О васпитању деце

[w.a.mozart]

pa rekoh-da skratimo... nedostaju neki postovi koje bismo napisali da smo išli hronološki... ovako sam samo izbacio poslednji post iz niza koji sam sprečio pre nego da izroni iz nebića u biće animal-smiley-075

[LjubavNada3]

Не знам да ли слична тема постоји, али занимају ме ваша искуства:какав је живот, осјећања мајки чија су дјеца мала?Како се борити са обавезама, усамљеношћу, како "живот у кући" утиче на осјећања, психу.... Имам двоје мале дјеце, мала је разлика између њих и већ више од 3 год. само трудноћа, порођаји,плач...Мајчинство је предивно, заиста, испуњава, али увијек постоји оно АЛИ...Због обавеза сам углавном у кући, све радим док ми се двоје качи за ноге, усамљена сам, физички изглед ми се доста промјенио,вишак килограма, другарице се још нису удале, па немамо заједничке теме, тако да се и са њима слабо чујем, све ме нервира, неиспавана сам, стално су ми у глави неке катастрофе...ако негдје требам ићи милион ружних ствари које би ми се могле десити ми падају на памет....чак ни онај осјећај према Богу није исти, као да ни за Њега немам времена, а имам осјећај као да су око мене све сами непријатељи. Прије дјеце сам била потпуно другачија. Боравак у кући је највећи проблем, то и сама видим, али како другачије нахранити пресвући, почистити, испеглати и скувати...Све ово изгледа доста једноставније него што јесте. Да бих све постигла за вољене, одричем се себе, али ми исто то ствара проблем.Није да не изводим дјецу у шетњу, али то ми није довољно, ја бих да се дружим , попричам са неким. Муж ради, баке деке у другом граду...Волим дјецу, желим их још, али се плашим за психичко здравље. Како се изборити са проблемом?Шта радити?Да ли неко има неки савјет за мајке са малом дјечицом? Нека искусна мама? Психолог?

Ceco,

Mislim da je jako vazno za zenu da nadje malo vremena za sebe. Ja imam sina od 20 meseci ali u isto vreme, radim, studiram i predsednik sam humanitarne org imam bolesnu majku itd. Tako da sam mnogo zauzeta. Muz radi mnogo samo nedelju ima slobodno. Vecinom radim od kuce sto znaci cuvam sina, rucak, ciscenje i moram taj dan da zavrsim sve sto zehtevaju od mene na poslu. Budem bas stresna u toku dana jer radim 5 stvari u isto vreme. Kada sam u firmi pomaze mi jer komuniciram sa ljudima... Meni pomaze to sto 2 puta u sedmici odem u firmu takodje kada sin ode da spava uvece otvorim dobru duhovnu knjigu da napunim bateriju i caj od kamilice me malo smiri od svakodnevne trke, frke i galame :-).Mislim da bih trebala baka i deka da malo pomognu oko dece da ti mozes jednom 2 puta sedmicno da izadjes iz kuce sama na nekoliko sati jedna mala setnja, odlazak u crkvu sama ili kafa sa drugaicom koja te razumem...Moram da ti kazem da mi takodje mnogo pomaze setnja u prirodi...Ako nemas mnogo drugarica koje su majke pocni u ckrvi, parku gde god se kreces da upoznajes majke...

Zelim ti sve najbolje. Nadji malo vremena za sebe...to ce ti pomoci a i bices jos bolja majka..ako si non stop nerovozna neces biti srpljiva i onakva kakva bih trebala biti. A svi znamo koliko je potrebno strpljenja majkama...Takodje organizuj se sta kada radis...kada u toku dana cistis, kada kupas decu, kada idete u setanja. Meni se desavalo da krecemo negde a nisam ispeglala garderobu pa panika trka, sada moramo se spremati, moram peglati moramo pakovati se...Znaci dobra organizacija je jako vazna...Ja bez rasporeda nista ne zavrsim na vreme onda mi se nagomila mnogo obaveza i onda nastaje stres i panika....

Ne daj se...Zelim ti sve najbolje...

Srecno :0104cheesy:

[Дејан]

Многим мајкама и очевима сам говорио да духовно узрастање детета започиње у мајчиној утроби и да – ако мајка живи у Христу, ако живи чистим и молитвеним животом, ако прима св. Тајне – онда и детенце учествује у томе, јер је током свих тих месеци који претходе његовом рођењу дете једно са мајком и они се ни на који начин не могу раздвојити. Осим тога (премда то није моје искуство, јер услед животних околности нисам добио никакво религиозно васпитање по том питању), чини ми се да је веома важно шта допире до душе тога детета и непосредно након рођења, али не путем умног поимања, него кроз неко чуло, пошто дете још ништа не разуме.

Свакога дана кад мајка над њим чита молитве, када пева црквене песме или када једноставно пева наше народне песме чијим посредством душа на неки начин почиње да се уобличава, та мајка је већ започела са људским и духовним васпитавањем детета.

Оно што сам рекао о световним песмама, доживео сам пре четрдесетак година као задивљујуће откриће: отворили смо овде руску школу и њу је похађала и једна девојчица (она је сада помоћница старешине у нашој парохији и има сопствену децу и унуке) која у то време још није у потпуности пронашла себе. Говорила је руски и знала је да је Рускиња; међутим, како ми је сама касније признала, када је доспела у ту руску школу и кад су почели да је уче руским песмама, са њом се нешто догодило. У њеној души су се пробудиле и затрепериле струне које су до тог времена умртвљено спавале; она је изненада оживела у оној мери и дубини какву раније није познавала. Зато ми се чини да је веома важно да деци певамо и руске и црквене песме.

Васпитање сопственим надахнућем

Још једном ћу поновити: важно је да деца певају црквене песме како би, и онда кад још ништа не разумеју, слушала свете молитвене речи. Поред тога, оно што је речено из душе у душу није исто што и ствари које су утврђене (црквеним) уставом. Није, дакле, довољно да се над дететом прочитају јутарње или вечерње молитве: треба их изговорити тако да оне допру до неке његове дубине, иако их дете још не поима умом. Чини ми се да је то најважнија ствар.

Осим тога, сматрам да би дете требало васпитавати и примером и сопственим надахнућем. Ако му родитељи само говоре о томе како би требало да се понаша зато што је православац или што је Рус, како би требало да поступа или не поступа зато што је хришћанин, за њега ће и припадност руском народу и припадност Православљу једноставно постати својеврсна тамница: то је нешто што га спречава да живи! Детету би требало говорити како може да узнапредује уколико постане слично оним људима који и нама самима могу да послуже као пример. У житијима светих постоји довољно деце коју можемо да поменемо и за коју можемо да им испричамо каква су била. Поред тога, детету не би требало помињати ствари које су за њега несхватљиве и које му се, наравно, никада неће догодити. Прича о томе да је неко дете учинило чудо није ни најмање уверљива за друго дете, јер зна да оно само никада никакво чудо није извршило. Међутим, може се говорити о томе каква је била његова личност, каква храброст, лепота, љубав и самопожртвовање – то су најлепше људске особине о којима би управо и требало говорити детету.

Најзад, требало би да дете буде у могућности да, погледавши своје родитеље, уочи да у њима живи управо оно о чему говоре. Они су вероватно несавршени, и дете то сасвим добро схвата, али они настоје да живе по вери и то чини смисао и садржај њиховог живота, а то је нешто сасвим друго. Потребно је да дете види њихову доброту и честитост, односно оне особине које су једноставно људске, али које су већ на граници светости, уколико их дотакне искрица Божја.

Разуме се да би дете у једном тренутку требало да дозна за Христа, за апостоле, за рану Цркву и за Цркву уопште, за богослужења. То би, међутим, требало учинити тако да то за дете буде откривење и радост, а не само још једна лекција која се мора научити. Због тога детету о вери не би требало причати као о нечему што мора научити, него онако као што и о хиљадама других ствари причамо нашој деци или пријатељима: о ономе што нам се догодило, што нас узнемирава, што је за нас интересантно, прекрасно или страшно. Дете може то да разуме: ако осети да мајка, отац, бака и сви око њега тако реагују на оно о чему говоре, онда ће и оно реаговати, такође ће га обузети слично расположење. Међутим, ма како да разрадимо лекцију, ма како да она буде високоумна и блистава, боље је да се не трудимо на тај начнн.

Сећам се једног примера: у Паризу је боравио један познати свештеник и блистави проповедник. Он је и као личност био веома славан: његове проповеди намењене одраслима биле су убедљиве и препуне снаге, али се никада није бавио децом. Позвали су га да гостује у Руском ученичком покрету, у недељној школи, и да ту одржи јавно предавање. Децу су сместили у средину просторије, док су се васпитачи и учитељи распоредили око њих, и свештеник је започео предавање. Кад је излагање било завршено, све одрасле особе биле су одушевљене, јер је све било тако складно, логично, снажно и рељефно. Лав Александрович Зандер је пришао једном седмогодишњаку и упитао: „Како се теби допало предавање?“. Дечак је одговорио: „Било је лепо, али је штета што овај баћушка не верује у оно што говори“. То, наравно, није била истина, јер је свештеник веровао у сваку реч коју је изговорио; међутим, говорио је тако што су речи извирале из његовог ума, а предавање је било тако конструисано да уопште није допирало до срца.

Понекад, међутим, и нешто што је веома једноставно, досегне до срца. Сада се присећам и једног свештеника који ме својевремено силно изненадио, али којега сам разумео тек деценијама касније. Био сам тада дечак од 10-11 година и боравио сам у дечјем кампу. Са нама је боравио свештеник за којег смо веровали да је веома стар. Тада му је било око 30 година, али је имао дугу косу и браду и подсећао нас је на наше деде. Међутим, у њему ме је запрепастило и збунило то што је све нас без изузетка (а то сам схватио тек после много година) волео љубављу која се није мењала: када смо били добри, та љубав се пројављивала као ликовање, а у случају нашег неваљалства као туга, али се никада није смањивала. Тада сам то приметио и био сам збуњен, али као десетогодишњак нисам био у стању да то разумем. Касније ми је постало јасно: на тај начин нас љуби Бог. Његова љубав се не мења: међутим, када бивамо недостојни самих себе, то за Њега значи жалост која се, у крајњем случају, завршава распећем на Голготи. Напротив, када смо достојни себе, то за Његову љубав значи ликовање.

Од тог времена су прошле године, и тог свештеника сам поново срео током службе Изношења Плаштанице. Тада сам већ био младић, окупили смо се око плаштанице да се помолимо. Он је ушао, пао на колена пред плаштаницом и дуго остао у том положају, док смо сви ми стајали. Затим је устао, окренуо се према нама са лицем обливеним сузама и рекао: „Христос је данас ради нас умро. Плачимо…“. Опет је заплакао. То ни најмање није било сентиментално. Схватили смо да је Христова смрт за њега толико реална да је у стању да плаче, али не над Христом, него над тим што смо ми узрок Његове смрти. То је начин на који дете можемо научити да схвати оно што речима не можемо да објаснимо.

Поред свега тога, дете би, наравно, тебало и поучавати. Чини ми се да и у томе постоје два момента. Први моменат се односи на то да је читава породица дужна да га све време поучава. То не значи да би му непрестано требало понављати божанске истине, него да би га требало учити примером и оним језиком који и иначе користимо. И за то могу да вам изнесем пример: за време окупације, Немци су из Русије одводили децу коју су користили за рад. Једном мом пријатељу, извесном Вањи који је касније, у Америци, постао епископ Силвестар, био је допуштен приступ овој деци, будући да је говорио немачки. Међу том децом сусрео је и дечака од 10-11 година који га је силно изненадио: мисли тог дечака као да су биле уобличене Јеванђељем, и он је често употребљавао оне форме речи које, истина, нису биле јеванђелски цитати, али су толико подсећале на јеванђелску мисао да га је мој пријатељ једном приликом позвао на страну и упитао: „Слушај, ти си тако мали, како је могуће да тако добро познајеш Јеванђеље?“. Дечак је одговорио питањем: „А шта је то Јеванђеље? Никад за то нисам чуо!“. Вања му је тада рекао: „Јеванђеље је књига у којој се говори о животу и учењу Исуса Христа“. „А ко је то?“ Наставивши да га пропитује, Вања је дознао да су родитељи овог дечака били верујући. То се догађало у Стаљиново време, када је било веома опасно да дете добије ма какво религиозно васпитање. Могло се догодити да га, као и осталу децу, у школи упитају: „Да ли ти знаш ко је Бог? Гле, па ти то знаш!“, и на тај начин би приморали дете да ода родитеље. Родитељи су, међутим, поставили као правило да никада, или бар никада пред дететом, не говоре ништа што не би било сагласно с јеванђелским истинама. Овај дечак је, дакле, Јеванђеље усвојио као животну норму, а не као учење неких људи о некоме или о нечему, прихвативши да „тако људи размишљају“ или да „тако осећају моји родитељи“. Кад му је владика Силвестар дао Јеванђеље, дечак је почео да га чита: „Да, да, ево, управо је тако…“.

То је најистинитије васпитање које се може понудити детету. Када, пак, дете увиди да родитељи на свом нивоу живе на један начин а да, када се спусте на његов ниво, почињу да живе другачије, оно стиче убеђење да је све то лаж и фалсификат, да је целокупно религиозно васпитање само средство да задобију власт над њим. Може се догодити да не послуша родитеље, и они ће му рећи: „Казниће те Бог“, што звучи много убедљивије.

Други моменат је школа, а посебно парохијска школа (веронаука). Овде постоји неколико ствари. Као прво, понављам оно што сам већ рекао: истине вере не могу се предавати онако као што се предају историја или географија, оне се морају предавати као сам живот. Када се догодило да су у Руској гимназији у Паризу на испиту затражили од једног ученика да говори о трећем путовању апостола Павла, слегнуо сам раменима и помислио: „Какве везе има треће путовање апостола Павла са спасењем душе овога детета?“. Ни ја сам појма немам о томе, одавно сам то заборавио, јер ми никада није било интересантно. Апостол Павле ми је, наравно, увек био интересантан, али су ме места у која је одлазио занимала само због онога што се тамо догодило. Због тога је и предавање и учење напамет свештене историје као обичне повести сасвим неплодно. Осим тога, у свештеној историји постоје моменти када се може учинити да казивање нема никаквог смисла. Узмите, на пример, повест о Самсону. Самсон је због вољене жене одсекао косу и био лишен своје снаге. Како ће дете на то реаговати? Схватиће да је то нека магија, да је Самсонова коса имала неку магијску силу. Међутим, ради се о томе да су дугу косу носили само они који су били посвећени Богу. У тренутку кад је Самсон одсекао косу и одбацио је, та посвећеност Богу се окончала и божанска сила је одступила од њега. Постоје, дакле, два начина на која се може приповедати о Самсону – први је незграпан и нико неће поверовати у њега, или ће поверовати онако као што поверују у народну бајку: „бајка и ништа више“, док је други начин приповедања преиспуњен смислом.

Учење кроз разговор

Говорићу вам о томе како сам ја предавао. Знам да људи предају на различите начине; ја сам шест година предавао једној групи овде (тј. у Енглеској), а пре тога сам предавао групама у Француској. Ево како смо разговарали: узимали смо недељно Јеванђеље, тј. онај текст који ће сутра бити прочитан (окупљали смо се суботом) и ја сам га препричавао што је могуће живље и рељефније. Придржавао сам се Јеванђеља и ништа нисам нити додавао нити одузимао, али нисам ни користио оне речи или фразе које су деци стране и неразумљиве. Трудио сам се да од казивања начиним нешто живо и за њих интересантно. Затим сам им постављао питање: шта ви о томе мислите? Током часа смо размењивали мишљења. Групу су чинила деца од шест до четрнаест година, и испоставило се да и неки мало мање надарени четрнаестогодишњак може понешто да научи од бистрог шестогодишњака, због чега сам подржавао ту размену мишљења. Деца су се трудила да схвате о чему се ту говори, како је и зашто то могло да се догоди, а затим и како да то примене или какве закључке одатле да изведу за свој сопствени живот. На крају бисмо тај текст прочитали на црквенословенском или на руском језику, да би га препознали онда кад га буду чули у храму, да би свака реч била као рука која дотиче струне њихових душа, и да би после тог додира њихове душе запевале.

Ево, рекао сам „да би душе запевале“ и сетио сам се још нечега. Имао сам тада 19 година и догодило се да сам у једној париској цркви у певници читао заједно са веома старим монахом, ђаконом оцем Јефимијем. Читао је тако брзо да чак ни очима нисам могао да пратим текст у књизи. Када се служба завршила, рекао сам му (а знате да са 19 година понекад умемо да будемо веома дрски): „Оче Јефимије, данас сте ми украли целу службу, а што је још горе, вероватно сте је украли и самоме себи, јер нисте могли да разумете ништа од онога што сте прочитали!“ Он је заплакао и рекао: „Опрости ми! Видиш, мене су као петогодишњака из села одвели у манастир, јер нису имали чиме да ме прехране. Све ове свете речи сам најпре слушао, затим читао и на крају певао, и то преко 80 година; сада, кад видим реч, и пре него што је изговорим, као да нека рука у мојој души дотакне струне и васцела моја душа поје пред Богом!“. „Како сам ја јадан!“, помислих. „Моје очи прелећу преко речи, а ја се ни на који начин не одазивам, ретко ми се догоди да ми душа због нечега затрепери, а он само поглед баци на речи и његова душа запева као харфа..!“. То је веома важно.

Решавање моралних проблема

Између осталог, док смо боравили у школи, постављао сам деци и морална питања, односно, питао сам их шта им се догађало протекле недеље: да ли су се с неким посвађали, да ли су некога преварили, да ли су нешто украли и слично. Затим бисмо започели са моралним разматрањем таквог поступка. „Ти се, Андреј, ниси само играо лоптом у дворишту, него си намерно дозволио да лопта удари у прозор. Зашто? Шта те на то подстакло?“ Он би одговорио, други дечак би нешто додао, и тако бисмо повели разговор. Шта је у свему томе било поучно? Наравно, не то што је он разбио прозор, него што би током разговора неко додао и ствари које су се могле повезати са Светим Писмом. Ја бих их тада прекинуо и говорио: „То кажеш ти, а пре тебе је то изрекао апостол Павле, хајде да погледамо књигу… Ти си тако рекао? То је у Јеванђељу изречено много пре твог рођења“, итд. Тако смо постепено, полазећи од преступа или од неких радосних догађаја, у живот уплитали и јеванђелске повести, апостолске речи, Христове заповести, Његов пример. Мислим да се у томе састоји религиозно васпитање детета у школи.

Осим тога, такав поступак има и другу димензију. Ако је школа организована тако да представља истинско дружење међу децом, тј. деце једне са другима и деце са предавачима, онда је то место где могу да се науче оним димензијама живота које на улици нећеш пронаћи: пријатељству, оданости, праведности, итд. Ако стварамо такву средину, моћи ћемо постепено да створимо такву заједницу деце која ће, израстајући прво у омладину, а потом и у зреле људе, бити свесна (али не зато што су их дресирали, него зато што су их од детињства томе учили и што су то усвојила) да свет у којем живе мора постати другачији.

Најзад, када изађу из периода детињства, пред њима ће се неминовно, пре или касније, појавити морални проблеми. Ако никада нису живели у једнодушној и једномисленој средини, и то средини која је једномислена са Христом, једномислена за Богом, они ће савет потражити на улици и код школских другова, а затим добити одговоре који би могли бити сасвим деструктивни. Ако је, пак, у парохијској школи створено истинско пријатељство, и то пријатељство које хоће да гради живот (а живот се може градити на сваком нивоу и у сваком узрасту), онда ће поћи код својих и они ће му тада рећи: не, не треба тако, бићеш недостојан самога себе и нашег пријатељства, нећеш бити достојан да се назовеш православцем… То би могло да помогне човеку да, у тренутку када почне да пада на колена, стане на сопствене ноге. Зато ми се чини да црквена школа (веронаука) у том погледу може да одигра огромну улогу – не због тога што ћеш ту научити о конкретним чињеницама Христовог живота, него због онога што ти она даје. Она девојчица коју сам раније поменуо, а чија је душа оживела када је чула руске песме, рекла је некоме од одраслих: „Знате, отац Антоније нас никада ничему не учи, али нас тако надахњује Јеванђељем да сами почињемо да учимо из њега!“. Ако их не надахнеш, онда ће, чим престанеш да говориш, све замрети у тишини.

Превод са руског изворника Антонина Пантелић

Svetigora

[Драган άσημος :)]

Sajt u novom ruhu.

http://www.porodicnibukvar.info/rs/

[Драган άσημος :)]

"Породица је полигон гдје се вјежбају будући односи у друшштву." Милица Новковић

[Драган άσημος :)]

Članak za časopis Planeta.

DECA NE MISLE,DECA ZNAJU

Nema čoveka koji se neće složiti sa često izgovaranom istinom da deca nepogrešivo prepoznaju dobre ili loše ljude, da spontano izgovaraju istine, da sa lakoćom odvajaju zlo od dobra, boreći se srcem za Dobro, da tačno znaju šta je dobro za njih, a šta ne i kako kažu stručnjaci, takva deca, još neuslovljenog uma, mogu da „vode“ svoje roditelje i vaspitače. Deca se rađaju sa „riznicom“u kojoj su večne i neprolazne istine, u kojoj su klice Ljubavi i Dobrote. Deca ne misle, ona celim bićem znaju da je „to“, to, jer njihovi umovi, u najranijem detinjstvu, još nisu uslovljeni porodičnim, ni društvenim normama, nametnutim stavovima, moralom klase ili porodice kojoj pripadaju.Kako su rasla, za svaku izgovorenu istinu, dobijala su po turu, ili su ih vukli za uši. Da zapamte, šta smeju, a šta ne smeju. Tako je bilo vekovima. Negde do treće godine deca su ostajala čista, nevina, neuslovljena. Batina ili lepa reč su bili sredstva kojima se dete uslovilo brzo i lako, da zna šta sme, a šta ne sme, kako da misli, radi, kako da se ponaša. Bilo je dovoljno samo sedam godina i dete više nije koristilo večne istine svoje „riznice“. Mislilo je glavom društva.

Sećate se Andersenove bajke „Carevo novo odelo“. Svi ljudi vide da je car go, ali se dive nepostojećim haljinama, lažu sebe, lažu druge, lažu cara, jer se to od njih očekuje. I sve tako dok jedno čisto dete ne viknu:“Car je go!“. Retko je koje dete dugo ostalo na bistrom izvoru. Nije stiglo da osvesti lepotu donešenu rođenjem, a svoj um je stavljao u funkciju iskrivljenih društvenih normi. Generacije pre nas prihvatale su to kao neminovnost, ne boreći se ni protiv uslovljavanja uma, ni protiv batine, kojom se to lako postizalo.

ŠARGAREPA JE ZAMENILA ŠTAP

Druga polovina 2o. i početak 21. veka iznedrili su potrebu da se kazna,(batina i verbalna prinuda)ukinu u porodici i da se na taj način započne nova epoha ljudskog razvoja.Život bez dresure, bez negativnog uslovljavanja bio je na pomolu. A onda nenadano iskočiše, prastari modeli pozitivnog uslovljavanja, koji nisu bili u čestoj upotrebi, pa ih savremena porodica nije ni detektovala. Prihvatila ih je spontano, nekritički. U zamenu za batinu prihvatiše šargarepu. Umesto strahom, čovekom se zavladalo interesom. Reč je o pozitivnom uslovljavanju. Ljudski um se nikada brže, nikada snažnije nije uslovljao, nego danas u „plišanoj“porodici, uz pomoć ekrana i pogrešno tumačenih prava deteta. Savremenim uslovljavanjem, dete, i pre treće godine, više nije na svome izvoru. Roditeljstvo postaje najmukotrpniji posao jer dete postaje njihov gospodar. Koji je cilj svega toga, neko se pita, neko ne. Jedan od prepoznatljivih ciljeva je svakako nesvestan čovek, dobar potrošač usluga i roba, kako bi oni najbogatiji uvećavali svoje bogatstvo. Koji je cilj vaspitanja u trećem milenijumu, takođe se ljudi pitaju, ili ne pitaju. Svi osećaju, naziru da rezultat dobrog vaspitanja mora biti Duboko svestan čovek, koji će očuvati porodicu, život i prirodu.“Plišanim“ vaspitanjem se to ne ostvaruje.

MATIČNE ČELIJE MOGU U „BANKU“, DUHOVNO ZDRAVLJE NE

U svakom časopisu, na medijima mladi roditelji čitaju, čuju, gledaju kako treba da stave u banku matične ćelije, tek rođene bebe.To je u redu, ali to je samo briga o telesnom zdravlju. A šta je sa duhovnim zdravljem, sa izvornim potrebama, sa talentima, sa Ljubavlju? Duhovno zdravlje ne možete zarobiti u neki duboki sef, u neku Aladinovu lampu. Duh je dat rođenjem i njega moramo razvijati, unapređivati u čovečnim uslovima. Kako?Očuvati „riznicu“ znači razviti svesnost o svetu u koje došlo vaše dete, ali mu dozvoliti da sve posmatra iz ugla večnih istina, koje su pothranjene u duhovnoj „riznici“.Malo dete će spontano , dosadnoj komšinici,reći da je dosadna. Izvinućete joj se, a kada komšinica ode pohvalićete dete što prepoznaje istinu, nećete ga tući, ali ćete mu objasniti da istine ne mogu biti uvek biti izrečene, jer nije došlo vreme, jer bi sukobi među ljudima bili ogromni.To je jedan od puteva osvešćivanja sveta u koji je dete došlo. Ovaj svet se može spoznati u uslovima gde nema mesta ni štapu, ni šargarepi, radosnim radom, čitanjem pravih knjiga, sticanjem pravih znanja,iz knjiga ili preko medija, konzumiranjem prave umetnosti i ljudskim razgovorima. Vreme stvaralačke porodice je stiglo.

„PLIŠANA“ PORODICA ZAUSTAVLJA DUHOVNI RAST

Problem počinje onog trena kada savremeni,“plišani“ roditelji, spontano,stavi pred ekran,sasvim malo dete, a da dete nije stiglo da upozna realni svet i proceni ga istinama svoje „riznice“. Dete imitira sve što gleda, a mahom je reč o nasilju i samo nasilju. Nasilje zatrpava ulaz u „riznicu“Ljubavi i večnih istina.Roditelji ne shvate da su uzroci agresije i sukoba između deteta i njih upravo sadržaji koje dete upija. Da bi se agesija, hiperaktivnost deteta, jednom rečju, posledice uticaja ekrana, zaustavile, roditelji koriste ili štap ili šargarepu. Vrlo često su toliko nemoćni pred jačinom ovog uticaja, da se prosto predaju i prezaštite dete od reda. Noćima će se majka mučiti, deleći postelju sa detetom, ljuljajući ga i noseći ga satima na rukama, umesto da isključi ekran i omogući detetu snove bez košmara, noćnog buđenja i vriske. Kada dođe vreme da isprave greške koje počiniše u neznanju, moraće da upotrebe i štap i šargarepu.

Muke sa hranjenjem nastaju jer roditelj ne poštuje istinu po kojoj dete zna kada i koliko treba da pojede, već ga hrani na silu, nekada uz štap, nekada uz šargarepu, a najviše „prijateljskim“ ubeđivanjem.Iz ove muke rađaju se stotine novih,koje opet zaustavljamo šargarepom ili štapom.

Uplašeni pričom o dečijim pravima, roditelji su zaljuljali klatno pa opslužuju dete i gde treba i gde ne treba. Kada dođe vreme da dete nešto ipak mora da radi oko sebe, u kući...tada će opet morati da se upotrebi ili štap ili šargarepa ili višesatno verbalno ubeđivanje kako nije lepo što je dete lenjo, agresivno, neposlušno, nevaspitano, pohlepno. A sve što imamo, stvorili smo sami. Ušli smo u krug iz kojeg izlaza nema dok ne shvatimo da nam danas ne trebaju ni štap, ni šargarepa.

VREME JE ZA LJUBAV

Štap i šargarepa su vekovima bili potrebni kada je trebalo usloviti um deteta moralno, klasno...Svet hrli ka besklasnom društvu. Danas postoji mali procenat prebogatih, srednji sloj se izgubio, prema tome ostatak sveta traga za vaspitanjem kojim će stvoriti dobrog čoveka, prepunog Ljubavi i Radosti, emocionalno , mentalno i fizički zdravog čoveka. Nadasve, savremena porodica traga za putevima, na kojima će „riznica“ večnih istina biti utkana u svaki segment osvešćenog dela života voljenog deteta. Došlo je vreme da roditelji hrabro odbace štap i šargarepu u vaspitanju. Ono što treba čoveku trećeg milenijuma je već u njemu, naravno da se ta prebogata riznica ne dresira, ni štapom, ni šargarepom. Nedopustivo je prvo napraviti unutrašnju pometnju u detetu, a onda koristiti štap, šargarepu i verbalizam da bi dete uradilo neke tako obične stvari kao što su:pranje ruku, skupljanje igračaka, pristupanje trpezi, sradošću, da vam dopusti da mirno spavate u svom, dok dete mirno spava u svom krevetu, da vam dopusti da na miru popijete kafu, da ne bude agresivan prema sestri, bratu, roditelju...da sradošću ide u vrtić, u školu....A sve to možete postići ukoliko shvatite da je štapu i šargarepi odzvonilo. Vreme dresure neumitno prolazi. Dolazi vreme ljudi koji će uvek hrabro i potpuno svesno, reći :“Car je go“, ako je go. Stvaralačke porodice će iznedriti dete koje će postati OTAC čoveka 21. veka.

[Драган άσημος :)]

VASPITANJEM BEZ KAZNE I BEZ NAGRADE DO SMANJENJA NASILJA U PORODICI,VRTIĆU ŠKOLI, DRUŠTVU, NAD PRIRODOM

ČOVEK SE RAĐA SA PET IZVORNIH EMOCIJA.(LJUTNJA, RADOST, BRIGA, TUGA I STRAH). SAVREMENA PORODICA,A POTOM CELO DRUŠTVO DANAS DRESIRAJU DECU SA PET SPOLJAŠNJIH, AUTORITARNIH, “PLIŠANIH“ VASPITNIH MODELA,(BLAGOM PRINUDOM, POZITIVNIM USLOVLJAVANJEM, PREZAŠTIĆIVANJEM, VERBALIZMOM I ZLOUPOTREBOM IMITATORSKOG OBLIKA UČENJA). OVIH PET MODELA SU UZROCI GOTOVO SVIH POSLEDICA SA KOJIMA SE ČOVEČANSTVO BEZUSPEŠNO BORI.SVE POSLEDICE SE MOGU PODVESTI SAMO POD JEDNU REČ:NASILJE,NASILJE I SAMO NASILJE U SVIM SFERAMA LIČNOG,PORODIČNOG I DRUŠTVENOG ŽIVOTA.

BLAGOM PRINUDOM, KAZNOM ODUZIMAMO DETETU ONO ČIME SMO MISLILI DA GA NAGRADIMO,POJAČAVAJUĆI LJUTNJU, KOJA NARASTA SVE DO GNEVA. DETE POSTAJE PRENAPETO. NAPETOST MOŽE BITI POTISNUTA, TADA UGROŽAVA JETRU I ŽUČ. POTISNUTA NAPETOST SE PRAZNI, AUTOAGRESIJOM, CIGARETOM, ALKOHOLOM DROGOM, MENTALNIM SEXOM, SEXOM BEZ LJUBAVI, VIŠESATNIM, SVAKODNEVNIM GLUVARENJEM NA ULICI I PRED VIRTUELNIM I AUDITIVNIM SADRŽAJIMA, ULASKOM U BOLESTI I BOLESTI ZAVISNOSTI, OTUĐENJEM OD PORODICE, DEPRESIJOM, SUICIDOM...

NAPETOST MOŽE BITI NASLOJENA,U VIDU AGRESIJE KOJA SE MANIFESTUJE PUTEM TUČE,AGRESIJE, UNIŠTAVANJA STVARI, PRIRODE, PUTEM KRIMINALA, UBIJANJA, PROSTITUCIJE.IAKO SU NAM ŠTAP I VERBALNA PRINUDA ZAKONOM ZABRANJENI,PLIŠANA DECA SAMO UZVRAĆAJU REALNIM NASILJEM, SVOJIM PLIŠANIM RODITELJIMA, VASPITAČIMA, SVOJIM VRŠANJACIMA, DRUŠTVU I PRIRODI,U CELINI.

POZITIVNIM USLOVLJAVANJEM, NEPRESTANIM UMETANJEM NAGRADE IZMEĐU DETETA I RADA, KOJI TREBA DETE DA OBAVI, POJAČAVAMO EMOCIJU RADOSTI, KOJA NA MENTALNOM NIVOU STVARA POHLEPU,A NA FIZIČKOM NIVOU UGROŽAVA, SRCE,TANKO CREVO I CEO KRVNI SISTEM. POHLEPNO DETE POSTAJE PRETERANO NEMIRNO,“HIPERAKTIVNO“,SVE RADI IZ INTERESA.TO JE PUT NA KOJEM NEMA UZRASTANJA LJUBAVI I DOBROTE.TO JE PUT NA KOJEM SE SA LAKOĆOM ULAZI U KRIMINAL I PROSTITUCIJU,KAO NAČIN ŽIVOTA ,KOJI DONOSI TOLIKO ŽUĐENI NOVAC.

U JEDNOM MOMENTU RADOST I POHLEPA SPLAŠNJAVAJU, DETE NEPRESTANO OSEĆA DOSADU,SVE MU JE SMARANJE,POLAKO ALI SIGURNO UVIĐA BESMISAO TOG I SAMO TOG MATERIJALNOG SVETA,ULAZI U DEPRESIJU KOJA VODI I DO SUICIDA.

PREZAŠTIĆUJEMO DETE OD: RADA, RADEĆI UMESTO DETETA, SVE ŠTO MOŽE SAMO DA URADI, NEGUJUĆI I PODSTIČUĆI LENJOST I PARAZITIZAM NOVIH GENERACIJA,JAČAJUĆI BRIGU,I BOLESTI ŽELUCA I SLEZINE;

OD REDA, DOPUŠTAJUĆI MU DA POSTANE I OSTANE DIKTATOR,KOJEM JE SVE DOZVOLJENO,STVARAJUĆI NEVASPITANO,TVRDOGLAVO I TEŠKO DETE;

OD ISTINE,DA SE ČOVEK RAĐA SA KLICAMA LJUBAVI I DOBROTE,SA POZITIVNIM POTENCIJALOM,A SVE SE TO MOŽE RAZVITI SAMO U ODSUSTVU AUTORITARNOSTI.PREZAŠTIĆUJEMO IH OD ISTINE DA JE SAMO ČOVEK VRHUNSKE SVESNOSTI ALFA I OMEGA TREĆEG MILENIJUMA.SAMO SA ČOVEKOM KOJI ISHARMONIZUJE MATERIJALNU I DUHOVNU SVEST ČOVEČANSTVO IMA ŠANSE DA OPSTANE.UMESTO ISTINE NAMEĆEMO IM LAŽ DA JE NOVAC VRHUNSKA VREDNOST,JEDINI SMISAO I CILJ ČOVEKOVOG ŽIVOTA,PODSTIČUĆI NESVESNOST U SVIM SFERAMA ŽIVOTA.

VERBALIZMOM,PRAZNIM REČIMA, KAKO NIJE LEPO BITI NASILAN, POHLEPAN, NESVESTAN, PROŽDRLJIV, LENJ, UZ NEPRESTANU UPOTREBU PRETHODNA TRI MODELA, STVARAMO LAŽLJIVO, TVRDOGLAVO, ZAVIDNO, BEZVOLJNO DETE,DETE KOJEM SU PLUĆA I DEBELO CREVO SKLONI OBOLJEVANJU.

OVA ČETIRI VASPITNA MODELA RODITELJI I VASPITAČI, ZEMALJA U TRANZICIJI, SU POTPUNO NEKRITIČKI PRIHVATILI, 90-TIH GODINA PROŠLOG VEKA.ZA SAMO DVADESET GODINA PRIMENE PLIŠANOG VASPITANJA,U KOMBINACIJI SA BATINOM,REALNOM PRINUDOM, PORODICA I DRUŠTVO SU UPALI U DUBOKU MARALNU I DUHOVNU KRIZU,KOJA INDUKUJE I MATERIJALNU I KRIZU EKOLOŠKE SVESTI I...I OGROMNO NASILJE.

DETE PLIŠANE SVESTI PRIVLAČE NAJNEGATIVNIJI SADRŽAJI ELEKTRONSKIH I OSTALIH MEDIJA.NASILNO, POHLEPNO, LENJO, NESVESNO, ZAVIDNO, OTUĐENO, NEVASPITANO DETE PRIVLAČE SADRŽAJI, AKCIJE, DRUŠTVO KOJE JE NJEMU SLIČNO.STRAH OD GUBITKA SVOJE IZVORNE SUŠTINE ENORMNO UVEĆAVA IZVORNI STRAH, RAZBOLJEVA BUBREGE, BEŠIKU,UVEĆAVA NAJTEŽE BOLESTI POPUT KANCERA.

APELI MALO POMAŽU.“RECI DROGI,ALKOHOLU,CIGARETI „NE“,STVORIMO ŠKOLU BEZ NASILJA, KLIKNI BEZBEDNO, SMANJIMO NASILJE MEĐU POLOVIMA, OČISTIMO PLANETU,SMANJIMO PROIZVODNJU,BORIMO SE PROTIV SIROMAŠTVA,IZIĐIMO IZ EKONOMSKE KRIZE...SVE JE TO SAMO PUKO BAVLJENJE POSLEDICAMA.

REŠENJE?

OTKLONIMO PET PLIŠANIH VASPITNIH MODELA, ISPOŠTUJMO ZAKON O PORODICI, IZBACIVŠI FIZIČKU I VERBALNU PRISILU IZ VASPITANJA. DRESURI ČOVEKA JE DOŠAO KRAJ. KONAČNO POČNIMO DA VAS - PITAVAMO, DA PITAMO (HRANIMO) DECU LJUBAVLJU.

ŠTA JE STVARALAČKO VASPITANJE?

STVARALAČKO VASPITANJE JE EMOCIONALNI UTICAJ ČOVEKA NA ČOVEKA,U ODSUSTVU AUTORITARNOSTI, U ODSUSTVU PET PLIŠANIH VASPITNIH MODELA. DANAS JE TO OBLIK EMOCIONALNOG LEČENJA, U BUDUĆNOSTI ĆE TO BITI JEDINI OBLIK VASPITANJA.

KADA SE OSLOBODIMO PRINUDE BILO KOJE VRSTE,U ODNOSIMA U PORODICI ,U ODNOSIMA IZMEĐU POLOVA, U ODNOSIMA NA RADNOM MESTU, TADA SE ISKRIVLJENE EMOCIJE VRAĆAJU SVOME IZVORU.USPOSTAVLJANJEM EMOCIONALNE HARMONIJE, USPOSTAVLJA SE HARMONIJA NA MENTALNOM I FIZIČKOM NIVOU.UM SE SPUŠTA U SRCE,A DOBROTA I LJUBAV POSTAJU“KON TROLORI“ČOVEKA,KOJI ULAZI U PODRUČJE SLOBODE,KAKVU JE VEKOVIMA SANJAO ČOVEK .SVE POSLEDICE NESTAJU PRIRODNO I SPONTANO.SVESNOST UZRASTA U SVIM SFERAMA,POSEBNO U SFERI EKOLOGIJE.EKOLOŠKA SVEST NEMA POTREBU DA UNIŠTAVA PRIRODU.ZNANJE EKOLOGIJE NAS UČI KAKO DA SAČUVAMO PRIRODU,OD LJUDI KOJI NEMAJU STVARALAČKU,EKOLOŠKU SVEST.

SRDAČAN POZDRAV. MILICA NOVKOVIĆ, AUTOR“PORODIČNOG BUKVARA“ I PROGRAMA “VASPITANJEM BEZ KAZNE I BEZ NAGRADE DO SMANJENJA NASILJA U PORODICI I DRUŠTVU.“

Препознајете ли у овој причи неке од метода које ви користите при васпитању ваше дјечице и можете ли да сагледате и спознате њихову погубност по вашу дјецу?

[Драган άσημος :)]

PLANETA OKTOBAR,2012

„PLIŠANI“ POMERAJU ZDRAVU PAMET

Porodica divna,svi dobronamerni,svi potpuno posvećeni deci ,svi predati želji da odgaje srećno i čestito potomstvo.Baka i deka,iako im nije lako, čuvaju dečicu,baš onako kako mama i tata očekuju. Nije lako u poznim godinama trčati za unucima, kuvati, spremati, brinuti, ali ako, svaki trud se isplati, misle stari.Mama i tata žure sa posla.Nema zadržavanja,nema prijateljica,nema opuštenog ćaskanja sa prijateljima. Iako premoreni,odmah preuzimaju štafetnu palicu od bake i deke.Igraju se,pevaju pričaju priče,na biciklu su,na rolerima, u šetnji,u igraonicama,u skakaonicama,trče sa rođendana na rođendan,kupuju sve što deca požele,kao pravi savremeni roditelji,ništa nema da nema,misle oni.

Rezultati?Poražavajući.Dečak star samo šest godina, besni, udara, maltretira celu porodicu plačem, nezadovoljstvom,ružnim rečima,zapovedanjem,neposlušnošću,neprestanim insistiranjem da mu se kupi svaka glupost koju vidi na reklami; sve što vidi u rukama drugog deteta,kupe mu;par minuta pažnje i nova igračka je bačena,ostavljena;kada je on pred ekranom,pristup nikom nije dozvoljen.Gospodar koji upravlja emocijama cele porodice,vedri i oblači a ima samo šest godina,uprkos zdravoj pameti odrslih,koji sakupiše,grubo rečeno,nešto manje od dvesta godina života,iskustva.

Za samo dva sata razgovora sa celom porodicom, uzroci su detektovani.Obratite pažnju da sam podvukla :sa celom porodicom,sa svim učesnicima u odgajanju dečice.Tu je i mlađi brat,star nepune tri godine.Sedi mirno puna dva sata,pažljivo sluša naš razgovor. Upija svaku moju reč,celim bićem,jer oseća da se radi i o njegovom biti, ili ne biti.Zašto?

Na pitanje lošem ,mladom gospodaru,lepše,diktatoru.“Šta ti najviše smeta u porodici“,samouvereno odgovara:“Brat.Lepo im kažem da ga izbace iz kuće,da ga ja ne bih izbacio.Kod tate mi smeta što me bije i što mi zabranjuje crtaće i igrice.Kod mame što mi satima nešto priča,priča i što neće da me „ispoštuje“.Pravim se da ne razumem i tražim objašnjenje.Veli :“Kako ne razumeš,kada joj nešto tražim to mora da ispuni,a ona ponekad neće i to me strašno nervira.Baka je super,jer me sve sluša i uvek me ispoštuje.Deda je odličan ,jer se satima igra samnom , nikada me ne grdi,nikada nije povisio glas i kupi mi sve što poželim“.

Rečnik deteta je neprimeren njegovom uzrastu.Govori kao političar,a čujem da ne dozvoljava da mu se čitaju priče ,hoće samo ekran.Ekran je njegov vaspitač,učitelj jezika,savetodavac.Zapažam.

Mališa diktatorski i samouvereno iznosi detalje koji ga nerviraju,uz opasku, kada bi oni to otklonili on ne bi morao da vrišti na ulici,da tuče brata,da lomi igračke,da ih grdi,da laže,da im govori ružne reči..Dok ga pažljivo slušaju, nesrećni roditelji krše prste,baka sagla glavu od stida ,a deka mudro sluša i slaže kockice mozaika.Roditelji pokušavaju da se opravdaju ,kao da su na optuženičkoj klupi,a sudi im njihovo maloletno dete. Otac veli.“Dobio je po turu par puta jer u svojoj nemoći nisam znao šta preduzeti.Posle toga sam se strašno kajao i izvinuo sam mu se svaki put.Išli smo kod psihologa,pitali prijatelje,posmatrali druge porodice i nismo našli rešenje. Stvari se ubrzano menjaju na gore.Ne smem ni da zamislim šta će biti kada bude imao šesnaest godina. Ovih dana pomišljam da pokupim svoje stvari i napustim porodicu.“Majka tiho plače i dodaje:“I ja bih rado otišla samo ne znam kuda i šta će biti sa mojojm decom“

Pola sata sam utrošila da im detektujem greške:upotreba svih pet plišanih modela u vaspitanju,kazna ,nagrađivanje za sve i svašta,oduzimanje nagrade za neposlušnost, obasipanje bespotrebnim stvarima i kada dete nije tražilo, prezaštićivanje od rada ,reda, prazne beskorisne priče kako nije lepo da je pohlepan,agresivan,brat treba da se voli,nije lepo što viče,zapoveda,udara,što je lenj,što gleda najgore crtaće,što lomi igračke,što maltretira tatu na ulici dok voze bicikl jer tata odvaja svoje vreme i ceo se posvećuje baš njemu,čak je i mlađeg sina potpuno zapostavio.Kada svemu ovome dodamo tv.grozne crtaće,kopiranje gadosti iz crtaća u društvu, lap top i mogućnost višesatnog pucanja,ubijanja...stvari počinju da se bistre.

Preostalih pola sata utroših na praksu. Tražim od roditelja i ostalih da mu obećaju da ga nikada više neće udariti, grditi,da mu neće pričati prazne priče,da ga neće potkupljivati da nešto uradi ili da bude dobar.Oni hrabro ponoviše moj zahtev našta je nesrećno dete,smirenim glasom ,pomirljivim tonom reklo.“Oni to nikada neće uspeti!““Napravićete plan rada sa svim poslovima koji se obavljaju u kući ,okačiti ga na frižider i on će prvi birati poslove koje će obavljati sedam dana,a potom će birati druge poslove. Neka na spisku bude i čuvanje brata,uspavljivanje ,pričanje priča bratu.Otac bojažljivo upita:“A šta učiniti kada počne da besni i baca sve oko sebe?“Dragi oče,zar ne vidite koliko ste vi snažni i veći od njega.Pratite njegove reakcije,čim napravi prvi agresivni korak.Čvrsto ga uhvatite i dok on vrišti,plače,psuje,budite mirni,bez reči komentara. Osetićete trenutak kada telo počinje da popušta i kada se bes smanjio. Poljubite ga u glavicu i tiho recite da ga volite ,i baš zato ga nećete istući, ali ovakve stvari su ipak nedopustive.“Tek kada se potpuno smiri,možete popričati sa njim.Otac u trenu shvati šta znači savet iz „Porodičnog bukvara:“Detetu moramo postaviti GRANICE,ali bez kazne i bez nagrade“.

Svi uđosmo u njegovu sobu.Odlučno izdajem savete:Lap top skloniti.Sve dvd sa agresivnim crtaćima i igricama baciti.Baciti sve igračke koje su vezane za agrseivne crtaće i igrice,kao i sličice koje ih prate.Ostale filmove skloniti i sačuvati.Dete neće prići ekranima dva do tri meseca,a kada napetost opadne ,kada se mozak očisti prilaz ekranu,uz kontrolu roditelja,će postojati.U zamenu za ekran čitaćete mu tradicionalne bajke,duhovne priče i biti dosta u prirodi.Usput dodadoh da do tri godine ne dozvoljavam da dete sedne pred ekran,od treće do sedme godine daljinski i miš moraju biti zaključani,kada roditelj nije u kući.Kontrola „Pandorine kutije“ mora postojati.Preporučih da Bukvar moraju čitati,pročitavati i o njemu porodično razgovarati.Upozorih da će od sutra njegov bezobrazluk biti pojačan ,desetak dana,čime će pokušati da odrasle vrati na stare oblike ponašanja.

Sve se lepo dogovorismo. Kupiše dva Bukvara,dva dvd,jedan za mlade,jedan komplet za baku i deku.U očima svih pomešana i nada i strah da li će uspeti.

Svakog dana sam dobijala informacije da odrasli istrajavaju,da mali diktator postaje veliki brat koji nastoji da besom i bezobrazlukom kontroliše njihovih 200 godina života i iskustva.Deda ne izdrža deset dana. On, kojeg nikada dete nije ni verbalno,ni fizički povredilo,ali nije imalo ni potrebu jer je deda bio bezuslovni sluga,taj dobri deka u trenutku razjarenosti unuka,u trenutku kada je govorio gadosti protiv mene, preteći da će napisati knjigu u kojoj će navesti koje sve gadosti može da uradi..deda dohvati šibu i dobro mu presudi. Neobjašnjivo, dečak se smiri na svim frontovima.Mamin zabrinut glas mi priznade dedin „greh“uz pitanje,da nije slučajno sin sada dobar i miran što je doživeo traumu. Kakva trauma,rekoh.Šiba ,koju ne predlažem,naprotiv zabranjujem je ,jer je ona vid dresure strahom.,ovoga puta, u rukama dobroga deke, bila je u funkciji osvešćenja. Dečak se probudio,jer dedina šiba,šiba čoveka kojeg je beskrajno voleo i verovao da deda deda njega beskrajno vili,podržavajući sve njegove gluposti, postala je blagotvorna, jer je značila:“Ovako više neće moći,ti misliš da ja nisam video da ti ideš lošim putem,zbog čega sam beskrajno patio,ali nisam znao.“.Moj jedini savet je bio.“Nemojte da slučajno deka pokaže kajanje ili da mu se izvinjava.“

Prošlo je mesec dana.Svi odmoriše svoju dušu ,a dečak posebno.Svi uživaju jer je dečak počeo da bira poslove vezane za bratića,koji bi, imitirajući razuzdanog brata, postao gori od njega.Važno je da što češće zaganjure glavu u „Porodični bukvar“ jer deca rastu,odlaze u društvo,donose gadosti sa ulice a „Bukvar“ će ih uvek podsetiti da su principi isti,a samo problemi različiti.Bukvar je knjiga za ceo život,kažem sa sigurnošću.

Pozdravlja vas: Milica Novković, autor“Porodičnog bukvara“, tel:0691659931,0118043102, sajt:www.porodicnibukvar.info

[Драган άσημος :)]

Za časopis-RODITELJ I DETE

- Prosečno današnje dete svakodnevno sate provodi isped ekrana, gledajući kanale sa crtaćima ali i serije, rijaliti šou programe i druge emisije koje nisu primerene njegovom uzrastu. Šta mislite, kako sve to utiče na dečiji um?

1.Savremeno dete zbilja sate provodi uz ekran ,prateći najnegativnije i neprimerene sadržaje dečijem iskustvu,dečijem umu. Um deteta do sedme godine je imitatorski,u najvećoj meri. Sve što dete konzumira, to upija i imitira, te vrlo brzo virtuelno postaje stvarni način njegovog života i ponašanja. Kopira ponašanja,emocije,čitave fraze,informacije i već sa sedam godina imamo pred sobom virtuelno mudrog „starca“,kojem postaje realni život dosadan i smoran.

Najveća opasnost od uslovljavanja dečijeg uma ekranom preti do treće godine života. Istina je da savremeni roditelji,u neznanju,stavljaju dete pred ekran,čim je stiglo iz porodilišta. Do treće godine je vrlo opasan svaki vid uslovljavanja dečijeg uma. U tom periodu dete mora svoje izvorne emocije(ljutnju,radost,brigu,tugu i strah) da utemelji u realnom, a ne virtuelnom svetu. U protivnom imaćemo emocionalno,fizički,pa i mentalno obolelo dete,u docnijem razvoju. Što ne platimo na mostu,plaćamo na ćupriji. Zato zahtevam od roditelja da do treće godine ne stavljaju dete pred ekran.

- Čemu savremeni mediji uče decu?

2.Čemu mediji uče decu? Svemu, što i najgori roditelj ne bi pomislio da uči svoje dete:nasilju, nevaspitanju, ružnim rečima, sebičnosti, lenjosti, pohlepi, nepoštovanju starijih, nipodaštavanju svega čime su se pametna deca nekada ponosila. Nije problem čemu ih mediji uče , problem je zašto savremeno dete usvaja baš te negativnosti, iako u većini sadržaja koje konzumira, ima i pozitivnih junaka.(NODI_GOBLIN).Kada ne bi postojali plišani vaspitni modeli deca bi se spontano opredeljivala za dobro, a osuđivala loše. Nažalost, potkupljivanje deteta, kažnjavanje, prezaštićivanje i verbalizam uzimaju danak. Pohlepno, nasilno, lenjo i tvrdoglavo dete uzima sa ekrana ono što je njemu slično i to žive.

- Kompjuteri su posebna priča, i sve više dece kao da je zavisno od njih. Čini se da se međusobno polako otuđuju jer su obuzeta kompjuterskim igricama, društvenim mrežama?

3.Kažu da je vreme u kojem živimo vreme zavisnosti čoveka od svega i svačega. Prva zavisnost je od igračaka,potom od crtaća, pa od igrica, pa od društvenih mreža, pa od muzike, od jurnjave sa rođendana na rođendan,pa od izlazaka, od gluvarenja,pa od seksa bez ljubavi, pa od alkohola ,pa od droge,od bolesti..od čega sve ne.Prvo se mora prepoznati glavni uzrok zavisnosti. To su plišani vaspitni modeli:kazna, nagrada ,prezaštićivanje od rada ,reda i verbalizam ,kao nasušno smaranje dece pričom o tome kako treba da bude dobra,vredna,poštena, a miim to ne dozvoljavamo. Dakle, ,ovi modeli krive izvornu prirodu deteta ,zaustavljaju duhovni razvoj,dovode dete do otuđenja od vlastite duhovne suštine . Pošto je iznutra sve prazno, dete , savremeni čovek baca svoj „lengrer“na sve što mu ponudi savremeni materijalno,vrli,prazni , bogati svet.Objekti se menjaju, a suština ostaje ista:“Ne smem se suočiti sa unutrašnjom provalijom i zato se moram vezati za spoljašnje“. Svi oblici zavisnosti savremenog čoveka dobijaju razmere epidemije što samo pokazuje da smo ,kao čovečanstvo,ozbiljno duhovno bolesni.

- Mobilni telefoni daju se danas i deci koja još nisu pošla u školu, sa objašnjenjem da i druga deca već imaju svoje. Sve češće daca provode vreme zajedno tako što svako dete gleda u svoj ekran mobilnog telefona, nezainteresovano za druženje. Da li je i kada mobilni telefon zaista potreban detetu?

4.Mobilni telefon je neophodan u savremenom svetu,naročito kada dete krene u školu.Strah roditelja,realne opasnosti koje prete detetu na svakom koraku, logično traže tu spravicu. Ali ko tuče roditelje po ušima da im kupuju telefone ravne kompjuteru ,napunjene svim onim što i kompjuter i tv. Deci treba dati isključivo najprostije mobilne za „ne daj bože“. A to što dete kaže;“Imaju svi“,valja mirno odgovoriti:“Ti nisi svi,ti si moj sin,ćerka ,koju beskrajno volim i tako mora biti.“Odjednom bi shvatili da skoro sva deca imaju najprostije mobilne i da znaju čemu to služi.Škola nije igraonica,škola je ozbiljna institucija u kojoj se uči iz knjiga.Da bi učenje bilo uspešno ne sme na odmorima biti ometano igricama,nasiljem,pornićima koji izleću iz savremenih mobilnih aparata.

- Kako se odražava preterana izloženost dece ekranima svih vrsta na njihov uspeh u školi, interesovanja, kulturu? Može li škola da se takmiči sa svim tim dinamičnim sadržajima koji saleću decu sa svih strana?

5.Svi,od ministarstva,preko nastavnika,roditelja do deteta su zaboravili jednu nepobitnu činjenicu da je temelj vrtića i škole KNJIGA.Knjiga razvija svesnost,jer tera mozak na ozbiljan rad da reči i rečenice koje sluša ili čita pretvara u slike i reprodukuje ih,razmišlja,zamišlja,povezuje.Svi su se zaneli tehnologijom u želji da budu slični imitatorskom svetu,zaboravljajući da sva tehnologija treba da bude ispomoć knjizi, a ne da drži prevagu. Ne trebaju nam pametne table, nama trebaju pametna deca. Dok god , u životu deteta bude plišanog vaspitanja,ekrana u ogromnoj količini,a rada ručicama i knjige u tragovima, ne očekujmo dobrog đaka, kao dobrog čoveka, koji voli školu, roditelja, nastavnika , koji je vredan, pametan, razborit, svestan i emocionalno inteligentan čovek.

- Roditelji, čak i kada su svesni problema, tj. da njihovo dete previše vremena provodi ispred ekrana - ne znaju šta da preduzmu? Ili misle da je danas takvo vreme, da dete, ako mu uskrate ono što druga deca imaju (kompjuter, telefon), neće imati društva, da neće moći da učestvuje u razgovorima o novoj seriji ili filmu, ili se jednostavno boje reakcije deteta i besa zbog zabrana?

6.Svi razlozi koje ste naveli ,kao razmišljanja i dileme roditelja,padaju u vodu kada se shvati da je vrag odneo šalu. Naša plišana deca,uz virtuelnu guvernantu i sadržaje koje ona bljuje nemaju velike šanse da izrastu u zdrave potomke. Kada počnemo da razmišljamo, ne pomodarski, već kao odgovorni ljudi koji treba svetu da ostave zdravo, čestito potomstvo,onda svi glupi argumenti padaju u vodu;“poput neistine o potrebi rane kompjuterske „pismenosti“,uklapanje u društvo..Kada masovno edukujemo roditelje ,kada ih zamolimo za oproštaj što smo ih naveli da pogrešno vaspitavaju decu, kaznom i nagrado, što smo ih slagali da je ekran isto što i vazduh koji dete diše,tada će većina misliti i živeti zdravo,uz knjigu,radostan rad,čovečne razgovore i naravno uz sva prelepa tehnološka čuda koja će biti u funkciji unapređenja realnog života.Ne šaljimo o decu u MATRIX.

- Kako da roditelj drži decu podalje od ekrana ako on po ceo dan radi, a dete je samo kod kuće? Čini se kao da su mediji danas prodrli u sve pore društva pa da je dete praktično nemoguće odbraniti od njihovog uticaja?

7. I ovi argumenti ,ne piju vodu,iz ravni stavralačkog vaspitanja. Stvaralačko vaspitanje ,vaspitanje bez kazne i bez nagrade se decidno odredilo prema ovakvom problemu. Do treće godine dete ne sme pred ekran kako bi se izvorne emocije utemeljile u realnom životu. Takva porodica će zabraniti vrtićima da stavljaju decu pred ekran u istom ovom periodu.Čime popuniti vreme?Knjigom, tradicionalnom pričom, čovečnim razgovorima, vrednom umetnošću, provereno dobrom muzikom,stvaralačkom a ne imitatorskom igrom. Ekrani ne smeju biti u dečijim sobama , već pod budnim okom roditelja,kako bi roditelj ,posle treće godine ,pažljivim izborom sadržaja, uvodio dete u lepotu virtuelnog sveta. To podrazumeva da stvaralačka porodica drži daljinski i miša zaključanog, kada je dete samo u kući.Tako mora biti, sve do devete godine, dok ne vidite da je dobro ovladalo vašim detetom, a tada će dete uvek znati da razluči dobro od zla, spontano se opredeljivati za dobro,svuda i na svakom mestu.Ne smemo zaboraviti da su agresivne igrice u kojima se ubijaju životinje ,ljudi, zabranjene,iz ravni sv.Zašto?Ako verujete da je dete duhovno, a ne samo telesno biće,da je rođeno za radost, dobrotu i ljubav,onda su ubijanja, pa bila ona i virtuelna, ometači duhovnom rastu. Ljubav i nasilje jedno drugo isključuju.

- Ima li današnje dete ikada priliku da uživa u tišini, da razmišlja, razvija maštu, uči se strpljenju, ako od najranijih dana nastojimo da u svakom trenutku bude zabavljeno crtaćima ili igricama?

8.O sudbini svoga deteta odlučuju njegov roditelj i društvo. Dok god roditelj ne prihvati da je dresuri deteta došao kraj,da su štap i šargarepa i nekontrolisano sedenje pred ekranom početak duhovne smrti deteta,i dalje će biti buke,nemira,zavisnosti nasilja, bolesti i haosa u porodici i društvu. Društvo,mislim na stručnjake ,zagovornike plišanog vaspitanja, moraju da priznaju svoju grešku što su tako olako i nekritički pristali na „ŠARGAREPU“u vaspitanju i agrsivno je nametnuli nesrećnim roditeljima.Prestanimo da imitiramo ono što ne donosi željene rezultate. Postanimo sTVARAOCI uslova u kojima će naša deca razviti svoj celokupni potencijal ,koji smo im podarili rođenjem.

Milica Novković,autor „Porodičnog bukvara“www.porodicnibukvar.info,tel o691659931

[Милан Б]

(извор - ФБ статус једног мог пријатеља)

 

Španski sudija za maloletnike Emilio Kalatajud je posle višegodišnjeg iskustva sastavio mali „priručnik” kako od deteta da napravite maloletnog prestupnika:

1. Od ranog detinjstva daj svom detetu sve što traži. Tako će da odraste u ubeđenju da mu pripada ceo svet.

2. Nemoj da brineš o njegovom moralnom i duhovnom obrazovanju. Sačekaj da bude punoletan pa da sam slobodno bira.

3. Kada psuje, smej se. To će ga podstaknuti da radi još zabavnije stvari.

4. Nemoj da ga grdiš niti da mu govoriš da nije u redu nešto što radi. Mogao bi da dobije kompleks krivice.

5. Kupi za njim sve što baca na pod: knjige, obuću, odelo, igračke. Tako će da se navikne da prebaci svoju odgovornost na druge.

6. Pusti ga da čita sve što mu padne pod ruku. Pazi da njegovi obroci, pribor za jelo i čaše budu sterilizovani, ali ne i da se njegova pamet ne napuni smećem.

7. Svađaj se često sa suprugom pred detetom, tako mu neće biti bolno da jednog dana porodica, možda upravo njegovom krivicom, bude zauvek uništena.

8. Daj mu sav novac koji želi da potroši. Da ne bi posumnjao da možda mora i da se radi, da bi se zaradilo.

9. Ispuni sve njegove želje, apetite, udobnosti i uživanja. Požrtvovanost i skromnost bi mogli da mu stvore frustracije.

10. Podrži ga u svakom njegovom sukobu sa profesorima i komšijama. Misli da svi oni imaju predrasude prema tvom detetu i da u stvari žele da ga upropaste.

 

[Ленка*]

11. Млати га немилосрдно кад год имаш прилике. То ће га научити да проблематичне ситуације решава, искључиво, применом силе, а, вероватно ће, сутрадан, и сам пребијати децу, ако их  буде имао.

[Млађони]

Искрено нисам сигуран колико је ово суштина васпитања... што је у овом тексту... само нам говори шта не треба радити... не даје решења, у књизи је вероватно другачије..

 

Једна је суштинска чињеница о деци... своје понашање често копирају од својих родитеља. Тако да ако желиш да добро васпиташ дете - добро васпитај самог себе. 

 

Друга грешка је чување под стакленим звоном. Када падне пусти га да се сам дигне. 

 

Трећа ствар коју треба радити - дај им избор. Покажи им све стране медаље и кажи им сад имаш да бираш.

 

И на крају... нешто што бих рекао да многи родитељи раде а не ваља - СИСТЕМ КАЗНИ. Дете треба да добије систем награди и казни. Награде за добро понашање, казне за лоше. 

 

 

 

Ја сам много оптерећен мојим будућим дететом и његовим васпитањем Тако да имам неке своје "визије" како треба радити. :Р

[Јадранка-Дервента]

Ја сам од својих родитеља научила, а тако покушавам да васпитам и своју дјецу, да све што не желиш себи немој ни другима чинити.

[Снежана]

12. Остварујте своје неостварене жеље, и своје болесне амбиције, искључиво преко своје деце.

13. Не дозволите нипокоју цену да ваша деца граде своју личност, они треба да живе ваш живот, зато сте их ваљда и родили!?

[JESSY]

И ове суботе настављен је циклус трибина мисионарске школе „Суботом у Невском“. Протојереј-ставрофор др Драган Милин одржао је у пуној сали Парохијског дома при храму Александра Невског предавање на тему „Хришћанско схватање рађања и васпитања деце“. Прота Милин, отац седморо деце, пренео је своја искуства када је у питању ова тема. Отворено и слободно је говорио о употреби контрацепције, прекиду трудноће, али и о вештачкој оплодњи. У музичком делу трибине је учествовао млади виолиниста Љубомир Тројановић. Прота Вајо Јовић, старешина храма, најавио је предавача.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/4/12/12/26.12.12_zbor_-_prota_dr_dragan_milin_hriscansko_shvatanje_radjanja_i_vaspitanja_dece_nevski_64kbps.mp3