Прикривање истине од детета

[JESSY]

 

Mnogi roditelji od dece prikrivaju istinu o smrti dede ili bake, o nesuglasicama u porodici ili razvodu. Međutim, treba dobro da razmisle o uzrocima i posledicama tih prikrivanja, a posebno o tome da li je to prikrivanje za decu dobro.

Ima roditelja koji od dece prikrivaju smrt bliskih rođaka, najčešće dede ili bake, tj. smrt svojih roditelja, prikrivajući tako i svoj bol za izgubljenim roditeljima. Tako deda ili baka, koji su do juče svima, a posebno deci značili mnogo, koji su pružali ljubav, radost, mnoga zadovoljstva, nestaju iz života "naprečac", uz neko objašnjenje koje decu zbunjuje, zastrašuje i duboko pogađa.

iz knjige: "Malo dete – velika zagonetka"

[JESSY]

Jednoj devojčici, koja je od svih ukućana bila najviše vezana za dedu koji je bdio nad njom odmalena, praktično je podizao i bio njen nerazdvojni pratilac, roditelji su, kada je deda umro, rekli da je otputovao za Ameriku i da će tamo dugo ostati. Ova laž je trajala pune tri godine. Za to vreme devojčica je plakala za dedom, ljutila se na njega što nije i nju poveo, pretila da ga više neće pogledati, tražila da joj pokažu pisma i na kraju sasvim prestala da ga spominje. Onda je počela čudno da se ponaša, da se povlači u sebe, prestala je da se igra, jedva je razgovarala sa roditeljima, povremeno bila strašno razdražljiva i plačljiva, ponekad gruba i agresivna prema roditeljima, vrlo neposlušna. Njen bes je nekad bio takav da je rušila i razbijala sve što joj dođe do ruku. Zbog toga su je sve češće kažnjavali i tukli, ali je njeno ponašanje bivalo sve gore, pa su je doveli na pregled. Njeno lečenje (u koje su bili uključeni i roditelji) trajalo je dugo, a njeno nepoverenje i ljutnja na roditelje nestajali su sporo.

Jedan otac, intelektualac, nije želeo svojoj ćerčici da kaže da joj je umrla baka, da ne bi patila. Njegova majka je živela u istoj zgradi i poslednje tri godine čuvala ju je i pazila njegova supruga. Baka je bila sasvim bespomoćna, nije mogla sama ni da se obuče, ni da se nahrani, ni da se vrati kući ako negde izađe, jedva da je izgovorila nekoliko reči. Njen odnos sa unukom bio je sveden na fizičke susrete, devojčica je shvatala da je baka ostarila i da je bolesna. Da su joj rekli istinu, ona bi kao i svako dete otplakala bakinu smrt, ali o njenoj dugotrajnoj patnji koja bi je suviše pogodila ne bi bilo ni govora.

[volga]

Procitala sam u jedoj knjizi da je starac Pajsije rekao da decu ne treba voditi da gledaju preminule drage ljude,nego da im treba reci da su otputovali.Moj otac je umro kada sam imala 10 god.i videla sam ga,grlila.Bolje bi bilo da su me sklonili i postedeli te boli. Nisam u glavi bila spremna da sve te informacije primim pa mi je jako bilo stresno i tesko.Bolje je da su mi rekli da je otputovao,pa kasnije kada porastem i shvatim da mi bude lakse.Ne znam,to je moje misljenje.

[JESSY]

Znatno se ređe događa da se od dece prikrije smrt jednog roditelja. Nedavno me je jedna majka pitala šta da radi, da li i kako da kaže sinu da mu je otac poginuo pre dve godine, i to baš u vreme kad se vratio s višegodišnjeg rada izvan zemlje i kad se prvi put zbližio s detetom. Ni sama ne zna zašto je čekala tako dugo. Sada kada više ne zna kakve odgovore da izmišlja na detetova pitanja o ocu, ona se obraća za savet. Njoj je sigurno bilo jako teško što je detetov otac poginuo, ali za dete i njen odnos sa njim bilo bi bolje da mu je rekla istinu i da su ga zajedno ožalili. Sada svakako ne bi trebalo više da odlaže da detetu ispriča istinu o očevoj smrti i svom bolu.

Jednog četvorogodišnjeg dečaka roditelji su doveli kod nas zbog velikih problema oko spavanja u poslednje vreme. Iako umoran i pospan, čim mu uveče spomenu krevet, on počne da plače, ne dozvoljava da ga skinu, da mu obuku pidžamu, beži iz sobe u sobu, traži da piški, da jede, da pije, da šeta itd. Ponekad im se čini da je uplašen, a ponekad da je jogunast i da tera inat. Najčešće zaspi negde oko ponoći u nečijem krilu, potpuno iscrpljen, a neretko se probudi čim ga stave u krevetac i onda sve počinje iz početka. Pošto je prestao da spava i popodne, nervozan je i neispavan, a isti je slučaj i sa roditeljima.

Posle dugog i detaljnog ispitivanja, majka se dosetila da su pre mesec dana, kada je umrla rođaka koja ga je čuvala, dečaku, koji je tražio da mu objasne šta znači smrt, rekli da to znači da je zaspala i da se neće probuditi. Ovakva i slična objašnjenja vrlo često kod dece mlađeg uzrasta izazivaju strah od sna i odlaska u krevet (zaspati znači nestati), što može dovesti i do ozbiljnih poremećaja sna, do uskraćivanja sna i odmora roditeljima i do opšte nervoze i razdražljivosti u porodici.

[Никола Ђоловић]

Смрт је свима шок, а где да не буде деци.

Али мислим да није паметно крити од њих смрт, али наравно ни излагати их сахранама док су мала.

Постепено треба да узрастају у трагедију палог постојања не губећи радост самог постојања.

Зато је Црква универзалан модел едукације.

На верској настави то може бити климав терен јер родитељи желе да се прича о Христовом Васкрсењу без помињања смрти Христове, што је апсурд над апсурдима - толико они желе неуспешно да сакрију сам појам смрти.

Наравно, не сви.

Имао сам ученицу трећег разреда основне школе коју је невероватно фасцинирало како сахрањено тело може да васкрсне, и није имала суморно расположење при помињању смрти иако зна шта јесте губитак.

[volga]

Mislim da nam nasi Sveti oci govore kako treba postupati,oni nas nece izneveriti.Ne zanima me sta kazu psihijatri i ostali lekari,nasi duhovni lekari,nasi sveti oci uvek ce nas pravilno uputiti. Ne treba detetu pokazivati preminulu dragu osobu,nikako. Sacuvati ga,kada bude moglo dete u svojoj glavici da pojmi,shvatice. Moliti se za svoje dete pa nece biti nespavanja i strahova.

[Ђорђе Р]

  On 20. 3. 2013. at 17:01, volga рече

Mislim da nam nasi Sveti oci govore kako treba postupati,oni nas nece izneveriti.Ne zanima me sta kazu psihijatri i ostali lekari,nasi duhovni lekari,nasi sveti oci uvek ce nas pravilno uputiti. Ne treba detetu pokazivati preminulu dragu osobu,nikako. Sacuvati ga,kada bude moglo dete u svojoj glavici da pojmi,shvatice.

 

Да, али Свети оци не говоре да децу треба лагати. Једно је чувати децу од беспотребног стреса, а друго лагати децу.

 

Погледајте смрт патријарха Павла, да ли је ту било стреса због смрти, или само тихе туге, и наде на понован сусрет у рајским насељима.

 

У нашем народу постоје нарикаче, постоји бусање у груди и цепање кошуља на сахранама, а врло мало је ту присутно вере у васкрсење мртвих. Децу треба учити да се правилно односе према смрти.

 

Ја сам са 9 година доживео смрт драге особе, и знам да ми ништа није било јасно. Знао сам да се десило нешто страшно, од чега су покушали да ме заштите. Јако сам плакао када сам сазнао за ту вест. Сама сахрана ми је била занимљив догађај за посматрање, и отишао сам да последњи пут видим деду, иако су ми рекли да не морам, и да урадим како хоћу. Дечија радозналост је превагнула.

 

Деца знају ствари, знају када их лажете, имају те рецепторе развијеније него одрасли људи. Разумом им није јасно, али срцем разумеју. А када слажете дете, и наставите да га лажете иако оно осећа да не говорите истину, само стварате јаз у односу са својим дететом, и немојте да се зачудите када оно почне вас после да лаже.

[JESSY]

Roditelji često, pošto su detetu saopštili da je umro neko iz porodice, ili neki dragi prijatelj, skrivaju od deteta svoja osećanja, svoju tugu, ne plaču pred njim, trude se da budu veseli i ponašaju se kao da se ništa nije dogodilo. To skrivanje osećanja "treba da zaštiti dete". Da li je ta vrsta zaštite njemu potrebna i da li je dobra i za njega i za njih? Dete zna da je umro neko koga su svi voleli – pa zašto onda niko ne plače i ne tuguje? Ono tako može steći pogrešan utisak o svojim roditeljima, može mu se učiniti da su ravnodušni, bezosećajni, da ih nije briga što je neko koga su voleli umro, da život nema nikakvu vrednost i da njegov prestanak nikoga ne žalosti.

Detetu treba reći istinu, pred njim ne treba skrivati sopstvenu tugu, već mu omogućiti da se i ono isplače kada je tužno zbog nečije smrti.

Iza potrebe mnogih roditelja da dete "zaštite" od tuge i patnje krije se njihov neraščišćeni odnos prema smrti, njihov svestan ili nesvestan strah od smrti, koji ih navodi da od svog deteta prikriju smrt svog roditelja ili nekog bliskog rođaka, pa čak i supružnika.

[Ленка*]

Моја ћерка је имала три године а ја сам била у седмом месецу трудноће када ми је умрла свекрва. Ћеркица и она су биле невероватно везане, нарочито јер свекрва има два сина и једно мушко унуче, па кад се родила девојчица... Нигде веће среће.

 

Када нам је саопштено да је умрла (15. минута пошто ју је свекар одвезао код лекара) у кући је настао хаос... Ћеркица је почела да збуњено гледа около, ја сам се прибрала некако и брзо је одвела да гледа цртани и ставила јој слушалице и појачала. Нас две на гробље нисмо ишле, тек касније, после пар дана...

 

Данима је питала једно исто - где је бака и када ће да се врати? Нисмо знали шта да јој кажемо а онда смо стисли зубе и и њој и себи признали да је бака умрла и да више неће да се враћа. Не могу да опишем њену бол и непрестани плач из дана у дан... Нисмо знали како да смиримо дете. Како тако малом детету објаснити шта је смрт, шта је душа, где је душа након смрти тела... Објашњавали смо јој да је бака сада на небу, са анђелима, да одмара, да је срећна... Шта све нисмо пробали али на сваку нашу реч она је имала још десет питања. Док смо једног дана чекале да почне Литургија, поред нас пролазе бака и унука, она их гледа и тада сам први пут видела да тако мало дете плаче без оне гримасе за плач, већ само мирно гледа а сузе теку ли теку... И неколико месеци након бакине смрти сам је затицала како у соби "разговара" са бакином фотографијом, како је љуби, а онда сам једне вечери видела да је фотографију закачила изнад узглавља...

 

Сада, након гидину и по дана, не прође дан да је не спомене, бар у неком контексту. Више не плаче али види се да јој много недостаје.

[Дејан]

Jedno je kad kažete da nekoga više nema a drugo je kad verujete da je on živ ,samo je na nebu,i to tako kad saopštite detetu,to onda verovatno drugačije deca doživljavaju.

[Дејан]

Ja imam drugaricu koja ima preko trideset godina a ni dan danas ne ide na sahrane.

Generalno mi nije smetalo ali mi je zasmetalo kada nam je bila ubijena vrlo bliska prijateljica,ni tada se nije pojavila na sahrani.

Vladeta Jerotić kaže da su nam krize u životu potrebne da bi ojačali,i sama nauka je dokazala da organizmi koji doživljavaju stesove su snažniji i jači od onih koji ih ne doživljavaju.

Tako da mislim da decu ne treba lagati,to što im jje neko voljen umro ne znači da će i oni da umru zanjim od tuge,odbolovaće svoje ali će im to koristit.

[Ђорђе Р]

Нико не може да врати ту особу детету. Једино можемо да кажемо детету да је та особа својевољно отишла из њеног живота, а то није фер према преминулој особи. Јер ће се дете љутити на преминулу особу што ју је напустило, што је прекинула однос који је та особа имала са дететом.

 

Зато је најбоље саопштити истину детету, причати са дететом, објашњавати му, него кривицу за недостатак вољене особе пребацивати на ту особу, која је наводно "отпутовала".

[Дејан]

Rotitelji se prezaštitnički postave prema detetu i stvore debile...

[Ленка*]

Размишљали смо како и шта рећи... Нисмо хтели да је лажемо, али ужасно је гледати дете кад још и не завршиш реченицу "бака више неће да се врати" а оно бризне у тако болан плач и упорно тражи од тебе да јој кажеш да то није истина. Плакала је дан и ноћ. Мени је било дупло теже да то гледам и подносим јер сам, као што рекох, била у седмом месецу трудноће коју сам једва изнела... Али ето, стисли смо зубе, рекли детету, прегрмели смо тај период од пар месеци, на нека питања смо успели да јој одговоримо, нека су јој још увек нејасна (на пр. "како је то бака затрпана на гробљу а и на небу је" )

 

Децу не треба лагати ни у ком случају, по питању свега. Кад се ради о овоме, зависи ког је узраста дете, да ли је превише емотивно, да знате како да му приђете... Најнормалније ми је било да јој у том тренутку ставим слушалице и појачам него да је пустим да слуша плакање, вриштање осталих укућана и свих оних који су касније долазили. Иста прича је и око одласка на сахрану... Потпуно је непотребно излагати дете таквом стресу. Сви смо били деца, па знамо како смо се осећали у неким ситуацијама. Одвели смо је на гробље након неколико дана, на миру...

 

Како дете расте тако ће све више да схвата...

[Ленка*]

  On 20. 3. 2013. at 18:42, Дејан Бићанић рече

Rotitelji se prezaštitnički postave prema detetu i stvore debile...

 

И ја сам ово мислила док нисам постала мајка