Ово вреди прочитати! Лична карта ЖРУ-а

[Драшко]

"Их, завист и љубомора су само речи које означавају стања оних који не воле себе.   "

 

Џуманџи

[Џуманџи]

Па, мсм, фантастично ти иде

[Џуманџи]

Помогао Џинијус, таман да се споје теме: https://www.pouke.org/forum/topic/2366-ово-вреди-прочитати-лична-карта-жру-а/

[Џуманџи]

Одлично питање, посебно јер ми даје могућност да одем корак даље у ономе што желим да до краја кажем:Дакле, којим ккритеријумомо сведочити теологију?Ко је критеријум сведочења?Сведочењем! Сведок!У једној песми је Пол Целан то овако испевао:"НикоНе сведочиЗаСведока".Да будем искрен до краја (А ПРИ ТОМЕ МИСЛИМ ПРВО И НА САМОГ СЕБЕ), нема живе теологије јер нема ни искуства Бога.Рекао сам већ да је највише атеиста у Цркви.У таквом једном амбијенту је и сулудо очекивати да има неке теологије.Да, лепо је то што има све више теолошких предавања и књига, емисија и осталог.Али, за мене је то само археологија.Ја сам већ једном поставио питање, али се нико није нашао да одговори: браћо теолози и остали, колико је наше искуство живота у Евхаристији, онтологији, есхатону, личносности, заједници, гледању браће у лице, итд?Ја ћу рећи о себи: па једна скоро велика 0 (нула)...тако да себе доживљавам само као преписивача и пасионираног љубитеља књига. О хришћанству још увек скоро да немам појма.Ту лежи и одговор на питање: зашто је теологија неактуелна, као и само хришћанство.Све што сам до сада видео од теологије било је углавном преписивање, и то брутално преписивање (осим ретких случајева). Ако је то једино што нам је остало, онда добро. Само, туга је што ће се теологија (ако већ и није) изместити са теолошких факултета на улицу, међу обичпне људе, међу (изгледа да је све више и више тако) праве теологе.Једном је онај старац Пајсије рекао као: "Мирјани ће судити монасима"....апропо, милим и да ће надничари судити теолозима

[Рапсоди]

Одговор Архимандрита Саве Јањића  / Кратосу /

Pomaže Bog oče Savo.Evo nešto raspravljamo na nekoj temi pa bih voleo da čujem vaše mišljenje.Da li je Adam bio smrtan pre pada?Kada kažem smrtan ne mislim na prirodu njegovu nego na stanje u kojem je obitavao pre pada?Da li je smrtnost bila odlika tog stanja ili ne?Unapred hvala na odgovoru.

 

Све што је створено потенцијално је смртно и пропадљиво, и није по себи вечно. Једино је Бог вечнан и бесмртан.  Човек је позван на вечност и са тим циљем је створен да би се кроз њега васцела творевина сјединила са Богом и ушла у вечно постојање ипостасно кроз Христа. Дакле човек је био потенцијално смртан, могао је да умре али будући да је живео у заједници са Богом у рају, није био смртан. Смртност човека се пројављује тек његовим падом тј. губитком заједнице са Богом.

 

Зато смрт није казна за грех већ последица човековог одступања од Бога. Активирање човекове смртности заправо је и израз љубави Божије, јер човек би у противном заувек остао у стању одвојености од Бога, а овако му је спасење обезбеђено кроз "поновно рођење у Христу" (уп. молитву анафоре у Литургији Св. Василија Великог "...Али, пошто он не послуша Тебе, истинитог Бога, Саздатеља свога, и би заведен змијином обманом и умртвљен својим сопственим сагрешењима, изагнао си га праведним судом твојим, Боже, из раја у овај свет, и вратио га у земљу од које беше узет, устројавајући му спасење кроз поновно рођење у самом Христу твоме. Јер се Ти, благи Боже, ниси потпуно одвратио од створења твога које си саздао, нити си заборавио дело руку Твојих...")

[Џуманџи]

kratko

[Џуманџи]

Svi smo mi eshatolozi da tako kazem. Svako zeli sebe da potvrdi kao vecno bice, da ne nestane. Svakako svi imamo razlicite nacine kao to zamisljamo da izvedemo. Ali ono sto je sustinski pogresno a usput karakteristicno za svakog od nas sto smo na eshatolosko platno prvo nacrtali sebe a bliznje ili stavili u pozadinu ili cak obezlicili i  okacili kao dekor. Tu se naravno uvek u mislima vratim Oskaru Vajldu i njegovom Dorijanu Greju. Da stekne vecnost tako sto ce sebe naslikati kao vecno bice. Ne ide to tako. Ili se postane monstrum kao ta slika iz price ili ledena 0102_laugh koja se ucaurila da je zub vremena ne ubije. Tek kad skica drugog zauzme centralno mesto na nasem eshatoloskom platnu onda sve zivotne boje postaju svete. Tada sve strasti, motivi i objekti koji bi usli u pricu te slike dobijaju angelsku lepotu. Problem je sto smo mi dopola vec nasarali taj nas nesrecni autoportet pa ga sad tesko pocepati.

[Џуманџи]

Пророштво о будућем безумљу

од nishizawe неподобног

Од сада ће се бесмисао, затуцаност и параноја ширити и обманути многе људе.

Мало њих који имају елементарно богословско или било какво друго образовање ће приметити о чему се ради. Незналице, параноици и хистеричне жене преузеће главну реч у манастирима и парохијским Црквама, а на здраве, образоване и нормалне људе ће гледати са презрењем.

Зато, када у Цркви почну да се јављају они који газе све оно што је основа и суштина Православља, и свега онога што нам је сам Христос говорио, знај да је дошло време лудила. Јер ће се у прво време лудило толерисати, под изговором побожности.

Лудило ће бити усмерено против свега смисленог, јер сви они које параноја обузме не могу поднети стварност и чињенице. По њиховом бесу, мржњи, склоности ка осуђивању, одсуству самилости и здравог разума познаћеш их. Истинске слуге Божије су смерни људи, воле ближњег свог и послушни су Цркви.

Калуђери ће постати не најобразованији, већ најзатуцанији људи. Почеће да онима који живе ван манастира намећу сулуде заповести и правила, терајући их да у свету живе као у манастирима, и уместо да буду Светлост Свету, и Со којом ће се свет осолити, постаће распиривачи мржње, пакости и лудила. Под привидом побожности привлачиће људе у манастире, обећавајући им утеху, благодат, љубав и смирење, а храниће их:

уместо Љубављу Христовом - мржњом против свих који су другачији од њих;

уместо кротошћу - гордошћу и осуђивањем свакога ко није као они;

уместо љубављу према своме народу - мржњом према туђем;

уместо радосним ишчекивањем Другог Доласка Христовог - апокалиптичном паранојом;

уместо послушањем црквеној јерархији - бунтовништвом и секташењем;

уместо милосрђем и праштањем - фарисејском строгоћом и ситничавошћу;

уместо светлошћу и знањем - мраком и затуцаношћу.

Све ово ће изазвати велико очајање међу онима који буду желели да у Цркви нађу склониште и спас, и велики број људи ће се разочарати у Цркву, пошто у њој неће успети да нађу мир.

Међутим, истински Хришћани ће остати до краја овога века, једино што ће бити прозивани као јеретици, екуменисти, паписти, протестанти, надмени, гордељивци и како још све не од стране прелешћених, полуделих, параноичних и заслепљених.

И тако, јачајте у себи Љубав Христову, волите једни друге, учите и образујте се, будите добри према свима, волите непријатеље своје, венчавајте се и изродите децу, и не браните им да славе рођендане и да за Нову Годину иду да добију поклон од Деда Мраза, без обзира на то што Деда Мраз не постоји.

Амин.

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=17674.0

[Џуманџи]

Одломак из књиге "Слобода морала", Х. Јанарас о проблему пијетизма:

 

Насупрот интелектуалистичког и апстрактног схватања Бога и догматске истине, пијетизам је поставио практичну, активну побожност (praxis pietatis):  добро обављање посла,  свакодневно самопреиспитивање о напретку у врлини у складу са објективним мерилима, свакодневно проучавање Библије и практична примена њеног моралног учења,  снажна емотивност у мoлитвама,  јасан «прекид» са светом и светским стварима (играње, позориште, читање нерелигиозног штива).  Ту су и склоности према сепаратизму,  који се огледа у томе што припадници покрета држе приватне састанке, разликујући се oд «званичне» Цркве.

Пијетизам себе представља као мистичку побожност,  и напокон,  као вид супротстављања знању,  као «адогматизам», у смислу да игнорише или умањује теолошку истину, или чак као чисти агностицизам заоденут моралом.

Под различитим видовима и у различитим «покретима» он није престао да утиче на протестантизам, али и на духовни живот других цркава,  све до данашњег дана.  У комбинацији са хуманизмом, просветитељством и «практичним» духом модерног доба – духом «продуктивности»  и «ефикасности» -  пијетизам је у Европи створио широко распрострањено  «друштвено»  сагледавање Цркве,  уводећи практичне активности од друштвене користи,  представљајући се као порука спасења,  и превасходно као неопходност за индивидуални и колективни морал.

За пијетизам спасење није,  пре свега,  догађај Цркве, богочовечанска «нова твар»  тела Христовог,  начин постојања према тројичном првоузору и јединство заједнице личности. То није човеково динамичко, лично учествовање у телу Црквене заједнице,  које га спасава упркос његовој индивидуалној недостојности,  васпостављајући га читавог и свецелог у егзистенцијалну могућност    личносне свеопштости (= универзалности), преображавајући чак и његов грех, кроз покајање, у могућност примања Божије благодати и љубави. У пијетизму је то, превасходно индивидуално настојање човека, начин на који он, као индивидуа,  живи у складу са религиозним дужностима и моралним одредбама «имитирајући» (= подражавајући) Христа, што му осигурава оправдање које може бити објективно потврђено.  За пијетизам,  Црква представља појаву која зависи од индивидуалног оправдања.  То је скуп оних морално «препорођених»  индивидуа,  окупљање  «чистих»,  допуна и помоћ индивидуалном религијском осећају.

Због овакве основе,  пијетизам је постигао резултат супротан његовој изворној намери.  Тежећи одбацивању крајности интелектуалне религије, завршио је у другој крајности,  у одвајању практичне побожности од истине и откровења Цркве. Таква побожност је изгубила онтолошки садржај и престала да буде егзистенцијални догађај – остварење и пројава егзистенцијалне истине човека, «иконе»  Божије у њему.  Пијетизам се преокренуо у индивидуално постигнуће које свакако побољшава карактер и понашање, посебно друштвено, али које не може да преобрази наш начин постојања и да пропадљивост претвори у непропадљивост, а смрт у живот и васкрсење.

Побожност је изгубила свој онтолошки садржај. Тако је, надаље, истина и вера Цркве раздвојена од живота и дела,  и претворена и збирку «начела»  и «аксиома», који се прихватају попут било које друге идеологије. Разлика између созерцања (= теорије) и деловања,  између истине и живота или између догмата и морала,  претвара се у схизофрену строгост.  Живот Цркве је ограничен на поштовање моралних норми,  на религиозне обавезе и служење друштвеним потребама. Неко би се могао усудити да овакву ситуацију опише парадоксом где,  у случају пијетизма,  етика уништава Цркву. Пијетизам преобраћа мерила Цркве у световна и конвенционална мерила,  сводећи  «велику тајну побожности»  на ниво рационалистичких друштвених потреба.  Пијетистичка етика уништава литургијску и евхаристијску стварност Цркве, јединство живота и заједнице покајања и савршенства,  грешника и светих,  првих и последњих.

Она,  неизбежно,  претвара Цркву у конвенционалну,  институционалну корпорацију индивидуално религиозних људи. Најочигледнији вид секуларизације у Цркви је пијетистичко кривотворење њеног ума и искуства,  прељуба њених сопствених мерила са моралистичким резоновањем. Када Црква једном порекне свој онтолошки идентитет –  оно што она стварно,  суштински јесте –  а то је егзистенцијални догађај који индивидуални опстанак мења у личносни живот љубави и заједнице – тада је, од тог тренутка, она сведена на конвенционалну форму се окупљања индивдуа у једну институцију.  Иако је то религиозна институција,  она тако постаје израз човековог пада.  Почиње да служи «религиозним потребама»  људи,  индивидуалистичким,  емотивним и психолошким потребама палог човека.

Практична побожност се више не бави тиме да ли је истина коју неко живи стварна или изопачена. Догма се не јавља као «одређење», полажући границе унутар којих црквено искуство треба да буде изражено и сачувано. Хришћански пијетизам се не интересује за начин за начин нашег искуства истине Бога у Тројици, Оваплоћења Речи, и енергија Духа Светога које дају суштину животу чланова Цркве.

Модел хришћанске побожности,  у различитим црквама и конфесијама,  све је више изједначен са «савршеном» утилитарном етиком, са иднивидуалном моралношћу која има предност над догађајем Цркве.  Једина посебност у побожности је разликовање видова религиозних обичаја и религиозних «дужности». Чак је и служење Литургије небитно за индивидуалну побожност.

Она се сматра њеном допуном,  припомоћи или плодом –  схвата се као могућност за «надоградњу»  или као религиозна обавеза. Евхаристија,  изворно оваплоћење догађаја спасења, је изопачена пијетистичким духом. Она се разуме као уско «религиозна»  обавеза,  обавеза заједничке молитве и можда слушања проповеди која се обично своди на то како би индивидуа требало да се понаша.

Евахристија није догађај који устројава и пројављује Цркву, мења наш начин постојања и осварује етос «новог човека».

Напокон, чак и учествовање у Светим Тајнама задобија конвенционални, етички карактер. Исповест задобија значење психолошког ослобађања осећаја кривице, а учествовање у Св. Причешћу постаје награда за добро понашање – у случају када то није једва свесни, индивидуални или породични обичај, који се граничи са магијом.  Крштење постаје очевидна друштвена обавеза,  а брак легитимизација полних односа без икакве везе са подвижничким преображајем супружничке свезе у цркени догађај личне узајамности или заједнице.

Када побожност престане да буде еклисијални догађај и преокрене се у индивидуално морално постигнуће, тада и јеретици, или чак и нехришћани, као врлински, могу бити сматрани «хришћанима». Побожност губи везу са истином и њеним онтолошким садржајем. Она престаје да се односи на пад човека, на телесно учествовање у животу Божијем –  на васкрсење тела,  на промену материје у  «логос»,  на преображење времена и простора у непосредност заједнице. Побожност је преотворена у сасвим једнообразни вид религиозног битисања,  које разлике у  «конфесији»  или предању неизоставно сматра за релативне,  или чак асимилује различита предања,  пошто сва она за свој циљ имају исти резултат – морално «побољшање» човековог живота.

Опасност правог изопачења је у јереси: када за истину и спасење човека прихватимо неку «побољшану»  верзију распарчаног начина постојања палог човека.  А највећа јерес нашег доба је пијетизам. Пијетизам је еклисиолошка јерес: он потцењује, или заправо пориче,  саму истину Цркве,  преносећи догађај спасења са еклисијалног на индивидуални етос, на побожност која је одвојена од тројичног начина постојања, од Црквног начина послушања. Пијетизам пориче онтолошки догађај спасења – Цркву, живот као лични међуоднос и заједницу у љубави, и преображај смртне индивидуе у ипостас вечног живота.

Пијетизам потцењује онтолошку истину Цркве или је сасвим одвацује, али без довођења у питање формулација те истине. Он се,  једноставно, на њих не обазире, сматрајући их интелектуалним формама које немају никакве везе са човековим спасењем. Ово одвајање покрива широко поље одређења и нијанси,  па је изузетно тешко «екскомуницирати» пијетизам, и ставити га изван граница у којима је изражена Црквена истина и њено јединство. Али управо због тога, то можда и јесте најопаснији напад на ту истину и јединство.

[Рапсоди]

@ ДраганПетровић 

 

Додао бих још један угао из ког се може посматрати ова тема. Посвећеност сакупљању информација може да се претвори у одређен вид идолопоклонства. Чак и када су духовне теме у питању. Када почнемо да гурамо у други план наше ближње, зарад стицања информација, на путу смо да нахранимо златно теле. Тако трпеза љубави коју смо дужни да износимо првенствено пред оне преко којих се директно спасавамо, остаје, ако не пуста, онда јако оскудна. Видимо ли себе као садашње, или потенцијалне идолопоклонике информација, на добром смо путу да се подигнемо и останемо духовно живи. Наравно, под условом да се не остане само на признању. Ово сам извукао из животних примјера, како личних, тако и туђих. 

П.С. Написао сам још хрпу којечега што ми се чинило прикладним, па сам, увидјевши како се гордим, све избрисао. Одмах послије тога, што написа Жељко на једној теми, почех да се гордим како се не гордим. Тако оста само ово горе за које ни сам више нисам сигуран у коју категорију спада.   

[Џуманџи]

Elisabeth Kubler Ross: On Death and Dying

(Prevela: Snežana Tufegdžić)

Doktorka Ros je radila sa umirućim pacijentima. Rezultati njenih istraživanja su dati u knjigama, a jedna od njih je - "Životne lekcije: Kako nas naša smrtnost uči o životu i življenju".

VREME

Kada lekar pacijentu koji boluje od neizlečive bolesti saopšti koliko je teško bolestan, njegov doživljaj vremena postaje intenzivniji.

Iznenada on počinje da se plaši da ga neće imati dovoljno. Ovo je još jedna od životnih kontradikcija: usled pomeranja od apstraktnog ka realnom, po prvi put vidimo kako je naše vreme ograničeno. Mi nikada ne znamo kada ćemo umreti. Moramo da se suočimo sa realnošću ne-znanja. Dok ne saznamo koliko je naš život zapravo ograničen, vreme nam izgleda mnogo duže. Kao i onima koji preživljavaju smrt teško bolesnog.

Naš životni izazov je da u potpunosti iskusimo trenutak, ovaj trenutak – a to je veliki izazov. Upravo ovaj trenutak sadrži sve mogućnosti da budemo i osetimo.

STRAH

Kada počemo da koristimo prilike, da li iskoračujemo iz svojih strahova? Šta ako krenemo još dalje, ka ispunjenju svojih snova? Ako dopustimo sebi da iskusimo kako je to slobodno voleti i pronaći ispunjenje u vezi? Kakav bi to bio svet? Svet bez straha.

Postoji toliko toga u vezi sa životom što sebi branimo da iskusimo. Mnogo toga se stvara i postaje moguće od trenutka kada strah prestane da nas drži kao taoce.

Šta je strah? Strah je sistem upozorenja, koji nas dobro služi na primalnom nivou. Ako šetamo kasno noću opasnim delom grada, strah je tu da nas upozori da se čuvamo mogućih problema. U POTENCIJALNO OPASNIM SITUACIJAMA, STRAH JE ZNAK ZDRAVLJA .On nas štiti. Bez njega ne bismo dugo preživeli.

Međutim, lako je osetiti strah i kada opasnost ne postoji, kada nije realna.To je vrsta straha koja je izmišljena, koja nije realna. Možda samo osećanje nama izgleda stvarno, ali ono nije zasnovano na realnosti. Uprkos tome, strah nas drži budnim noću i sprečava nas da živimo. Ovakav strah nema milosti, on paralizuje i slabi naš duh, ukoliko se ostavi bez nadzora.

Akronim za englesku reč fear (strah) je False Evidence Apearing Real (Lažni dokaz koji izgleda realno). Ova vrsta straha potiče iz prošlosti i oslobađa strah od budućnosti. Ovi izmišljeni strahovi služe jednoj svrsi: daju nam mogućnost da izaberemo ponovo, nešto drugo, da uradimo drugačije neke stvrari.

***

Kejt, energična 45-godišnjakinja, govori o svojoj bliznakinji Kim:

„Pre deset godina Kim je otkrila da ima rak creva. Na svu sreću, njen rak nije bio toliko agresivan i uz to je rano dijagnostikovan. Osim toga što je u meni njena bolest probudila osećanje da će ako ona umre, umreti i deo mene, Kimina bolest – i njen život – su me zaista iz temelja protresli. Pošto smo identične bliznakinje, dobro smo poznavale jedna drugu i znale smo uvek šta ona druga oseća. Tako sam i ja sada videla kako je strah zaustavio Kim, kao i da se to nije desilo odjednom, preko noći, već da je to tako bilo dugo pre nego što se javo kancer. Kada sada pogledam naš život, shvatam koliko smo imale straha.

Tako npr., kada smo bile na Havajima, želele smo da naučimo hula ples – ali to nismo učinile zato što smo se plašile da ćemo izgledati smešne. Zatim, duže od deset godina smo radile za jednu ketering kompaniju, i svo to vreme smo želele da otvorimo sopstveni restoran. Međutim, plašile smo se da nećemo uspeti, pa tako nikada zaista nismo dublje istražile ovu ideju. Onda, nakon mog razvoda, razmišljale smo o tome kako bismo volele da idemo na krstarenje. Ali nismo otišle, zato što smo se plašile da idemo same.

Sada su naši životi potpuno drugačiji. Uvek smo mislile da imamo čega da se plašimo. Nakon Kimine bolesti i njene operacije prošle smo kroz svoj najveći strah. Ako smo to preživele, čega se još bojati?

Tek sada shvatam kako većina naših strahova nije morala da se desi. Jer naši strahovi obično nisu povezani sa onim što nam se događa u realnosti.“

***

Većina onog što nam život nudi dolazi bez uvoda straha i brige.

NAŠI STRAHOVI NE ZAUSTAVLJAJU SMRT, ONI ZAUSTAVLJAJU ŽIVOT.

Više nego što smo spremni da priznamo, više nego što i znamo, naši životi su posvećeni suočavanju sa strahom i njegovim posledicma. Strah je senka koja blokira sve - našu ljubav, prava osećanja, sreću, suštinu našeg bića.

Mi smo odgojeni u strahu i sa strahom, i u budućnosti vidimo samo strah. Naša kultura prodaje strah, zapravo.

“Zašto hrana koju jedemo može biti opasna?”

”Zašto je opasno sunčati se?”

”Zašto je opasno avionom?”

Ove i slične poruke straha čujemo svaki dan. Osiguravajuće kompanije zarađuju na našim strahovima. One nam govore istinu, a to je da se većina naših strahova nikada neće ostvariti. I one su u pravu, jer obrću milione dolara svake godine.

Nije stvar u tom da mi ne treba da se osiguravamo, ne. Ali velike su šanse da ćemo se dobro provesti ukoliko se bavimo izazovnim sportom. Šanse su takođe da ćemo preživeti i čak postići uspeh u poslovnom svetu, uprkos rizicima. A na društvenim susretima ćemo susresti mnogo ljudi i možemo se dobro zabaviti. Ipak, većina nas živi svoje živote kao da su prilike protiv nas.

Jedan od najvećih životnih izazova je da pokušamo da prevaziđemo svoje strahove. Jer, život nam predstavlja mnoge mogućnosti, ali mi moramo da naučimo da nešto učinimo sa njima.

***

Troj je oboleo od AIDS-a. Ostao je bez posla, i jednog dana mu je njegov prijatelj rekao da sestra njegovog prijatelja umire od AIDS-a i da porodica za nju traži nekoga ko bi joj pomagao i brinuo se za nju. Posao je bio dobro plaćen.

U prvi mah, Troj je odbio. Onda je razgovarao sa svojim prijateljem koji mu je rekao da ide da upozna devojku, i da ne mora ništa da odluči. I da bi bilo vreme da se suoči sa svojim strahovima. Pitao se zašto je porodica izabrala baš njega da mu ponudi taj posao. Prijatelj mu je rekao: „Verovatno misle da se ti ne plašiš bolesti zato što je i sam imaš“. Troj je pomislio: "Bogami, izabrali su pogrešnu osobu.“

„Nisam mogao to da uradim, bio sam previše uplašen. Plašio sam se i da je sretnem. Pitao sam Vinsenta da mi pravi društvo. Kada smo ušli, ona je sedela u invalidskoj stolici i bila je sva kost i koža. Imala je najveće smeđe oči koje sam ikada video. I toliko je straha bilo u njenim očima!

Morao sam sebe da prisilim da ostanem tu i da pričam sa njom. A onda, u jednom času sam rešio da prevaziđem svoj strah, zatvorio sam oči i rekao joj da mogu da počnem da radim i danas. Kasnije sam saznao da se njeni roditelji plaše boesti i da zbog toga ne žele ništa da imaju sa njom. Samo su čekali da umre. Prijatelji su joj svraćali na kratko i retko. Od pola radnog vemena, počeo sam da radim puno radno vreme, a zatim sam postao i njen prijatelj. Uspeo sam da se pomaknem kroz moje strahove, uspeo sam da je zavolim.

Pred sam kraj, bila je hospitalizovana i želela je da budem uz nju. Bila je uplašena. Poslednjeg dana njenog života, bolnica je pozvala njene roditelje, ali su oni ostali u čekaonici. Ja sam sedeo sa njom, gledajući u te duboke smeđe oči. Mogao sam da osetim njen strah. Rekao sam joj: “Zakorači napred, to nema moći nad tobom. Ja ću sada držati tvoju ruku, Džeki. Ostaću ovde i držaću te za ruku sve dok te ne odvedu na drugu stranu. Tada će oni početi da te drže za ruku. Bez straha Džeki, bez straha.”

I kada je umrla, pogrebnik je odbio da je stavi u kesu zbog AIDS-a, pa smo sestra i ja to uradili. Zaista, bio sam umoran od te količine straha oko nje.“

Troj se izborio ljubavlju. Ljubav uvek prevazilazi strah.

Mi se plašimo mnogih stvari u životu. Naši strahovi su složeni i sastoje se iz mnogobrojnih slojeva. Svaki od njih se, kao luk, može oljuštiti dok se ne dođe do dna, do osnove na kojoj počivaju svi ostali strahovi. A to je strah od smrti.

Pretpostavimo da se neko ekstremno plaši da se bavi nečim što inače voli da radi, npr. slikanjem, knjigama. Ili se plaši da piše, ili da promeni posao i da otkaz, ili da se bavi, npr., dizajniranjem odeće. Neko neće slikati zašto što se plaši da to neće uraditi dobro, a ispod tog straha je još slojeva, npr. od ismevanja, gubitka vremena, posvećivanja. Još dublje, naići ćemo na strah od toga da nećemo preživeti, što je esencijalno strah od smrti. Upravo ovaj strah od (ne)preživljavanja leži u osnovi mnogih finansijskih i drugih strahova u vezi sa poslovima.

Pretpostavimo da neko želi nekog drugog da pozove na sastanak, ali on to ne učini zato što se plaši odbijanja i toga da ne postoji neko za njega. Ispod je strah od toga da neće biti voljen, a ako nisi voljen, kako je moguće preživeti?

U osnovi svega je strah od smrti, uzrok svih naših nesreća. Mi iz straha povređujemo one koje volimo. Mi sebe, lično i profesionalno, zadržavamo i ne dozvoljvamo sebi pokret ka napred, iz istog razloga.

I pošto svaki strah ima koren u strahu od smrti, učiti da se bude opušten u vezi sa strahom koji okružuje smrt, dopustiće nam da se sa svim drugim suočimo sa mnogo većom lakoćom.

***

AKO BISTE MOGLI DA ZAMISLITE DA NEKO MOŽE DA UĐE U VAS I UKLONI SVE VAŠE STRAHOVE, BAŠ SVAKI STRAH, KOLIKO BI RAZLIČIT VAŠ ŽIVOT OD TOG TRENUTKA MOGAO DA POSTANE?

Razmišljajte o tome.

Ako ne bi bilo ničega što bi vas sprečavalo da pratite svoje snove, vaš život bi verovatno bio potpuno drugačiji.To je ono što umirući nauče.Umiranje čini da naši najgori strahovi dođu na površinu da bismo se tu sa njima suočili direktno. Ono nam pomaže da vidimo kakav nam je život još moguć i da nam, u viziji istog, ukloni strahove.

Na žalost, do trenutka do koga naš strah nestane, većina nas je ili previše stara ili bolesna da učini stvari koje je mogla u nekom ranijem dobu. One stvari koje smo mogli da učinimo ranije, da nije bilo straha da nam blokira vidik.

Mi ostarimo i postanemo bolesni a da čak ni ne pokušamo da ostvarimo svoje strasti, da pronađemo posao koji nas zaista zadovoljava, da postanemo ljudi kakvi bismo želeli da budemo.

Ako bismo se bavili stvarima za kojima žudimo, ne bi se promenila činjenica da ćemo ostariti i razboleti se jednog dana – ali bar nećemo biti ispunjeni žaljenjem.Nećemo završiti život napola živeći.

I tako, jedna lekcija se kristališe: bilo bi dobro da se izborimo sa svojim strahovima dok još uvek možemo da činimo stvari o kojima sanjamo.

Sreća, napetost, radost, odbojnost - sve su to mnoge reči za emocije koje iskušavamo tokom života. Duboko dole, u našoj suštini, postoje samo dve emocije: ljubav i strah. Sve pozitivne emocije dolaze i nastaju iz ljubavi, sve negativne nastaju iz straha. Iz ljubavi dolazi sreća, zadovoljstvo, mir i radost. Iz straha dolaze ljutnja, mržnja, anksioznost i krivica.

Zapravo, tačnije bi bilo reći da postoji samo jedna emocija, a to je ili ljubav - ili strah.

Ne možemo ove emocije osetiti istovremeno, zato što su suprotne. Ako se plašimo, nismo u ljubavi. Kada smo na poziciji ljubavi, ne možemo u isto vreme biti i na poziciji straha. Možete li se setiti trenutka kada ste u isto vreme osećali i strah i ljubav? To je nemoguće.

Ipak, čak iako ste odabrali ljubav, to ne znači da nikada više nećete osetiti strah. Čovek može da bira da služi nešto veće od svog straha, nešto značajnije, kao što je to Troj učinio.

Svi naši strahovi sadrže ili prošlost ili budućnost. Samo se ljubav odvija sada. Kad god smo sada, mi smo u ljubavi sa svojim postojanjem, primećujemo ga i uvažavamo. Strah se zasniva uvek na nečemu što se desilo u prošlosti i što uzrokuje da se plašimo nečega što mislimo da može da nam se desi u budućnosti. Da bismo živeli u sadašnjosti, moramo da naučimo da volimo sebe.

***

Svi mi živimo sa mogućnošću smrti. Umirući žive sa izvesnošću o tome.

Šta oni čine sa povišenom svesnošću?

Rizikuju više, zato što više nemaju šta da izgube.

Pacijenti na samom kraju života će vam reći da su pronašli neverovatnu sreću u uvidu da nemaju čega da se plaše, da nemaju šta da izgube.

STRAH JE TAJ KOJI NAM DONOSI NESREĆU, A NE STVARI KOJIH SE PLAŠIMO.

Praktikujte svakog dana iskoračenje iz svojih strahova.

Činite male stvari koje se plašite da činite.

Ako ste stali zato što se plašite da ono što ste učinili ili to što jeste nije dovoljno dobro, pronađite malo saosećanja za same sebe. Bićete iznenađeni rezultatima. Otkrićete da ćete sa saosećanjem koje imate prema sebi i drugima, lakše moći da se približite drugima. Jer ako živite u strahu, vi zaista i ne živite. Živeći u strahu, iz straha samo stvarate još straha.

Slobodu pronalazimo u stvarima kojih se najviše plašimo. Preskakanjem nećemo izgubiti život, već ćemo ga pronaći. Ponekad, življenje sigurnog života, ispunjenog poštovanjem prema našim strahovima, brigama, jeste najopasnija stvar koju sebi možemo da učinimo.

Puštajući strah, ili bar učeći kako da živimo uprkos strahu, iznenađujuće i paradoksalno, može da nas oslobodi i dovede do sigurnosti. Tada možemo voleti bez oklevanja, i brinuti bez samoodbrane.

Kao što bi Helen Keler rekla:

„ŽIVOT JE ILI IZAZOVNA AVANTURA, ILI JE NIŠTA.“

(Helen Keler (1880-1968) čuvena američka autorka, aktivista i predavač. Bila je slepa i gluva, ali i prva takva osoba koja je završila koledž. Imala je ispunjen i veoma aktivan život, putovala je i borila se za prava žena i radnika i za socijalističke ideje.)

http://forum.trablmejker.com/viewtopic.php?f=17&t=1129&p=12550&hilit=false+evidence#p12550

[Рапсоди]

 

[Рапсоди]

.

[Џуманџи]

On 12/9/2010 at 19:51, Анастасија рече

Једном је један младић дошао код старца Пајсија Светогорца и питао га:"Оче,желео бих да нађем добру девојку да се оженим."Старац је одговорио:"Ако би сви тражили добре девојке,шта би било са свим осталим женама?Хоћемо ли их бацити на отпад?"

[Џуманџи]

1 hour ago, Zoran Đurović рече

Ис говори о мирењу са ближњим да би био помирен са Богом који вас гледа једнако. 25/6 се односи на савест, односно на Бога који гледа наше животе, па ако мрзимо ближњег, Он нам неће отворити пут ка себи. Јер ти не можеш доћи до Бога ходајући преко лешева. И сво време ћеш испаштати, до изнемоглости, све док си овде и не помириш се буквално или у духу са твојим непријатељем. Нема попа који те може ослободити тог греха. Изаћи ће ти на нос док се не покајеш.

. . .

Реч је о твом ближњем, а до Бога не можеш ако се не помириш са тиме за кога је он умро! Ниси ти ништа бољи од твог брата (назива се противником зато што си се посвађао са њиме)... Зато те Бог оставља теби самоме, а горе тамнице од те не постоји. Сам себе ћеш изједати, а може Бог да пусти још и неког ђавола (тамничара) да те додатно мучи. Ђаволи постоје. Али похитај да се помириш са Богом који је постао тело док си жив. После тога нема ничега. Не само изласка из тамнице него ничега. Овде живимо. Зато каже да ће нас судити по делима која смо а њега овде урадили. Чаша воде није алегорија. Болесник није алегорија.

(извучен део)