Старчество и данашњица

[Баба]

СКРИВЕНИ СТАРАЦ - БУГАРИН

Један руски пустињак, схиманах Макарије, који је живео у пећини на Керасији и умро 1888.г., причао је следеће:

Схимонах отац Арсеније, шумар Велике Лавре, био је пре ступања у монаштво 18 година капетан сердара (хришћанске страже Свете Горе), и неколико година чобанин. Знао је све стазе светогорских шума, због чега су га и назначили, када је ступио у Лавру, на дужност шумара. Отац Арсеније је у потпуности одговарао очекивању Лавре. Приликом надзора шуме он је сазнао за пустињака који је живео скривен и случајно је о њему рекао оцу Макарију. Ево како је то било: пред ускрс 1861.г. дошао је ка оцу Макарију отац Арсеније и питао га да ли је спремио нешто за Ускрс? И када је овај објаснијо да нема ничега, Арсеније му је рекао да тих дана долазе барке са једног острва архипелага натоварене уљем, сиром, јајима и осталим, и саветовао му да сиђе у Лавру да се снабде. А када је отац Макарије рекао да он нема новца овај је обећао да ће сам платити: једном речју наговорио је оца Макарија да крене с њим. Путем је отац Макарије стао да се распитује не зна ли он, будући да је тако дуго био шумар, а раније сердар и чобанин, неког од пустињака који живи скривен. Арсеније се ушепртљао. Није желео да открије тајну, али није хтео ни да разжалости старца друга. Тада је Арсеније рекао: - "Ако грех клетве узмеш на себе онда ћу ти рећи." Овај је обећао, говорећи да ће када види скривеног старца, најпре рећи да је он, Макарије, крив.

Када су од Молдавског скита пошли према Лаври, шумар је на пола пута скренуо десно и повео га кроз непроходна места, објашњавајући где живи старац и како ће га наћи. Само, он је сумњао да ће Макарије бити у стању да се спусти у ту провалију, у којој старац живи. Разговарајући тако пришли су до саме провалије: са три стране стене су се спустиле наниже окомито као у гробу, и силаска није било никаквог. Арсеније је рекао: "Ето, ако си у стању да се спустиш онда крени. Кад стигнеш до терасасте избочине, погледај право под стену и тамо ћеш наћи његово пребивалиште". Макарије је почео да се спушта. Касније је говорио да, ма како је било тешко пентрати се по стенама на врх Атоса, приликом сакупљања неувенљивих цветића, овде је било неупоредиво теже.

У почетку су му сметале ципале и он их је бацио доле; затим и сама мантија у којој није могао да се провлачи међу стенама, па је и њу збацио. На крају се приближио дну и тамо на камену нашао своје ствари. Ставши на равно место и погледавши уоколо приметио је старчеву колибицу под стеном. Поред ње расту три маслине и смоква. Приближивши се видео је и самог старца који је седео напољу. Када је старац приметио човека, прекрстио се, пљунуо и брзо ушао у колибу, затворивши се.

Макарије је од оца Арсенија чуо да пустињак осим грчког, бугарског и руског, зна још турски и француски. Макарије је дошао до келије, прочитао молитву и почео да куца на врата. Пустињак дуго није одговарао. Макарије видећи да га овај сматра демоном, почео је да уверава како је он хришћанин и монах.

-"А шта ти треба?" питао је на крају пустињак на чистом руском језику.

-"Дошао сам да те видим."

-"Ко те овамо довео, Бог или демон?"

-"Бог", одговорио је Макарије.

-"Откуд знаш да је Бог? Можда је и ђаво!"

-"Бог", убеђено је рекао Макарије.

Пустињак је и даље молио да што пре оде одатле, јер нема шта да тражи. Макарије је одговарао једино да ће он умрети поред келије, али да отићи неће. Са собом није понео ни одећу ни хлеб.

-"Какав си ти неодговоран и јогунаст човек, ја таквих још нисам видео", продужио је пустињак.

А Макарије је и даље молио да му отвори.

-"О, знам ја ко ти је то рекао", проговорио је старац, "покварен је то човек!"

-"Није његова кривица старче, ја сам крив!"

-"Одлази одавде, молим те, одлази!"

-"Нећу отићи; седећу поред твојих врата до Ускрса и овде ћу умрети. Нећу отићи док те не видим!"

-"Реци, "Богородице . . . ", најзад је рекао старац; и кад је овај рекао молитву, отворио је врата. - "Дакле, шта хоћеш од мене?"

-"Благослови оче", рекао је Макарије и пао старцу под ноге. -"Бог благословио", одговорио је овај и сео на праг, позвавши и Макарија да седне. Око сат времена је прошло у ћутању, па је старац устао рекавши: -"Иди сад одакле си дошао!"

-"Ја бих хтео, оче, да од тебе чујем коју реч на корист", молио је Макарије.

-"А шта да ти кажем? Ја сам човек грешан, и сем тога ништа не знам. Ти видиш - живим као змија која се од људи крије у својој рупи. Тако и ја живим у овој рупи."

-"Али ипак, биће да нешто знаш; и мени би можда било на корист, ако кажеш."

Видевши простоту Макаријеву, старац је питао: - "А где живиш? Ко је твој духовник?"

-"Живим у пећини на Керасији, а духовник ми је отац Нифонт капсокалијски".

-"А какво је твоје рукодеље?"

-"Правим кашике".

-"Какве?"

-"Обичне и с "благословом" (са изрезбареном руком која благосиља)."

-"Ето видиш, ако хоћеш да ме послушаш, онда немој више да правиш кашике с "благословом" ".

-"А зашто? Такве кашике више купују и у Русији и у Сарају".

-"Нек' они купују, али ти немој да правиш!"

-"Не знам", рекао је замишљено Макарије, "ево у Русику је искусан духовник отац Јероним, па и он ништа не каже, него узима оне с благословом".

-"Отац Јероним", приметио је старац, "јесте искусан духовник у управљању својом братијом, али се у ситнице он не упушта и зато не види да такве кашике не треба правити, јер оне могу доспети у руке неверника и јеретика, који се могу наругати изображеном благослову. Па и у православној породице кашика није икона и није крст; може отац њоме да лупи несташно дете, може да послужи у игри или да се ваља негде заједно са непотребним стварима; а кад тамо на тој кашици стоје два крста, један који представља сам благослов, а други ти урезујеш на рукаву руке која благосиља; знаћи два ће крста бити унижена, а то је грех!"

Макарије је обећао да убудуће неће правити кашике с "благословом"; желео је да још нешто пита старца, али није знао како. На крају је рекао:

-"Ти, оче, од каквог си рода?"

Старац је одговарао преко воље:

-"Ја сам од свих родова".

-"Можда си ти Рус?"

-"Не, ја сам Бугарин".

-"А откуд тако добро знаш руски?"

-"Живео сам на Морфану код једног руског старца јероманаха. Живео сам још и у скиту Свете Ане, на Капсокаливији и на Провати - једном речју, обишао сам разна места и на крају ми је Господ открио ово, где живим већ шеснаест година".

-"А колико година си живео на свим тим местима?"

-"Мислим - више од осамдесет; од како сам дошао на Свету Гору , нисам одавде излазио".

-"А колико је теби уопште година?"

-"Сто осамнаест".

-"Чиме се храниш и откуда ти долази одећа и све остало?"

-"Имам побратима (постриженик код истог старца), који је игуман на једном острву и он ми доставља, долазећи на барци свака три месеца".

На крају је Макарије питао да ли старац дозвољава да га још који пут посети. Овај је одговорио да чак и ако се одлучи на то, неће успети. Тако су се растали.

И заиста: решивши да после извесног времена оде старцу, Макарије је сву одећу издерао пробијајући се кроз непроходно грмље, исцепао је и ципале, али оно место није нашао. Идуће године је поново замолио оца Арсенија који га је посетио да га одведе на оно место; Арсеније му је испунио жељу и Макарије се уз исте оне тешкоће поново спустио до старчеве колибе. Али старца више није било међу живима: свежа хумка са крстом је сведочила о његовој смрти. А сахранио га је, како је закључио Макарије, побратим игуман који му је долазио. Ожалостивши се што није затекао старца, он је пошао према мору у које се слива бистри поточић што извире поред старчеве колибе. Приступ ка мору није тежак тамо при ушћу потока стоји бели крст који је служио као знак игуману.

Осим овог старца отац Арсеније шумар је знао за још три друга скривена старца; али о месту њиховог боравка никоме није хтео да каже, ма колико га молили. Значи да су били и да још увек постоје такви сакривени старци које нико не познаје сем оних који су највернији. Ево примера:

Пет година посла одласка Турака (око 1835.) сердари су ловили дивокозе под Атонским врхом. Једном у зору, пролазећи стрминама, набасали су на једног нагог старца, који је стајао на улазу у тешко приметну пећину. Зачуђени необичним сустретом, заподенули су разговор:

-"Благослови оче".

-"Бог благословио".

-"Како живиш?"

-"Благодарим Господу. А како пребива Света Гора?"

-"Врло добро, после одласка поганих Турака!"

-"Каквих Турака?"

-"Како каквих? Оних који су живели на Светој Гори после грчког устанка!"

-"Каквог устанка!"

-"Зар ти не знаш, да се десет година преливала православна крв не би ли се збацио турски јарам?"

-"Не, нисам знао. Нас је овде седморица, и никуда не идемо, и о томе нисмо знали!"

Ракавши: - "Благослови оче!" сердари одоше својим путем.

Касније када су дошли у скит Свете Ане, причали су о овом сусрету. Тада су се сакупили многи оци заборавивши и на старост и на немоћи и, засукавши своје мантије, трком су пошли да траже старца! Али старца нису нашли тамо где су га видели сердари, као ни оних других шесторо о којима је овај причао. Говорили су да су то вероватно оних седам најскривенијих подвижника, које је причешћивао познати духовник Христофор из Јанокопула.

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА стр. 36-40.

* * *

. . . "Ја сам одувек волео пустињу", каже. "Само не може се право у пустињу. Свака пустињачка келија припада неком манастиру, а када се њима јавиш да ти је доделе, рећи ће ти: "Ти си, брате нама овде потребан". Не може се одмах у пустињу. А потребан си када долазиш, и после тридесет година, и увек. Тако сам ја до дана данашнјег овде. Јер, нећу да одем на своју руку, без благослова. Зашто је живот у пустињи погоднији за монаха? Па зато што ради само за себе, само толико колико да избегне највећу монашку беду: да од другог мора да мољака за храну. А остало време онда може сам да распореди за молитву, на читање свог монашког правила, дању, ноћу, кад му одговара, али тако да црква никад није запостављена. Тако прави пустињак, који се високо успео, коме ни хране скоро више да не треба, може да ради сваки дан само помало, а све остало време да се моли, да се посвети Господу".

"А има ли данас на Светој Гори тих великих подвижника каквих је некада било, тих преображених стараца светитеља, какви су живели у египатској пустињи и које знамо из не тако давне руске књиге о странику", питам, и очекујем све, само не причу какву ми је испричао. Из подрума смо се попели у његову келију. Седимо уз фењер, нуди ме чајем, кроз прозор гледам сложену громаду Милутинове цркве у слабој светлости. Тишина којом се пролама чак и његов шапат (нисмо више у подруму па морамо да пазимо да не пробудимо друге), даје посебну озбиљност томе што говори, запечаћује његове речи чистом вером.

"Има их, како да нема", каже. "Има их разних овде на Атону, неколико стотина пустињака, можда и хиљаду. Могао си и сам да видиш неке од њих, оне што живе у келијама разасутим по каруљском стењу или у шумама на Провати. А највише око Кареје, по двојица, по тројица, по десет, или тако сами. . . Свако их може видети како обрађују своје баште, понекад им можеш бити гост, стајати заједно са њима на молитви. Има и таквих које ћеш тешко да видиш, јер се и не показују. Они живе далеко, кријући се од радозналаца, а силазе до манастира само једном у неколико месеци, да узму оно најнеопходније - уље за кандила, брашно за просфоре. Узму то, и брже натраг у своју самоћу. Кад овако као ти дођеш на Свету Гору само на неколико дана, треба да имаш велику срећу па да видиш неког од тих стараца. А ако случајно натрапаш на пустињу некога од њих, може ти се десити и да те тера. Ако, пак, будеш стрпљив и упоран, ако види да заиста желиш са њим да разговараш и да си због тога спреман и грдње да претрпиш, он ће пустити себи. Али тада...

Такво једно братство (кажу да је међу најстаријима братствима Свете Горе) видели су, ето, последњи пут пре осам година, а пре тога је било прошло шеснаест година, а да их нико није видео, а пре тога и не зна се колико. А ево како је то било последњи пут: Изашао неки млад монах, који је био у послушању код једног старца у пустињи, да се прошета ујутро после литургије, и у шуми не тако далеко од келије, одједном наиђе на пропланак на коме стоје непознати монаси, њих шесторица, опевају мртваца. Пришли су му и рекли да су они по традицији братство од седам чланова, да седмог, како види, управо сахрањују, и пошто је он први наишао, они га сада питају неће ли да им се придружи, да буде седми у братству. Слутећи о каквом се братству ради, монах пожеле да буде један од седморице, али не смеде да пристане не питавши старца код кога је био послушник. И похвалише га за то, и рекоше нека пита свог старца, јер такав и јесте монашки ред. Самовоља још ничему добром није довела, али да пази: када се буде враћао, мора да буде сам. Не треба они да буду објект нечије радозналости. Старца, међутим, када је чуо за седморицу, обузе чудан немир. Никако није могао да га сакрије, само је понављао да их мора видети, па макар после тога и умро. Кренули су да их потраже заједно, лутали су ниском шумом, саплитали се окамење, и видели само трње и шипраг и оштар жбун и суву траву и чкаљ и усијано небо. Ни питомог пропланка, ни загонетног братства није било, иако је млади монах био више него уверен да ће их лако пронаћи. Добро је познавао падину изнад келије, нису били далеко, али ипак. . . Лутали су сатима по жези, све док старац није схватио да их никада неће наћи, јер му није било суђено да их види.

А братство је то најсветије и најмолитвеније братство светогорско. Постоји о њима и старо предање - да ће управо они одслужити последњу литургију на Земљи, оваквој каква је, пре него што наступи време "Царства небеског".

Завршио је причу. Сад знам шта је његов, шта је светогорски идеал монаштва. Ово братство светих који својим молитвама спасавају свет. А спасавају га све дотле док живе и у срцима оваквих "обичних", "лоших" монаха.

Борис Зајцев и Павле Рак: СВЕТОГОРСКЕ СТАЗЕ, стр. 159-161

или Павле Рак: ПРИБЛИЖАВАЊЕ АТОСУ

[Јован Чакарески]

0110_hahaha :) 0202_238 bleh 0110_hahaha и  hvala

предивне су !!!! 0110_hahaha

[Дејан]

Геополитика доноси духовне поуке блаженопочившег старца Порфирија и старца филотејског и аризонског Јефрема. Старац Порфирије је један од највећих духовника у другој половини 20. века, не само у Грчкој, него у читавом православном свету. Дела старца Порфирија су преведена и на српски језик. Упокојио се деведесетих година прошлог века, оставивши иза себе богоугодна дела, мноштво душекорисних поука и много духовне деце. Архимандрит Јефрем Филотејски (познатији као старац Јефрем) је архимандрит и бивши настојатељ манастира Филотеја на Светој Гори, духовник неколико светогорских манастира и манастира у Грчкој, а такође и оснивач неколико манастира у Сједињеним Америчким Државама. Његово тренутно пребивалиште је манастир Светог Антонија Великог у Аризони.


Молимо Бога да се Његова воља испуни у нашем животу


Наше молитве не бивају услишене зато што нисмо достојни. Човек мора постати достојан да би се молио. Ми нисмо достојни зато што не љубимо свога ближњега као самога себе. Шта говори сам Христос? Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и тамо се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави тамо дар свој пред жртвеником, и пођи те се помири најпре с братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5, 23-24). Пре него што приступиш молитви, иди и помири се с братом својим, замоли за опроштај да би постао достојан. Ако се то не догоди, нећеш моћи да се молиш. Ако си недостојан, нећеш моћи ништа да учиниш. Када све доведеш у ред и припремиш се, онда идеш и приносиш дар свој.
Достојни постају они који желе и жуде да постану Христови, који се предају вољи Божијој. Немати своју вољу је врло драгоцено, то је све. Слуга нема своју вољу. Одсецање своје воље могуће је постићи на један једноставан начин – посредством љубави према Христу и посредством испуњавања Његових заповести. „Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби; и који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам“ (Јн. 14, 21). Неопходан је подвиг. Нама предстоји битка против господара таме овога света (Еф. 6, 12). Ми морамо да ступимо у битку с лавом који риче (1 Пт. 5, 8). Не смемо допустити да у борби победи свелукави.
Ради тога су неопходне сузе, покајање, молитва, милостиња, мољење праћено вером у Христа, а не маловерјем. Само нас Христос може спасти од мучне самоће. Молитва, покајање и милостиња. Ако немате новца, дајте макар чашу воде. И знајте да што се више освећујете, то више бивају услишене ваше молитве.
Не присиљавајмо молитвом Бога. Не молимо од Бога да нас избави од свега и свачега, од болести и томе слично, или да реши наше проблеме. Него молимо од Њега снагу и чврстину да поднесемо све. Као што Он с добротом куца на врата наше душе, тако и ми добродушно молимо оно што хоћемо. Ако Господ не одговара, престанимо да за то молимо. Ако нам Бог не даје оно што тако упорно молимо, онда Он за то има свој разлог. Бог такође има Своје „тајне“. Ако верујемо у Његов добар промисао, ако верујемо у то да је Њему познато апсолутно све у нашем животу и да увек хоће добро, зашто се не поуздамо у Њега? Молимо се једноставно и мирно, без страсти и насиља. Знамо да је прошлост, садашњост, будућност, да је све то познато, обнажено и откривено пред Богом. Као што каже апостол Павле: „Нема твари сакривене пред њим, него је све обнажено и откривено пред очима Онога пред којим ћемо одговарати“ (Јевр. 4, 13). Не изнуђујмо ништа. Такав напор наноси штету, а не добро. Не тежимо да добијемо оно што желимо, него препустимо то вољи Божијој. Јер што више жудимо за нечим, оно се све више удаљава од нас. Дакле, неопходни су стрпљење, вера и мир. Ако и заборавимо на то, Господ не заборавља никада, и ако је то на корист, Он ће нам дати оно што нам је потребно и када нам је потребно.
У молитви тражимо само спасење наше душе. Зар није рекао Господ: „Иштите најпре Царство Божије... и оно ће вам се све додати“ (Мт. 6, 33; Лк. 12, 31)? Лако, изузетно лако нам Христос може дати оно што хоћемо. Погледајте тајне. Тајна се нипошто не састоји у томе да се непрестано има на уму тражење нечег конкретног. Тајна је у томе да човек некористољубиво моли своје сједињење с Христом, не говорећи „Дај ми ово или оно...“ Довољно је рећи „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Бог нема потребе да сазнаје од нас шта нам је потребно. Он све то зна неупоредиво боље од нас самих, и даје нам Своју љубав. Задатак се састоји у томе да се на ту љубав одговори молитвом и чувањем Његових заповести. Молимо да се испуни воља Божија. То је најкорисније и најбезбедније за нас и за оне за које се молимо. Христос ће нам све дати у изобиљу. Када постоји макар и најмањи егоизам, нема ничега.
Да би Христос открио Себе унутар нас, наше срце мора бити чисто.

Из књиге „Старац Порфирије Кавсокаливит. Житије и беседе“



Опраштајте људима

Опраштање људима који су нам нанели штету, старац Порфирије је сматрао основом духовног подвига. Често је понављао речи молитве: „Да опроштено буде најпре онима који ме ожалостише“. У исповести је нарочит значај придавао том духовном греху, односно навади да памтимо зло које нам је неко учинио и да му узвраћамо злом, или горчином, или непријатељством. Желео је да наше душе буду трпељиве и незлопамтиве, пуне спремности на опроштај, и пуне љубави.



Како мисионарити

У мисионарској делатности треба примењивати истанчане методе како би друге душе примиле оно што им нудимо − речи или књиге − без рђавих реакција. Још нешто: што мање речи. Речи парају уши, а често и нервирају људе. Одјек, напротив, налазе молитва и живот. Живот усхићује, препорађа и преображава, док речи остају бесплодне. Најбољи мисионарски рад остварује се нашим примером, љубављу и благошћу.
У дискусијама треба да изнесете само мало речи о религији, и победићете. Оставите онога ко је другачијег мишљења да се искали, да прича, да прича... Ви се потрудите да он осети да има посла са мирним, сталоженим човеком. Постарајте се да утичете добротом и молитвом. А када узмете реч, говорите мало. Ништа нећете учинити ако будете говорили са жестином. Ако саговорнику, примера ради, кажете „Изрекао си лаж!“ шта ће произићи из тога? Ви сте као овце међу вуковима. Шта треба да радите? Споља будите хладнокрвни, али у себи се молите. Будите спремни, упућени у проблематику; говорите са смелошћу, али и са светошћу, благошћу и молитвено. Али да бисте ово чинили, треба да постанете свети.



Љубав је изнад свега

Оно што треба да заокупља нашу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо − молитва, савет, опомена − све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог који осећа да ли га волимо или не волимо, и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа.




Злобу других треба да осећамо као болест

Злобу другог човека треба да осећамо као болест која њега мучи, од које он пати и од које не може да се избави. Стога гледајмо на своју браћу са саосећањем и понашајмо се према њима учтиво и благородно, изговарајући у себи са простотом срца молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, како би божанска благодат ојачала нашу душу да не бисмо никог осуђивали. У нашим очима сви треба да буду свети. Сви ми носимо у себи истог старог човека. Ближњи, ма какав да је, јесте тело од нашега тела, јесте наш брат, а ми никоме нисмо ништа дужни, осим да љубимо једни друге, по апостолу Павлу (Римљ. 13,8).






Познати старац Јефрем Аризонски, светогорски монах, предсказује:


Иду тешки дани









„Треба бити спреман јер ће ускоро почети велике тешкоће“


Ово предсказање је било речено игуману једног манастира на Светој Гори, који је недавно посетио старца и поставио му питања о даљем развоју догађаја у Грчкој. Старац каже савршено јасно: „Иду врло тешки дани...“ Манастир је већ укључен у „кризну групу“, а игуман сноси одговорност за то да припреми манастир за врло тешке дане на неодређено време.
Све ово што је речено могло би се схватити као злобна шала. Али није тако... Нажалост, будућност је и те како видљива, чак и голом оку, јер сви можемо да видимо оно што долази, то јест, несрећу и глад...
„Не могу да разумем људе. Сви питају: ’Хоће ли мене погодити нове мере?!’ Искрено, не могу да разумем до које је мере савремено друштво разједено, па чак и људи који живе у овој земљи. Нико не показује бригу за свог ближњег. Нико се не брине и не узнемирава због проблема који куцају на врата његовог суграђанина, његовог суседа. Сви размишљају о томе како ће се те ’мере’ одразити на њиховим властитим интересима...
Искрено верујем да ће нам Бог пружити могућност да заједнички савладамо тешкоће. Грчко православље је дало велике савремене људе који су посветили себе Богу у својим напорима, који су водили битку за спасење људских душа. Отац Порфирије, отац Пајсије, отац Јосиф, то су старци који су проливали крв у свом подвигу за људе; у тој борби они изгоне несрећу и зло из срдаца људи који су им долазили... Каквог већег морала може бити? Зло је разбило породицу, образовање. Оно је разбило сваку ћелију друштва, и сада доживљавамо последице тог рата. Људи јуре и не показују бригу за своје ближње. Друштво које смо ми познавали више не постоји. Данас влада егоизам... Зашто? Зато што су неки људи само глумили грчку природу и карактер, те су упропастили све оне особине које су биле својствене Грцима, а које би се могле спасти. Не разумем! Егоизам живи и влада, док је обмана постала ’дар’. Одрасла су поколења која су научена како да отимају. То је у сваком погледу неразумно... Наравно, што више ’отмеш’, то ћеш се више трудити да избегнеш казну. Бог то види. Данас је неопходно дати неким људима велики шамар, уздајући се у то да ћемо ићи у животу заједно, као што се догађа и с пијаним човеком...“
То су те потресне речи које ми је данас дао за размишљање светогорски монах. Глас му је задрхтао услед узбуђења и бриге због онога што се данас догађа.
„Моли се“, рекао ми је. „Говори и другима да се моле. Не заборави и држи на уму оно што сам ти говорио. Па где је та одважност оних за које нису постојале никакве препреке? Где су она храбра деца која су дала своју крв за све нас? Ова земља је натопљена крвљу. Велико зло је то што њом владају туђи и недостојни људи... Молите се!“
Шта да кажем? Сетио сам се речи старца Јефрема Аризонског: „Долазе врло тешки дани. Пазите на своју душу. Сакупите се и дајте себи подвиг...“ То је говорио пре неколико месеци. А данас већ постаје јасно: „У септембру ће почети тешкоће...“
Старчеве молитве се узносе за све нас. Али ми постављамо питање шта треба да учинимо како бисмо помогли самима себи. Ми смо просто забринути хоће ли нас погодити те мере. „Неко треба да вам каже да не живите у сну, нити у кошмару. Ви живите у ужасној реалности која се стално погоршава...“ А ми себи постављамо питање: „Хоће ли ме погодити нове мере?“


Константин

Извор: Православни апологета

[Дејан]

Монах Мојсије

Скит Св.Пантелејмона

Света Гора

Може ли се унутар Свете Горе наћи духовник узраста стараца Пајсија, Порфирија, Јосифа и других?

Отац Мојсије: Једно вече примио сам телефонски позив од једне жене.

"Оче Мојсије, сада када је старац Пајсије преминуо, ко је заузео његово место"?

-Одговорих: То је ваш духовни отац.

"Да ли га знате?"

-Не!

"Онда зашто то кажете?"

-"Слушајте госпођо, светост није преносива, али је остварива. Уколико се особа не бори са стрпљењем, светост се не може пренети

" Хвала "..

Њој се вероватно није допао мој одговор. Људи су данас у потрази за брзим и лаким решењима. "Брза храна" секуларног живота пренета је на духовни живот. Чак и побожни нису уопште спремни да сачекају и потрпе мало. Они желе тренутна решења њихових проблема. Зато траже врлинскe старце да одмах реше њихове проблеме. Они не желе да истрају у молитви, да се смире и покажу стрпљење.

Ако они не могу да пронађу овакве старце, они их стварају. Најгоре је што верују да су они свеци. Највећи проблем данас је лажна светост. Нека нас Господ спаси од тих лажних светитеља. На Светој Гори постоји изрека: "Лако се обманути, али се тешко избавити из заблуде ".

Блажен врлински старац Пајсије је говорио: "Онај који сматра за себе да је добро, најгори је од свих, јер он никада неће отићи код лекара." Потрага за врлинским старцима данас досеже до неразумне скале, и сам старац се доживљава као гуру, чаробњак или гатар. Обе стране морају бити нарочито опрезне. Неки људи приписују старцима своје личне ставове, веровања или фантазије о крају света, пророчанствима, демонима, антихристу, о ратовима и о жељеном повратку двораца у Анадолији. Ми смо били благословени много пута да целивамо руку блаженог старца Порфирија Кавсокаливита (+1991), Пајсија Светогорца (+1994), неке од духовних чада старца Јосифа Исихасте (+1959) и многих други.Данас засигурно да на Светој Гори и другде постоје побожни старци, које њихови обожаваоци називају 'светци'. Докле год постоји црква и Света Литургија служи свети ће се родити. Свети Дух не касни, не спава и не престаје да надахњује. Међутим, светост воли анонимност, тајност и непостојање почасти. Светост не поседује светлећу налепницу, мапу пута, путне знакове, светла и рекламе. Он, који објави да је светац, престаје то да буде. Ми смо у процесу објављивања великог Светогорског Старечника са око пет стотина врлинских личности 20. века.

Света Гора је названа "светом" због светости њених монаха. Светогорско кандило светитељства се никада није угасила. Она наставља да светли и данас, тешећи многе људе.

Manastir Glogovac

[Дејан]

Шта је то старчество? То је посебна институција духовног руковођења, још у давним временима органски изграђена у Православној Цркви, пре свега у монашким срединама. Један од савремених подвижника из светогорског манастира Филотеја, старац Лука, каже: «Онај, ко оставља свет да би постао монах, оставља га - не зато што га мрзи, нити што га се гнуша, он, уствари, оставља грех и зло овога света. У мери у којој се он одвоји од света, у толикој мери се помоћу благодати Божије и исцели, а, онолико колико се исцели, толико схвата како овај свет страда. И, у коликој му мери постаје лакше од тежине свога греха, у толикој мери му Љубав Христова, која улази у њега, отвара срце да би и он могао да прими грехе других, да би дао целог себе».

Старец је онај монах, који је достигао висину јеванђељског савршенства: молитве, смирења, вере, љубави, и, који као искусни планинар, постане способан да на те висине води и друге. Епископ Зарајски, Меркурије, о схиигуману Илији, духовнику данашњег Патријарха, каже: «Степен смирења и стална унутрашња молитва, толико су овладали њиме, да је то исто као што можеш да дишеш, слушаш или гледаш. Чак и кад говори, он не престаје да се моли. Када сам једном разговарао са њим и причао му о свом животу, схватио сам да ја њега, заправо, ништа и не питам...»

И нехотице се сетим речи Спаситеља, наведених у Јеванђељу по Јовану: «Тога дана Ме нећете питати ни о чему» (Јн 16,23).

У чему је онда једно од главних послушања монаха? По речима недавно почившег светогорског монаха Јосифа, ученика старца Јосифа Исихаста, то је чување чистоте ума: «Ипак, монах је - ум, који треба да се усаврши кроз унутрашње обраћање, где се догађа додир човека са Богом, када долази до просвећења или очишћења срца.

Управо то је Господ наш рекао Самарјанки: «Бог је Дух и тражи оне који ће Му се поклонити у Духу и Истини». И, лично мислим да монах мора да се бави управо овим. Дакле, видите да је управо ум начин нашег општења са светом. Односно, ако желимо да одбацимо безумље (паралогон), односно закон изопачености, и да се поново сјединимо са Богом, онда то чинимо преко ума. Тада закон изопачености и безумље, које дејствује у нашим чулима, делују и на ум, и, ако се ум не супротставља, он га заробљава и доводи до безумља. Ипак, ако је ум здрав, он не дозвољава чулима да се приближе и да желе безумље. Ум, дакле, контролише чула, и зато се монах истински и посматра као ум, који гледа ка Богу. И зато је истинско послушање монаха - држање ума.

Поставља се питање: како ово да се постигне када је цео савремени живот устројен - по закону изопачености и изругивања, изнад вере у Бога, изнад здравог разума и изнад људске природе?

Један од одговора је: држање ума може да се постигне помоћу чврсто утврђеног и одређеног програма живота; помоћу извршавања молитвеног правила и устава; кроз непрекидно духовно усавршавање; кроз послушање, смирење и одсецање потребе за неприродним стањима. Карактеристичне су речи игумана Дохијарског манастира, оца Григорија, изречене као одговор на питање намесника Валаамског манастира, Епископа Панкратија: «Како се моле ваши монаси? Да ли врше умну молитву?»

Отац Григорије је одговорио овако: «Од многих монаха ми не захтевамо умну молитву, а тешко је и дајемо. Ја сматрам, и чак верујем, да је умна молитва небеска творевина, и да јој морамо прићи са великом пажњом и веома опрезно».

Архимандрит Григорије (Зумис), настојатељ Дохијарског манастира

Постоји молитва (еуцхе), и умна молитва (еуцхе просеуцхе). Прву треба неизоставно творити, а друга није у нашој власти, већ у власти Бога. Проблем савременог светогорског монаштва јесте у томе што су многи монаси млади, и што долазе из света, који је већ сасвим другачији он оног који је био до 196о. године. У нашој земљи капитализам, материјализам и хедонизам учинили су исто што је учинио комунизам у вашој. Они су срушили духовно наслеђе нашег народа. Моји родитељи су били неписмени, али, све што се тиче живота Цркве, ја сам знао. Моје дечије године је обележило дружење са мојом тетком, монахињом, која је свакога јутра чинила 300 поклона, и поново, свако вече - 300 поклона. Зато у манастиру ја нисам имао проблема: све што сам радио код куће, радио сам и у манастиру.

Код данашње омладине тога више нема, и готово да ни везе са Црквом више нема - једноставно, та веза је покидана. Када савремени, млади људи дођу у манастир, они ништа не знају. Њих морамо свему да учимо: и како да стоје у цркви, и како да се крсте, и како да седе за трпезом (јер, они су код куће научили да ставе ноге на сто), па чак и како нормално да користе тоалет. Људи долазе у манастир са осећањем безобразлука, непоштовања старијих, са потпуним одсуством смирења, тако да је често неопходно одређено "пуштање крви". Он још нема ни 18 година, а већ је начинио све грехе, које и можеш и не можеш да замислиш. И зар се са таквим људима спремате да причате о умној молитви, и да се са њима бавите умном молитвом??? Не, и још једном - не! Многи данас причају или пишу о умној молитви, међутим, питању како да је стекнемо, буквално посвећују тек једну до две странице, а десетине и стотине страница - пишу о њеним плодовима. То је исто као када силно хвалимо поморандже, а заборављамо како се оне узгајају. Ето, ти се трудиш, садиш дрво, заливаш га, ђубриш, а о томе ни речи. Само о плодовима, јер, они су укусни и сви их воле. Тако и ми волимо да се улагујемо и да ласкамо монасима, да их уљуљкујемо речима о умној молитви, али, пре свега - о њеним плодовима. Неки игумани и монаси са Свете Горе воле да дођу у Грчку, у Солун, и у друге градове, где се прича о умној молитви, где их са узбуђењем слушају масе народа, посебно жене. А шта то они говоре? О ватри у срцу, о болу у срцу, и тако даље, али, не и о покајању... Свему томе морамо да приступамо са великом пажњом. Те речи могу да буду истинске, а могу да буду и - прелест... А, прелест је нешто најгоре што човека може да задеси.

Па, како да стекнемо умну молитву? Кроз испуњавање Заповести Божијих, преко борбе са страстима, као и помоћу стицања врлина Христових. Ако је монах чревоугодник, ако хули, оговара, пије, о каквој умној молитви може да буде речи?

Навешћу један пример: Старац Амфилохије, мој учитељ, никад никога није осуђивао. Живео сам са њим 15 година и од њега нисам чуо ни једну реч осуђивања. Он је, дакле, био прави делатељ умне молитве.
И још један случај: Једног летњег јутра старац је седео у својој келији. Био је нешто болестан, тако да смо обично сваких пола сата улазили код њега. Када је заспао на фотељи, дуже време нисмо улазили код њега у келију, поштујући његов мир. На крају, када је прошло подоста времена, дошли смо код врата и покуцали. Одговора није било. Нисмо издржали и тихо уђосмо у келију. Он је у својој фотељи седео потпуно непомично, као да није жив. Ја приђох ближе да погледам да ли је старац жив, и угледах како његова рука полако пребира бројанице. А онда, као да се прену, исправи се у фотељи и упита:
«Да ли је прошло много времена?»

«Не много...», одговорих.

Тада он стави прст на уста и рече: «Пст, ћути о овоме».

О томе сам ћутао све до његове смрти. Ми смо осећајни људи. Ми гледамо, слушамо, осећамо. Али, ако хоћеш да се бавиш умном молитвом, мораш да се одрекнеш свих својих осећања. А, да ли можеш? Не можеш? Онда немамо шта да причамо о умној молитви. Она је за оне који су се усавршили, а не за почетнике».

Али, поставља се питање: зар молитва може да буде механичка, несвесна? И зар слепо послушање само по себи мења човека? Светогорски старци и на ово дају свој одговор, јасан и трезвен. Послушајмо шта каже отац Григорије, игуман манастира Дохијара на Светој Гори: «Баш због тога уводим братију у тајне Цркве и у круг црквених празника. Ја им не причам дуге приче, јер ја нисам научник, тим пре - нисам старац тајноводитељ. Једноставно, ми у цркви читамо проповеди великих отаца Цркве, затим им ја у трпезарији тај текст тумачим. На пример: на дан славе Вазнесења Господњег у цркви смо читали проповед Епифанија Саламинског и Прву беседу светог Јована Златоуста. У трпезарији смо читали Другу беседу светог Јована Златоуста, а затим сам их објашњавао. У свом објашњењу настојим да подвучем суштину Празника, да беседим о његовој Тајни, јер овај Празник - на свој начин јесте Тајна Цркве.

Старац Амфилохије каже: «Највећа молитва је - богослужење свих 24 часа (односно, целодневно богослужење). Само из њега може да израсте добар монах, прави монах».

Међутим, шта то монаха чини правим монахом? По речима оца Григорија, то је послушање и потпуно одсецање своје воље, и зато он каже: "Монах са својом вољом - није монах. То је апсолутно немогуће. Зато, ако хоћеш да постанеш монах, неопходно је "пуштање крви". Зато, када видим да послушник, како долази са својом вољом, тако и опстаје са њом - враћам га кући. Одмах кући! Захтева се потпуна послушност игуману. Тражим је - не због тога што сам ја светац, него због тога што је монаху неопходно да одсече своју вољу. Јер, то је потребно њему, монаху".

Ипак, често се питамо: како да тражимо послушање од монаха, а да не пренаглимо у томе? По речима оца Григорија, морамо да расуђујемо, морамо да обратимо велику пажњу на послушника, да се старамо да спознамо његов душевни склоп, његову психу: "Смирујте га, али не оштро, и, да би ишао у потребном смеру, ограничавајте га. Немојте га оптерећивати одмах, већ постепено, и у зависности од тога како се држи. Ако се држи добро, оптеретите га колико треба, али, опет - не одмах. Ако он једва стоји, љуља се, не оптерећујте га много".

Али, шта да радимо ако неки брат не слуша? Како да га усмеримо на прави колосек? Одговор је једноставан: урадите оно што је он требало да уради! На пример: један брат није извршио послушање, али, ни опроштај није тражио. Тада му отац Григорије рече: "Опрости ми, брате". Он се постиде и оде да изврши послушање.

 

Али, то јесте тако на Светој Гори у манастиру високог духовног нивоа. А како се одвија комуникација стараца са мирјанима?

И овде бих желео да своје искуство са овим поделим са Архимандритом Јованом (Крестјанкином), старцем Псково-Печерског манастира. Имао сам прилику да током својих дечијих и младалачких година, дакле, од 1980-1890. повремено са њим поразговарам. Средином 1980-их година било је веома тешко доћи до оца: постојала је прећутна (вероватно у сагласности са властима) наредба намесника манастира, оца Гаврила, да никога не пушта код старца. Па ипак, (то је већ било чудо), нас је старац примио. Сећам се како је тешио маму и отклонио све њене бриге, како ју је умирио и одушевио. А мене је упитао: "Владо, шта ти желиш да постанеш?" У то време, како сам био занесен историјом, одгворих : "Историчар". Старац мало заврте главом: "О прошлости не може да се прича баш све. О данашњици уопште - мора да се ћути. А будућност - она је од нас скривена. Боље је да се бавиш језицима. Они ће бити корисни за све".

Сада се већ запитах: куда даље да се иде? Да ли у енглеску школу или у историјско-књижевну... И сада памтим како је отац Јован невероватно наступио... Он никада није давао безусловне наредбе, јер је знао да их ми, тако слаби, не можемо да носимо. Зато је само топло саветовао: "Можда је боље да пођеш у енглеску школу, више је аполитична".

А ја, грешни, не послушах га: енглеска школа ме одбијала од себе због могућих контаката са децом партијске номенклатуре, док се о лењиградској Историјско-књижевној школи бр.27 ширила таква слава као да је то оаза слободољубља и културе, историјских наука и компетенције вођења књижевних предавања. И, ја изабрах њу.

Готово да сам се одмах тада уверио у прозорљивост оца Јована: директор школе, веома препреден комуниста и политикант, одмах ме "узе на око", а следеће године, видевши крст на мом врату "откри тајну дечака верника". Углавном, нисам прошао без авантура и непријатности, које бих избегао да сам послушао старца. Будући да нисам био комсомолац, школу сам ипак завршио. А, онда се опет запитах: "Куда даље?
Најреалнији пут ми се чинио - Москва, где су већ дували ветрови перестројке. Желео сам да се упишем на Историјски факултет Московског Државног Универзитета. Отишли смо по благослов код оца Јована и испричали о условима и у Лењинграду, али и у Москви. Он се веома узнемири: "У Москву? Зашто да се одвајаш од куће? Упиши у Петербургу".

И опет сам поступио по својој вољи: отпутовао сам у Москву, где сам се осрамотио, јер сам пао већ на саставу. О резултатима смо упознали оца Јована и добили од њега утешно писмо у коме је, између осталог, писало: "Веома се радујем што Владимир мора поново да се упише, и то код куће. Нека се смири на Филолошком факултету у нади да ће се временом бавити послом који воли".

Ово је написано 1987. године. Од тог времена сам се бавио многим стварима, али, чистом историјом сам почео да се бавим тек 2003. године, дакле, три године пре смрти старца. И, тада сам осећао како сам по његовим молитвама успео да добијем посао на Историјском факултету.

Сваки сусрет са оцем Јованом за мене је био празник. Чак и кад није имао ни мало времена, пролазећи поред нас говорио је: "Свима благослов! Свима благослов!"

Од разговора са оцем Јованом остајао је не само чудесан, светао утисак - он је давао и конкретне, зачуђујући разумне, јасне и благовремене поуке. Он је снажно осећао и дух човека, који би му се обраћао, и све то утапао у дух времена. Ево само једног од његових савета да би ме уразумио: "Ми све гледамо кроз Наполеоне... Милиони двоногих створења за нас су само средство... Видиш, Владо, ми се нећемо бавити наполеоновским плановима. Тихо, полако. Никога не осуђуј, никога не љути, и, свима - моје поштовање".

Разборитост је прожимала његове пастирске савете. Још 1985. године, крајичком уха сам чуо његов разговор са једним свештеником: - "Зашто је отац Н. увео појединачну исповест? Па још сат времена са сваким? Времена су таква да увек може да дође гласник са пером у шеширу и да каже: "Сви да се разиђете!" Заједничка, и само заједничка исповест, одмах".

Причао је он и о својој робији и затвору, али без увреде, тим пре - без гнева. Позивајући нас на будност и пажњу рекао је: "1945. године после Победе, у еуфорији су могле да се чују речи: "спољашњи непријатељ је уништен, а унутрашњи се, заједно са Црквом, примирио".

А онда, када су ме 1950. године затворили и показали моје пријаве, као и оно што су прислушкивали, постало је јасно - узалуд су се радовали. Зато се и сада мора пажљиво. Пажљиво, опрезно, тихо, полако". (Овај разговор је вођен 1986. године).

Када је отварен Јовановски манастир на Карповки (још као метох Пјухтицког манатира), старац се веома радовао и бодрио оне који су се трудили око отварања, говорећи: " Хајде, радите брже. Ускоро ће се Естонија одвојити... Али, када би у Русији, у манастиру, макар ћошкић неки био". (Овај разговор се водио 1988. године, када још ништа није било јасно).
Видео је он не само грехе и несрећу совјетског периода, већ и оно шта нас је очекивало. 1988. године старац је писао: «Ви пишете да се храмови отварају. То је добро - али, да ли је баш толико добро? Храмови се отварају, а душе затварају... И, ко ће их отворити?»

Још се сећам његовог пророчанства о глобализацији, тим пре о једној нашој познаници, која је желела да отпутује у емиграцију: «О овој М. - ћутим. Што човек посеје - то ће и пожњети... А беда свуда стиже и од ње се нећеш сакрити ни у каквој Америци».

Све је он видео, и домаће - атеистичко убијање душе, и западно - глобалистичко и материјалистичко.

Протојереј Василије Јермаков

Не мора да значи да само монах може да постане старац... Не! Старац може да постане и бели свештеник, ако је у свом животу достигао монашку висину, чистоту и духовну оштроумност. Желео бих да поделим успомене на оца Василија Јермакова. Имао сам срећу да са њим разговарам од 1999. године, све до његове смрти - 2. фебруара 2007. Отац Василије Јермаков рођен је у граду Болхову, Орловске области, тако да се у њему истински пројавила ширина јужног руског карактера, и снага руског духа. Преживео је и рат и окупацију, а био је протеран и у логор. Пред крај рата је служио у Совјетској војсци. Репресије, ратно пустошење... све се то догађало пред његовим очима. Али, ова страшна искушења њега нису сломила, само су га духовно прекалила и укрепила. Он је рекао да му је рат открио пут ка Богу.

За време окупације, када су цркве почеле да се отварају, старац користи могућност да слави Бога. И, без обзира на страх, бојазан, он је у цркву ишао, молио се, служио. Касније ће одредити крсни пут многих руских људи, које су Немци прогнали из свог родног места. Спасио га је отац Михаил Ридигер. Од тог времена је и кренуло његово дружење са оцем Михаилом и његовим сином Алексејем Ридигером, потоњим Најсветијим Патријархом Московским и целе Русије, Алексијем ИИ.

После рата отац полази на Богословију. Без обзира на потешкоће и проблеме, јер је био на окупираној територији, успео је да се упише. Морао је да учи баш у периоду гладних година, када ни хлеба није било довољно и када се пребројавала свака цепаница... Али, из љубави према Господу, он је то све снажно и мушки подносио.

Након примања свештеног чина неколико година је служио у Никољском храму Санкт-Петербурга. Сада се сећа како су то биле чудесне године, када су се молили људи, који су прошли време Блокаде, и, који су знали шта је патња. Имао је прилику да служи са свештеницима који су прошли рат и који су преживели Блокаду. Посебно необичан био је отац Александар Медвецки.

Из Никољског храма оца Василија су удаљили због самосталности и снаге духа, због храбрих проповеди и због тога што је својим парохијанима стално говорио: «Стрпите се, ова власт ће убрзо отићи». Удаљили су га на Серафимовско гробље, и ето, тамо је процветала духовна башта, чудесни центар духовног живота, који је пред крај његовог живота постао не само сверуски, већ светски. Њему су долазили људи из свих крајева света - Европе, Америке... Један његов свештеник био је Холанђанин, а то није ни мало случајно, јер се код оца Василија током дугих година његових молитава открио чудесан дар пророштва, дар вођење душе човечије и диван дар молитве за ближње. Лично сам на себи осетио његов дар прозорљивости. Долазим једном на исповест, а он ми одједном рече: «Владимире, трчи у Москву, а ја ћу за тобом».
Ја упитах: «Оче, како знате да треба да путујем у Москву на конференцију?»

Он каже: «Ја све знам...»

Ужасно се гнушао свега што је лажно, а није волео ни озлојеђене политизације нашег времена. Једном дођох на исповест, испричах му све, а он ће: » То су све глупости, ситнице. Да ли си се бавио политиком?»
«Јесам».

«Ето, од тога је требало да почнеш».

Много је патио у души, а посебно је патио због разврата руског човека, због безумља омладине, због неправде, која царује у нашем друштву. На проповедима је о томе много говорио: «Неки тако лудо иду кроз живот, пењу се на главу ближњима, а онда се нађу, или у болници, или у тамници. А онда пишу писма натопљена сузама: «Опростите, помозите, нисмо знали...». Ма, све сте ви знали, све сте прекрасно схватали и онда када сте се у име вашег гордог «ја» играли са туђим животима».

Отац је посебан однос имао према Исповести и Евхаристији. Много се бунио против површности, потрошачког и гордељивог односа према Евхаристији, које се гајило и гаји у «кочетковским» срединама. Он их је називао «издајничким». Говорио је: «Причешће није таблета, већ велика Тајна».

Како је лично доживљавао Тајну Евхаристије, говорио је: «Ево, прилазите, а да ли у свом срцу осећате Господа? Осећате ли Свето Причешће онако, како је потребно да Га осећате?»
Често су ова питања остајала без одговора.

Људе је «извлачио» из најтежих и најсложенијих ситуација, људе, које је свет учинио својеглавим, поремећеним, ослабљеним и разбијеним од овог и оваквог живота. Он их је окупљао и поново чинио људима, који имају циљ у животу, који су постали дисциплиновани, пажљиви, верујући, христољубиви. И сада, а и тада, парохија му је била посебна. Отац Василије је одиграо велику улогу у животу и нашег града, али, и у животу свог родног града Болхова. Много је помогао како у оснивању црквене изградње, тако и у духовном просвећивању његових житеља. Пред крај свог живота он је одиста постао сверуско духовно светило. Био је човек пророчког духа, човек, који је много туговао за Русијом, једном речју - човек светог живота. И док буде живе Цркве, овакви светионици ће неугасиво светлети на Њеном небу. И док постоји жива Црква, у њој ће увек живети с в е т и с т а р ц и.

Ђакон Владимир Василик
Превод с руског: Танкосава Дамјановић

 

IZVOR

Ово порука је постављена и на насловној страници. Погледајте!

[Срђан Ранђеловић]

 

Питање Валааском старцу: Који старци (старице) у данашње време помажу људима? Ако Вам није тешко, напишите ми, молим Вас, како се могу наћи?

 

Одговор: Људима не помажу старци и старице, већ Господ преко њих. Он ће Вам послати старца, ако је то Њему угодно и ако је Вама то потребно за спасење. Али, ту треба бити опрезан, јер се многи људи представљају као старци, а то у ствари нису. И још нешто, ако човек не верује свештенику, духовнику, а потребан му је само старац, он се онда налази у прелести. Још једном понављам: Господ ће Вам послати старца по Вашим молитвама, ако је то Њему угодно и ако је то неопходно за Ваше спасење. Треба имати поверење у Господа, и смирење.

http://manastirglogovac.blogspot.com/2011/12/blog-post_21.html

[Дејан]

Među onima koji su bili udostojeni da im Starac bude "lični lekar", bio sam i ja, i pored moje nedostojnosti. Već pri našem prvom susretu, kad je dodirnuo moju ruku i oslušnuo mi puls, Starac mi je ukratko postavio lekarsku dijagnozu. "Vidim da imaš problema sa zdravljem", rekao mi je. "Očite su teškoće sa nervima i sa cirkulacijom". Tim rečima sažeo je stanje mog zdravlja. Lekari su ranije ustanovili te probleme, ali su se zadržavali uglavnom na osetljivosti nervnog sistema i na nepravilnosti cirkulacije krvi. Starac je bio potpuno precizan. Njegova dijagnoza "problemi sa nervima i cirkulacijom" nije bila slučajna jer se radilo o dva zasebna problema sa jedinstvenim vidom. Zaista, kako su pokazala kasnija lekarska ispitivanja, problem sa nervima bio je povezan sa problemom cirkulacije i uticao je na njega - ali i obratno.

U jednom vremenskom periodu imao sam izražene tegobe sa migrenom i vrtoglavicama. Pomenuo sam to Starcu, a on mi je rekao: "Vidim da tanušni kapilari ne hrane dovoljno ćelije mozga. Nešto se dešava sa osteofitima i sa uhom. Ne mogu ti više ništa reći; nećeš me razumeti, jer su te unutarnje funkcije veoma složene".

[verum est in beer]

Među onima koji su bili udostojeni da im Starac bude "lični lekar", bio sam i ja, i pored moje nedostojnosti. Već pri našem prvom susretu, kad je dodirnuo moju ruku i oslušnuo mi puls, Starac mi je ukratko postavio lekarsku dijagnozu. "Vidim da imaš problema sa zdravljem", rekao mi je. "Očite su teškoće sa nervima i sa cirkulacijom". Tim rečima sažeo je stanje mog zdravlja. Lekari su ranije ustanovili te probleme, ali su se zadržavali uglavnom na osetljivosti nervnog sistema i na nepravilnosti cirkulacije krvi. Starac je bio potpuno precizan. Njegova dijagnoza "problemi sa nervima i cirkulacijom" nije bila slučajna jer se radilo o dva zasebna problema sa jedinstvenim vidom. Zaista, kako su pokazala kasnija lekarska ispitivanja, problem sa nervima bio je povezan sa problemom cirkulacije i uticao je na njega - ali i obratno.

U jednom vremenskom periodu imao sam izražene tegobe sa migrenom i vrtoglavicama. Pomenuo sam to Starcu, a on mi je rekao: "Vidim da tanušni kapilari ne hrane dovoljno ćelije mozga. Nešto se dešava sa osteofitima i sa uhom. Ne mogu ti više ništa reći; nećeš me razumeti, jer su te unutarnje funkcije veoma složene".

Јел си се на крају излечио и која је била дијагноза, да ли је погодио?

[Дејан]

iz keca u dvojku

[JESSY]

                                                         

 

Sv. Amvrozije Optinski

Starac, na grčkom Geron, ne mora biti star godinama, ali je mudar u svom iskustvu. On  zna Božanske istine i blagosloven je od Gospoda "očinstvom u duhu" tj, darom da rukovodi druge na putu poznanja Istine.


Ono što on nudi svojoj duhovnoj deci nisu prvenstveno moralane pouke i pravila života, nego jedna lična duhovna veza. "Starac" kaže Dostojevski, "je onaj koji uzima tvoju dušu i tvoju volju u svoju sopstvenu." Učenici Oca Zaharije znali su da za njega kažu: "to je kao da je on imao naša srca u svojim rukama."



Starac je čovek unutrašnjeg mira, uz koga na hiljade njih može naći svoje spasenje. Kao plod njegove molitve i  samoodricanja, Sveti Duh dao mu je dar razboritosti, omogućivši mu da zna tajne ljudskog srca, te on odgovara ne samo na pitanja koja mu drugi postavljaju, nego vrlo ćesto i na pitanja koja nisu pitana.

Pored dara oštroumnosti, on poseduje i dar da duhovno leči druge - dar da ozdravi ljudske duše, a vrlo često i njihova tela. To duhovno izlečenje on daje ne samo svojim savetima,nego i svojom ćutanjem i svojim prisustvom. Njegov savet je važan, ali je daleko važnija njegova molitva.  On se stalno moli za svoju duhovnu decu,poistovećuje se sa njima, raduje se u njihovim radostima i  prihvata njihovu tugu kao svoju sopstvenu.

On uzima na svoja pleća teret njihove krivice i teret njihovog nemira. Starac može biti samo onaj ko se uporno i stalno moli za druge.

Ako je Starac sveštenik, obično je on i ispovednik. Ali Starac,  po delima Dostojevskog ili u primeru Oca Zaharije, više je od sveštenika-ispovednika. Ne može niko biti imenovan za Starca od strane nadređenog  crkvenog lica. Ono što se zapravo događa jeste da Duh Sveti govori direktno srcu verujućeg naroda, govori da ta i ta osoba poseduje dar od Gospoda, te da duhovno vodi i isceljuje druge.

Pravi Starac je jedan proročki lik, a ne službena institucija. Iako najčešće sveštenik monah, on isto tako može biti i sveštenik u braku, ili monah koji nije imenovan za sveštenika, ili čak, ali mnogo ređe, monahinja, ili mirjanin ili mirjanka koji žive u svetu. Ako Starac nije sveštenik, on najčešće šalje svoju duhovnu decu na ispovest. Odnos duhovnog čeda i duhovnog Oca je individualan.


Neki posete Starca možda jednom ili dva puta u životu, i to u momentu teških nevolja, dok su drugi u stalnom kontaktu sa svojim duhovnim Ocem, pa ga viđaju ne samo mesečno , nego i svakoga dana. Ne postoje pravila unapred propisana. Duhovna veza između Starca i duhovnog čeda uzrasta sama od sebe, pod vođstvom  Svetog Duha.
Ta duhovna veza je jedan lični odnos. Starac ne primenjuje neka propisana pravila, naučena iz knjiga. On gleda na svaki slučaj posebno, na svaku ličnost posebno, i prosvetljen Duhom Svetim , on nastoji preneti volju Božiju toj osobi . Pravi Starac poštuje i razume različitost karaktera svakog pojedinca, on ne guši ličnu sobodu svoje duhovne dece. Naprotiv, on tu slobodu  poštuje i osnažuje.


Njegov cilj nije da njegova duhovna čeda steknu mehaničku poslušnost, nego on teži da svoju duhovnu decu dovede do jedne duhovne zrelosti, koja će im pomoći da duhovno ispravno odlučuju sami za sebe. Svoj svojoj deci on pokazuje svoje pravo lice, pre nego što je u velikoj meri to njegovo lice bilo skriveno za njih. Njegove reči  su kreativne i pune života, koje potstiču osobu da ostvari na izgled nemoguće. A sve se to postiže samo ako Starac voli svoje duhovno čedo bez rezerve. Štaviše, ta duhovna ljubav trebalo bi da bude uzajamna. Starac ne može nikoga privoleti sebi. Osoba mora ozbiljno želeti da promeni svoj život i da svoje srce s' poverenjem otvori svom duhovnom Ocu.

Onaj ko ode da vidi Starca samo iz puke radoznalosti, verovatno će otići od njega praznih ruku, bez ikakvog duhovnog iskustva. Budući da je to jedan ličan odnos,određeni Starac ne može svakom podjednako pomoći.On jedino može pomoći onima koji su mu, kao duhovna čeda, poslati od Duha Svetoga. Tako da učenik ne treba da govori: "Moj duhovni Otac je bolji od svih drugih duhovnih Otaca!" već "Meni je moj duhovni Otac najbolji." U vođenju drugih, duhovni Otac čeka na volju i glas Svetog Duha.

"Daću vam ono što mi Bog govori da trebam dati" reči su Svetog Serafima."Ja verujem da prve reči koje izgovorim dolaze od Duha Svetoga." Naravno, niko nema pravo da deluje na ovaj način, osim ako je kroz asketski podvig i molitvu dostigao visoku svest o Božijoj prisutnosti. Jer, za onog ko nije dostigao taj novo, ovakvo ponašanje bi se smatralo neodgovornim.


Otac Zaharija govori isto što i Sveti Serafim:
"Ponekad čovek ne zna šta da kaže. Ali Bog govori njegovim jezikom. Kada Gospod govori čovekovim usnama, onda sve reči ovog čoveka su na snazi i sve što je rečeno ispuniće se.Čovek koji govori i sam je iznenađen...samo ne sme se oslanjati na mudrost."


Veza duhovnog Oca i duhovnog čeda nastavlja se i posle smrti do Stašnog Suda.
Otac Zaharija je govorio svojim učenicima:"Nakon smrti, ja ću biti isto živ kao i sada, zato nemojte se žalostiti kada ja umrem"...



Na dan Suda Starac će reći: "Ovde sam ja i moje čedo."
Sveti Serafim je zatražio da ove izuzetne reči budu napisane na njegovoj nadgrobnoj ploči: "Čedo moje, kada umrem, dođi često na moj grob. Šta god da ti je na duši, šta god da ti se dogodilo, dođi k' meni kao da sam živ, i klečeći na mom grobu baci svu težinu svog tereta na moju humku. Reci mi sve i ja ću te slušati, a sva težina će te napustiti.I kao kada si mi se obraćao dok sam bio živ, uradi to isto na mom grobu. Jer ja živim i biću sa tobom zauvek!"

Svaki  Pravoslvni Hrišćanin ima svog duhovnog Oca. A šta da radimo ako mi tražimo našeg duhovnika, ali ga ipak ne možemo pronaći? Moguće je učiti se duhovnosti iz knjiga, bez obzira imali svog Starca ili ne. Takođe, u Svetom Pismu naći ćemo ispravne putokaze. Ali teško je u knjigama pronaći ono što se odnosi na nas direktno, teško je pronaći rešenje za problem u jednom specifičnom trenutku koji je iskrsnuo na putu našeg duhovnog uzrastanja. Kao knjige, kao duhovno očinstvo postoji i duhovno bratstvo i sestrinstvo, duhovna pomoć koju možemo ponekad pružiti jedni drugima. Ne trebamo odbiti mogućnost duhovnog opštenja ponuđenog u ovoj formi. Oni koji su sebe čvrsto posvetili Bogu, potrebno je da ulože svaki napor i pronađu Oca u Duhu Svetom.


Ako budu ponizno tražili, bez sumnje će dobiti putokaze. Nije uvek moguće da se nađe Otac kao Sveti Serafim  ili Otac Zaharija. Moramo voditi računa da u očekivanju nečeg višeg, spektakularnog, mi ne previdimo pomoć koju nam u stvari Bog šalje.

Neko ko je u očima drugih neprimetan, možda je duhovni Otac  koji će baš nama, lično, govorti tako vatrene reči, reči koje baš mi treba da čujemo!
 

[JESSY]

моји омиљени старци:

 

старац Пајсије 

 

старац Порфирије 

 

старац Клеопа 

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[мирођија]