Miroslav-Mika Antic - Poezija, priče ...koje volite

[JESSY]

Psovke nežnosti 

 

 

Sad shvatam:

nismo došli zadovoljni ko trave

što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

 

Mi smo zvezde

što ludo u mrak se stmoglave

i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

 

Imamo ruke

dobre

kao pijane laste

da se grlimo plavo i gasimo u letu.

 

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste

u saksijama oka ponekome u svetu.

 

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.

Sad svako pruža šape i nova čuda traži.

A sve je smešno,

i tužno,

i sve je neizbežno,

i ove istine dobre i ove dobre laži.

 

Prejeli smo se,

kažem, i svako ume da sanja,

i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

 

I jednako je u nama i kamenja i granja.

I jednako je u nama i prljavo i plavo.

 

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,

stigli smo gde se gmiže

i stigli gde se leti.

I znamo šta smo dali,

i znamo šta smo dužni,

i šta smo juče hteli

i sutra šta ćemo hteti.

 

Goreli smo,

al nismo postali pepeo sivi

od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

 

Uvek smo bili živi,

pa ipak:

drukčije živi

od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

 

I najzad:

tako je dobro što nismo samo trave,

što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,

već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave

željne da budu sunce makar trenutak samo.

 

 

 

[Снежана]

Samo ja znam:
nikada vise,
nikada vise ,
necemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokusavati uzalud da se setimo dok cutimo
necega vrlo vaznog,
necega toliko ogromno vaznog
cega se razdvojeni nikada vise necemo moci setiti.

 

 

 

[Снежана]

Nasloni glavu na moje rame i oslušni.Oslušni zenicama.
Sve što je oko tebe, sine moj, sačinjeno je od nečega u tebi. Pokušaj da se osvrneš. Svet ima milione vrata. Lepo ih možeš opipati i u tami. Možeš ih opipati kao zvuk. Kao odjek.
Svejedno kroz koja vrata prođeš, prošao si kroz sebe. I sa obe strane te čeka ogromna ljudska nada.

 

[JESSY]

Moraš da smogneš snage
i sebi otvoreno obećaš
da ćeš ostati tragač za večnošću u sebi,
a ne za sobom u večnosti..''

 

[Снежана]

Šta je, ustvari, pesma

Toliko puta na književnim večerima, u susretu s ljudima, tamo pred kraj, kad se postavljaju pitanja i vode razgovori sa piscem o njegovom delu i literaturi uopšte, bio sam u situaciji da se mučim, da izmičšljam odgovore, da se hvatam za tudje sentence od Vulfa do Majakovskog, od Sanberga do Broha, sve u želji da i sam pred sobom odgonetnem šta je to pesma, kako nastaje, po čemu se ona može prepoznati u rečima.
Ponekad pomišljam u kakvoj su zabludi i bibliotekar i čitalac, i knjižar i njegov kupac, i izdavač i njegov pisac kad misle da se u knjižari nalaze pesme.
Ni u jednoj biblioteci na svetu nema knjige pesama. Tomovi i tomovi reči, sabijenih u stihove. To su znaci, simboli, pečati. Pesma nije napisana. Ona se nalazi negde u nama, u svakom čoveku, i što više pesama u sebi nosiš, više i živiš. A te reči iz knjiga samo su podsetnici, samo ključevi kojima otvaramo ono što zovemo apstraktnim imenom - osećanje ili duša čoveka.
Više od pola svog života potrošio sam, razmenio u sitniš, u nastojanjima da uverim ljude da je svako od nas pesnik.
I nisu hteli da mi poveruju. Uvek im se činilo da pesnik mora biti nešto naročito, nešto više od običnih ljudi, iako sam pesnike sretao i u rudnicima, i na karaulama, i medju kombajnerima, i medju prodavcima mešovite robe.
Pesnik je svako. I sve što čovek učini, sve je to jedna njegova pesma. Napiješ se od sreće ili žalosti - i to je pesma. Rodi ti se sin - i to je pesma. Često je ima više tamo gde ne bi ni slutio, nego u pravim knjigama, proglašenim za poeziju, ozvaničenim i definisanim.
Svakoga dana mi dozivimo bezbroj pesama. One se sakupljaju u nama, a neupućeni zovu to iskustvom. Razlika je samo u tome što neko pravu pesmu ume da oseti, a neko je propusti kroz uho. Ali sasvim je sigurno da imamo jednaka srca, jednaku pamet, jednako smo rodjeni i jednako smo u stanju da unosimo u sebe poetske svetove.
Ponekad mislim da je pesma vaspitanje.
Da je refleks.
Ponekad mislim da pesma pojeftinjuje kad se mora i napisati ili izreći. Mnogo je čistija, bolja, veća i čestitija kad je u čoveku.
Pesma je kad nosiš nešto u sebi, pa ne možeš to da zadržiš, nego moraš da podeliš s ljudima, kao sto dete deli užinu na odmoru, kao što vojnici dele cigaretu, kao što i život moraš da podeliš još s nekim.
Pesma je prvi korak preko rubova samoće.
Decembar, 1976.

[Данче*]

Znam, mora da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene i sreće moje.
Pijana kiša, šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?
Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja,
u krčmu svratio gorak,
a ona
ne znajući - prošla.
Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoišli.
Da, mora da je tako.

- Miroslav Mika Antić

[Снежана]

Saputnici

 

Znam: sve se neće na jedan osmeh svesti.

Znam: neće svima jednako biti sunca

Na istoj cesti uvek ce se uplesti

Trag povratnika sa stopama begunca.

Hodaće oba u jednom istom smeru,

Tegleći svaki svoju drukčiju veru.

Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo,

Po istoj cesti teglimo živote i dane.

I uporedo, rame uz rame, idemo.

I lagaćemo kako se razumemo,

Sve dok na kraju ne stignemo

Tim istim pravcem na dve suprotne strane.

[Снежана]

На данашњи дан умро је Мика

 

 ЉУБАВ

 

Ово је песма за твоја уста од вишања и поглед црни.
Заволи ме кад јесен дува у пијане мехове
ја умем у свакој капији да направим јуни
и немам обичне среће и немам обичне грехове.

Поделићу с тобом све болести и здравља.
Заволи моју прилику што се тетура низ дан.
Сутра нас могу срести понори или узглавља.
Свеједно, лепо је немати план.

Лепо је не бити ни чиновник ни доктор. Упути
телеграм моме оцу: ''Постоји тужна дивота
ваш син не уме да људе спасава од смрти,
он, знате, спасава од живота.''

Заволи траг мога осмеха на рубу чаше, на цигарети,
и блатњав ход дуж улица које сигурно некуд воде.
Бићемо сувише вољени или сувише проклети.
Буди уз мене кад одем.

[JESSY]

Ako u nekome ostavimo bosih stopala trag, al' urezan u kamen od ogromne upornosti,
onda je postojati ili ne postojati potpuno ista stvar.
Ostaje staza koja vodi u našem smeru.
Ostaje smer ka kom će neko ipak stići.
Ostaje stizanje koje vodi u nemoguće.
Ostaje nemoguće koje vodi u sve mogućnosti.

[Снежана]

Uzeti 12 meseci, dobro ih očistiti od gorčine, sebičluka, cepidlačenja i straha. Svaki mesec pažljivo iseckati na 30 ili 31 dan, tako da je zaliha dovoljna za godinu dana.
Svaki dan posebno ispuniti nadevom: od jedne trećine rada, trećine duševne vedrine i trećine humora - uz dodatak tri kašike optimizma, jedne kašike strpljenja, zrnceta ironije i prstohvata takta.
Tu masu preliti obilno ljubavlju.
Gotovo jelo ukrasiti buketićem sitnih pažnji i servirati ga svakog dana, sa obaveznom vedrinom, uz šolju dobrog osvežavajućeg čaja.
Mika Antić

[JESSY]

Svet ovaj, u stvari, i nije tako rđav i zao, mada poneko plače i samuje i brine. Možda je suton s krova sasvim slučajno pao. Možda bi i noć da svane, možda bi i noć da sine. Volim da svakom valja i verujem beskrajno: svanuća postoje zato da čovek lake diše. I sklapam oči. I sanjam potajno to vrelo, to sjajno jutro od vetra i vlati što se nad krošnjama njiše. A sigurno je važno i od svega najpreče: za svaki obraz na svetu po jedan poljubac skrojiti..

[JESSY]

Onda izađji u neko vedro veče, iziđi ispod neba,

 i tamo gde je najniže, gde dodiruje ljude, ovlaži osmehom kažiprst,

 zamoči ga u poljubac i njime ostavi otisak na usni vasione..

[JESSY]

Toliko puta, doživeo sam poraze, pa više i ne osecam istinski tamjan sumnje. Prejeo sam se pobeda, pa više i ne osećam istinsku zvonjavu slave. Ne umem ni da se uplašim. Ne umem više ni da umem.

[JESSY]

Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje.
Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva.
Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,…
Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka.
Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…

[JESSY]

Izgleda, prestao sam da volim. Poceo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. Poceo sam da mislim osecanjima.
Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje zvezda.
Kad odem, vazduh ce postati pomalo rapav i bolece. Na usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveca, bolje da i ne govorim.
Ako je život materija, ako su osecanja materija, pa eto: i vecnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti.
Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad nece biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost.