Старац Пајсије - поуке

[trapa]

Овај старац Пајсије је супер-геније, буквално нам дат од Бога. Мислим да не постоји боља духовна литература данашњем човеку од поука овог старца. Једноставно свима разумљиво али опет дубоко и најбитније врло применљиво, практично и корисно.

[Зорица екс Милева]

Када смо сами криви за богохулне помисли

- Старче, када имам напад богохулне помисли, без свог пристанка, да ли због тога сносим кривицу?



- Ако се због тога ражалостиш и не прихватиш помисао, то није ништа, не сносиш никакву кривицу.



- А када, старче, човек сноси кривицу због богохулне помисли?



- Ако се човек не забрине што има такве помисли, па се сасвим мирно упушта у расправу са таквом помисли и испитује је, е, онда сноси кривицу. И што више прима богохулне помисли, то више га ђаво узнемирава, јер када му уђе једна богохулна помисао,а човек је испитује и преврће у памети, прима у себе једног малог демона.



- А како да нестану, старче, такве помисли?



- Ако се човек жалости када му дођу такве помисли, али их не испитује, нестаће саме, јер неће добијати храну. Дрво које се не залива осуши се. Међутим, оног тренутка када се човек, макар и накратко, забави њима, он их храни, снажи се стари човек и тако и помисли тешко нестају.



- Старче, понекад ми дођу богохулне помисли, а ја се задржим на њима, а после то схватим,али не могу да их отерам.



- Знаш ли ти шта је са тобом? У једном тренутку твој ум одлута, расејана си, бленеш отворених уста. Онда дође ђаво, гурне ти у уста бомбону и ти почнеш да је сисаш. Осетиш њен укус, па ти је после тешко да је испљунеш. Треба да је испљунеш чим је осетиш.



- Значи ли то, старче, да када пролази богохулна помисао треба да је примим накратко и да је после отерам?



Ма то је онда као да ти је ђаво дао бомбону, ти је мало сисаш и после је испљунеш. Треба да је испљунеш одмах. Иначе, у почетку ће те забавити једном бомбоном, а после ће те нахранити отровом и поругаће ти се.

[Зорица екс Милева]

ПРАВЕДНОСТ И НЕПРАВЕДНОСТ - ПРИХВАТАЊЕ НЕПРАВДЕ

Какав је добитак од неправде

- А старче, када ме окривљују за нешто што за мене каже нека од мојих сестара, а ја нисам крива, да ли то значи да не треба да будем хладна према њој?



- Хајде, стани мало! Шта каже црквени типик о томе? На какву се ситуацију односи? Рецимо да ниси крива и да је ситуација онаква како кажеш. Уколико су ти нанели неправду, ти од тога имаш користи. А ону другу, ако је рекла нешто на твоју штету како би себе оправдала, после тога мучи и изобличава њена савест. Она се покаје и на тебе гледа са више љубави. Овде су сједињена два-три добра. Тако ти се даје прилика да постанеш богатија и племенитија, а не да будеш ситничар. Пошто ти Бог даје могућност да постанеш племенита и пошто си у прилици да некоме нешто даш, зашто би ти желела да будеш ситничар?



- Упорно имам помисао да упитам сестру, како је то схватила моје понашање и окривила ме.



Дакако. Да није то онај мали покварењак који упорно тражи да види има ли ту још нечега? Он те притиска да потражиш и нађеш начина да докажеш да си у праву, па да отераш Христа од себе.



- Али, желела бих, старче, да ми бар понекад други опросте када нешто погрешим.



- Шта, желела би да те оправдају? Рецимо да те оправдају. Да ли ти тиме, у духовном смислу, добијаш, или губиш?



- Губим.



- Када би имала продавницу, да ли би желела да имаш добитак, или губитак?



- Добитак.



- Ако, дакле, у материјалним, безвредним стварима не желимо да губимо, колико тек у духовним треба да гледамо да не будемо на губитку! Људи из света и те како гледају на материјални добитак и не допуштају да им пропадне. Да ли је онда право да духовни људи пусте низ ветар духовни добитак? Али, иако световни људи троше новац који имају rta чак, понекад, проћердају и материјална добра, ми, духовни људи, када не прихватамо неправду упропаштавамо духовна, небеска добра. Трошимо их сва овде. Зашто да мењамо небеско за земаљско? Најзад, јадни световни људи не знају ништа о духовности, али зато ми знамо: замонашили смо се да бисмо заслужили Царство небеско. А затим, пошли смо ка једном циљу, а скренули према другом. За човека из света веома је болно да буде неправедно погубљен, испребијан, или само протеран. Ми, међутим, треба да тежимо за тим и да претрпимо све, Христа ради. Треба да чезнемо да нас не поштују, ниподаштавају и да се с гордошћу опходе са нама, јер све то доноси добитак нашој души. Отац породице, на пример, принуђен је да тражи за себе правду, јер мора да мисли како ће живети он и његова јадна деца, ако изгуби добар глас, или ако банкротира. Зато људи из света имају олакшавајуће околности, али ми их немамо.

Када нам чине неправду и ми ту неправду прихватамо, онда нам у суштини чине добро дело. Оклеветају ме, на пример, да сам починио некакав злочин и неправедно ме осуде на затвор. У реду. Ја имам мирну савест, јер нисам починио злочин, а имам и небеску награду. Постоји ли веће доброчинство? Не ропћем, него славим Бога: "Како да Ти се захвалим, мој Боже, што нисам починио злочин? Да сам га починио, не бих могао да поднесем грижу савести." У таквом случају затвор постаје рај. Неко ме неправедно ударио. "Слава Теби, Боже! Можда плаћам за некакав грех, некада сам и ја некога ударио". Псовали су ме неправедно. "Слава Теби, Боже! Прихватам то за љубав Твоју, јер си мене ради био ударан и псован."

[Зорица екс Милева]

ПРАВЕДНОСТ И НЕПРАВЕДНОСТ - ПРИХВАТАЊЕ НЕПРАВДЕ

Како се односити према неправди

- Старче, када је неко неправедан према мени, моје срце као да се следи.



- Да твоје срце не би постало тврдо и хладно, никада немој да размишљаш о томе да је крив и колико је крив онај ко ти наноси неправду, него размишљај о томе колико си ти сама крива. Видиш, када људи међусобно разговарају, свако тврди да је у праву, само што свако себи узима више права него што му припада, па се зато људи непрестано споре. Оде човек у полицију, на пример, и каже: "Тукао ме тај и тај." Али, он при томе не каже колико је он сам тукао оног другог, већ подноси пријаву против њега.

Кад бисмо само помислили да је највише неправде претрпео сам Христос, прихватили бисмо неправду са радошћу. Иако је био Бог, сишао је на земљу из велике љубави и провео девет месеци у Богородичиној утроби. После тога је тридесет година живео повучено. Од своје петнаесте до тридесете године радио је као дрводеља код Јевреја. А какав им је тада био алат? Служили су се дрвеним тестерама и некаквим дрвеним теслама. Дали би Му некакав комад дрвета и рекли да направи ово или оно... А како да га углача? Глачали су дрво тада некаквом гвозденом алатком кoja им је тада служила уместо хоблице. Можеш ли да замислиш колико је то трајало и како је мучно било? Па после, три године мукотрпног пешачења! Бос је ишао од места до места и проповедао! Исцељивао болесне, блатом отварао очи слепима, а они су тражили и друга знамења. Истеривао је демоне из поседнутих, али, нажалост, незахвални људи говорили су да је Сам поседнут демоном! И мада су толики пророковали о Њему, и Он је толика чуда учинио, ипак је доживео таква понижења и, на крају, Распеће.

Они који трпе неправду Богу су најдража чеда. То је зато што је у њиховом срцу Христос Коме је нанета неправда, па у изгнанству, или у затвору доживљавају предукус раја, јер рај је тамо где је Христос.



- Може ли се, старче, наћи неко ко мора да понесе веће бреме него што може да поднесе?



- Бог не допушта да терет који носимо превазилази наше снаге. Безобзирни људи тешко бреме наваљују на друге. Веома често добри Бог препушта добре људе злима како би заслужили небеску награду.



- А када се жалимо, да ли смо онда незахвални?



- Јесмо. Догађа се да човек не схвати Божије старање за његово добро, да то доживи као неправду и да се жали. Ако не пази на своје поступке, може се догодити да, када погреши, па му кажу да буде пажљивији, мисли да су неправедни према њему и да чак постане дрзак. Једна монахиња, ма пример, грешком је попрскала маслине са превише отрова и тиме уништила лишће на маслиновом дрвећу. Приговоре јој за то, а она, уместо да затражи опроштај, мисли да су према њој неправедни и плаче. "Неправедни су према мени", каже, "да су скакавци појели лишће и уништили дрвеће, ништа не би рекли, а овако, пошто сам их ја уништила, вичу на мене.. Исусе Христе, само ме Ти разумеш." И удри у плакање! Може се догодити да чак осети радост, јер мисли да ће бити награђена због неправде која јој је нанета, па да захваљује Христу! То је потпуно погрешно и та монахиња је у великој заблуди.

[Зорица екс Милева]

МРАЧНЕ СИЛЕ - МАГИЈЕ

Како се скидају чини

- Ако се на човека приме чини, како се оне скидају?



- Само покајањем и исповешћу. Зато прво треба наћи узрок због кога су се чини успешно примиле. Човек мора да открије где је сагрешио, да се покаје и да се исповеди. Толики људи долазе овамо јер су на мукама, пошто је неко на њих магијама бацио чини, па ми кажу: "Помоли се за мене да се ослободим ових мука!" Од мене траже помоћ, а неће да се потруде и да нађу одакле је кренуло све то зло, како би то исправили. Треба, дакле, да открију на шта су се ухватиле чини, да се покају, да се исповеде, па да престане њихово мучење.



- А када човек на кога су бачене чини дође у такво стање да није у стању сам себи да помогне, да не може да се исповеди и слично, могу ли, старче, други да му помогну?



- Могу да позову свештеника у кућу да изврши освећење јелеја или да освешта водицу. Треба да му дају да попије свету водицу, како би се зло мало удаљило и како би Христос бар малчице ушао у њега. Тако је учинила једна мајка за своје дете и успела је да му помогне. Рекла ми је да се њен син много мучи, јер су на њега бацили чини. "Нека оде да се исповеди", рекао сам јој. "Како да оде, оче, да се исповеди у таквом стању?". Рече она. "Онда кажи свом духовнику", кажем ја њој, "да вам дође у кућу, да освешта водицу, а ти дај сину да је попије. Али, да ли ће је попити?" "Попиће", рече она. "Почни са светом водицом" кажем јој, "а после се потруди да дете поразговара са свештеником. Ако се исповеди, избациће ђавола." И заиста, послушала ме и дете је добило помоћ. За кратко време њен син је био у стању да се исповеди и оздравио је.

Једна друга жена, сиротица, ево шта је морала да уради. Њен муж се упетљао са маговима и није хтео ни крст да носи. Да би му бар мало помогла, ушила је сасвим малени крст у оковратник његовог сакоа. Једном приликом, када је требало да пређе преко моста на другу обалу реке, чим је закорачио на мост, зачује глас како му говори: "Тасо, Тасо, скини сако да заједно пређемо преко моста." На сву срећу, тога дана је било хладно, па он рече: "Како да скинем сако? Хладно ми је!" "Скини га, скини га, да пређемо мост", зачује поново исти глас. Ето ти ђавола! Хтео је да га гурне у реку, али није могао, јер је имао онај крстић. Напослетку га је бацио на ивицу моста. У међувремену, његови су га тражили целу ноћ и нашли су га, јадника, како лежи на мосту. Да није било хладно, скинуо би сако и ђаво би га бацио у реку. Живот му је сачувао крст, који је он, и не знајући, имао са собом. Његова жена, сиротица, имала је вере. Да није, да ли би то учинила?

[Зорица екс Милева]

БОРБА ПРОТИВ ПОМИСЛИ - БОГОХУЛНЕ ПОМИСЛИ

Које помисли су богохулне

- Старче, још увек не разумем када је помисао богохулна.



- Када нам на ум падну ружне представе о Христу, о Богородици, о светитељима, или о нечему светом и свештеном, или, пак, о нашем духовном оцу и тако даље, е, то су богохулне помисли. Такве помисли, чак, није добро да ико препричава.



- Чак ни духовнику?



- Ако духовнику кажемо: "Долазе ми богохулне помисли о Христу, или о Светоме Духу, или о Пресветој Богородици, или о светитељима, или о теби, мом духовнику", биће довољно. Такве помисли и греси све је то од ђавола, то није наше. Зато не треба да се жалостимо и за ђавоље грехе. Када сам се тек замонашио, у једном периоду ми је ђаво наметао богохулне помисли чак и у цркви, и много сам се због тога жалостио. Све оно што сам слушао да други говоре, када сам био у војсци, псовке и слично, о светитељима, све ми је то ђаво доносио у ум. Духовник ми је говорио: "Те помисли су од ђавола. Када човек почне да се брине и жалости због ружних помисли које му падају на памет у вези са светињама, то доказује да те помисли нису његове, него да долазе споља." Али ја сам се ипак жалостио. Одлазио бих у параклис Часног Претече да се помолим, а његова би икона мирисала светим миром, кад год бих јој се поклонио. Када би ми поново долазиле такве помисли, поново бих одлазио онамо у параклис и опет би икона мирисала миром! Једнога дана, у време божанствене Литургије, за време Трисвете песме, запојао сам и ја, сасвим тихо, "Свјати Боже"! Тада угледам како на врата цркве улази једна велика звер, застрашујућа, са псећом главом. Бацао је пламен из уста и очију! Окрену се и удари ме двапут, зато што сам појао "Свјати Боже"! Огледао сам се, да га није још неко видео, али није. Касније сам све испричао духовнику: "Десило се тако и тако." "Ево, јеси ли га видео?" рекао ми је духовник, "то је био он. Јеси ли сада мирнији?"



- Да ли човек, старче, увек разуме дa је нека помисао богохулна?



- Ако разум, којим га је Бог обдарио, ради свој посао, онда разуме. Неки ми, на пример, кажу: "Старче, како је могуће да постоји пакао? Ми се жалостимо када је неки човек у затвору, а колико тек треба да се жалостимо ако је у паклу" То је, међутим, хуљење, јер се тако представљају праведнијим од Бога. Бог зна шта чини. Сећате ли се онога што прича свети Григорије Двојеслов? Једном је епископ Фуртунат отерао демона из неке поседнуте жене. Демон је после тога ишао по граду као некакав сиромашак и оптуживао епископа: "Тај немилосрдни човек ме је отерао", викао је. "Зашто те је истерао?" - упита га један човек, "како је то могао да учини? Дођи код мене, у моју кућу." И тако ђаво уђе у кућу тога човека. Убрзо му каже: "Хладно ми је, убаци још дрва у огњиште." Разгори човек ватру у огњишту. Пошто се ватра јако разгорела, уђе ђаво у дете тога човека, па га, јадно поседне, и дете скочи у ватру и опече се. Тек тада је онај човек схватио шта је епископ отерао и шта је он у своју кућу примио. Да би га истерао, епископ је морао нешто да зна.

[Зорица екс Милева]

ОДГОВОРНОСТ ЉУБАВИ - ГЕНЕРАЦИЈА РАВНОДУШНОСТИ

Људи се данас окрећу око самих себе

Некад су у мојем завичају, у Фараси, говорили: "Ако имаш неки посао немој га остављати за сутра. Ако имаш добро јело остави га за сутра, могао би, можда, доћи неки гост." Данас размишљају овако: "Оставимо посао, можда ће сутра неко доћи да нам помогне. А јело .које имамо - поједимо га вечерас!" Већина људи данас се окреће око себе самих. Само на себе мисле. Претпоставимо да пада киша. Да буде провала, облака. Да видите, већина вас ће се узнемирити и почети да брине нпр. о простртом вешу којег треба склонити, То, свакако, није зло, али нико неће ићи даље. Веш иако покисне, опет ће се осушити. Али, мисли ли неко на људе који су тог тренутка напољу, у невољи? Сажалите ли се на њих и да ли се помолите за.њих? Или, кад севају муње, питање је да ли се пет-шест душа сети земљорадника на њиви, или оних који имају стаклене баште? Човек не мисли на другог човека, не излази из себе него се окреће само око себе. Али кад се окреће око самог себе онда себе има за једини центар, а не Христа. Налази се ван осовине која је Христос. Да би неко мислио на другога треба претходно да његов ум буде у Христу. Тек тада ће он мислити на ближњег, а потом и на животиње и на сву природу. Тек са Христом постаје отворен за поруке које Бог шаље, и само тада може помоћи другом. Ако његов ум није у Христу и његово срце није у подвигу, онда он неће волети Христа, а још мање ће волети ближњег, животиње и биљке. Овако како смо настројени нећемо успоставити однос са природом и околином. Ако нека птица испадне из гнезда онда ћете је нахранити, а ако не испадне нећете је се сетити. Ја гледам птице: кажем "треба сиротице да их нахраним"; и бацим им мало мрвица, а оставим им и воде. Видим болесне гране на дрвету и одмах их сечем да не би заразиле цело дрво. Или негде лупају врата, или прозор, мој ум је одмах тамо. Заборавићу на себе, чак и ако ми је нешто потребно, и гледаћу да се не разбију та врата, тај прозор, да не беде какве штете. Успут мислим и на себе - мислим на своје спасење. Јер ако неко саосећа са створењима и мисли на њих утолико ће више мислити на њиховог Творца! Ако човек тако не поступа, како ће се усагласити са Богом?

А затим, кад излазите напоље Погледајте мало око себе. Може неко из непажње или из злобе - молим се да нико не почини никакво зло - да баци нешто запаљиво и изазове пожар; зато увек бар баците поглед. И та пажња припада духовном животу јер такав поглед (брига) јесте дело љубави. Ја погледам горе-доле кад излазим из келије, погледам на кров да видим осећа ли се мирис паљевине. Друга је Ствар ако имаш толико вере да молитвом угасиш пожар. У супротном, мораш својим деловањем да угасиш пожар. Или, када чујем пуцање, обратим пажњу да видим шта је: пуца ли неко? Или су можда војне вежбе? Да није експлозија? Мој ум зачас лети онамо, измолим једну бројаницу. Онај ко из љубави према другом запостави себе, такав ће пребивати у љубави Божијој и љубави свих људи.

Али данашње поколење је поколење равнодушности. Већина су само за параду! Немој случајно да им кажеш, ако се нешто догоди, да притекну у помоћ. А ни параде више не желе! Некада су људи ишли на параде, слушали корачнице и маршеве и због тога били узбуђени. Сада не доживљавају ништа. Постоји нека равнодушност код нас Грка. Наравно, и други народи су у сличној ситуацији јер немају идеале. Видиш, Грци имају много недостатака, али имају и један дар од Бога, усрдност и јунаштво.

[Зорица екс Милева]

ДАНАШЊА ЦИВИЛИЗАЦИЈА - МУДРОСТ БОЖИЈА И ПРИРОДНО ОКРУЖЕЊЕ

Људи су изгубили стрпљење

- Старче, зашто данас нема стрпљења?



- Данашње стање никако не помаже свету. Некада је живот био миран и људи су били мирни, и били су веома издржљиви у стрпљењу. Данас је сва ова журба која је ушла међу свет учИнила људе нестрпљивима. Некада је човек знао да ће парадајз јести крајем јуна и то му није стварало бриге. Чекао би август да поједе лубеницу. Знао је да ће тада и тада пробати смокву и тад и тад окусити дињу. А данас шта се дешава? Упреће се да донесе парадајз из Египта раније; не годе му више поморанџе које имају исте витамине. "Ама чедо моје, стрпи се мало и једи сада нешто друго". Не, он ће ти пошто-пото за Египат да донесе парадајз. А други на Криту, чим то видеше, стадоше подизати стаклене баште, не би ли раније добили парадајз. И тако, на крају су стаклене баште никле на све стране, само да би се и зими јео парадајз. Убијају се од посла, само да направе стаклену башту са свим могућим врстама биљака, како би у сва годишња доба имали свега, како не би чекали!

У реду довде. Али, они иду и даље! С вечери парадајз је зелен, а с јутра и црвен и сав набрекао! Грдио сам једног министра, говорећи му: "Рецимо да стакленици пролазе. Али да се убризгавају хормони, не би ли у једној ноћи сазрела и воћка и парадајз и све живо, па да онда оне јаднике, који већ имају неки хормонски проблем, задеси још горе зло?! Е, то стварно не разумем". И животиње су осакатили. Шта да кажем за пилиће и за телад? Оне којима је четрдесет дана, с хормонима их "нарасту" до шестог месеца. А човек све то једе. И може ли имати икакве користи? Стално, стално хормони, како би краве давале што више млека, и на крају произвођачи не могу да пласирају толику количину на тржиште. После ти дођу штрајкови, просипају млеко по улицама јер му пада цена, а свет пије млеко са хормонима. А да су све то оставили онако како им је то оставио Бог, све би уредно текло својим током и пили би здраво млеко. И са тим инјекцијама све је безукусно. Безукусне намирнице, безукусни људи, све безукусно! Тако сад ни њихов живот нема укус. Ако упиташ младе данас: "Шта вас највише одмара?", одговориће ти: "Ништа". А момак само такав. "Шта ти причињава задовољство да радиш?" "Ништа".

Докле само може стићи човек. Он мисли да ће свим тим што ради Бога поправити. Од ноћи праве дан, само да би кокошке носиле јаја. А и та јаја каква су?! Да је Бог створио месец таквим да сија као сунце, људи би сишли са ума. Иако је Бог створио ноћ да би се људи одморили, види где су сад они стигли.

Људи су изгубили спокојство. И стакленици, и та убризгавања хормона и све остало, све је то такође допринело томе да свет изгуби стрпљивост. Раније се знало колико сати хода је потребно да се стигне до тог и тог места, И знало се - онај који је имао издржљивије ноге, превалиће пут мало брже. После су измислили кочије. Мало касније аутомобиле, па авионе и тако редом. Стално се упиру да нађу што брже превбзно средство. НачиНили су и неке авионе,[1] којима из Француске дб Америке стижеш за три сата. Али, људи моји, када човек толиком брзином мења климу, ма и сама та промена има да га ошамути. Журба, журба, стално журба... Ускоро ће човека турати у метак, повлачиће окидач, метак ће излетати, распрскаваће се у парампарчард а из њега ће излазити један блесан! Може ли бити другачије? Дотле ће стићи. Права лудница!

[Зорица екс Милева]

ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА - УНУТРАШЊИ БЕСПОРЕДАК И СПОЉАШЊИ РАЗВОЈ

Људи су жедни једноставности

Добро је ако су људи жедни једноставности, па су дошли дотле да једноставност буде у моди, ако се и не осећају једноставним. Долазе неки на Свету Гору са испраном одећом. Кажем: "Ови не раде на пољу, зашто су такви"? Неко говори сељачки по природи, и њему то стоји. А други се труди да тако говори и то је да ти припадне мука. Има и оних који долазе са својим краватама... Из једне крајности у другу. Један је имао шест-седам кравата са собом. Једно јутро кад се спремао, ставио кравату, обукао сако, итд. "Шта радиш тамо?" пита га неко. "Ићи ћу код оца Пајсија", каже. "А, зашто си се тако обукао?" "То сам обукао да му тако укажем поштовање". Е, где смо стигли!

Уопште немају једноставности, и због тога постоји ово хулиганство (= дивљаштво). Када духовни људи не живе једноставним животом, него су укочени, онда не помажу омладини. Тако млади данас, немајући никаквог узора, живе развратно (= као дивљаци). Јер, када гледају уштогљене хришћане, људе придављене краватама, укалупљење - не виде ту никакву супротност нити противљење свету. Кад би видели једноставност код духовних људи, ни сами не би дошли у то стање. Млади данас прихватају дух овога света, поредак овога света. "Тако треба да чинимо ми хришћани, тако треба ово, тако треба оно..." И не чине то из себе, због благочестивости, него зато што "тако треба". А онда и млади говоре: "Шта је ово? Да иду у цркву са стиснутим вратом ( - због кравате - прим. прев.)? Одох оданде!" Одбацују све то и иду наоколо наги. Иду у другу крајност.

Схваташ: све то чине јер се супротстављају. И када имају идеале, немају ваљане узоре и вредни су жаљења. Због тога је потребно да их неко усмери ка усрдности, да их дирне једноставним животом. Они се љуте када духовни људи и свештеници покушавају да их задрже методима овога света. Када, међутим, нађу оно што је часно, али и једноставно и искрено, онда се сами замисле. Јер када је неко искрен и не узима себе за мерило, онда је једноставан и има смирење.

Све то пружа спокојство и самом том човеку, али то осећају и други. Свако разуме да ли са њим заиста саосећаш или лицемерствујеш. Један хулиган је бољи од једног лицемерног хришћанина. Зато, не треба имати лицемерни осмех љубави, него се треба природно понашати - нити злоба нити лицемерство, него љубав и искреност.

Највише ме гане када је човек унутра добро духовно утемељен. Када у себи има поштовања и истинске љубави (према људима - прим. прев), да дела једноставно а не по шаблону, јер тако човек остаје само на ономе што је спољашње и постаје спољашњи човек, карневалска маска.

Унутрашња чистота дивне душе истинитог човека, улепшава и његову спољашњост, и сладост божанске љубави ослађује и његов поглед. Унутрашња лепота душе, осим што улепшава и освећује човека духовно, чини то и са његовом спољашњошћу, преДаје га божанској благодати, улепшава и освећује и ружну одећу коју носи благословени човек Божји. Отац Тихон је сам, иглом за шивење џакова, шио скуфије од комада тканине од старих раса, правио их као џакчиће и такве их носио, али су просто одисале благодаћу. Што год старо, или рђаво сашивено да је носио, то није изгледало ружно, јер га је улепшавала унутрашња лепота његове душе. Једном га је неки посетилац фотографисао Онаквог какав се затекао, са скуфијом као џакчићем на глави и у некаквој пиџами, којом га је огрнуо јер је видео да се старац смрзава. И сада, сви који гледају на фотографији оца Тихона, мисле да је носио владичанску мантију, Док је то у ствари била стара, шарена пиџама. Људи су и његове дроњке посматрали са побожношћу и узимали су их као благослов. Један такав благословени човек, који се изнутра изменио и који се и споља освештао, има веће достојанство, од свих оних људи који се само споља мењају (пресвлачећи своју одећу), а у себи задржавају старог човека са старим гресима.

[Зорица екс Милева]

МРАЧНЕ СИЛЕ - МАГИЈЕ

Магије

С обзиром на то да сам вам много пута причао о рају, о светитељима и о анђелима и о томе како да добијете помоћ за своје спасење, сада ћу мало да вам причам о паклу и о демонима да бисте знали против кога се то боримо и да бих вас и о томе посаветовао.

У нашу колибу је једном дошао један млади маг са Тибета и причао ми много о свом животу. Отац га је, као сасвим малог дечака од три године, поверио једној заједници од тридесет магова на Тибету, како би га упутили у своју вештину. Достигао је до једанаестог степена магијске вештине, а највиши је дванаести. Постигавши то у шеснаестој години, отишао је са Тибета у Шведску у посету оцу. Тамо је случајно срео једног православног свештеника и тражио од њега да разговарају. Млади маг са Тибета није уопште имао представу о томе ни шта значи "православни свештеник". Седели су у сали неког хотела и разговарали, а маг је свештенику почео да приказује неке од својих вештина, само да би му приказао своју моћ. Позвао је демонског заповедника[1] Мину и рекао му: "Хоћу воде." Подиже се једна чаша у кухињи и сама одлази до славине, славина се отвара, чаша се пуни водом, пролази кроз затворена стаклена врата кухиње и долази до мага. Он је узе и попи воду. После тога је свештенику приказао, у тој сали, цео универзум, небо и звезде. Почео је тако од четвртог степена своје магијске вештине, и напредовао је, приказујући своје вештине, све до једанаестог. Онда је упитао свештеника како му све то изгледа. "Био сам спреман" причао ми је, "да га убијем ако почне да ми грди сатану." Свештеник му, међутим, није ништа рекао. Тада му младић рече: "Зашто ти мени не покажеш шта знаш?" А свештеник му рече: "Наш Бог је врло скроман." Скине крст који је носио око врата и стави му га у руке; "Хајде сада прикажи још нешто", рече му. Младић поново позове Мину, али Мина је почео да дрхти и није се усудио да приђе. Позове сатану, али он се понашао исто: угледао је крст и није прилазио. Само је рекао младићу да се одмах врати на Тибет. Тада младић изгрди сатану и рече му: "Сада сам схватио да је твоја велика моћ, у ствари, велика немоћ." После тога, добри свештеник му је причао о светим местима, Светој Гори и свему осталом. Тако младић оде из Шведске право на гору Синајску и у Јерусалим, где је видео Свету Светлост. Одатле је отишао у Америку да све сатанисте, које је познавао, убеди да се призову памети - Бог га је учинио добрим проповедником. а одатле је дошао на Свету Гору.

Добри Бог му је помогао због тога што му је као малом учињена неправда. Али молите се за њега, јер на њега наваљују и непрестано га нападају магови са свим демонима. Ма кад мене нападају кад год дође да му помогнем, колико тек наваљују на њега! Свештеници му очитавају молитве за истеривање ђавола, а на рукама му се отварају ране из којих тече крв. Јадног момка много муче демони, иако га, у почетку, док је друговао са њима, нису дирали, већ су му помагали и служили га. Молите се. Али и он сам мора много да пази, јер Јеванђеље каже да нечисти дух, када изиђе из човека, отиде и узме са собом седам других духова горих од себе, и ушавши борави ондје; и буде потоње горе човјеку ономе од првога (Мт.. 12, 45).

[Зорица екс Милева]

МРАЧНЕ СИЛЕ - МАГИЈЕ

Магови се користе и светињама

- Старче, шта су то заклињачи?


- То су магови.. Користе се Псалмима Давидовим, именима светитеља и осталим, мешајући са њима зазивање демона. Док ми, читајући Псалтир, призивамо помоћ Божију и примамо благодат Божију, они, користећи се њиме на свој начин, псују Бога, одричу благодат Божију и тако им демони чине по вољи. Причали су ми како је један дечак отишао неком магу, да му овај помогне да нешто постигне. Онај му је прочитао нешто из Псалтира и дечак је постигао оно што је желео. После тога, међутим, веома брзо убоги дечак је почео да слаби и да се топи. Шта је учинио маг? Узео је неке суве плодове у руке и почео да му чита 51. Псалм. Када је дошао до стиха: "Жртва је Богу..." (Псал. 51,17), бацао је суве плодове, приносећи жртве демонима да му учине по вољи. На тај начин Псалтиром се наругао Богу.



- Неки који се баве магијом користе крст, иконе...



- Да, знам. На основу тога и сама можеш да извучеш закључак каква се превара крије у ономе што чине! На тај начин варају јадне људе. Људи виде да они користе свеће, иконе и остало, па им због тога верују. Ето, неки човек ми је рекао како је у граду у коме живи једна Туркиња ставила иконе Пресвете Богородице на некакву стену и назвала ту стену "стена која помаже људима". Не каже она: "Богородица помаже" него "стена помаже". Хришћани се збуњују због тога што виде икону Пресвете Богородице те људи који имају некакав здравствени проблем одлазе онамо са надом да ће добити помоћ, па их после ђаво обрлати. Јер када Туркиња каже да стена помаже људима, а не Богородица, од тог тренутка, па надаље, уплиће се ђаво, зато што то није ништа друго него ниподаштавање Богородице. На тај начин удаљава се благодат Божија и оставља се простор демонским силама. А Хришћани трче да им стена да оздрављење стена и ђаво! На крају остају богаљи, јер какву помоћ можеш да очекујеш од ђавола? Да имају имало разума, помислили би: "Туркиња, муслиманка... какве везе она може да има са иконом Пресвете Богородице?" Чак и када би рекла да Богородица помаже људима, какве везе она као муслиманка има са Богородицом? Утолико пре би требало да Се замисле када каже да стена лечи људе! Поручио сам да о томе обавесте Митрополију да предузму мере да се заштити народ.



- Старче, људи траже од нас записе[1] за заштиту.



Боље да им дајете крстиће када од вас траже амајлије за заштиту. Немојте да их правите, јер магови сада праве амајлије које треба да "штите". Споља ставе понеку иконицу или крст, али унутра се налазе разне враџбине. Људи виде иконицу или крст и тако долазе у забуну. Ево, пре неки дан су ми Донели амајлију од неког Турчина Ибрахима, на којој је извезен крст. Знам и за неког безбожника који пакује иконице, а унутра ставља длаке, комадиће дрвета, прибадаче, комадиће стакла[2] и тако даље. Када је Црква истраживала тај случај, он је на постављена питања одговорио да је он "Медијум", јер за медијуме нема ограничења и он тако чини што год хоће; Рекох једном човеку који је насео на његове махинације: "Иди и исповеди се, јер си под утицајем демона." Отишао је и испбведио се. Дође поново код мене и каже: "Нисам осетио никакву разлику." "Да немаш, можда, нешто на себи што ти је тај човек дао?" Питам га. "Да", каже он, "имам једну кутијицу, као мало Јеванђеље." Узмем ја ту кутијицу, отворим је и унутра нађем смотане разне иконице. Одмотам их једну по једну и сасвим унутра нађем некакве длаке, нешто као комадиће дрвета! Све му то узмем и човек се ослободи. Видиш ли колико је вешт ђаво?

Носе тако, јадни људи, неке такве амајлије и уместо да добију помоћ, муче се. Све то треба да спале и развеју пепео, или да баце у море, па да оду да се исповеде. Само тако могу да се ослободе. Дошао је тако у колибу неки младић који је имао много проблема, мучио се и телесно и душевно више од четири године. Живео је грешним животом и у последње време се затворио у кућу: није хтео никога да види. Његова два пријатеља, који су често долазили на Свету Гору, успели су, после много напора, да га поведу са собом на Гору, са намером да га доведу у колибу. Док су путовали од Уранопоља до Дафне, сваки пут када је брод пристајао у пристаниште неког манастира, тај младић је хтео да се искрца. Пријатељи су се, заједно са оцима који су били на броду, трудили да га задрже изговарајући молитву. После много перипетија су га довели у колибу. Јадник ми је отворио своје срце, причао ми о свом животу. Видео сам да га је мучило некакво демонско дејство. Рекох му да иде да се исповеди тамо једном духовнику, да чини све што му овај каже и да ће му бити добро. И он стварно пође и исповеди се. Када су се укрцали на брод да се врате кући, он рече својим пријатељима да му је духовник рекао да баци у море амајлију коју му је дао неки познаник и коју је носио са собом, али није могао то да учини. Колико год су га пријатељи молили да устане и да баци амајлију, он је остао непомичан као кип. Није био у стању да устане са седишта. Онда су га ухватили и уз много напора га извели на палубу. Уз њихову помоћ, младић је успео да скине амајлију и да је пусти да падне у моpe, јер није имао снаге да је баци. Одмах је осетио како су му се руке ослободиле и његово измучено тело добило је снагу. Почео је да игра од радости, пун живота, и да окушава снагу својих руку на металним и дрвеним деловима брода.

[Зорица екс Милева]

ИСКУШЕЊА У НАШЕМ ЖИВОТУ - ТЕЛЕСНИ НЕДОСТАТАК ЈЕ БЛАГОСЛОВ ОД БОГА

Ментално заостала деца

Колико трпе мајке које имају заосталу децу, која непрестано праве сцене, прљају се! То је мучеништво! Упознао сам једну мајку која има велико дете којим не може да управља, јер прави разноврсне нереде!... Оно јадно узима свакакву нечистоћу и њоме маже зидове и чаршаве... Мајка све то покупи, очисти кућу, све среди, а оно поново све разбаца. Сиротица мора да сакрива средства за чишћење куће, а оно их налази и пије! Цео орман баци са балкона. Бог је сачувао, па никога до сада није убио. И није тако један или два дана. Таква је ситуација већ годинама!



- Може ли, старче, неко ко је оштећеног мозга да поседује смирење и доброту?



- Како да не! Ето, она девојчица која често долази овамо у манастир можда јесте ментално заостала, али колико доброте она у себи има! Како она разумног оца има! Како се моли! Какве метаније прави! Када због киле нисам могао да правим метаније, родитељи јој рекоше: "Старац је болестан, не може да прави метаније." "Ја ћу да их правим",. рече девојчица и правила је метаније за мене тако приљежно, да је постала "гола вода" од зноја. Колико је у њој усрдности, колико племенитости! Једном приликом ју је истукло неко дете из комшилука, а она, иако је добила батине, пружи му руку и рече: "Хајде, здраво!" Чујеш ли? Који човек то чини, иако је прочитао Јеванђеље и брдо духовних књига. Ето, пре неколико дана када је дошла овамо цела породица да ме види, она седе поред мене, а њена сестрица мало даље. Чим је видела да је сестрица села мало даље од мене, рече јој: "Дођи овамо поред старца" и посади је поред мене. То ме много дирнуло, па сам јој дао за благослов један велики крст који су ми донели из Јерусалима. Чим га је узела у руке, рече "бака" и показа како ће крст ставити на гроб своје баке! Страшно! Ништа не тражи за себе, све даје другима! Она ће отићи право у рај, али ће и своје родитеље послати у рај.

Камо среће да сам на њеном месту, макар ништа не разумео, не могао да говорим. Међутим, меци је Бог подарио сва добра, а ја сам их проћердао. У оном животу пред њом.ће и богослови црвенети. Помисао ми каже да богоносни светитељи на небесима неће имати бољи положај, кад је у питању богопознање, од ове деце. Можда њима праведни Бог подари и још нешто поврх тога, јер су овде живела лишена много тога.

[Зорица екс Милева]

ИСКУШЕЊА У НАШЕМ ЖИВОТУ - БОЛЕСТ

Молитва за болеснике

- Молили су нас, старче, да вам кажемо да се помолите за једно болесно дете и питају да ли ће оздравити. Шта да им кажемо?



- Кажите им: "Старац ће се помолити. Христос воли то дете и учиниће све за његово добро. Ако види да ће дете, када порасте, постати боље, услишиће старчеву молитву. Али ако види да дете касније неће бити у добром духовном стању, онда ће га, будући да га воли, узети." "Ишти", каже, "и даћу ти"[1]. Али даће ми Бог, ако сам се ја предао Богу; иначе, зашто да ми подари живот, да бих побегао? Радујем се, било да оздрави, било да умре болесник за кога се молим.



- Старче, да ли је добро да се молимо за своје здравље?



- Боље је да иштемо од Бога да се ослободимо својих страсти. Да иштемо прво Царство Божије. Ако молимо Бога да нас исцели, трошимо своју небеску имовину. Када, међутим, не подносимо болове и болест, онда молимо Бога да нас исцели и Он ће дејствовати у складу са тим.



- Старче, да ли од онога шта иште сам човек за кога се молимо, зависи да ли ће он добити помоћ од наше молитве?



- Ако болесник иште од Бога да оздрави само он, а не моли се да оздраве и други болесници, не поступа добро. А ти, сестро, када си била у свету и радила у болници, шта си радила, када болесник није могао да се моли?



- Тада сам ја, старче, изговарала молитву.



- Добро ти, али и болесник је требало да изговори понеку молитву.



- Говорио је и он "Пресвета Богородице", или "Пресвета Богородице, спаси ме." Али, старче, зар није и трпљење болова исто тако молитва?



- Да, браво! И то је молитва! А ви, када од вас неко затражи да се молите, јер тог и тог дана треба да буде оперисан, молите се од оног тренутка када од вас то затражи. Немојте чекати тренутак да уђе у операциону салу да почнете да се молите. А за време службе, када свештеник помене оне који леже болесни[2], ви треба да кажете са болом "Господе помилуј". Болесници, јадници који пате, од вас очекују бар мало помоћи! Они имају свој бол, А ти, коју ништа не боли, моли се за њих да добију помоћ. Будући да не стењеш у постељи, завапи бар у молитви за болесне. Ако се здрави не моле за болесне, једнога дана ће им Христос рећи: "Били сте здрави, а нисте се молили за оне који пате? Не познајем вас..." (Мт 25, 12).

Ако се за болесника не молимо, болест ће се развијати својим природним током. Али ако се молимо, можда може да промени ток. Зато се увек молите за болесне.

[Зорица екс Милева]

ГРЕХ И ПОКАЈАЊЕ - ГРЕХ МУЧИ ЧОВЕКА

Намерни греси

Треба веома да пазимо на намерне грехе, јер наша намера је оно што ће Бог да испитује. Грехови које чинимо из непажње су лакши. Извесни греси јесу греси, али се суде мање строго.

Затим, када згрешимо нехотице, Бог тако уреди да наше сагрешење испадне на добро. Али, то не значи.да је требало да згрешимо, како би се догодило то добро, већ, пошто смо згрешили, а нисмо то хтели, Бог наш грех користи за то да од њега испадне нешто добро. Када, међутим починимо неки грех свесно и после тога се покајемо, треба да се помолимо да од последица нашег греха не произађе неко зло.



- Старче, а како се спасао онај монах о коме говори Евергетинос, који је десет година, свакога дана, упадао у неки грех, али се свакога дана и кајао?[1]



- Он је, на неки начин, у власти греха, обузет њиме. Он није имао рђаву намеру, него му није нико помогао, упао је у зло и зато је имао право на помоћ Божију. Борио се, патио, искрено се кајао и Бог га је на крају спасао. Видиш, може неко да има добру намеру, али ако му се од малена не помогне и ако је заведен у зло, тешко се касније подиже. Покушава, труди се, па опет пада и опет се подиже, значи, бори се. Бог неће напустити таквог човека, зато што, он сиромах чини свој мали труд и иште помоћ Божију и не греши хладнокрвно. Неко, на пример, крене некуд, без намере да сагреши, али спопадне га ђаво и он падне у некакав грех. Каје се, труди, али му поново поставе замку и он, иако није намеравао да учини ништа рђаво, јадник, поново пада и поново се каје. Он има олакшице, зато што не жели да чини зло, него је наведен на зло и после се каје. Онај, међутим, ко каже: "Да бих добио оно, треба да учиним ову неправду; да бих добио оно друго, треба да учиним ову подлост" и тако даље, он греши намерно и свесно. Припрема, значи, свој грешни план и са ђаволом планира какав грех ће починити. То је веома рђаво, зато што је учињено са предумишљајем. Он није пао у искушење, већ намерава да чини нешто заједно са ђаволом. Такав човек никада неће добити помоћ, зато што није заслужио да добије Божију помоћ и на крају умире не покајавши се.

Међутим, многи они који кажу да ће да се покају када остаре, како су сигурни да ће имати времена и да неће умрети изненадном смрћу? Један предузимач је говорио: "Када остарим, отићи ћу у Јерусалим и окупаћу се у реци Јордан. Тако ћу спрати све своје грехе." И наставио је да живи грешним животом. На крају, када више није имао снаге и већ се једва кретао, он одлучи да крене на пут. Саопшти он то једном свом мајстору: "Мајсторе, одлучио сам да идем у Јерусалим и да се окупам у реци Јордан." "А, газда", одврати му овај, "ако си чист, стићи ћеш онамо, а ако ниси, остаћеш на путу!" Мајстор као да је имао пророчки дар! Чим је предузимач стигао у Атину да среди документа, умре! Узели су му сав новац, однели га у некакву погребну агенцију и ови су га у ковчегу послали у његово родно место.

[Зорица екс Милева]

[center]ГРЕХ И ПОКАЈАЊЕ - ИСПИТИВАЊЕ САВЕСТИ [/center]

Наопака савест

- Старче, ви често говорите да човек мора да пази да не стекне наопаку савест. Како се ствара наопака савест?

- Када је човек у миру са својом помишљу, он гази своју савест. А ако се дуже времена мири са помишљу, он ствара нову, сопствену савест, савест која је само њему по мери, а то значи наопаку савест. Онда, међутим, нема у себи спокојства, зато што наопака савест не може да донесе унутрашње спокојство. Видиш, чак и када неко сагреши, а други му каже: "Ниси ти био крив, зашто се жалостиш?", или се претвара да није разумео у чему се састоји његово сагрешење, у оба случаја не налази спокојство. Има људи који иду код гуруа, или сличних, и када схвате да су на погрешном путу, дођу да ме питају. И ако им кажем нешто да им помогнем, свеједно остају при своме: "Ма, не, то у шта верујемо је исправно." "Добро, будући да је исправно и ти у вези са тим немаш преиспитивања, зашто си дошао мене да питаш?" Међутим, иако немају мира у ономе што је погрешно, остају упорни, настоје, на све начине, да нађу некакво лажно спокојство, али истинског починка не налазе.

- Може ли човек, старче, читавог живота да живи са наопаком савешћу?

- Ако верује у своју помисао, може.

- А како може да је исправи?

- Ако размишља смирено, ако нема поверења у своју помисао и ако о њој разговара са својим духовником.

- Може ли човек, старче, ако је осетљив, да створи наопаку савест?

- Ако је у стању да створи наопаку савест, ни његова осетљивост сигурно није права. Једна неправилност ствара другу неправилност. Има их који кажу: "Ја сам осетљив", а према другима се опходе као дивљаци и киње их без разлога.

- Старче, да ли се савест оних који се оправдавају окаменила?

- Онај ко се оправдава има још неке гриже савести у себи. Он није неосетљив. А када неко није неосетљив, боли га његова грешност, а касније долази и утеха Божија. Али онај ко је створио наопаку савест, стиже и до неосетљивости: он се хвалише злочином. Видео сам људе који, иако су починили злочине, о њима говоре тако да те злочине приказују као подвиге. Јер, ако неко развије наопаку савест, то није просто окамењеност, већ нешто много више од тога. Када сам био у манастиру Стоми, у Коници, дође један и рече ми: "Хоћу да се исповедим." Ја му кажем: "Ја нисам свештенослужитељ." А он ће: "Не, ја хоћу теби све да кажем." Биле су тамо и неке жене које су дошле на поклоњење. "Боље би било да сада одете", кажем им. "Не", каже им онај, "не смета, само ви останите". И поче да приповеда нашироко шта је све починио у младости: "Када сам био млад, отишао сам да изучим обућарски занат, али ми се стално спавало, јер сам ноћу одлазио у крађу са једном бандом. У нашем крају био је један чауш[1] који нам је рекао: "Идите да крадете. Ја хоћу два овна. Остало крадите што год вам је воља." Отишли смо тако у хришћанске куће, ја сам скинуо огртач, ударио псе по њушци једном батином од грабовине, коју сам понео са собом, и ушли смо унутра. Узели смо два овна, а јагњади колико год смо могли. Овнове смо дали чаушу, а јагњад смо сакрили у своју шталу. Чауш нас је одмах стрпао у затвор. Газде који су нас видели у крађи одмах су ујутро отишли у полицију и рекли: "Тај и тај су нас покрали." "Ма ти људи су у затвору! Зашто их клевећете? И измлати га..." Једном смо отишли до једног стада,које су чували један млади влах, висок момак, ето толики, и његов отац. "Како сад да уђемо? Бацили би нас као на гомилу, као палидрвца" рекоше ми моји. Узмем, онда, сачмару, нанишаним момка и... бум! Он се сложи доле. Његовог оца вежем... Крали смо до миле воље..." Све то је описивао као своје велике успехе, и све време се смејао! Ето, куда води наопака савест!

А познавао сам и једног полицајца који је службовао у одељењу за транспорт и који је, јадник, непрестано плакао, зато што је једном био у пратњи возила које је превозило, из једног затвора у други, неког затвореника који је био на војном суду осуђен на смрт и кога су убили, зато што је починио многе злочине. Тражио је и пронашао његову родбину да им се извини, али његов брат, који је био у Америци, му одговори: "Требало је још раније да га убију, јер би многи невини људи остали у животу." Видите, колика је разлика између овог и оног претходног случаја! Овај човек је себе сматрао кривцем само зато што је, по наређењу, био у службеној пратњи једног криминалца, а онај други је причао о злочинима које је починио као да су подвизи и хвалио се њима!