Старац Пајсије - поуке

[JESSY]

-Старче, како то да једну исту ствар два човека различито виде?  
-А зар све очи виде подједнако добро? Да би неко видео добро, треба да има здраве душевне очи. Кад су душевне очи здраве, човек има унутрашњу чистоту.
- Зашто, Старче, један исти догађај понекад неко сматра благословом, а неко несрећом.  - Сваки човек тумачи догађаје у складу са својим помислима. Сваку ствар можеш да посматраш и са добре и са лоше стране. Квалитет помисли једног човека открива његово духовно стање. Људи суде о стварима сходно унутрашњем стању (њихових душа). Уколико немају духовни садржај изводе погрешне закључке и чине неправде својим ближњима. Ако, на пример, онај који даје милостињу ноћу- како га нико неби видео- угледа неког касно увече напољу, никада неће имати лошу помисао. Али ако истог угледа неко ко читаве ноћи проводи у греху, рећи ће; „каква наказа од човека! Ко зна где је провео ноћ“, јер он сам има такво искуство.
Сећате ли се какао су према Христу поставили два разбојника која су са њим била распета? А обојица су видела Христа на Крсту, земљу како се тресла и остало. Али какве је помисли имао један разбојник, а какве је имао други!
Први који је био са Христове леве стране, хулио је на Њега и рекао: ..ако си ти Христос, спаси себе и нас! Други који је био са Христове десне стране, рекао је: Ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим делима као што смо заслужили; а Он никаква зла не учини.
Један се спасао а други је пропао

[Данче*]

Један посетилац је рекао старцу да људи очекују чудо да би задобили веру и изменили начин живота. Старац га је пажљиво саслушао и објаснио: "Ствари стоје другачије. Бог за пола секунде може читав свет да окрене вери. Потребно је само да громогласно узвикне: "Или се покајте или ћу вам одмах послати земљотрес од 12 степени по Рихтеровој скали" и да га лагано започне... Међутим, то је бескорисно. Свету су својствени пороци и он би чак и у рају стварао проблеме. У овом животу пролазимо искушења. Одсецамо пороке и крећемо се ка небу. Какво је добро за човека што му Бог открива Своју љубав! He постоје учитељи код којих би могао да полажеш испите једном, двапут, пет пута, четири пута и који те на крају не би отерали. Овде имаш право да полажеш испите све до саме смрти."

Старац Пајсије

[Срђан Ранђеловић]

"Шта је свет? Тричарија, испразност. Ђаво управља испразношћу, световним делима. Онај ко је своје срце препустио испразности, налази се у власти ђавола, а да тога уопште није свестан. Ђаво нема власт над светом: он управља онима који се баве световним делима. Требало би да човек одврати срце од световног и испразног и тад ће срце без икаквих напора приступити Христу."

(Старац Пајсије)

[Срђан Ранђеловић]

"Бог допушта да неки и без кривице настрадају, како би и несавеснима дао прилику да се освесте. Они који без кривице трпе могли би да постану највољенија чеда Божија. Верујем да ће им у рају Бог рећи: Изаберите најбоље место. Према томе, кад тражимо своје ми губимо све. Губимо и свој мир и своју награду на небесима."

(Старац Пајсије)

[Данче*]

Поуке старца Пајсија

„Како живети?“

Ово је била натраженија поука, најважније питање, постављано Старцу од стране свих.

Он би одговарао у својим, уобичајеним, хумористичним тоном:

„Живи – не тугуј, не осућуј никога, не узнемируј никога и моје поштовање свакоме.“

Често је тон Старца изазивао осмехе на лицима, лакомислених слушаоца. Међутим, ако се човек дубље замисли над овом поуком, дубоки смисао ће постати очигледан сваком.

„Не жалости се“, то јест, нека се твоје срце не оптерећује тугама и несрећама, које су неизбежне за свако људско биће, већ га пре усмери Једином Извору вечне радости – Богу. Кроз Њега, особа се мири са својим жалостима, постаје „покорна“ и тако задобија мир.

„Не осуђуј никог“, „не узнемируј“.

Осуђивање и узнемирење, који су изданци разорне гордости, две су најуобичајеније делатности међу људима. Довољне су да баце душу човека у дубине пакла; док углавном, на површини, могу да мисле да то нису греси.

[Дејан]

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Дејан]

fantastična svedočenja

[Рада.]

Ovo si ti ? Pričaš na početku snimka ?

[Дејан]

Ovo si ti ? Pričaš na početku snimka ?

nou

[JESSY]

Зашто ти трујеш нашу омладину?

Старцу је у посету дошла једна дружина,и сви су седели у "архондарику под ведрим небом".Старац је отишао до чесме,напунио чаше водом,узео корпицу са ратлуком и ,једног по једног,почео да служи своје посетиоце.Међутим,када је дошао до једног од њих,није му пружио корпицу с ратлуком него је,напротив,узео један ратлук ,бацио га на земљу,погазио ногом тако да се ратлук помешао са земљом,а затим га подигао и дао посетиоцу.Узнемирен и запрепашћен,овај човек га је упитао:
"Старче,како да поједем тако прљав ратлук?!"
Одговор који је добио погодио га је као гром:
"А како то да ти нашој омладини дајеш своје прљаве производе и тиме је квариш?"
(Тај човек је био сценариста и писао је сценарија за филмове бестидног садржаја,с циљем да "трује" нашу омладину)


Магови(чаробњаци)

Једном приликом је неки од поклоника говорио старцу о случају чаробњака,који је живео у његовој земљи.Причао је,да је овај умро на ужасан начин,запомажући:"Горим!" и тражећи воду.
Старац је тада објаснио да чаробњаци за свог помоћника имају сатану,да с њим закључују споразум и да чак запечате са својом крвљу.Неколико година,чаробњак заповеда ђаволу,али након тога осети све страхоте сатане,који је немилосрдан.Неки опет,када им неко"баци чини"одлазе код чаробњака да би их они тобоже ослободили.Међутим они рђаво поступају,и још се више привезују за ђавола.
Разрешење(тј.ослобађање од магијских чини)може да се обави само посредством покајања и исповести код доброг духовника.


Стаљин, зар не?

Један монах,који се подвизавао у пустињи Капсала,расуђивао је о томе ко је од преминулих био најгори човек и ко се сада,у другом животу,налази на најгорем месту.О томе је размишљао са циљем да се на бројаници помоли за ту душу и да се моли Богу за њено помиловање.Након што је у мислима прошао кроз прошлост,закључио је да ово неславно првенство највероватније припада Стаљину,јер је он узроковао убијање милиона руских хришћана.
Тога дана отишао је да посети старца.Чим га је угледао,старац се насмешио и открио му његову помисао,говорећи:
"Стаљин,зар не?"

На аутомобилу у рај

"Старче, хоћемо ли се ми уопште спасти поред свега овога што се дешава у наше време, поред толиких духовних опасности, таквих заблуда и таквих неусклађености?"
"Не бој се, чедо моје! Христос ће нас у аутомобилу увести у рај!"

[Данче*]

РАЗГОВОР О СТАРЦУ ПАЈСИЈУ

Постоји, како нас уверавају они, који то заиста знају, неколико великих стараца, који, до свог упокојења, нама, већини, остају непознати, јер је тако хтео промисао Божији. Али има и неких који су веома познати, чувени, рекли бисмо, поред којих савремени човек осећа спокојство. Један од њих је и светогорски старац Пајсије. Ево шта је о свом искуству сусрета са њим рекао Митрополит Црногорско-Приморски, Господин Амфилохије Радовић, Клитосу Јованидису.

Митрополит Амфилохије Радовић: Великог старца сам први пут упознао 1966. године, када сам још био мирјанин. A известан период, од готово десет месеци, провео сам, већ као јеромонах, у близини његове келије.

Клитос Јованидис: Мора да је за вас било значајно искуство да проживите тако дуг временски периоду близини једнога таквога старца.

A. Р.: Да, изузетно значајно искуство. Први пут остао сам тамо недељу дана. Пролазио сам тада кроз један веома тежак животни период. Тек што сам био стигао из Европе, опхрван њеним западњачким рационализмом и свим осталим везаним за то. Старац Пајсије ми је.пружио снажну и дубоку подршку.

К. Ј.: Сећате ли се још увек тачно његових речи? Веома је значајно како се опходио са једним интелектуалцем, као што сте вu.

А. Р.; Пре свега, слушао је веома пажљиво све што сам му говорио. а запазио сам да слуша не само са много пажње, него са пажњом и у молитви, што је изузетно значајно. Рекох му: "Старче, ми интелектуалци, све подвргавамо испитивању и понекад ти дође да поставиш и питање "постоји ли Бог?" На мене је оставио изузетно снажан утисак како се према томе поставио. Дословно ми је рекао ово: "Не могу да појмим да постоје људи на свету који могу у то да сумњају".

Угледао сам тада истински бол на његовом лицу, бол који можеш да видиш на лицу мајке која пати због свог детета, које је у опасности да пропадне. Са таквим болом и толиком тугом се питао да ли је могуће да постоје људи који не верују. Видео сам да се иза те његове недоумице крије стварно искуство, сусрет са лицем Божијим.

Причао ми је да ми помогне: "Једном сам се молио целе ноћи, све до јутра. У цик зоре, дакле, појави се - шта да ти кажем, то се не може описати, не може се речима исказати - некаква светлост, која потиче из твоје унутрашњости и целог те обухвата. Иако си уморан од клечања и од целоноћне борбе, осетиш такву лакоћу, као некакво сунце које није споља, него из твоје унутрашњости и држи те у тој неизрецивој, тој неизмерној радости и милини. Свануло је, изишао сам напоље, почео сам да радим своје рукодеље - био сам столар - а то стање бескрајног мира и радости трајало је и даље. А сунце, оно земаљско, које је изишло у међувремену, изгледало је тако безначајно и мало у поређењу са сунцем које се родило у мени. Три дана и три ноћи живео сам тако и морао сам да се присиљавам да поједем нешто. Како неко може, после свега тога, да сумња?"

Једном другом приликом ми је причао: "Десило се једном да сам отишао на три месеца, а тамо куда сам отишао, све то време нисам имао прилике да видим људско лице. После три месеца нисам знао више који је дан, колико времена је прошло, који је празник био онога дана. Одем, онда, у цркву, али сам се стидео да питам који је дан, јер сам мислио да би рекли: "Је ли овај полудео?" И на основу службе Божије покушао сам да откријем које је доба године.

Благословена душа, Богу посвећена. Те незаборавне године, коју сам провео поред њега и на благословеној Светој Гори, расаднику светитеља, служили смо божанствену Литургију. Ја сам служио, а старац је појао. Али, како је појао! Као рањени јелен пред лицем Бога. Тако сам бар ја то доживео.

К. Ј.: То је веома лепа слика, баш како нам је даје и Песма над песмама.

А. Р.: Када смо одслужили, старац је припремио јело: пиринач, парадајз, који је имао у својој башти и хлеб који је сам сушио. Мени је напунио тањир, а себи је сипао сасвим мало. Побунио сам се, говорећи да то није ваљано: да он једе као подвижник, а ја као гурман. Тада ми рече: "Јеси ли монах? Буди, онда послушан. Зар си ти тако непослушан Црногорац? Овде је мој Бајум послушнији од тебе".

Упитах га изненађено ко је Бајум, јер сам знао да нема ни једног послушника. Онда ми показа ружин грм, који је тамо посадио. Оде до њега, стаде испред грма и рече: "Дођи, Бајум, да види овај неповерљиви Амфилохије шта је истинска послушност".

Како је земља око грма била свеже окопана и мека, почне да се уздиже и одједном одатле изиђе жаба. Говорим вам оно што сам својим очима видео. Затим рече жаби: "Врати се сада, Бајум, на своје место, а увече иди да се помолиш".

Изненадих се и упитах га како се то Бајум моли. Објаснио ми је да жаба увече одлази пред један велики дрвени крст, који се тамо налазио и да "псалмопоје". То ми је било чудно и у себи рекох: "Да ли се то старац шали са мном? О каквом то жабљем "псалмопојању" ми говори?" Још истога дана, чим је сунце зашло, угледах жабу пред крстом како крекеће: "Крекеке, крекеке".

Оставила је на мене снажан утисак та старчева непосредна веза са животињама, управо онаква какву срећемо код светих људи.

Онога лета, када сам га поново посетио, владала је дуготрајна суша и месецима није пала ни кап кише. Рече ми тада старац Пајсије: "Видиш, ми људи сагрешујемо и право је да испаштамо. Нисмо достојни да нам Бог ишта друго пошаље. Жао ми је што јадне животиње пате. Ето, пре неки дан дође једна змија, која, јадница, нигде није могла да нађе ни мало воде да попије. Узео сам чашу, и сипао јој воде да пије". Рекох му смејући се: "Зашто ниси позвао мене, старче, да дођем и да змији смрскам главу?" Одговорио ми је, и сам се смејући: "Ти си један дивљи Црногорац".

К. Ј.: Види у свему око себе Творевину Божију.

А. Р.: И присуство Божије. На Светој Гори има шакала. И, знате, човек се најежи од њиховог завијања, када га зачује увече. А старац ми је рекао: "Немој да се јежиш. То сада почиње шакалска "вечерња". Они су спремнији за молитву него ми, монаси. Од њих треба да научиш како да појеш химне Свевишњему".

Старац Пајсије је био веома богато обдарен благоразумношћу. Кроз њега је Бог подигао многе душе и помогао им. Једном, када су га именом споменули у новинама и хвалили га много се забринуо. Не можете да замислите колико се забринуо. Рекао ми је: "Видиш ли, оче, шта пишу о мени? Ја сам најгори од свих, а они ме представљају као да сам свети човек! Ја, који живим на Светој Гори, знам који људи су заиста Божији људи. Али Бог им је подарио Своју милост и они су успели да се сакрију од људских очију, а остао сам само ја да ме представљају као "светог". И немој да мислиш да ти ово говорим из смирености. Ја сам заиста отпадак земаљски".http://www.forumprijateljbozji.com/showthread.php?5543-%D0%A0%D0%90%D0%97%D0%93%D0%9E%D0%92%D0%9E%D0%A0-%D0%9E-%D0%A1%D0%A2%D0%90%D0%A0%D0%A6%D0%A3-%D0%9F%D0%90%D0%88%D0%A1%D0%98%D0%88%D0%A3

 

[мирођија]

[JESSY]

Сваку жалост трпите са радошћу. Жалост које нам људи причињавају, слађе су од свих сирупа које нам нуде они који нас воле. Видите, у Блаженстивима, Христос није рекао: „Блажени сте када вас хвале“, већ: Блажени сте када вас срамоте (Мт.5, 11), и притомлажући. Када срамоте онога ко је неправедан, он отплаћује /грехе/. А ако је праведан, сакупља /духовно благо/. Зато треба не само да трпимо онога који нас искушава, већ и да осећамо захвалност, јер нам се даје прилика да се потрудимо у љубави, смирењу и трпљењу.

 

 

             Клеветници свакако делају у сарадњи са ђаволом. Али, јак ветар обично разбија и чупа осетљиво дрвеће, које нема дубоко корење – док оном дрвећу које има дубоко корење, помаже да корење пусти још дубље.

 

 

             Требало би да се молимо за све који говоре лоше о нама, и да тражимо од Бога да им подари покајање, просветљење и здравље, а у себи да не оставимо ни трага од мржње према њима. Да задржимо само искуство од проживљеног искушења, да избацимо из себе сав отров, и да се сећамо речи Св. Јефрема: "Ако претрпиш какву клевету, а касније се обелодани чистота твоје савести, немој се гордити, већ са смирењем служи Господу, Који те је избави од људске клевете, да не би био поражен великим падом душе".

[JESSY]

Рад представља, нарочито за младог човека, здравље. Приметио сам да неки размажени младићи очврсну када оду у војску. Војска им чини добро. Тако је, наравно, већином било некада. Данас се плаше да буду строги са војницима, јер само ако мало морају да се помуче, одмах секу вене, доживљавају нервни слом... Ја говорим родитељима да плате некоме и да пошаљу своју децу да код њега раде, како би била здрава - довољно је да раде неки посао који им се допада - Јер младић пун живости и енергије, има и памети, па ако не ради, постаје лењивац. Али када види друге како напредују, у њему расте егоизам и ничим није задовољан. Непрестано има помисли и разум му се помућује. После дође ђаво, па му каже: "Еј ти, изгубљени, како си само заостао! Онај је постао професор, други има свој посао и зарађује новац, а ти, где ћеш ти завршити?" и тако га баца у очајање. Али, ако почне да ради, стећи ће поверење у себе, у добром смислу те речи. Видеће да и он може да изађе на крај са послом, али и његов разум ће се забавити послом и ослободиће се помисли. Из тога се тако рађају два добра.

[Ово име није заузето]

Каква је он легенда, цар, мајстор... Скоро да ми је бољи и од Јустина Савинског.