Осмишљавање социјалне доктрине и делaтности ПЦ сa сврхом мисије

[Megidon]

па слаб је верник, али то не треба да буде оправдање да људи из Цркве не дају 100 посто од себе, макар преко пута имали и масу полу-верника.

Слажем се са тим. Али овде испаде како је народ побожан и хоће у Цркву али ето саблазнили га свештеници. Ја сам ишао са једним јако добрим и образованим свештеником,који је живео скромно,да светим водице, годинама им трубио о томе да треба да иду у цркву макар једну недељу да отпосте и причесте се ако ништа друго. Само обећавају и никада се не појаве. Имао је резултата али то је био мали проценат у односу на то колико је проповедао. Никада код нас цркве нису биле пуне.

[Срђан Шијакињић]

Слажем се са тим. Али овде испаде како је народ побожан и хоће у Цркву али ето саблазнили га свештеници. Ја сам ишао са једним јако добрим и образованим свештеником,који је живео скромно,да светим водице, годинама им трубио о томе да треба да иду у цркву макар једну недељу да отпосте и причесте се ако ништа друго. Само обећавају и никада се не појаве. Имао је резултата али то је био мали проценат у односу на то колико је проповедао. Никада код нас цркве нису биле пуне.

свакако, апсолутно се слажем, мислим да је довољно мало погледати око себе и видети да нисмо црквен народ. само сам хтео да кажем да клир треба да даје све од себе макар од свега само један једини човек пришао Цркви... (што ме подсети на једну мени много лепу беседу владике Андреја Рамезијанског, кад је баш оптимистично рекао, парафразирам, није наш народ баш црквен, али је побожан, добро је и то , хвала Богу )

[Megidon]

Да се вратимо на тему. Црква није индустрија нити било каква профитабилна институција. Она живи од прилога и донација које прилажу ктитори. Парохија је најмања црквена јединица, више парохија чине црквену општину. Парохијани остављају добровољне прилоге, дају свештенику неку одређену надокнаду за свештенорадње, стављају новац на иконе.... Поједине цркве као локалне јединица(црквена општина) поседује земљише и локале од којих убира аренду и кирију. Проценат од ових добара се шаље у епархију зависно од уређења појединачне епархије, а остатак се троши за потребе црквене општине(одржавање цркве,плаћање рачуна,поправке и остале потребе) и то под контролом црквеног одбора. Треба имати у виду да већина црквених општина нема никакву имовину. Значи једина повећа сума се може наћи у епархијској каси, и тај новац се опет троши за потребе епархије, и од њега се исплаћују плате свештеницима који не могу да живе од своје парохије, такође се стипендирају богослови и разни пројекти и све то под контролом епархијског одбора. Е сад може да се деси да неки епископ тај новац искористи за свој луксуз, будући да свака епархија води засебно своје финансијске послове те се стога друге не могу мешати нити имати увид у стање док то не покрене синод или црквени суд или на основу тужбе одборника. Манастири имају своју економију и новац користе за своје потребе. Значи какво ће бити материјално стање и употреба новца у епархији зависи искључиво од епископа и не може се говорити о неким абнормалним сумама које могу народ избавити из кризе тј. о томе не може бити ни помена јер се ради о малим сумама у односу према броју верника. Поједине епархије које имају вишак средстава могу покренути неке социјалне пројекте мањеих размера али на нивоу СПЦ то није могуће.

[Дијана.]

У спомен Старице Јустине Светотројичке

Аутор: Ар­хи­е­пи­скоп це­тињ­ски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Број1081, Рубрика У спомен часних ликова

 

У сриједу, мјесеца марта 13. марта/29. фебруара ове године упокојила се у Господу монахиња Јустина (Хронопулу), игуманија Манастира Свете Тројице код Коропија, Атина, у 92. години свога земнога живота.

 

 

Рођена је у Атини 1920. године, завршила гимназију и Богословски факултет атинског Универзитета. Оставши рано без оца, посветила је себе од ране младости Христу Господу. Изабрала је, као што је сама говорила, од младих дана „тежи, подвижнички пут“ јеванђелског живљења. Била је посвећени члан сестринства „Евники“, женског дијела тадашњег црквеног братства „Зои“, које је, нарочито после другог светског рата, одиграло значајну мисионарску и препородитељску улогу у животу Православне Цркве у Грчкој. Снажан печат на развој и дјелатност овог црквеног Братства и Сестринства оставили су у првој половини XX вијека, двојица тадашњих познатих архимандрита: Евсевије Матопулос и Серафим Папакостас, као и њихов још живи деведесетогодишњи наследник Архимандрит и познати богослов Илија Мастројанопулос. Дугогодишњи члан братства „Зои„ и један од његових оснивача био је и знаменити јелински богослов Панајотис Трамбелас. Ово Братство и Сестринство били су нека врста монашких заједница у свијету: живјели су у заједници а служили су у свијету као наставници, љекари, болничарке, мисионари по цијелој Јелади, вршећи утицај у свим областима друштва (међу младима, на Универзитету, у болницама), посебно својом богатом издавачком дјелатношћу, часописима, кружоцима предавања Светог Писма, омладинским заједницама, научним друштвима и др. За разлику од нашег Богомољачког покрета, који је, благодарећи Светом Владици Николају и оцу Јустину Ћелијском сабирао се око манастирā, доприносећи обнови изворног црквеног и духовног предања у народу као и монаштва, овом савременом му јеладском црквеном Братству и покрету, оптерећеном морализмом, недостајало је то и такво монашко усмјерење и изворно духовно предање. Управо то је проузроковало шездесетих година духовну кризу братства „Зои“. С једне стране тада се из њега се издвојило братство „Сотир“, које је покушало да превазиђе зоистички морализам, а са друге стране, најдаровитији чланови подмлатка братства „Зои“ кренули су тих година прошлог вијека у потрагу за изворним саборним црквеним предањем. У том трагању за Светим Оцима Цркве, многи од њих су се окренули Светој Гори, односно монаштву, обновивши бројне манастире како на јеладском копну, тако и на Атону. Из њиховог круга су израсли и најпознатији савремени богослови у Грчкој (Митрополит пергамски Јован Зизјулас, Христо Јанарас, Панајотис Нелас, Архимандрит Георгије Капсанис, Архимандрит Василије Гондикакис, Архимандрит Емилијан Симонопетрски, бројни епископи и многи други).
У потрагу за цјеловитим црквеним предањем, односно за изворним подвижништвом, између осталих, кренула је тих преломних година и гимназијска професорка Зои Хронопулу. Томе је допринео ни мало случајан сусрет у Атини са јеромонахом Иринејем Гавриловићем, ондашњим постдипломцем, садашњим Патријархом српским Иринејем. Тадашњи о. Иринеј је упутио на сада већ Светог Јустина Ћелијског и на Овчарско-кабларске манастире. Тај њен контакт са О. Јустином постао је још непосреднији преко атинске Руске Цркве и о. Атанасија (сада умировљеног Епископа захумско-херцеговачког) и осталих постдипломаца Срба у Атини. У она комунистичка времена она је дванаест пута долазила тајно у Манастир Ћелије, идући тобож до Беча, и служећи као „поштар“ између Ћелија и Атине. Тако се у Манастиру Ћелијама тајно и замонашила примивши од О. Јустина, не случајно, име Јустина. Тај живи контакт наставио се годинама боравком у Атини ћелијских монахиња ради њиховог учења иконописа (мати Антонина ћелијска била је међу првим иконописцима у Србији обнављањем седамдесетих година прошлог вијека древног иконописног предања код нас) и оснивања женског Светотројичног манастира код Коропија, Атика. Тај манастир је временом постао мјесто свеправославних сусрета и духовног заједништва, не само Јелина и Срба, него и других православних људи. Преко њега смо се срели и упознали са данас чувеним о. Паисијем Светогорцем, Старцем Порфиријем, Митрополитом кефалонијским Прокопијем (Јустининим школском другом), Старцем Амфилохијем Патмоским, Емилијаном Симонопетритским и другима. Позната у Јелади као педагог и црквени мисионар, Мати Јустина је многима омогућила приступ духовном богатству православне браће Јелина, допринијевши не мало утврђењу свеправославног јединства. Она се нарочито истакла својом несебичном материнском љубављу према многима, нарочито у нашој помјесној Цркви. Бројни су храмови у које је она уградила своје прилоге. Преко њеног скромног манастира, у коме није било ни струје, у коме се живјело и живи на најскромнији могући монашки начин, стизала је годинама од добротвора и њених пријатеља, помоћ за страдалнике у Босни, на Косову и Метохији. Све се то догађало „да не зна љевица шта чини десница“. Огњена љубав према Христу и према ближњима била је основно својство ове Божије душе. 

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1081/tekst/u-spomen-starice-justine-svetotrojicke/

 

[Иван Ивковић]

„Катехизатор, мисионар, социјални радник треба временом да се појаве у свакој парохији. Штавише, парохија која је без ових људи не може да се развије чак ни при жртвеном служењу свештеника. Ето зашто пред нама стоји одговоран задатак. Последњих година спроводимо системски рад који се тиче организације парохијског живота. Постоје одређени резултати, али је потребно да се учини још много тога. Парохије треба да буду јаке не само захваљујући делатности свештениаа – чак и снажних и харизматичних – већ пре свега захваљујући СИСТЕМСКОМ РАДУ у свим оним областима у којима Црква показује особиту бригу и које Црква повезује са духовним благостањем народа, са спасењем људи. А ОВАКАВ ПОСАО ЈЕ НЕЗАМИСЛИВ БЕЗ МИРЈАНА (ЛАИКА) који су стручњаци у областима које сам управо поменуо.

Парохија представља неодвојиви део сваког православног верујућег човека. Међутим, парохија такође представља врата кроз која у Цркву улазе неверујући људи; за многе наше нецрквене суграђане парохија представља огледало Цркве у целини. У какву атмосферу особа долази у парохију, да ли ће у парохији затећи живот, радост, активност или напротив, хаос, недружељубивост, отуђеност – у многоме зависи и његов доживљај Цркве. На пример, неверујући човек је чуо беседу пастира или архипастира на телевизији, сведочанство о истини и речи јеванђелске љубави, поверовао овим речима и устремио се у најближу парохију – и тамо види лицемерје, хладноћу, грубост што је потпуно недопустиво.

 

 

Недавно су ми испричали о случају у једној од московских парохија. Тамо се служила Архијерејска Литургија у част храмовног празника уз мноштво народа. Неколико старијих људи који су стајали на улазу у храм изненада су неочекивано чули грубе речи од стране запослених у храму и локалних „домаћина“ – парохијана. Нису сачекали ни проповед, ни крај Литургије – окренули су се и отишли. Људи који својом грубошћу одгурују оне који поново долазе у храм наносе више штете него што могу донети користи сви наши заједнички напори у организовању парохијског живота.

 

 

Ако се ситуација код нас буде тако развијала, ми ћемо више губити него што ћемо добијати. Не можемо дозволити некима да разарају добра осећања оних који долазе у храм – можда са жељом да постану део парохије, да се уцрквене и сједине са црквеним животом. Парохијско „гостопримство“  је одавно постало тема у народу и предмет многих шала. Да ли смо ми, који смо одговорни за духовну судбину тих људи, помислили колико је такав „сусрет“ и такво „гостопримство“ нанело дубоке ране душама тих људи? О онима које су одгурнули од храма – надајмо се само привремено – само зато што су били груби према њима, окренули се од њих, равнодушно прошли мимо њих? Кривица у овим случајевима не лежи само на парохијским „госпођама“, већ и на старешини храма који „нема времена“ да се побрине о атмосфери која влада међу паством. Дубоко сам убеђен да  великим парохијама, посебно на велике празнике, међу народом где се и јављају конфликтне ситуације, поред црквених продавница морају стајати ПАРОХИЈСКИ МИСИОНАРИ. Они су дужни да овакве конфликте зауставе истог тренутка, потребно је да зауставе госпође које су се размахале. А ко ће други? Свештеник је у олтару и не зна шта се догађа. Данас ћемо говорити, између осталог, и о припреми мисионара. Јако је важно да мисионар буде човек који ће бити одговоран за ситуацију у храму. То значи да ни једна особа НЕ СМЕ ДА БУДЕ ПРОГНАНА ИЗ ХРАМА незнањем, грубошћу некога од парохијана или непажњом свештенослужитеља.

 

 

ПРОШЛА СУ ВРЕМЕНА КАДА СЕ ПРЕМА РАДУ У ХРАМУ МОГЛО ОДНОСИТИ НЕМАРНО. Рад у храму представља најодговорнији део живота Цркве, рекао бих да је у питању прва линија. И прилаз томе треба да буде принципијелно другачији него што је био раније, када су се на послушања у храму одређивали случајним избором без икаквог образовања и одређене врсте занимања.

 

 

РАДОМ У ХРАМУ ТРЕБА ДА СЕ БАВЕ ЉУДИ ВАТРЕНЕ ВЕРЕ – А ТАКВИХ ИМА У СВАКОЈ ПАРОХИЈИ – ЛАИКА, ЉУДИ ОДГОВОРНИ И АКТИВНИ, који можда реализују своје потенцијале у неким световним професијама, АЛИ ПРИТОМ ИМАЈУ И ВАТРЕНУ ЖЕЉУ ДА СЛУЖЕ ЦРКВИ. Пракса показује да ако је верујућа особа успела да постигне неке резултате у својој световној професији, онда е и према раду у храму да се односи одговорно и озбиљно. Документ који треба да усвојимо можда и није најважнији а развој организације рада у храму, али представља важан камен у здању црквеног рада у овој области чији резултат зависиод сваког чеда наше Цркве.

 

 

Овим речима бих желео и да започнем наш рад, још једном нагласивши да припрема активних људи у парохији – мисионара, катехизатора, социјалних радник и особа које ће радити са младима – данас представља најважнији приоритет наше Цркве.“

 

 

 

 

http://www.patriarchia.ru/db/text/3675243.html

 

[Панарет]

Тема је сјајна и оваква питања су хитна.

 

Увек се замислим над тиме да је Христос овим речима описао "критеријум" по којем ће се судити човеку:  Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми...Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; Странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме.

 

Свакако да је значење ових речи Христових бескрајно дубоко и широко, али је оно и буквално.

[Дијана.]

Тема је сјајна и оваква питања су хитна.

Da, treba i moglo bi jos mnogo da se uradi, ali, slava Bogu, radi se, ima pomaka... Trudim se da sve dobre primjere ovde saberem, zato kopiram i sa foruma jer se rastrka po nekim drugim temama, i naravno i sa drugih mjesta. I vladika Hrizostom je u eparhiji Zvornmicko-Tuzlanskoj otvorio jednu kancelariju u Brckom sa tom, misionarsko-humanitarnom namjenom. Sto vise javnih kuhinja, sto vise raznih sklonista i domova pod okriljem crkve, to ne samo da bi bila ta djela koja je Gospod spomenuo, i to naglasio na jednom mjestu da ce po tome suditi, a ne po vjeri i svim manifestacijama vjere - nego da to ima svrhu i misije, jer prvo smo tjelesni, treba nam hljeb zemaljski, da bismo stigli misliti o hljebu duhovnom, treba nam sigurnost i ljubav da bismo osjetili psiholoske potrebe viseg nivoa (po Maslovljevoj hijerarhiji), gdje bi svakako spadale duhovne potrebe i motivi.

Malo je onaj mladi brat se skoncentrisao bio samo na kritikovanje losih pojava koje nesporno postoje, ali to nikako nije svrha ove teme, nego naprotiv da da dobro svjedocanstvo, a pozitivnim primjerima da se siri svijest o tome. Inace pozivam sve druge koje ova tema zanima i otkriju napretke u ovom smjeru da ovde postavljaju, da sabiramo...

[Volim_Sina_Bozjeg]

Moram opet da primetim i ponovim svoje vidjenje.

 

Dok god je SPC recimo,zadovoljna da vidi Hrista samo u grudima balkanskim (pesma grudi balkanske) je potpuni promašaj cilja propovedi i poziva zvanja njihove službe Bogu.

 

Vladike a samim tim i sveštenici moraju biti strogi i protiv tog načina "sjedinjenja sa Hristom" i jasno govoriti (iseći iz korena grudi), da ne postoji čovek koji Hrista u sebi ima ili prima bez Liturgijske zajednice i cilja te zajednice koji se završava primanjem Istinskog Tela i Krvi Hrista Spasa. Jasno i precizno do neba glasno ljubavnim tonom im objasniti, da tek tada Hrista mogu nositi u grudima kojima se "busaju,brane i hvale".

 

Ovaj težak zadatak bi trebalo da bude sledeća stepenica i prioritet nad prioritetima službe Bogu i očišćenja skorije istorije od Bogoborstva i magijskog misticizma kojima je komunistička služba čuvala pionire od Hrista a po potrebi svojih pretenzija da vladaju ljudima. ( ideologija i bitka za nju (sebe) ).

[Midrash]

Svakako da je uloga Crkve, i  kao zemaljske institucije važna, ali tu smo u opasnosti da zamenimo teze. Zizjulas o tome piše na jednom mestu, da parafraziram, kad "delegiramo" svoju osnovnu dužnost kao hrišćana - ljubi bližnjeg svoga (u šta ulazi i to - pomaži bližnjem) na institucije Crkve, onda dolazimo do trenutka gde se razlika između naših dobrotvornih ustanova, škola, i bolnica, meri samo efikasnošću u odnosu na crveni krst, laičke škole i bolnice, a često su ovi drugi efikasniji. Iako je organizacija neophodna i dobrodošla, jer se negde jače može pomoći samo kad su snage sinhronizovane, ipak, Isus nigde ne govori na prvom mestu o "kolektivnom" naporu činjenja dobrih dela, već pojedinačnom - svih nas (Mt 25,31...) Socijalna delatnost i pomoć, pa ako hoćete i svedočenje vere, počinje sa nama, pojedincima. 

 

Ne radi se o parama, radi se o ljubavi prema bližnjem. Radi se o postojanju zajednice vere, Telu Hristovom. Ja imam običaj da na to podsetim kad god uđem u crkvu i vidim vernike rasejane po crkvi. Uvak postavim mali test, pa i ovde ću ga vama postaviti: Kad uđete na liturgiju, da li znate kako se zove onaj do vas? Predpostavljam ne. Onda, o kojem Telu Hristovom govorimo? O kojoj ljubavi? AKo ne znamo ni kako se zove brat do nas, a kamoli da li ima problema, potrebna li mu je pomoć, ohrabrenje. Neke mikro zajednice od grupica ljudi postoje, ali snažna svest o pripadanju jednoj porodici ne, osim kad istrčimo da urlamo protiv gej parade. A i tada nismo zajednica nego masa. 

 

Ne trebaju nam blagoslovi sveštenika ili Crkve da činimo ono što nam je Hristos, po krštenju, naložio, pa tako ne pitajte se šta Crkva (institucija) može i mora da učini (da ponovo parafraziram  ) već šta ja, po Krstu, moram da činim! A onda svako naše, pojedinačno delo, postaje snažno svedočenje Crkve ukupno.

[Дијана.]

Svakako da je Hristos uvijek se obraćao pojedincima i nije naravno nigdje spominjao organizaciju crkve. I svakako da svako dobročinstvo počinje od pojedinca, od svakog od nas, i da nam je ta djelatna, milosrdna, samarjanska ljubav prema bližnjemu u nevolji  zapovijedjena od Njega. Svi mi pojedinačno i skupa jesmo Crkva, i ponaosob, i još više u zajednici smo dijelovi tijela Hristovog'. Stoji i ta primjedba da često nema na djelu te zajednice među vjernima. 

Ali mislim da tema ipak ne govori o tome, ili ne bar samo ili uglavnom o tome. Već upravo, da vrednujemo i divimo se tome šta čine ili još mogu da čine upravo Crkva u užem smislu, naši manastiri, eparhije, parohije (naravno sa nama u parohijama). Prepoznaje se takva potreba danas, da se bar obnovi ono što je PC na ovim prostorima već radila u tom domenu, da se to obnovi i nadogradi. Duhovni i moralni preporod ili obrnuto propadanje preslikava se i u društvu i materijalnom svijetu, naravno. Žetve je puno...

[Marjanovic]

A sto ne mozemo da kazemo ima humanitarnu i dobrociniteljsku neko koristite termin "socjalnu"..

Zar humana i dobrociniteljska nisu mnogo bolji termini? Sta ti imas protiv tih termina pa koristis termin "socijalna" uloga?

Обично се каже харитативна делатност ако се мисли на добротврони рад. Али користи се и социјална, хуманитарна...

Ево нпр. Руска православна црква има и звачнични документ "Основи социјалне концепције РПЦ", где су дати одговри на друштвена питања. Римокатоличка црква има "Социјално учење", Евангеличка црква има "Социјалну етику" итд. Просто, хришћани користе тај термин. А зашто га и не би користили?

[Grizzly Adams]

Слажем се да тај термин није најбоље користити за Цркву јер он у савремено доба има значење деловања на друштва "одозго", уређивања друштва. Црква нема, нити би требало да има, мисију да "уређује друштво", већ само да на њега делује "одоздо". Као што је Маден рекао - хуманитарно и сл.

 

Кад кажемо "социјално учење" то звучи као да Црква има своју идеју друштвеног уређења.

[Marjanovic]

On 1/13/2015 at 22:53, Grizzly Adams рече

Слажем се да тај термин није најбоље користити за Цркву јер он у савремено доба има значење деловања на друштва "одозго", уређивања друштва. Црква нема, нити би требало да има, мисију да "уређује друштво", већ само да на њега делује "одоздо". Као што је Маден рекао - хуманитарно и сл.

Кад кажемо "социјално учење" то звучи као да Црква има своју идеју друштвеног уређења.

Не, то значи да Црква има своје ставове по бројним социјалним питањима. 

 

On 1/13/2015 at 23:00, Млађони рече

zato sto je "misleading" 

ja kad cujem socijalna uloga crkve, sticem utisak kao daj e crkva neka socijalisticka organizacija. STo mogu videti po mnogima ovde kako izjedacavaju crkvu sa socijalistickom idejom.

Crkva nikakve veze nema sa socijalistickom idejom i njena je teska suprotnost. 

То је већ сад нешто друго. Овде је реч о термину "социјално", а не "социјалистичко". 

 

On 1/13/2015 at 23:19, Млађони рече

Samo sto su socijalna pitanja izmisljotina. Siromastvo nije socijalno pitanje vec individualno pitanje - siromasnog. 

Neobrazovanje nije socijalno pitanje, vec individualno pitanje - neobrazovanih.

Socijalno pitanje implicira da je nesto cisto drustvena kategorija i da je koren preoblema u drustuv kao i resenje u drustvu.

Sto nije tacno. 

 

Ништа се инплицира термином "социјално". Термин "социјално" је вредносно неутралан као многи други термини. И значи друштвено. Друго, индивидуално и лично се не искључују већ су те две ствари повезане. Нпр. човек путем процеса социјализације учи начин понашања, правила понашања, језик, кулутру, вредности...одређеног друштва  и одређене средине.

 

On 1/13/2015 at 23:19, Млађони рече

Crkva se ne bavi socijalnim problemima, problemima se bave politicari, crkva se bavi resenjima individualnih problema. Humanizmom i dobrociniteljstvom na individualnom nivou tako sto pomaze pojedincima a ne drustvu.

Мислим да је проблем у неразумевању термина "социјално". Он не значи државно. Држава и друштво нису исто.

Цркве су се више заинтересовале за друштвена питања управо у оним историјским моментима када су почеле да се одвајају од државе. Прво на Западу а касније и на Истоку.

Друго, социјалним проблемима се не баве само политичари. Напротив, баве се људи потпуно ван сфере политике.

Али овде је проблем нешто друго, А то је што тај термин "социјално" критикују и одбацују поједини либерални мислиоци (Хајек, чини ми се), па је сад проблем што сад црква користи ту термин "социјално". Па ето, очито да је користи. И то не само православна, већ и римокатоличка и протестантска. 

Да не говоримо о термину "социјална правда", који је сковао заправо један католички свештеник.

А кад је реч о добртоворном раду хришћани користе термин "харитативна делатност"

[Дијана.]

Neoliberalistička ideologija nikako nije tema ovde niti želim da raspravljam o njoj. Apologija brutalnog i najnehumanijeg oblika kapitalizma, koja potiče iz zemlje koja najviše krši ljudska prava i kod kuće a o svijetu da ne govorimo, a pored drugih, razvijenijih i humanijih oblika koji su prisutni u Evropi, koji zaista u prirodnom razvoju društva naginju socijalizmu preko principa socijalne pravde, zaista je bespredmetna ovde. 

Socijalno znači društveno, na više nivoa, a ovde je upotrijebljeno u smislu socijalne politike, a praktično se zaista odnosi najčešće na karitativnu djelatnost, ali i šire, zato sam stavila u pdf Crkva i društvo. Sve grupe i organizacije su dobrodošle da državi pomognu u rješavanju socijalnih pitanja i socijalnih problema, u okviru svih socijalno političkih doktrina. pa i onoj neoliberalističkoj. (teorije da socijalno ne postoji u smislu da socijalni problemi kako problemmi društva ne postoje, već su samo individualni problemi su jedna od ideoloških indoktrinacija dotične socijalno-političke doktrine radi opravdavanja minimiziranja uloge države i otupljivanja svijesti društva, jer treba ubijediti sve da je nepravda pravda, da nemaju svi jednaka prava i to je tako prirodno, da ne postoji kolektivna odgovornost i solidarnost već opet samo individualna, itd.)   

 

Ovde je tema zaista socijalna (socijalno politička, u smislu koji taj pojam obuhvata, dakle i socijalna zaštita, i zdravstvena, i obrazovanje) uloga i doprinos crkve u savremenom društvu koji ima, izmedju ostalog, i svrhu misije. Kako je razvijati i unaprijediti, a ne raspravljati o manjkavostima i pogreškama crkvene hijerarhije ili ubacivati besmislene rasprave o ideološkim pitanjima ekonomsko-političkih filozofija, usljed nedovoljno informisanog ili pogrešnog tumačenja pojmova. Crkva opstaje u svim društvima i soc-pol.sistemima, i u svim ona ima neku društvenu (socijalnu u širem smislu) i socijal-političku (uprošćeno, socijalno u užem smislu) ulogu.

Ono što je tema ovde je kako da unaprijedimo socijalnu djelatnost naše crkve u savremenom društvu u svrhu misije. Pošto je komunistička totalitarna ideologija bila suzbila i minimizirala društvenu ulogu crkve, zaista, skoro sasvim, a sad je taj mračni period završen, crkva u savremenom društvu nema dominantnu ulogu u socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju kao u ranijim vremenima već dobija dopunsku ulogu, kako je razviti, izmedju ostalog, i sa svrhom misije...

[Дијана.]

Интервју Епископа Хризостома Новинској агенцији Републике Српске "Срна"

Категорија: Епархијске новости

 

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузчански господин Хризостом истиче да је за мисију српске Цркве веома важно да се из олтара излази и  иде међу народ, како би људи имали прилику  да слушају предавања , проповиједи, бесједе.

„Имали смо у васкршњем посту неколико предавања, у току су у божићна,  којима желимо  мало да приближимо празник Божића, Васкрса, да људи разумију да то није само обичај, већ да схвате суштину  празника - да се радују, да разумију зашто их славе и да од нас добију одговор на своја питања“,  каже владика Хризостом у интервјуу Срни.

Управо, путем ових предавања, наглашава владика Хризостом, која се реализују  у цијелој Епархији – Брчком, Зворнику, Добоју ... то и чинимо, а све како би у програм рада били укључени нарочито млади људи и дјеца.

„С јесени прошле године Епархија је и почела радити на оснивању Мисијског фонда који би био управо на улози и мисији Цркве. Дакле, не само да градимо храмове него да ширимо своју мисију и на људском, духовном и на културолошком, просветном и умејтничком нивоу“, рекао је владика Хризостом.

Владика Хризостом је најавио и покретање дјечијих капмпова  -  два кампа од којих ће један бити на Озрену, а други у манастиру Карно код Сребренице, а у плану су и два женска кампа у манастиру Тавни.

Говорећи о вјеронауци, владика Хризостом сматра да је овај предмет веома добро заживио у основним школама, али, није задовољан у погледу рада Министартва просвјете када је ријеч о вјеронауци и њеном увођењу у средње школе.

„Нисам задовољан радом бившег министра Просвјете господина Мутабџије. Имали смо жељу, приједлоге и обећања да се овај посао реализује. Ипак, може се то промијенти, чему се и надамо у нарденом периоду са новим министром“, каже владика Хризостом.

 

Говорећи даље о образовању и Православљу, Епископ зворничко-тузлански Хризостом увјерен је да ће у Бијељини у 2015. години бити подигнута Православна Гимназија.

„Најављујем радосну вијест јер смо управо ових дана предали комплетан пројекат Православне Гимназије – архитектонски и урбанистички. Православна Гимназија почиње сигурно  да се гради, а ових дана ћемо, вјероватно,  благословити и земљиште код Саборне цркве у Бијељини“, рекао је владика Хризостом.

Када је ријеч о Православном школском центру у Брчком, Владика Хризостом подсјећа да тамо већ постоји објекат, те најављује да Центар почиње са радом сљедеће године. Постоји, каже, и намјера да се 2015. започне и рад на Српском културном центру у Брчком.

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Хризостом каже да се у претходних годину, годину и по дана много урадиило на епархијском нивоу, те да су све активности, прије свега, биле усмјерене на изградњу зграде музеја и велике црквене епархијске сале.

„Имамо музеолошки материјал који стоји и који је неискориштен. Велика је штета и губитак за овај град, за регију, за Републику Српску да ово благо стоји, јер свако музеолошко благо, умјетничко благо, ако није изложено и нема увид посјетилаца, је велики губитак“, каже владика Хризостом у првом интервјуу Срни.

Владика зворничко-тузлански наводи да се годину дана ради и на сређивању Епархијске библиотеке, а истовремено треба да се среди и архива Епархије која је била веома угрожена због љетошњих поплава.

Ни у једном тренутку, каже Епископ зворничко-тузлански, нисмо запоставили ни наше храмове, цркве, црквене куће, манастирске конаке... “Гради се и даље али са мањим интензитетом јер су садашње прилике и економске немогућности условиле смањење темпа изградње“, каже владика Хризостом. 

„Људи су пострадали у поплавама и ми смо се ограничили на оно што је најнужније да се уради. Овдје у Бијељини смо највише радили на завршетку цркве Светог Пантелејмона на коридору, а почела је и градња цркве у Патковачи.

Ипак, највећи посао у погледу градње храмова  је, наглашава владика Хризостом,  посао на изградњи нове саборне цркве у Зворнику, на градњи манастира Карно код Сребренице, који је „потпуно био нестао из памћења и историје“.

Владика Хризостом изражава тугу због пострадалих у поплавама "јер народ у Семберији посебно пати због посљедица поплава“.

„Помагали смо колико смо могли, и, иако знамо да је то кап у мору за поплављене смо издвојили 734.000 марака за најугроженије“, каже владика Хризостом и додаје да су то средства која су пристигла од  људи из Аустралије , Америке, Европе ...

 „Организовали смо  помоћ из наших парохија које нису биле поплављене, али хоћу да похвалим и људе из Федерације БиХ,  муслимане и Хрвате који су долазили да помогну људима у невољи и показали своје заједништво, вјеру“, рекао је владика Хризостом.

http://eparhijazvornickotuzlanska.info/index.php/2013-06-17-20-33-21/eparhijske-novosti/1130-intervju-srni-episkop-hrizostom