Старац Пајсије - поуке

[Gospodin Jakov]

http://uploaded.to/file/neb6oa

[Макрина]

Старац Пајсије Светогорац

Монашка права¹ задржава Христос за вечни живот

-Старче,шта је то право?

-Реч“право“припада световном начину размишљања.Што год је човек световнији то више права има.А што је блиши духовности,то има мање права.Нарочито монах има само дужности,нема права ни на шта.Хоћу да кажем да не треба да захтева ни од кога ништа.Ако монах тражи права у овом животу,а одрекао се свега за љубав Христову,чини огромну грешку.На тај начин хули на Христа,на монаштво.

Световни људи имају многа права:они су лаици.Права монаха,али и људи окренутих духовности,задржава Христос за вечни живот.

Реч“право“појављује се данас код многих младих,па чак и код младих монаха.Неки млади монаси не знају зашто су постали монаси и шта значи монаштво и зато поседују световни дух,некакав необичан начин размишљања,људско осећање за праведност,у сваком погледу.То људско осећање за правичност произашло је из европског духа,а успело је да се увуче и у монаштво.(...)

У мањој ,или већој мери,код неких монаха сам запазио ово:пост,молитву,служење,послушање,све то обављају.Носе монашку расу али према свему се односе као људи из света,јер добро пазе да им нико ништа не приговори,како не би трпели неправду.То значи да у себи носе световно осећање за правичност,,а понекад не стигну ни дотле.Хајде,па сада води са њима разговоре о духовним темама.Они све уређују тако да једном Христос не би имао проблема да са њима среди...рачуне!

Али Христос прати свакога,колико неправде подноси и наградиће га у складу са тим,а они хоће сами да „среде“своје рачуне.

Уопште сам огорчен данашњим начином мишљења које налазим код неких младих монаха.Потпуно су под утицајем људске правичности!Па како да се уклопи људска правичност у духовни живот?

Када сам био у општежитељном манастиру,сви су гледали како да се за нешто жртвују.За време обављања послова,за време обедовања,у свему постоји овакав дух:мислити прво на ближњег!И зато живе у рају.Ако су,на пример,за трпезом,свако се труди да поједе нешто мање,како би више остало за другог.Чак када би и сам био болестан,не би то узео у обзир.Жртвовао би се.(...)

Оног тренутка када монах почне да пази да му не нанесу неправду,да се много не умори,да му не пропадне труд,то је као да не верује да постоји Бог,да постоји вечни живот,Судњи дан.

___________________________

¹ Реч“право“ у монашком језику означава тежњу монаха да правда самога себе и захтев да задовољи било какву жељу која потхрањује његов егоизам.

(Прекуцала сам из књиге"Небеса отворена"о старцу Симону Арвантису са додатком разговора са старцем Пајсијем,који је водио отац Атанасије Симон-Петријски)

[Зорица екс Милева]

ДУХОВНИ ЖИВОТ - ДУХОВНИ ЖИВОТ У ПОРОДИЦИ


Што човек више ропће, то се више упропаштава


- Старче, чему користи роптање и како да гa човек избегне?


- Користи само несрећи, а са њим се излази на крај само славословљем. Роптање рађа роптање, а славословље рађа славословље. Када човек не ропће због неке тешкоће у којој се нађе, него слави Бога, онда ђаво пуца од беса и одлази код другога који ропће, како би му приказао све наопако. Јер што човек више ропће, то се више упропаштава.

Понекад нас "покварењак" покраде и натера нас да ничим не будемо задовољни, а човек духовно може у свакој прилици да нађе разлог за славословље и да тако има благослов Божији. Ево, знам једнога тамо на Светој Гори који, ако пада киша па му кажеш "опет пада киша", почиње: "Да, само пада киша, иструлећемо од толике влаге." Ако мало после стане киша и ти му кажеш "е, није баш много падало", каже: "да, зар је то била нека киша? Све ће се осушити..." А нико не може да каже да није нормалан, него је навикао да гунђа. Он је разуман, а мисли неразумно!

Гунђање и роптање је проклетство. То је као да човек проклиње самога себе, а онда долази гнев Божији. Познавао сам двојицу земљорадника из Епира. Један је био отац породице и имао једну, или две њиве и у свему се уздавао у Бога. Радио је колико је могао, без тескобе. "Урадићу колико стигнем." Говорио је, Више пута му се догодило да су му неки снопови иструлели од кише, јер није стигао да их сакупи, а неке му је раздувао ветар, али он је за све говорио "Слава Теби Боже" и све му је ишло добро. А онај други је имао много њива, стоку итд. Али није имао деце. Ако си га упитао "Како си?" одговарао је "Ма пусти, не питај". Никада није рекао "Слава Теби Боже", само је гунђао и роптао. А да видите, једном му угине крава, други пут му се догоди ово, или оно. Имао је све, али није имао напретка.

Зато кажем, славословље је велика ствар. Од нас зависи да ли ћемо окусити, или не благослове којима нас Бог дарива. Али како да их окусимо, када нас Бог, на пример, дарива бананом, а ми мислимо шта ли то боље једе тај и тај бродовласник? Колико људи једе само суви двопек, али дању и ноћу славе Бога и хране се небеском милином! Ти људи стичу духовну осетљивост и познају миловање Божије. Ми то не знамо, јер се наше срце прекрило лепљивим муљем и ништа нас не може задовољити. Не разумемо да се срећа налази у вечности, а не у испразности.

[Hana]

jako lepo receno. Sve je tako kako kaze blazeni Starac Pajsije.

[anajrim]

http://uploaded.to/file/neb6oa

Prelijepa knjiga,jako dusekorisna......preporucujem svima 0110_hahaha

[Guest]

NAUKA, ZNANJE, DUH, UM I PRAVOSLAVLJE Kategorija: Duhovnost četvrtak, 11 avgust 2011 11:57

Nauka treba da se razvija duhovnim životom

(Starac Pajsije Svetogorac)

Svako zlo potiče od uma, onda kada se um stalno zabavlja jedino naukom i kada je sasvim odvojen od Boga. Zbog toga ovakvi ljudi i ne nalaze svoj unutrašnji mir i ravnotežu. Nasuprot ovome, kada se um kreće oko Boga, ljudi koriste i nauku za staranje o svojoj unutrašnjosti, i za dobro sveta, jer je tada um osvećen.

- Dakle, starče, nauka nije od pomoći čoveku?

- Nauka mnogo pomaže ali i mnogo zamućuje. Iako nauka poznaje duše sa najvećom jasnoćom, malo o njima stvarno zna. Oni koji su svoj um prvo zamutili naukom, pa ga blagodaću Božijom razbistrili, tada, svakako imaju više alata za svoj posao. Ali ako pak nisu osvetili svoj alat - ako nisu osvetili znanje - mogu da ga koriste jedino za svetska, ali ne i za duhovna dela. No oni svoj um brzo osvećuju, ako u njega uđe dobra ustreptalost.

Oni koji se posvete unutrašnjem obrazovanju, obrazovanju duše, i koji koriste i spoljašnje obrazovanje za unutrašnje, oni se brzo duhovno preobražavaju. Ako se duhovno vežbaju, tada su u stanju da mnogima pomognu, jer ih oslobađaju straha od muka, i vode ih rajskom blaženstvu. Ovi ljudi Božji, mogu u mnogim slučajevima da imaju malo škole, ali da mnogo pomažu, jer imaju mnogo blagodati iako nemaju mnogo papira (diploma). Svet je ispunjen grehom i potrebno mu je mnogo molitve i iskustva. Novčanice su ispisane mnogim slovima, ali njihova vrednost zavisi od toga kakvo pokriće ima onaj ko ju je izdao. Tako je potrebno mnogo se truditi i kada je u pitanju "rudnik" duše.

Sećam se jednog starčića u Manastiru Esfigmenu, koji je bio toliko prost (neobrazovan) da je i za Vaznesenje mislio da je kakav svetac. On načini jednu metaniju i reče: "Svetitelju Božji, zastupi nas"! Jednom jedan brat beše bolestan, a on nije imao šta da mu da da pojede. Silazio je penjao se uz stepenice, pa otvori prozor koji gleda na more, ispruži ruke prema moru i reče: "Sveti Vaznesenje, daj mi jednu ribicu za brata". I odmah - o, čuda - jedna vrlo velika riba iskoči iz mora pravo u njegove ruke. Oni koji su to posmatrali, bili su zaprepašćeni. On ih pogleda i samo se nasmeja, kao da im govori: "šta ste čudno videli?"

Mi imamo znanje, znamo kada se koji svetitelj proslavlja, te kako je neki drugi mučenički postradao. Znamo kada je praznik Vaznesenja, gde se ono i kako dogodilo, međutim ne možemo ni jednu takvu ribu da dobijemo! To je ta čudesnost duhovnog života, koju oni, koji logiku traže samo u sebi samima, a ne u Bogu, ne mogu da razumeju, jer imaju jedino znanje ovoga sveta, koje je sjedinjeno sa duhovnim bolestima ovoga sveta, a Duha Svetoga nemaju.

Duh Sveti ne silazi mehanički

Reč uma ne menja duše, jer je telesna. Reč Božija, koja se rađa od Duha Svetoga, ima božanske energije i menja duše. Duh Sveti ne silazi na neki mehanički način - zbog toga teologija nema nikakva posla sa nekim čisto naučnim duhom. Duh Sveti Sam silazi, kada u čoveku naiđe na odgovarajuće pretpostavke. A duhovna pretpostavka je da sam čovek ukloni rđu sa svog duhovnog užeta, da bude dobar vodič, da primi struju duhovnog prosvetljenja, i da tako postane duhovni naučnik, teolog. Kad kažem "teolog", mislim na one teologe koji imaju stvarno duhovno i teološko pokriće, i čija diploma tako ima vrednost. Ne mislim na one koji imaju samo papir za teologa bez ikakvog duhovnog pokrića, i čija je diploma nalik novcu neke nepostojeće zemlje.

Um se često godinama zamara, kako bi naučio jedan ili dva strana jezika. U naše vreme mnogi ljudi znaju strane jezike, ali ovi jezici nemaju nikakve veze sa jezicima Svete Pedesetnice, jer živimo u velikom Vavilonu. Veliko je zlo kada se teologijom bavimo samo pomoću našeg uma, i kada naš um predstavljamo kao prisustvo Duha Svetoga. Ovo se naziva "mozgologija" (εγκεφαλολογια) koja rađa Vavilon, dok u duhovnoj teologiji postoje mnogi jezici, mnogi darovi (harizme), ali su svi jezici u saglasnosti, jer je jedan Gospodar njihov, Duh Sveti Pedesetnice, a jezici su ognjeni.

- Starče, zar ne govori tropar da Duh Sveti "stalno pruža..."?

- Da, pruža, ali tamo gde je prisutan. A ako nije prisutan, kako da pruža? Vrednija je jedna reč iskusnog i smirenog čoveka, koja sa bolom izlazi iz dubine njegovog srca, nego mnoge reči mudrog spoljašnjeg čoveka, koje, spretnošću jezika izlaze brzo, i od koga duša nema koristi, jer je takav jezik telesan i nije ognjeni jezik Svete Pedesetnice.

Osvetimo jezik

Dobar je strani jezik, dobro je i obrazovanje, ali ako nisu osvećeni, štetni su i vode u propast. Dođoše jednom u Koliviju, neki studenti opterećeni knjigama i rekoše mi: "Došli smo, starče, da razgovaramo o Starom Zavetu. Zar Bog ne dopušta znanje?"

"Koje znanje?" - rekoh im. "Ono koje se stiče umom?"

"Da", rekoše.

"To znanje, rekoh im, može te odvesti do meseca, ali te neće odvesti Bogu". Dobre su umne snage koje postoje u našem mozgu i koje mogu čoveka da podignu do zvezda, sa velikim troškovima goriva itd... Ali, od ovoga su bolje duhovne snage, koje čoveka uspinju do Boga, što i jeste njegovo naznačenje. Ove duhovne snage uzdižu čoveka do Boga sa malo goriva, sa jednim naprstkom.

Jednom sam jednog Amerikanca, koji je došao u Koliviju, upitao: "Kako ste vi uznapredovali, pošto ste tako veliki narod?"

"Išli smo na mesec", odgovori mi.

"Koliko je daleko?", upitah ga.

"Recimo, pet stotina hiljada kilometara", reče.

"Koliko ste stotina miliona potrošili da biste išli na mesec'?"

"Od 1950-te do sada potrošili smo ogromne količine dolara".

"A do Boga, jeste li došli?", upitah ga. "Koliko daleko je Bog?"

"Bog je, reče mi, veoma daleko".

"Mi pravoslavni i verujući, rekoh mu, sa jednim naprstkom (tj. sa beznačajnim materijalnim troškovima) idemo do Boga!"

Prirodno znanje nam pomaže da steknemo duhovno znanje. Ako, međutim, čovek ostane samo pri prirodnom znanju, ostaje pri onome što je prirodno i ne uspinje se ka Nebeskom. Ostaje dakle, u zemaljskom raju, sazdanom između Tigra i Eufrata i raduje se prirodnim lepotama i životinjama, ali se ne uspinje nebeskom Raju, da se raduje sa Anđelima i sa Svetima. Da bismo se uspeli u nebeski Raj, neophodna je vera u Domoupravitelja Raja, neophodno je da Ga ljubimo, da spoznamo svoju grešnost, da se smirimo, da Ga upoznamo i da sa Njim molitveno govorimo, da Ga proslavljamo i kada nam pomaže i kada nas kuša.

- Starče, da li je nekome ko prebiva u pokajanju, u postu, u podvigu, potrebno da izučava i dogmatiku, teologiju, itd?

- Kada neko ima elementarno obrazovanje, bavljenje time mu može pomoći. On, međutim, ne teži tome da stekne znanje, da se pokaže mudar ili da govori mudrosti, nego da sebi pomogne. Ako neko nastoji da se osveti, ako da Bog, dolazi blagodat i prosvetljuje ga. A unutar toga može biti i dogmatike i teologije, jer takav živi tajne Božije. A neki drugi može da bude prostodušan, i da ne želi da nauči nešto više, nego se zadovoljava onim što mu je Bog dao.

- Ako smo u manastiru (tj. ako smo se zamonašili), a još uvek želimo znanje ovoga sveta, šta to znači?

- Znači da nemamo znanje. "Poznajete istinu i istina će vas osloboditi".

Kada se čoveka smirava i prosvetljuje, tada se osvećuje i um njegov, kao i njegove razumske sile, dok je, pre nego što se osveti, delatnost njegovog uma telesna. Ako je neko sebeljubiv, i ako se, dok je još nepismen, upusti u tumačenje dogmata, Otkrovenja, Otac itd., pomračuje se, i napokon se gubi u bezverju. Takvoga napušta blagodat Božija, jer je uznapredovao u egoizmu. Vidite, smirenje u svemu pomaže, ono daje snagu. Najpametnija stvar koju ću pomisliti, najmudrije rešenje koje ću pronaći, jesu najveća bezumlja, ako se u njima nalazi i egoizam, dok je smirenje stvarna mudrost. Zbog toga treba da se borimo protiv častoljublja i za sticanje velikog smirenja. Drugačije, znanje umesto da koristi, ima sasvim suprotne posledice. Um se tada pomračuje, i onda se izgovaraju bogohulstva, jer je egoizam uznapredovao. To je iznad naših moći. Ako tako, neko ko je obrazovan, pokuša da izučava dogmate, postoji opasnost od štete. Isto je i ako neko ko je neupućen, pokuša da se udubljuje u duh Otaca, bez da je u odgovarajućem duhovnom stanju. Jer, da je bio imalo duhovan, ne bi to činio. Rekao bi: "Ako mi je nešto potrebno, Bog će to prosvetliti (razjasniti). Da ispunim ono što sam razumeo. Toga je toliko mnogo!"

- Dakle, starče, kada neko izučava Jevanđelje, to je zato što nema smirenja i blagočestivosti?

- Da, jer kada nedostaje smirenje, tumačenje koje daje, jeste tumačenje uma, razuma, i ono je ostaje bez božanskog prosvetljenja.

- Ako, dakle, ne razume nešto, bolje je da čovek to ostavi za kasnije?

- Da, da kaže: "Ovde je nešto dobro rečeno, ali ja to ne razumem". I ja sam tako radio. Kada sam bio mlad i kada sam čitao Jevanđelje, ako nešto nisam mogao da razumem, nisam pokušavao da to rastumačim. Razmišljao sam: "Ovde je nešto dobro rečeno, ali ja to ne razumem". I kasnije sam video, da kada mi je to što nisam razumeo zatrebalo - cak - i došlo je tumačenje. Ali ja opet rekoh: "Da pitam, i neko će mi objasniti kako se ovo tumači". I bilo je tačno onako, kako sam i razumeo. Jer je drskost da neko pokuša da tumači Jevanđelje kad ga ne razume. Zbog toga, kada izučavate Jevanđelje, nemojte ga tumačiti umom, već promislite dobro, dok ne dođe božansko prosvetljenje rasuđivanja, i samo će se rastumačiti.

- Može li čovek, kada dođe u odgovarajuće duhovno stanje, da razume i nešto dublje?

- Ne dublje. Jedan božanski smisao u sebi sadrži mnoštvo božanskih smislova. Neka čovek može da razume sada a neka kasnije. Neko može da čita - da čita, da sazna mnogo, a da uopšte ne može da uđe u smisao Jevanđelja. Neko, pak, može da ne čita mnogo, ali da ima smirenje, podvižnički duh, pa da ga Bog prosvetli i on spoznaje smisao. Onaj ko želi da čita mnogo, može to da želi zbog častoljublja ili da bi stekao zahvalnost. Taj je kao neko go gleda borbu i ne vidi ko se bori, da bi mogao da pomogne, da bi bio borac. On posmatra šta radi borac, i umesto da pokuša da se i sam bori, on gleda još jednu borbu, pa još jednu, a sam ne postaje borac, nego ostaje gledalac.

- Starče, za nekoga ko je obrazovan često kažu: "Ovaj je čovek dobrodeteljan (vrlinski)". Da li uvek tako?

- Kada kažemo: "ovaj čovek je dobrodeteljan", mislimo na onoga ko je duhovno dobrodeteljan, ko je duhovno zreo. Primetio sam da postoje neznalice koje su veoma gorde, i neznalice koje su smirene. Postoje i obrazovani koji su veoma gordi, i obrazovani koji su smireni. Dakle, unutrašnja dobrodetelj je sva dubina. Zbog toga Sveti Vasilije Veliki kaže: "Najvažnije je da imaš uzvišenu misao i smirenu pomisao".

Onaj ko ima takvu misao, ako i ima malo gordosti, nekako se opravdava. Ali onaj ko nema takvu misao, ako ima gordosti, sasvim je bez opravdanja. Sva dubina je u našem staranju o nama samima, u našoj unutrašnjoj dobrodetelji. Ako je neko dobrodeteljan, on je i obrazovan, i ima smirenu misao. Ovo je najveće dobro. Za nekoga, pak, ko nema veliko obrazovanje, veoma je štetno ako o sebi ima visoko mišljenje.

Prirodno znanje

Spoljašnje obrazovanje u mnogim slučajevima škodi, jer u čoveku podstiče visoko mišljenje o sebi samom. Ovo visoko mišljenje predstavlja zapreku koja sprečava blagodat Božiju da se približi čoveku. S druge strane, kada čovek odbaci takvu, lažnu, ideju o sebi samome, tada nas Dobri i Bogati Otac obogaćuje svojim božanskim i prosvetljenim idejama. Kada, međutim, napaćeni čovek ima visoko mišljenje o sebi, i kada tu ideju drži u svome mozgu, on nastavlja da bude samo mozak, samo telesno, i ne poznaje blagodat Božiju, blagodat Duha Svetoga. Kod mnogog znanja, dakle, postoji strah da će glava biti napumpana (znanjem), a da će time u stvari biti isprazna. Tako dolazi do opasnosti da se to isprazno znanje rastoči u ništa (shizofrenijom), ili da bude gordošću razoreno na komade. Zbog toga znanje treba da sleduje strahu Božijem, i da bude sjedinjeno sa delanjem, kako bi postojala ravnoteža. Znanje, samo po sebi, šteti.

Kada ljudi uđu egoizam i razgovorljivost, da bi se drugi začudio kako lepo razmišljam, tada počinju da deluju duhovni zakoni, koji sabiraju ovo dvoje. Ako se ovo stalno događa, onda je to značajno loše. Kada u oko upadne nekakva trunčica ona malo smeta. Ali, ako stalno upada, ona stvara veliki problem. Ako je neki čovek pametan i zbog toga neko delo vrši sa lakoćom, treba da se pred Bogom pokloni, i da Mu blagodari danju i noću što mu je dao pamet, koju može da koristi a da se ne umara. A ako ovoga nema, onda neka ne blagodari!

- Ako, međutim, ima znanje koje ne služi ničemu?

- Tada mu to donosi štetu sa druge strane. Upitaše kamilu: "Da li ti se više dopada put naviše ili naniže?" Ona reče: "Zašto? Prav se izgubio?"

Bolje je onima koji nemaju um. Nama je dat um, da bi nam bilo bolje, ali šta mi činimo? Za to ćemo morati da položimo račun. Kako je to uredio Bog! Oni koji nemaju um su radosni, a i u drugom životu biće im bolje. A ovi koji imaju um, imaju mnogo muka.

- Starče, da li će u budućem životu, oni koji su sada zaostali u razvoju imati dobru moć mišljenja? Da li će im ona i tada nedostajati?

- Sve u svemu, i mnogo pameti biće ništa i malo pameti biće ništa. Jer ono što je Nebesko, to je nadumno. Sveti na Nebu neće biti u boljem položaju u pogledu znanja o Bogu, od onih koji su se u ovom životu razgoreli vrlinama. Možda će im o Drugom dolasku, Pravedni Bog dati i nešto više, jer su ovde živeli utvrđeni.

. . .

10. jul 2011.

Iz Knjige: Starac Pajsije Svetogorac: Duh Božji i duh ovoga svijeta

[dragisa]

slava3

[Милан Меденица :)]

дај мало, Оче

[angst]

[Дејан]

Da li to znači recimo da sholastika i isihazam nisu jedna naspram druge već se sholastikom treba baviti kroz isihazam?

[Juan Valdez]

Наука треба да се развија искључиво разумом без духа и духова. Једино тако ће научник задржати потребну критичност и што је још важније самокритичност. Све остало прелази у псеудонауку.

То је тачно са епистемолошког аспекта, али не мора да буде тачно са социолошког и психолошког. Другим речима, теорије треба искључиво да вреднујемо са аспекта разума, али саме научнике и њихове инспирације никако. У супротном бисмо велики број научника од Њутна, па на овамо морали да отпишемо.

[Guest]

Старац Пајсије Светогорац: Усрдни пост

08 четвртак мар 2012

Posted by radiosvetigora in Духовност

≈ Оставите коментар

Постећи човек показује своје добровољење. Из усрдности се подвизава и Бог му помаже. Али ако то чини на силу и каже: “Шта да радим, петак је, па је ред да постим”, мучиће се. Међутим, ако му је јасан смисао поста и ако пости из љубави према Христу, радоваће се. “На овај дан”, треба да помисли, “Христос је био распет: ни воде Му нису дали да попије. Давали су му сирће. Ни ја нећу пити воде целога дана.” Ако то чини, онда ће осетити у себи узвишенију радост од онога ко попије најукуснији освежавајући напитак!

А видиш, многи мирјани ни на Велики Петак не могуда посте, чак ни на тај један дан. Али пред неким министарством могу да седе по цео дан и штрајкују глађу због неког ћефа, да нешто постигну. Тамо их бодри ђаво. То што чине је самоубиство. Други пак, када дође Васкрс, радосно и из све снаге поју “Христос воскресе” јер ће добро да једу. Личе на Јудејце који су Христа хтели да начине краљем, јер их је нахранио у пустињи (Види: Јн 6, 5-15)

Сећате ли се шта каже Пророк? “Проклет био ко немарно ради дело Господње.” (Јер. 48,10) Једно је када неко има добру вољу да пости, али не може, јер му, ако не једе, дрхте ноге, пада у несвест не помаже му, дакле, његова издржљивост, или здравље итд. – а друго је када има снаге и не пости. Где је онда добра воља? А жалост онога који жели да се подвизава, а не може, надомешта подвиг и он има већу плату од онога ко има одважности и подвизава се, јер тај осећа и задовољство. Данас је дошла једна сиротица од неких педесет пет година сва уплакана, јер не може да пости. Муж се од ње развео. Имала је једно дете и изгубила га у саобраћајној несрећи, па је остала сама. Мајка јој је умрла, нема где ни да станује ни где да се храни, па је узимају жене да им ради за стан и храну. “Имам велики грех на савести, оче”, рече ми та сиротица, “јер ништа не радим: а најгоре од свега је што не могу да постим. Једем шта ми дају. Понекад ми средом и петком дају посну храну, али често ми дају мрсну, а ја сам принуђена да је једем, јер се исцрпљујем и не могу да стојим на ногама.” “Једи”, рекох јој, “ако не можеш да издржиш.” Човек треба да испита своје могућности. Ако види да не може да издржи, нека поједе још нешто. “Измери самога себе” каже преподобни Нил.

- Како су некада, старче, жене по селима издржавале ништа неједући од белог понедељка све до суботе светог Теодора? А имале су толико посла, кућа, деца, стока, њиве, како су то могле да издрже?

[Дејан]

Treba da imaš u vidu da problem bračnih odnosa nije samo tvoj problem i da ti nemaš pravo regulirati ih sam; ti to možeš samo u međusobnoj suglasnosti, kako zapovijeda ap. Pavao: „Ne zabranjujte se jedno drugome, sem po dogovoru privremeno, da bi se predali postu i molitvi, pa opet da se sastanete, da vas sotona ne kuša vašim neuzdržanjem” (1. Kor. 7, 5). Kada to biva po uzajamnoj suglasnosti, opet je potrebna molitva. I duhovno snažni se mora postaviti u položaj slabog. Često biva tako: jedna polovina se suglašava sa uzdržanjem, da ne bi uvrijedila drugu, ali iznutra se muči. To se najčešće zbiva sa onim ženama koje imaju manje straha Božjeg, a življe tijelo.

Nekada neki duhovni muževi, slušajući od svojih žena riječi suglasnosti, iz nerazumnosti produžavaju period uzdržanja, i tada žene pate: one postaju nervozne i ostalo. Muževi misle da su im žene ojačale u vrlini i hoće da žive čistije, stupajući u odnose poslije dužih perioda, i zbog toga žene ulaze u iskušenje i pokušavaju suživjeti sa bilo kim. I kada se dogodi pad, muči ih grižnja savjesti. Ali, muževi se kao i ranije trude da žive čistije, iako vide da žene nisu raspoložene za to. Na taj način, muževi su u zabludi kada smatraju da žene duhovno uzrastaju i da više ne žele ono što je tjelesno.

[milan.]

ovde se polni odnos poistovecuje sa pohotom, a ne sa ljubavlju...

tako stvari sagledavaju manihejci, a ne hriscani.

ispada da ako neko zeli da se stalno telesno sjedinjuje sa zenom ili zena sa muzem,on je duhovno slab... on je covek bez straha bozijeg...

znaci po ovome telesni odnosi su izraz pohote i hedonizma i u njima nama ljubavi... duhovno jaki ljudi retko imaju telesne odnose, oni su karakteristika duhovnih slabica.

[-Владимир-]

ovde se polni odnos poistovecuje sa pohotom, a ne sa ljubavlju...

tako stvari sagledavaju manihejci, a ne hriscani.

ispada da ako neko zeli da se stalno telesno sjedinjuje sa zenom ili zena sa muzem,on je duhovno slab... on je covek bez straha bozijeg...

znaci po ovome telesni odnosi su izraz pohote i hedonizma i u njima nama ljubavi... duhovno jaki ljudi retko imaju telesne odnose, oni su karakteristika duhovnih slabica.

Нисам сигуран да читамо исти текст, ја ово нигде не видех.