Miroslav-Mika Antic - Poezija, priče ...koje volite

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

Sećanje na Miku Antića (video)

• Na današnji dan, 14. marta 1932. godine, rođen je srpski pisac, novinar i filmski radnik Miroslav Antić, izuzetan liričar i inventivan dečji pesnik, koji je u pesme uneo kolorit jezika banaćanskih seljaka.

Foto: YouTube/PrintScreen

Za 35 godina stvaralaštva objavio je više od 30 knjiga, a radio je i na filmovima „Sveti pesak“, „Doručak s đavolom“.

Dela: zbirke pesama „Ispričano za proleća“, „Plavo nebo“, „Roždestvo tvoje“, „Psovke nežnosti“, „Garavi sokak“, „Koncert za 1001 bubanj“, „Kikinda“, pesme za decu „Plavi čuperak“, „Poslednja bajka“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Prva ljubav“, „Svašta umem“, radio drame „Otužni marš“, „Povečerje“.

[JESSY]

Oci

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu. Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka. Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida. Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. "Ne zidaj vrata veca od kuce" , kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.

Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina. Ovako sam to cuo: "Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu". Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis. I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: "Niko me na svetu nije pokori sem mene".

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta. I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

 

[JESSY]

Pre 30 godina umro večni Mika Antić

Na današnji dan, pre tačno 30 godina, umro je omiljeni i autentični pesnik Miroslav Mika Antić. Njegov život bio je uzbudljiv i inspirativan kao i njegova poezija.

IZVOR:  PETAK, 24.06.2016. | 12:08

 

 

Foto: YouTube Screenshot

Promenio je mnogo gradova i zanimanja, snimao je filmove i bavio se slikarstvom, pisao je za novine i pisao prozu, ali je uvek bio najpre pesnik. Bio je i boem koji se radovao svetu oko sebe i taj svet proslavljao u svojim pesmama koje se i danas pamte. 

ntić, "večiti dečak", izuzetan liričar i inventivan dečji pesnik, napisao je oko 30 dela - zbirke pesama "Ispričano za proleća", "Plavo nebo", "Roždestvo tvoje", "Psovke nežnosti", "Garavi sokak", "Koncert za 1001 bubanj", "Kikinda". Pesme za decu "Plavi čuperak", "Poslednja bajka", Nasmejani svet", "Šašava knjiga", "Prva ljubav", "Svašta umem", radio drame "Otužni marš" i "Povečerje"... 

Radio je i na filmskim projektima "Sveti pesak", "Doručak s đavolom", "Široko je lišće", "Strašan lav". Rođen je marta 1932. u Mokrinu, Banat. Osnovnu školu učio je u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica preselila u leto 1941. 

Gimnaziju je pohađao u Pančevu i Kikindi. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu je studirao ruski i češki jezik. U Pančevu je radio u tehničkoj službi tamošnjeg pozorišta, a od 1951. kao novinar-saradnik u listu "Pančevac". 

Antić je prvu pesmu objavio 1948. godine, kao 16-godišnjak, u beogradskom časopisu „Mladost“, a prvu knjigu pesama "Ispričano za proleća", dve godine potom. Od 1954. je bio novinar u novosadskom "Dnevniku", tako je u toj i i docnije u takođe novosadskoj novinsko-izdavačkoj kući "Forum" je, uz manje prekide, radio sve do prerane smrti, u 54. godini.

Besmrtna pesma

 

 

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag. 

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti? 

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti. 

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko. 

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko. 

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava? 

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem. 

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag. 

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

 

 

 

 

 

[Нифада]

 

[АлександраВ]

[Rassoban]

 

[Rassoban]

 

[Нифада]

Književnost je ipak samo književnost,pa i kada je reč o sjajnom pesniku kao što je Mika Antić.Svako može sebe da pronađe u nekom primeru iz književnosti ili da ne pronađe.Pesnici pišu sa namerom da svojim stihom što veći broj ljudi dotaknu.

No,poezija ne rešava neka egzistencijalna pitanja,a to joj i nije namera,osim kada neki koriste poeziju da bi poetski potpomogli svoje već formirane stavove.

 

 

[JESSY]

Jer će uvek posle… kiše biti nama jedno… sunce :)

 

Standard

*Kad sunce sija
mi plačemo kao ludi,
jer će uvek posle jednog sunca
biti nama jedna strašna kiša.

*Kad kiša pada
mi pevamo kao ludi,
jer će uvek posle jedne kiše
biti nama jedno lepo sunce.

*Posle dobrog uvek dođe loše,
jer nikad nam ništa bolje
nije bilo iza najboljeg.

*Posle lošeg mora doći dobro,
jer nikad nam ništa gore
nije bilo iza najgoreg…

[JESSY]

Sićušna mrlja detinjstva…

 

Standard

Stojte!
Čekajte! – vičem.
Ja znam šta znači ta duga.
Znam: ona obala druga
mnogo lepše se plavi.
Al neka svako od vas
bar mrvicu detinjstva
ponese krišom u ruci
i sačuva u glavi.

Možda vas bez te mrve
neću ni sresti,
ni stići,
a živećemo skupa,
u isti bioskop ići,
u istom restoranu
ručati istu hranu,
u istoj ulici možda
prolaziće nam dani,
pa ipak – bez te mrve,
sićušne mrve detinjstva,
bićemo toliko tuđi,
bićemo toliko strani…

[JESSY]

Niz raskršća koja se razilaze…

 

Standard

Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.

[Rassoban]

PROTESTNA PESMA (Miroslav Mika Antić)

       Svašta umem.

       Stvarno umem.

       Samo – sebe ne razumem.

       Ja čuvao, ljudi, ovce

       tamo negde na kraj sveta,

       mojoj deci kajmak smeta,

       luk im smeta...

       Sve im smeta.

       Ja do škole pešačio

       i po kiši i po snegu,

       moje kćeri k'o knjeginje,

       k'o da se u svili legu:

       jednom šmrknu,

       dvaput kinu

       i beže u limuzinu.

 

       Svašta umem.

       Stvarno umem.

       Samo – sebe ne razumem.

       Ja krčio s ocem šumu.

       Plik do plika dlan mi ospe.

       Mome sinu-gospodinu

       teško i da đubre prospe.

       Kad mu mati nešto reži

       mislim: žensko pa nek' reži.

       A on: odmah kupi stvari

       i od kuće u svet beži.

       Još mi žvrlja neka pisma

       oproštajna,

       puna bola.

       Ispadnemo pred njim krivi

       mi i škola.

       Traži novac, kuka, moli

       – nema čime stan da plati,

       a ja šašav

       pa ga pustim

       da se mirno kući vrati.

 

       I sve divno, divno umem

       samo – sebe ne razumem.

       Sve sam ovo za njih stek'o.

       Niko hvala nije rek'o.

       K'o da moram da se zboram

       i da leđa večno krivim

       zbog prinčeva i princeza.

 

       K'o da samo zato živim.

       A ja živim jer se nadam

       da me i sad negde čeka

       jedna šuma iz detinjstva

       i vedrica vrućeg mleka,

       i tišina ispod brega,

       i plav lepet ptičjih krila,

       i ogromne žute zvezde

       kao što je moja bila.

       Al' putevi zatravljeni.

       Nad njima se magle tope.

       Odavno su zatrpane

       moje bose dečje stope.

 

       Išao sam i ja u svet

       bez režanja,

       bez bežanja.

       Išao sam da odrastem.

       Sad sve mogu.

       Sad sve umem.

       Ali šta mi sve to vredi

       kad sam sebe ne razumem.

 

         Miroslav Mika Antić

[JESSY]