О васпитању деце

[Драган άσημος :)]

"Очеви, не раздражујте децу своју", значи, и ми као очеви имамо и те како велику дужност и обавезу да не раздражујемо децу своју. А чиме их највише раздражујемо? Управо својом духовном и душевном нестабилношћу. И апостол Павле јако лепо каже зашто: да не постану плашљива. Јер, оног момента када се усели страх, страх од батина, страх од казне, однос љубави је престао. Довољно је што деца доживљавају све оне у психологији познате сепарационе страхове, почевши од првог страха, сепарациони страх одвајања детета од дојке, и тако даље, до поласка у школу. Међутим, многи наши млади, па и не више млади људи, нису у стању да пређу тај праг сепарације, ни до двадесете, ни до тридесете, ни до четрдесете, многи ни до шездесете године, мамини синови. Никада. То су чињенице.


О. Милош Весин о српској православној породици

[Дејан]

Starac Porfirije je dosta govorio na ovu temu

[JESSY]

у праву си Драгане...васпитање је веома тежак и одговоран задатак, посебно у данашње време....потребно је са децом проводити што више времена, бавити се њима, разговарати, причати , саветовати....најважније је да се стекне узајамно поверење, онда ће и све дуго бити лакше....наравно, савршен родитељ не постоји, колико год се ми трудили....треба допустити деци да виде да и ми грешимо, да смо слаба људска бића...колико год можемо да се трудимо да их васпитавамо сопственим примером...то се најбрже учи и усваја...пошто своју децу волимо највише на свету, нормално је да ћемо се веома трудити да будемо добри родитељи и да од њих створимо зреле и самосталне људе за каснији живот када оду од нас...научити их пре свега да је љубав највреднија, а ко је има довољно и исказује се на прави начин, и остало ће се постићи...научити их да је породица наша оаза, да је најбитнија....да треба да се чува и негује....где год да одеш и ма шта да ти се деси, да са радошћу хрлиш свом дому и да тамо нађеш спокој....деца треба да знају да било шта да се деси, њихови родитељи ће увек бити ту за њих....саветовати их и учити али им оставити да имају своју посебност и јединственост, да буду оно што стварно јесу а не шта ми од њих очекујемо...а кад се стварно потрудимо да ово све остваримо., онда ће нам и Господ помоћи...значи, стално се молити Господу за нашу децу....и Господу причати о нашој деци....

ево , за крај ја бих поставила две молитве....

 

 

Molitve oca
i majke za decu

Molitva Bogu Sinu – Gospodu Isusu Hristu

Gospodе Isuse Hriste, neka bude milost tvoja

na detetu mom ______________, sačuvaj ga pod krovom tvojim,

zaštiti ga od svake lukave pohote,   
odagnaj od njega svakog neprijatelja iprotivnika,

otvori mu uši i oči srca, daruj umiljenje i smirenje srcu njegovom.
Gospode, svi smo mi stvorenja tvoja,

sažali se na dete moje ________________ i usmeri ga na pokajanje.

Spasi Gospode i pomiluj dete moje ________________
i prosveti mu um svetlošću razuma jevandjeljatvojeg

i uputi ga na stazu zapovesti tvojih, i nauči ga Spase

da tvori volju tvoju, jer si ti Bog naš. Amin.

 

Molitva detinjem andjelu čuvaru

 

 

Sveti andjele čuvaru mog deteta _____________
pokrij ga tvojim pokrovom od demonskih strela,

od očiju sablaznitelja i sačuvaj njegovo srce
u andjeoskoj čistoti.Amin.

 

[JESSY]

Постоје разговори. Разговарамо да бисмо нешто сазнали, а не да
бисмо некоме наметнули своју мудрост. Разговарамо да бисмо нешто чули и
да бисмо направили равнотежу између наших хоризоната и посматрања света
тог другога са којим разговарамо. Јер, разумевање је постало из љубави.
Без разумевања нема љубави. Дете пуно тога разуме кад ми њега разумемо.
Ту почиње његово осећање љубави према нама. Није природно да се тата и
мама праве другови својој деци. Дете има потребу да има другове, с њима
хоће да се ваља по патосу, да игра фудбал. Има потребу и да има
учитељицу, која га учи стварима, појмовима, понашањима. А има маму и
тату који га воле неизмерно, али чија љубав има и одређени смисао. Дете
има потребу да има ауторитет. Не ауторитет камџије и шамара, него
ауторитет часног и естетског понашања. Бити природан значи: трудити се
да се понашаш што ближе спрези односа часног и естетског.

С.Бојанин

[JESSY]

Када се неки човек моли Богу, онда жели и да је у милости Божијој. И дете жели да
буде у милости Божијој. Оно жели да буде у милости тате и маме. Наш
осмех, наша љубав, наша реч, од нултог дана извлаче из детета као
биолошког ентитета његов људски и духовни супстрат. Без тог осмеха, без
грљења и мажења – а то је за њега увек награда, без речи које ће пратити
то дете, без оног "сад си био паметан, дете моје", без тога нема
изласка човека из његове биолошке љуштуре. Изаћи из биолошке љуштуре,
одгађати своје нагонске потребе да бих могао да научим лекцију, да бих
могао да будем бољи уметник, бољи научник, да бих могао да боље орем
њиву да више роди, да бих остварио смисао свог живота – то је оно што
нас чини људима. Без гратификације, без награде и љубави тога нема.
Успех нас чини бољим, љубав нас чини бољим, то нас тера да напредујемо. А
критика је наш пад. Много је важније дете похвалити кад уради нешто
добро, него изгрдити га кад је урадио неко зло. То зло ће да усахне, да
увене, ако за све што је добро радио, наиђе на похвалу и на наше
радовање. Треба да га похвалимо не кад је победио другог у нечему, већ
кад је победио себе, ако је данас бољи него јуче.

[JESSY]

Ниједан страх код детета, ниједну грешку коју дете направи, не
треба драматизовати. "Јао, шта си то урадио? Како си такву глупост
помислио?" – то се никад не каже деци. Све што се догађа треба
испричати, распричати, расправити, у неком дијалошком односу, без
пребацивања, тако да се не драматизују ситуације. С децом треба
разговарати као с одраслима, на теме које њих интересују. Страх ће имати
дете кад види да и мама има страх. Кад се мама унезвери што је он пао
са столице. А ако она каже: "Сад ће то проћи", па га пољуби, он одмах
престане да плаче. По нашој физиономији он препознаје потребу да буде
уплашен.

[JESSY]

Оно што је важно је да научимо себе – ако мислимо и нашу децу – да
верујемо да смо на правом путу и да је оно што радимо исправно. Да
другога не осуђујемо одмах чим смо га срели, да покушамо да нађемо
разлог његовог гнева, његовог неразумевања наше позиције. Да научимо
дете одмалена да се игра "Не љути се, човече". Ако победи – лепо; ако
изгуби – да то издржи. Ако је неко зао и прави непријатности, да научимо
да га избегнемо или да му помогнемо да увиди да је зао. Ако ми на
његово зло одговарамо нашим злом, онда је проблем озбиљан. Хришћанска
породица мора да се понаша мудрије од других породица, да има зрелији
однос према животу. Основни проблем зрелости је да свако задовољство
морамо моћи да одгодимо, за неки виши циљ. Хришћанска породица је
сигурна у себе, покушава да разуме другога, ту је у предности над
другима. Не можемо ми, ако се понашамо пристојно, имамо мању зараду, да
гледамо комшију који има огромну зараду и прави куће и виле јер има неке
дохотке које ми немамо. Проблем је што ми имамо хришћански концепт
живота, а осећамо се неспособним пред онима који су успешнији од нас.
Онда долазимо у конфликт са самим собом. Ту је проблем хришћанске
породице, што падне у свом хришћанском концепту. Морамо знати да живимо у
свету у ком се сада фаворизује зло, у ком се фаворизује лаж. Такво је
било и Римско царство, такве су биле све империје које су владале
светом. Али, хришћани су постојали у свим империјама као језгро и темељ
људске добробити. Треба да издржимо у томе да знамо да је врлина наш
смисао живота. Не постижемо је увек, али кад постигнемо, да се поносимо
тиме пред самим собом.

[Драган άσημος :)]

Дете? – Гле, парче неба на земљи, гле, парче небеске истине, парче небеске правде, парче небеске бестрасности.

(Св. Јустин Ћелијски)

 

Кад се гњевим на дјете, учим га да се гњеви на мене или на било кога другог, кад нешто тражи од мене, а ја му кажем "нећу", учим га да ми каже нећу.

Умјетност је не покварити ово небеско у дјетету.

[Драган άσημος :)]

БЕСЕДА

о томе како људи морају бити као деца да би били синови Божји

Заиста вам кажем: ако се не повратите и не будете као дјеца,
нећете ући у царство небеско (Мат. 18, 3)

Тако говори Господ, и реч је Његова света и истинита. Какво то превасходство имају деца над одраслим? Имају три превасходства: у вери, у послушности и у незлобивости. Дете пита родитеља о свему, и ма шта родитељ одговорио, оно верује родитељу своме. Дете је послушно родитељу своме, и лако потчињава вољу своју вољи родитељској. Дете је незлобиво, и мада се брзо срди, брзо и прашта. То троје захтева Господ од свих људи, наиме: веру, послушност и незлобивост. Он тражи да људи верују Њему безусловно, као што дете верује родитељу своме; да буду безусловно послушни према Њему, као што је дете послушно родитељу своме; и да буду незлобиви у односу један према другом, да не памте зло и не враћају зло за зло.
Вера, послушност и незлобивост главне су одлике детиње душе. Уз то још долази: бестрасност и радост. Дете није среброљубиво; дете није похотљиво; дете није славољубиво; оно има око непомућено пороцима, и радост непомућену бригама.
О браћо, ко нас може поново учинити децом? Нико осим Христа јединога. Он нас може поново учинити децом и помоћи поновном рођају нашем и то: примером Својим, науком Својом и силом Духа Свога Светога.
О Господе Исусе, савршени у послушности и незлобивости, вечни младенче Оца небесног, помози нам бити као младенци вером у Тебе, послушношћу према Теби и незлобивошћу једног према другом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

[Драган άσημος :)]

Васпитање детета почиње од самог његовог зачећа. (Старац Порфирије)

[Дејан]

Drugim roditeljima koji su imali ozbiljne probleme sa svojom
decom, rekao je: "Vidite li šta je bilo sa vašom decom? Vidite li dokle
su dospela? Voleli ste ih, ali ste ih pritiskali a da pri tom niste
imali potrebnu svetost kako biste ih zadržali u blizini Hristovoj. Dok
su deca bila mala, zadržavali ste ih uza se; kad su odrasla, izgubili
ste ih. Ne treba da se borite protiv svoje dece, već protiv satane, koji
se bori protiv vaše dece. Treba da im se obraćate sa malo reči, a sa
više molitve".

I opet su Starčeve reči u potpunosti oslikale stvarnost.

 

Starac Porfirije

[Дејан]

Ne treba vršiti pritisak na decu

 

"Ne treba vršiti pritisak na decu. Kad su nestašna, majka treba da
preduzme određene mere, ali ne da vrši pritisak na njih. Dobro postupaš
što im svaki dan čitaš Sveto Pismo. Ako jedno dete negoduje - pusti ga;
pođi sa ostalom decom u drugu sobu i nastavi čitanje. Kad polaziš u
crkvu, a tvoja deca neće da idu s tobom, nemoj ih prisiljavati, ali
nemoj biti ni ravnodušna prema tome. Kaži im: ,Deco, ja idem u crkvu. Ko
hoće, može poći sa mnom; sad ili kasnije'. Tako im govori i mnogo se
moli za njih. Kroz tvoju molitvu Bog će im se obratiti."

 

 

Starac Porfirije

[Драган άσημος :)]

Родитељи би имали најблаготворнији утицај на дјецу када би имали Духа Светог.

Када би се у срца родитеља уселила благодат Божија која би их руководила.

 

Како каже свети Николај српски:

 

"Видите, браћо, шта значи бити испуњен Духом Божјим Светим. Без Духа Божјега човек је испуњен бригама, куда ће и како ће? А с Духом Божјим човек је без тих брига. Јер тада сам Дух упућује човека куда ће ходити и како ће деловати, и човек постаје непогрешан у кретању и у деловању своме, зато што је непогрешан Дух који га води и руководи. Не може човек ни право ходити ни право деловати, ако му то свемоћни и свевидећи Дух Божји не каже. Ко год се не руководи Духом Божјим Светим, тај се руководи или својим сопственим духом, или духом злим демонским, због чега бива немоћан, озлобљен, ожалошћен, гневан и очајан. Ми не можемо поднети Духа Божјега у пуноћи као Христос Господ, али Га можемо задобити у онолико у колико нам треба, да бисмо знали куда, шта и како. Према чистоти срца Дух се усељава у срце и из срца управља човеком.
Зато црква тако често понавља ову молитву Духу Светоме: Царе небесни, Утешитељу, Душе истине! приђи и усели се у нас. Боже, Душе Свети, Теби слава и хвала вавек. Амин. "

[Дејан]

Starac Porfirije je rekao,da ne treba pričati deci o Bogu,već Bogu o deci

[Драган άσημος :)]

BABY PLANETA -FEBRUAR 2013

 

SAMO NAM RADOSTI TREBA

Savremeni roditelj želi instant rešenja i neprestano ponavlja.“Kažite Vi meni kako da postupim u situaciji kada me dete laže, kada neće da uči, kada se tuče sa bratom, kada me ne čuje..kada...“Ja uporno odgovaram da se  ne bavim posledicama i  takve instant odgovore ne dajem. „Mogu vam dati celovito znanje( ne kazna, ne nagrada, ne prezaštićivanje, verbalizam se transforiše u čovečni razgovor i naravno, za početak stavite ekrane pod kontrolu, dok se dete ne vrati svome izvoru“), odgovaram odlučno. Uostalom, sve vam je u „Porodičnom bukvaru“:principi stvaralačkog vaspitanja, metodologija, podsticajni primeri, emotivni tekstovi, baš sve.

KAKO JE LEPO VIDETI IH NA OKUPU

A kada se nađem u njihovoj porodici ,sve krene drugim tokom,jer se radost useli u naša srca.Okupim ih, (mamu, tatu, bake, deke, važne tetke, teče, ujke, kumove, ako treba..) oko porodičnog blaga, njihove dečice. Svako kaže šta mu smeta, šta ga tišti, i dete i odrasl jer svakoga nešto žulja.Čuju sebe,čuju mene, svi se s radošću oproste i od štapa i od šargarepe, pohrle globalnom planu rada u susret, jer je u njemu magija radosnog rada. Svako bira rad na bazi dobrovoljnosti, prema svojim mogućnostima i obavlja ga sedam dana. Taman je toliko potrebno da se telo zagreje, a srce obraduje vidnim uspesima

 Ekrani, igračke koje kopiraju najnegativnije virtuelne sadržaje, kao i desetine najagresivnijih igrica, crtaća, uskoro napuštaju dečije sobe, što za samo desetak dana izaziva neopisivu radost kod dece i kod roditelja. Deca odmaraju svoj um, spremaju ga za knjigu i za primerene virtuelne  sadržaje. Knjiga tera um na razmišljanje, povezivanje, domišljanje, razmišljanje, a dobar tv sadržaj je samo potpora svesnosti,odnosno knjizi.Obrnuto ne ide.A ko ne bi voleo da ima radosnog đaka.

Roditelji konačno imaju mir u domu. Deca smirenija, poslušnija, blaga. Ima li veće radosti od toga da konačno dete i roditelj mogu čuti jedni druge, konačno mogu videti oči jedno drugom,konačno odrasli znaju da postave deci granice, bez vike, bez štapa, bez šargarepe. Tiho, odlučno. Deca su željna roditelja koji zna da bude pravi „gospodar“. Ima li veće radosti nego kada roditelj i dete odaberu dobru temu na internetu, dobru muziku, dobar, proveren film, kad zajednički, srcem oslušnu najlepše operske arije, najlepšu izvornu, pa i dobru,modernu pesmu, kada jedni drugima „ispovede“ i radosti i patnje proteklog dana. Radost struji celim telom kada zajednički odgledaju neku domaću seriju, dobru, ali i neku lošu, kako bi  je svi zajednički analizirali, tražili večnu ili prolaznu istinu u njoj.

A tek kolika plima radosti naiđe kada svake nedelje odvežbaju neko pravilo, kada lošu naviku transformišu u dobru. Nije lako, da dete savlada svoju agresiju ,kao reakciju na štap i šargarepu,ne dozvolivši majci da mirno i zadovoljno obavi telefonski razgovor,nije lako da dete oprosti mami i tati i štap i šargarepu i onda im sljubavlju omogući da na miru, uz prijatan razgovor, popiju svoju popodnevnu kafu.Nije lako, ali kada dete shvati da batine zbilja više nema, da potkupljivanju i prezaštićivanju nema mesta u savremenoj porodici,tada potoci radosti teku njihovim domom.

Kolika količina Radosti obasja celu porodicu kada dete kaže mami:“Ne treba da mi kupuješ nove igračke, imam ih u izobilju.Hajdemo do biblioteke,hajdemo u parkić. Manje novih stvari,  bespotrebnih stvari, više mojih roditelja pored mene, uzviknuće radosno dete. A kada se dogodi Radost sa velikim R onda ću biti sigurna da je i ta porodica osvojila znanje stvaralačkog vaspitanja i da nema velikih padova više. A kada porodica počinje da prihvata i zlo i dobro,shvatajući da su i zlo i dobro prirodan pratilac njihovog  života, da i zlo i dobro znaju zašto su sa njima,u njima i oko njih,da je sve za Dobro nekog člana ili cele porodice,tada znam da se  Radost usidrila u njima i da se sprema da širom otvori vrata LJUBAVI. Ljubav u kojoj su deca na usluzi majci, sestri, bratu, baki, deki, ujki, teči, komšiji , nastavniku, na usluzi, bez očekivanja da mu se uzvrati slatkom šargarepicom. A usluga koja je najmilija znači: stvoriti voljenom uslove u kojima će se on samospoznati, samorealizovati i samoostvariti, kroz Radost i Ljubav, na Dobro svih.Deca postaju ikone božije koje svojim roditeljima stvaraju uslove da se samorealizuju kao uspešni roditelji. Nekada mi se čini da su deca poput anđela došla u živote mladih roditelja da im pomognu da i oni isprave greške baka i deka ,koje i oni učiniše u neznanju.

 BEZ OKLEVANJA KRENU U SUSRET RADOSTI, A ONDA STANU

Sve gore rečeno se pokrene  u samo tri sata mog boravka u porodici. U praksu se kreće odlučno ,snažno,uspešno. Zivkaju me još desetak dana i nastavljaju sami.To je ono pravo. To je samorad,a ne zavisnost od stručnjaka.Ovog puta želim da vas,dragi roditelji upozorim na prepreku koja će se i vama naći na putu,pa tek da znate. Prepreka nije razlog da je znalački ne uklonite i nastavite putem Ljubavi i Radosti.

Sve teče, jedno vreme, kao podmazano, a onda iznenada dete postane „bezobrazno“, lažljivo, naporno,lenjo,odbija poslušnost. „O,srušiše se lepi snovi naši,žao nam je što   stavralačko ne nudi „održivo“ rešenje“, mislite vi roditelji, razočarano. Tada se vraćate štapu,vraćate šargarepi, verbalizmu i priči o tome kako su nezahvalna ta deca.Rat je na pomolu. Sramota vas da me pozovete,misleći da će me to povrediti i jednostavno odustajete od Radosnog puta. Imajući u vidu ogromno iskustvo mogu vam samo objasniti da nije greška ni do vas , ni do deteta.

 ZABRINUTI OTAC SE IPAK JAVIO

Napisa mi mladi otac, sa poprilično prekora kako se  njegov sin naglo vratio lošim navikama,neprestano ga izaziva,baš njega i samo njega,laže ga,smara ga ..i naravno da nije našao  uzroke več je kažnjavao samo vidljive posledice.Istovremeno je hvalio ćerku ,tvrdeći da je samo suvo zlato, kojem stvaralačko vaspitanje, gotovo ni ne treba. Sastasmo se, oči u oči. Prošvrljasmo po očevom detinjstvu. Nigde oca, nigde jake majke. Jedina svetla tačka baka. Baka ga sačuva od većeg stradanija,ali baka je baka. Snažna jaka ,vredna ,sposobna žena,prava žena i prava „majka“ razvi u njemu čoveka jake ženske energije. Dobi ćerku. Sa njom je znao kako treba. Dobi sina, u čudu se nađe. Nije znao šta će sa njim,osim da ga grdi ,prekoreva,kažnjava.U detinjstvu očevom nije se razvio sin u njemu. A ko nema dobrog sina,u sebi, teško može biti dobar otac svome sinu.Razumesmo se.

Sin njegov je krčio šumu svog detinjstva sa lakoćom prethodnih nekoliko meseci,odbacivao mnogo loših navika, a onda je došao do zida koji nije mogao preskočiti sam.Problem očev mogli su rešiti skupa i to odnosima bez štapa i bez šargarepe. Otac mu je trebao.U neznanju, ali spontano, bezobrazlukom, sin je terao oca na promene, koje otac nije mogao sam da načini. Pozvah sina. Dečak pametan ,razborit, u trenu prihvati moj predog. „Aleksa, prestani da se boriš protiv oca, pomozi mu svojom poslušnošću, svojom pameću, svojom strpljivošću, svojim predlozima da tata nauči od tebe šta je dobar sin. A kada poraste koliko ti, iznenada će početi divovskim koracima da raste u tvog najboljeg oca.

Tako i bi. Mladi „otac“ je izbacio i štap i šargarepu u odnosu prema starom „sinu“. Družili su se, išli na fudbal, čitali knjige, šetali, pričali jedan drugom o radosti i patnji svoga detinjstva, podizali jedan drugog, ćutke, bez zameranja. Bilo je potrebno par meseci i uđoše u svoje prave uloge. Sin postade sin, otac postade otac. Nestade problema od kojeg smo krenuli, jer smo lako pronašli uzrok. Oni su i dalje na putu radosti. Ne verujete?! Probajte. Ne boli.

Pozdravlja vas i voli MIlica Novković, autor „Porodičnog bukvara“ 0691659931, o118043102,www.porodicnibukvar.info