Меша Селимовић - свашта по мало....

[Снежана]

"Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari, to ne može. Sve može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas."

(Derviš i smrt)

[JESSY]

[Данче*]

Meša Selimović - „derviš” sa ožiljkom na duši

 

Na današnji dan, 26. aprila 1910. godine, rođen je velikan jugoslovenske književnosti  Mehmed Meša Selimović. Najpoznatiji romani „Derviš i smrt” i „Tvrđava” predstavljaju pečat njegovog književnog stvaralaštva i umetničkog izraza, ali i tragove svedočanstva o ličnim dramama i egzistencijalnim dilemama slavnog pisca.

Rođen je u patrijarhalnoj muslimanskoj porodici Paše i Alije Selimovića u Tuzli, u tadašnjoj Jugoslaviji. Književnik po daru i talentu, ali i po formalnom obrazovanju, Selimović je 1934. godine diplomirao srpsko-hrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

U periodu pre Drugog svetskog rata radio je kao gimnazijski profesor, a nakon rata kao predavač na Višoj pedagoškoj školi i Filozofskom fakultetu, umetnički direktor Bosna filma, direktor drame Narodnog pozorišta u Sarajevu i glavni urednik izdavačkog preduzeća Svjetlost. Bio je dobitnik je brojnih priznanja i član ANUBiH i SANU. Umro je u Beogradu, 11. jula 1982. godine.

 

 

Sa književnim radom je počeo relativno kasno, u vremenu koje nije bilo naklonjeno misliocima slobodnog duha. Možda je pisana reč u tom vremenu bila slamka spasa za njegovu dušu koja se borila sa ideološkim, ali i ličnim i porodičnim dilemama. Završena antifašistička borba donela mu je pirovu pobedu, trijumf ideologije za koju se borio i porodičnu nesreću, tragičnu smrt brata Šefkije koji je ponižen i ukaljan stradao od ruke svojih saboraca. Sa današnjih pozicija, teško je domisliti koje sile nakon takvih iskušenja sačuvaju političke stavove i održe čoveka na istom ideološkom putu. U tim danima Mešinog života treba tražiti izvor inspiracije za brojna dela u kojima se prepliću čovek, njegova egzistencija, sudbina i dirljivi pokušaj pravdanja pred samim sobom:

 

Mnoge priče, lične i istorijske, Meša je ostavio nezavršene. Iako je u „Sjećanjima” (1976) govorio dosta i o svom životu, ostalo je nejasno zašto je nakon kraha braka sa prvom suprugom zauvek zatvorio vrata tog dela svog života i prekinuo svaki kontakt sa tek rođenom kćerkom, koju nikada više nije pomenuo. Zbog ličnih i porodičnih odluka koje nisu bile u skladu sa stavovima Komunističke partije, isključen je iz članstva 1947. godine, a ponovo je primljen dve godine kasnije. Nesumnjivo velika ljubav, možda i pritajeni bunt protiv sistema čija mu je surovost otela brata, naveli su ga da napusti tek stvorenu porodicu i započne život sa Darkom, kćerkom divizijskog generala bivše jugoslovenke vojske, sa kojom ostaje do smrti.

 

„- (…) Je li zločin upitati za brata, ma šta da je učinio! To mi je dužnost, i po božijim i po ljudskim zakonima, svako bi mogao da me pljune ako bi se oglušio o to svoje pravo. I sve nas, kad bi se to pravo osporilo. Jesmo li postali životinje, ili gori od životinja?

- Riječi su ti teške (…) Na čijoj je strani pravo? Ti braniš brata, ja zakon. Zakon je strog, ja mu služim.

- Ako je zakon strog, treba li mi da budemo kurjaci?

- Je li kurjački braniti zakon, ili ga napadati, kao ti?”

 

Derviš i smrt

Krajem 1960-tih i početkom 1970-tih, Meša doživljava velike profesionalne uspehe. Narodno pozorište u Sarajevu izvodi „Tvrđavu”, dramu u dva dela, po istoimenom romanu posvećenom kćerkama iz drugog braka, Maši i Jasenki, a Meša postaje počasni doktor Univerziteta u Sarajevu. Iste godine je kandidovan za Nobelovu nagradu za književnost.

 

„Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća,  oduzima mu hrabrost,  umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on ce počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promijeni mjesto i nametne uslove. Kuda i kako da ode?”

 

Meša Selimović, kao i brojni drugi književnici sa prostora bivše Jugoslavije, u godinama balkanskog previranja nije bio pošteđen političkog nasilja i otimačine za njegovim likom i delom. Svaka strana je nudila pisane argumente o ispravnosti svojih stavova, često tumačeći Selimovićeve reči po svom nahođenju i u svrhu svojih ciljeva. Sam Meša je, sa umom ratnika i dušom pisca, prepoznavao razdor i slutio nemire. Ostavio je u amanet reči:

 

„Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđi svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoje nemamo.”

 

 

http://www.medias.rs/mesa-selimovic-dervis-sa-oziljkom-na-dusi

[Снежана]

У живљењу, у трпљењу
срце блиједи,
срце вене,
сена слиједи
бившег мене,
у трпљењу, у живљењу.

Изгубих се у тражењу.
Ја сам био,
ја сам и сад.
Нисам био,
нисам ни сад.
Изгубих се у тражењу.

У лутању, у сновима
ноћ ме руби,
дан ме враћа.
Дан се губи,
живот краћа,
у сновима, у лутању.

У надању, у чекању
живот снијем,
а сном живим.
Срце кријем,
срце кривим
што не живим,
што још снијем,
у чекању, у надању.

[Снежана]

[JESSY]

„Nezadovoljstvo nas izdvaja, usamljujemo se, stvaramo oko sebe krug praznine, uzalud se susrećemo s ljudima, oni ne ulaze u naš zatvoreni prostor u kojem živimo sami sa svojom pozlijeđenošću.

 

I to je odnos, ali strašan: ničeg nema. Aveti hodaju tim zamračenim krugom po kome fosforesciraju plamičci sjećanja, ne osetljavajući ništa, plašeći nas svojim mrtvilom. Pusto usamljeno gorenje koje ne greje, srdito žaljenje sebe živog zakopanog u izdvojenost iz koje posmatramo život što se kreće bez nas, besmislen, jer ga ne osmišljavamo sobom. Nismo u njemu, jer ni on nije u nama, ne oživljavamo ga, ne opravdavamo svojim učešćem, istrajavajući a žaleći.“

[JESSY]

Ja ne biram ono što imam

 

Ja ne biram ono što imam. Ne biram, u stvari, ništa, ni rađanje, ni porodicu, ni ime, ni grad, ni kraj, ni narod, sve mi je nametnuto. Još je čudnije što moranje pretvaram u ljubav. Jer, nešto mora biti moje, zato što je sve tuđe, i prisvajam ulicu, grad, kraj, nebo koje gledam nad sobom od djetinjstva. Zbog straha od praznine, od svijeta bez mene. Ja ga otimam, ja mu se namećem, a mojoj ulici je svejedno, i nebu nad mnom je svejedno, ali neću da znam za to, svejedno dajem im svoje osjećanje, udahnjujem im svoju ljubav, da mi je vrate.

[Снежана]

"Kad bismo govorili otvoreno i grubo o svakoj mani drugog čovjeka, kad bismo se zalijetali u oči svakome ko nam se ne dopada, kad bismo tražili da ljudi žive kako mi smatramo da je dobro, svijet bi postao gora ludnica nego što je sad."
(Derviš i smrt)

[JESSY]

„Treba prekinuti ukleti lanac ponavljanja životnih oblika, i čovečanstvo će to jednom učiniti, moraće da učini, kad konačno sazri. Tada će odbaciti kao divljačku svaku i svačiju želju za moći i vlašću, koja rađa krvave strasti i kod onih koji vladaju i kod onih nad kojima se vlada. Možda će to biti vekovima sanjana zemlja sunca i carstvo božije, slutnja i čežnja svih ljudi, koja će se iz želje pretvoriti u stvarnost. Cilj će ostvariti ona generacija koja, znajući sve što je bivalo pre nje, izađe iz ukletog kruga i počne život bez starih grešaka i predrasuda, bez pojedinačne i opšte gladi za posedovanjem, bez potrebe za bogovima, bez želje da ostane nezrela i nesamostalna.”

[JESSY]

„Sve čemer, sirotinja, glad, nesreće... A zašto je tako? Ne znam. Možda zato što smo po prirodi zli, što nas je bog obeležio. Ili što nas nesreće neprestano prate, pa se bojimo glasnog smeha, bojimo se da ćemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas. Zar je onda čudo što se uvijamo, krijemo, lažemo, mislimo samo na današnji dan i samo na sebe, svoju sreću vidimo u tuđoj nesreći. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni.”

[JESSY]

„Možda je potrebno vratiti se na sam početak. Čuti prvobitnu reč - LJUBAV, doživeti je ponovo, istinski. Shvatiti je kao glavnog pokretača sveta. Da nam ljubav bude put i da se više nikada ne izgubimo!”

[JESSY]

„Zbog te žene, jedine koju sam volio u životu, nisam se oženio. Zbog nje, izgubljene, zbog nje, otete, postao sam tvrđi i zatvoreniji prema svakome: osećao sam se poharan, i nisam davao ni drugima što nisam mogao dati njoj. Možda sam se svetio sebi, i ljudima, nehotice, i ne znajući. Bolela me, odsutna.”

[Снежана]

"Sve čemer, sirotinja, glad, nesreće... A zašto je tako? Ne znam. Možda zato što smo po prirodi zli, što nas je bog obilježio. Ili što nas nesreće neprestano prate, pa se bojimo glasnog smijeha, bojimo se da ćemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas. Zar je onda čudo što se uvijamo, krijemo, lažemo, mislimo samo na današnji dan i samo na sebe, svoju sreću vidimo u tuđoj nesreći. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni."

(Tvrđava)

[Натан]

''Улизице - то су за мене најгори људи на свијету, најштетнији, најпокваренији.

Они подржавају сваку власт, они и јесу власт, они сију страх без милости, без икаквог обзира, хладни као лед, оштри као нож, као пси вјерни свакој држави, као курве невјерни сваком појединцу, најмање људи од свих људи.

Док њих буде нема среће на свијету, јер ће уништити све што је истинска људска вриједност.''

[Снежана]

— Šta smo to onda mi? Lude? Nesrećnici?
— Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do juče smo bili ono što želimo danas da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kamo da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje. A sve se plaća, pa i ova ljubav. Zar smo mi slučajno ovako pretjerano mekani i pretjerano surovi, raznježeni i tvrdi, veseli i tužni, spremni uvijek da iznenadimo svakoga, pa i sebe? Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav, jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti? Zar bez razloga puštamo da život prelazi preko nas, zar se bez razloga uništavamo... A zašto to činimo? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno, znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!

(Derviš i smrt)