažem o toplom oku izvora, tako sablasno prečistom i tako glatko gordom?

Mirisalo je na nešto devičansko i oporo. Na nadremanost i gipkost. Tako se, valjda, odlivaju sve spore drevne misli i tamna mudrost dubine koja u sebi nosi nešto još dublje i davnije. Poskidali smo odeću i skočili u vodu. Vreme, za koje postoji izvesna nada da protiče, umirilo se i zgrušalo u pogašenim plićacima.

Ronili smo i tražili. Sada nas je bilo četvoro: dve mreže i dva tela. Njena je lovila mene, moja je lovila nju...

U prethodnim životima, što su mi se događali poslednjih dana aprila i prve nedelje maja, u ogledalu vode upoznao sam lice njene detinje duše. Sad sam je dodirivao od tabana do kose i osećao, glatko, kako po meni ostavlja svoj lelujavi rukopis.

Na drugom kraju izvora devojčica se grčila obavijena koprenom moje treperave nežnosti. Doplivao sam do nje, probio se kroz mrežu i načinio telom kavez od zagrljaja. Mreže su se zamrsile i pomešale niti. Umesto da nas ulove, mi smo ulovili njih. I motali smo u vodi moji dušu na njenu i njenu na moju. I prvi put sam shvatio da je ovo, što činimo, mnogo veće od ljubavi. Da plivamo kroz večnost...

...Vredi li se upustati u tumačenje stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?

Miljarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu budućnost do nekih kristalnih vrhova nacinjenih od želja. Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog čuda koje se zove: nas dvoje. U izmaglici dalekog, baš kao i sad, ovako, spusti mi polako glavu na neko sutrašnje rame i zagledaj se pažljivo u plave barice neba.

Ako se ti ne pojaviš, neko će umesto tebe čekati tamo da primi i da prenese poruku. Ako se ja ne pojavim, neko će drugi produžiti to što se zove beskrajno.

Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguće je voleti poslednji put u večnosti...

[JESSY]

Govor

Smatram velikom slaboscu i stvarno bih bio
potisten kada bih sve ovo sto osecam,
morao da ti objasnjavam hudim jezikom
coveka: recima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obicne stvari,
koje su mnogima tajna.


"Najcvrsca vrata su ona koja su sirom otvorena,
kaze jedan prastari zapis sa Tibeta.


Postoji govor koji ce neko otkriti sutra, a
mozda niko nece ni pokusavati da ga
otkrije. Ali ti ga vec sada moras obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik znacenja, a ne dijalekt naziva.


Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moc moci.
Postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja,
... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.


Sve se redje usudjujem da izgovaram reci, jer
uvek znace drugo nego sto ja to zelim.
Sve dalje su od govora i tesko ih razabirem
u sumovima beskraja.


Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleda. Takvo
je moje cutanje s tobom ove noci. Opnu po
opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor
medju nama civilizacije protozoa, epohe
virusa, celije stena i vazduha, i ustavljena
koza vode i vecnosti.
To je kao da se sporazumevamo u svim
vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem
smo se zadesili.


Pisem umesto tebe Snezani i Alisi. Saljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Dzonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reci odgovora. Znaci da misle
na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.
Ljudi se postuju recima, a vole cutanjem.

[JESSY]

Da li je istina ono sto pise Kalevali:

"Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?"

Da li je istina ono sto govore u Basri:

"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je neces stici.
Ako joj okrenes ledja pratice te".

Neko je negde rekao i hvala mu:

"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".
Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.

Nema male srece i male bolesti.
Nema male kradje i male smrti.
Nema malog rata niti malog postenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga coveka i male ljubavi.

Ne okreci nikad ledja da bi te voleo.

Secam se tvojih prvih zuba.
Secam se tvojih prvih koraka.
Secam se: Decja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdravis.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo nasa ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobices jednog dana dublji glas. Poceces da se brijes.
Ozenices se i zaposliti.Imaces svoju decu i pricaces im svoje bajke.
A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaces me po tome kako naivno verujem da cu vecito ziveti,
opcinjen unutrasnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi
zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,i tako,ogromnom mastom,
sam u Nicemu,jedini,oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno.

Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece makar samo sat ili pola sata.
Bice to sasvim dosta za sve proklete godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kucica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole,kao ja,vec bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole,kao ja,vec bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole,kao ja,vec bi postali beskonacni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli,kao ja,vec bi se pretvorili u vecnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli,kao ja,vec davno bi bila zvezda.

[keka]

Sve je samo toliko veliko, koliko smo mi mali u sebi.I sve je toliko malo, koliko smo mi u sebi veliki. M.Antic

 

 

[JESSY]

Otkrica

Ogroman je trud moga razmisljanja ove noci.
Nista ja ne znam o znanju, sine moj.
Istorija otkrica mozda i nije red, nego
nered radoznalosti nas koji sve vise znamo
da ne znamo.


Tebe ce uciti znanju, ali se ne rugaj neznanju.
Evo da ti procitam poruku Karela Capeka:
"Zamisli onu tisinu, koja bi nastala na
svetu, kad bi ljudi govorili samo ono sto znaju."


Muka je sve to sa znanjem, veruj mi. Ono se
zasiti sebe i prestaje da saznaje. Neznanje
je pocetak hiljadu novih pocetaka. I nemoj
ga se nikad stideti.


Svetlost znanja je slicna svetlosti vasione.
Sve su se misli dogodile odavno, kao
zvezde.
Lepota trazenja nije u nalazenju, nego u nas
odluci da trazimo.


2.


Ja, koji ne znam sta je culo starosti i samoce,
jer okruzen sam stalno ogledalima decjih
ociju, posmatram ovaj zivot kao nesto
sareno,
kao mnogostruki oblik, ogromni luna-park,
kao vrtesku igre i vrtesku neznanja koja
je kruna mudrosti.


Izlazim iz svog tela. Pevac sam i otac himni.
Lutam po udaljenim mestima. Opsenar
sam i svetac koji je sisao sa freske.
Mozes me upotrebiti kao nalepnicu.


Umem da oblikujem vatru dlanovima i
hodam po peni reka i okeana. Ucenja kazu
da je to nemoguce. A vidis, moguce je,
jer sve cinim neznanjem.


3.


Badava Njutnova razglednica: »Priroda nije
slicna tebi, vec sebi samoj".


Ima ih koji su verovali i starom Sokratu:
"Onaj ko ne zna, samo bi trebalo da se
seti sebe".
"Jer znanje se" - kaze Platon - "u ljude ne
unosi ucenjem. Donosis ga rodjenjem na
ovaj svet".


Ne znam kome da verujem. Najbolje ti je
da pitas Ajnstajna. Taj je sve izbrisao,
i sve poceo iz pocetka.


Brizljivo neguj neznanje i razlikuj se od
onih koji, osamuceni od srece, likuju sto
uspevaju na nov nacin da izgovore neku
potpuno istu stvar.

[JESSY]

Mogućnosti

Stavis li tezak teret na pleca, hodaces posrcuci
celo jutro. Ako ga odbacis, odleprsaces
stopalima.
Isto je tako i sa tezinom saznavanja.


Gomila prolecnih paukova se grohotom smejala
dok je, nosena vetrom, slusala kinesku
poslovicu: »Samo strpljenje i vreme pretvaraju
dudovo lisce u svilu«.
Pa evo, rekose oni, mi svakog trena mozemo
isplesti toliko niti da prekrijemo nebo.


Kako objasniti prolecnim paucima da nije
vazno plesti i ukrasavati vazduh lepotom
svoga tkanja? Vazna je upotreba nti.
Jos nisam nosio kosulju od paukove svile.


Zato ja vise verujem jednoj svilenoj bubi i
strpljivom Heraklitu koji misle da ljudi
ogromna znanja nalaze u malim svetovima,
a zaborave traze u vecem i zajednickom.
I verujem Francuzima. List je cak iz Normandije.
Datum 1726: "I sitne kise jedu velike puteve".


Zasto se kaze: beskorisno i korisno? Zasto
se kaze: usplahireno i spokojno? Kao sto
postoji ponasanje coveka, sine moj,
tako postoji i ponasanje njegovih misli.


Rado bih nesto dodao Aristotelu. Recimo
da je rekao: »Mudrost je jedina nauka koja
se bavi mudroscu, a ne naukom".
I onda bih ga i pod ovo potpisao, jer mi je
potrebna i takva razglednica: »Ljubav
je jedina umetnost koja se bavi ljubavlju
a ne umetnoscu".



Kjerkegor kaze: »Nema nikakvog Ovde i
Tamo. Postoji samo nekakvo Svuda i
Nigde«.
A stari dobri momak Ricard Bak dopisao je
ispod toga nesto potpuno suprotno.
Obojica su u pravu.


Ovako kaze Bak: »Kad bi nam prijateljstvo
zavisilo od vremena i zavisilo od prostora,
savladavsi ih, mi bismo upropastili nase
druzenje.
Savladamo li prostor, ostaje samo Ovde.
Savladamo li vreme, ostaje samo Sada.
I zar ti se ne cini da cemo se nas dvojica
na tom cudesnom putu izmedju Sada i
Ovde ipak ponekad sretati?"


Sad shvatas, sine moj, da cu morati da ti
objasnim neke stvari.

[JESSY]

Izgleda, prestao sam da volim. Počeo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. Počeo sam da mislim osećanjima.

Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje zvezda.

Kad odem, vazduh će postati pomalo rapav i boleće. Na usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveća, bolje da i ne govorim.

Ako je život materija, ako su osećanja materija, pa eto: i večnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti.

Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad neće biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost.

[keka]

"Vozovi nisu samo romantika mog života. Kupe je bio moj svet! Seti se: Onda je kupe pun nekih novih gospođa beskrajno belih kao sibirski predeo...

Imao sam svoje lične vozove, kao što sam imao svoje lične ljubavi.

Od braka do konjaka samo pola koraka. Od druma do ruma samo razroka šuma uma. A te korake sam, često, činio baš u vozovima ovog života. I sad čujem kako tutnje točkovi mojih vozova. Gde sam to stigao? Ne znam..."

[keka]

"Jer, sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom: nikad nećemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima šta nas je to tako vezalo."

[JESSY]

Mreza

I

Vredi li se upustati u tumacenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo u dubine strpljenja.
Jer ogromna je starost tog svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje.

U tami prastare proslosti, bas kao i sad, ovako, spusti mi polako glavu na neko bivse rame, i zagledaj se pazljivo u plave barice neba.

Da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen na ovom mestu. Da se ja nisam rodio, neko bi umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku i drugi bi produzili to sto se zove beskrajno.

Veruj mi, prva ljubavi, nemoguce je voleti prvi put u ovoj vecnosti.

XIX

Vredi li se upustati u tumacenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu buducnost do nekih kristalnih vrhova nacinjenih od zelja.
Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje.

U izmaglici dalekog, bas kao i sad, ovako,spusti mi polako glavu na neko sutrasnje rame i zagledaj se pazljivo u plave barice neba.
Ako se ti ne pojavis, neko ce umesto tebe cekati tamo da primi i da prenese poruku.
Ako se ja ne pojavim, neko ce drugi produziti to sto se zove beskrajno.

Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguce je voleti poslednji put u vecnosti.

[keka]

пустиња

све чешће ми се догађа да око себе запажам
обиље нечег половичног чему се одаје почаст

обиље несигурног, прикривеног и крњег, 
а тако уваженог

можда пренагло растем
а можда пренагло расте овај свет 
око мене и губи осећање праведности и образа

нешто није у реду

рецимо: видим почетак
сви около се диве
а мени нешто засмета
осећам, треба другачије

препознам старост новог
јаловост захукталог
препознам где се мешају 
великодушности и похлепа 
и бесловесност и сложеност, 
и сарадња и изазов, и давање и крађа

избришем све рукавом и све поново започнем

[JESSY]

KAD BI JASTUCI PROGOVORILI

Kad bi jastuci progovorili
o tome sta neko sanja i krije,
kada bi zaista progovorili
o tome sta neko radi kradom,
o devojcici,
na primer,
sto imitira starije
i nesto spletkari... spletkari,
sva izbrljana pomadom,
ili o decaku
sto se tupim ziletom brije
- kao: kuburi covek s bradom,
i sve ostalo kad bi progovorili
o tebi
i o meni,
bilo bi da se place i smeje
i da se pocrveni.


Srecom: jastuci nista ne govore.
Cuvaju milion tajni u mekoj belini perja.
Oni su kao ladje,
velike bele ladje,
sto plove u nemoguce,
u snove,
u bezmerja.
Uvece te odvedu.
U zoru te dovedu,
I zna se: sve je uredu...

[JESSY]

epilog

ovo nije ispovest.
ovo je gore nego molitva.

hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim.
hiljadu puta od jutros
ponovo ti se vracam.

hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plasim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

da li sam jos uvek ona mera
po kojoj znas ko te boli?
po kojoj znas koliko su pred tobom
svi drugi bili goli?

ona mera po kojoj znas ko te otima,
a ko placa?

da li sam jos uvek
medju svim tvojim zivotima
onaj komadic najcistijeg oblaka u grudima,
i najkrvavijeg saca?