На данашњи дан - из историје...

[Снежана]

 

Мирослав Мика Антић рођен је 14. марта 1932. године у Мокрину код Новог Сада. Основну школу учио у Мокрину и Панчеву, где се породица у лето 1941. године преселила из Мокрина. Гимназију је похађао у Панчеву, седми разред у Кикинди, а матурирао у Панчеву. Студирао је славистику (руски и чешки језик) на Филозофском факултету у Београду.

После матуре, пре него што је постао познат, радио је у техници панчевачког Народног позоришта, а 1951. године почео се бавити новинарством у листу Панчевац. Прешао 1954. у Нови Сад и запослио се као новинар у Дневнику, радећи једно време у издању средом — Новосадском дневнику, до 1959. године.

Више од годину дана био у Београду уредник Пионира (1959—1960). По повратку у Нови Сад 1961. постаје члан редакције у Издавачком одељењу Форума, а од 1962. до пензионисања (због болести) — новинар у новинској Издавачкој кући Дневник — сарадник културне рубрике и слободни репортер у листу Дневник, главни уредник ревије за џез и забавну музику Ритам (1962—1965), обновио и радио као главни уредник Невен Чика Јове Змаја (1979) као сценариста и редитељ радио на документарним и играним филмовима, а као сликар насликао импресивну галерију слика (уља, колажа) и самостално излагао у Загребу, Сарајеву, Новом Саду, Кикинди, Мокрину.

Према његовим стиховима компоновао је више забавних песама које су биле запажене на фестивалима.

Сем књига за одрасле, објавио је и књиге песама за децу: "Плави чуперак", "Гарави сокак", "Насмејани свет", "Шашава књига", "Оловка не пише срцем", "Птице из шуме", "Тако замишљам небо"...

Песник који је својом поезијом и сликар који је својим уметнички радом оставио неизбрисив траг. Био је свестрани уметник, песник, сликар, сањар и боем, особеног животног и стваралачког стила.

Умро је 24. јуна 1986. године у Новом Саду.

 

 

 

 

АКО ВАМ

 

 

Ако вам много пута кажем да вас волим,
је ли то више љубави, или је иста, једна једина?

Ако свакога јутра поново откријете да сте живи,
је ли то више живота, или је овај, један једини?

Може ли да се роди пет милиона нечега,
а да пре тога не умре исто толико истоветног?

Ту уметност претакања из једне врсте нечега
у другу врсту нечега зовемо наше сад и овде.

Зар вам је важније да преживите ма и некако,
него да докучите шта је живот?

Доживљај овог света код вас је, на жалост, само
доживљај ваше врсте света!

 

 

 

 

слика из циклуса "Сунцокрети"

[Данче*]

На данашњи дан сећамо се мајора Зорана Радосављевића, пилота српског војног ваздухопловства који је дао свој живот дали за Србију у време агресије НАТО пакта на СР Југославију. Дана 26. марта 1999. године добровољно се јавио да оде на борбени задатак и том приликом његов авион обарају авиони НАТО. Познате су речи мајора Радосављевића: "Шта је човек ако изгуби домовину? Ми пилоти морамо да полетимо и преузмемо први и најјачи удар агресора како би спасили бар једно дете у овој земљи". СЛАВА МУ!

https://www.facebook.com/Meet.the.Serbs/photos/a.10150460039364968.459018.53552959967/10154813188799968/?type=3&theater

[Снежана]

Branko Radičević je bio srpski romantičarski pesnik. Uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma. Branko je rođen u Slavonskom Brodu 28. marta 1824. u porodici Todora i Ruže Radičević, kćerke bogatog vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, po njemu je i dobio ime kada je kršten sutradan. Pred objavljivanje svoje prve knjige, svoje ime će promeniti u Branko.

 

 

Pevam danju, pevam noću

 

- posvećeno Mini Karadžić -

 

Pevam danju, pevam noću,

pevam sele, što god hoću;

 

I što hoću, to i mogu,

samo jedno još ne mogu:

Da zapevam glasovito,

glasovito, silovito,

da te dignem sa zemljice,

da te metnem međ' zvezdice.

 

Kad si zvezda, sele moja, 

da si među zvezdicama,

među svojim, sele moja,

milim sestricama.

 

[Снежана]

Na današnji dan, 1943. je prvi put sa „Asteroida B 612“ na svom intergalaktičkom putovanju na planetu Zemlju doleteo najpoznatiji dečak iz svemira – Mali princ. Prvi put objavljena istovremeno na francuskom i engleskom jeziku, ova ozbiljna bajka se bavi problemom usamljenosti, površnosti i želje za vlašću, sa jasnom porukom da je život suviše kratak da bi se trošio na loše ljude i ružne stvari. Ovo svemirsko biće su proteklih sedamdesetak godina u sebi otkrivali svi oni koji se sećaju da su i sami nekada bili deca, što je ovu knjigu uvrstilo ne samo u jednu od najčitanijih, već joj je dalo i antologijski značaj.

 

 

[Снежана]

Danas je imendan Beograda. Ime Beli grad prvi put je pomenuto 878. u pismu pape Jovana VIII (Iohannes). U poslanici sačuvanoj u vatikanskom arhivu koju je papa poslao bugarskom knezu Borisu, navodi se da se otac Sergije, zbog poročnog zivota, opoziva s dužnosti beogradskog episkopa (episkopatus Bellogradensis). Od tada se Singidunum, koji su u četvrtom veku pre nove ere osnovali Kelti, zove Beograd (Bjelgrad).

 

[Снежана]

1346. - Srpski kralj Dušan Stefan Nemanjić u Skoplju je na Vaskrs krunisan za cara Srba, Grka i Arbanasa. Istovremeno je proglašena Srpska patrijaršija s prvim srpskim patrijarhom Joanikijem. Bio je to period najvećeg ekonomskog, vojnog, političkog i kulturnog uspona srpske feudalne države, koja je teritorijalno bila veća nego ikad - sem zemalja ranije srpske kraljevine, obuhvatala je Mačvu, Zahumlje, sadašnju Albaniju, Epir, Tesaliju, Akarnaniju, Etoliju i svu Makedoniju do Hristopolja (Kavala), izuzev Soluna. Država je počivala na načelu zakonitosti - prema Dušanovom zakoniku, usvojenom 1349. i dopunjenom 1354. - zakon je jači i od suprotne volje vladara. Prerana smrt 1355. sprečila je cara Dušana da stvori državu koja bi zamenila Romejsko (Vizantijsko) carstvo, oslabljeno turskom najezdom, čiju je opasnost car Dušan najbolje osetio, te pokušao da sa zemljama Zapada organizuje zajedničku odbranu, što je osujećeno, najviše zbog surevnjivosti ugarskih kraljeva.

 

[Снежана]

127 godina od rođenja Čarlija Čaplina.

 

 

[Снежана]

1867. - Turci su predali ključeve Beograda srpskom knezu Mihailu Obrenoviću, što je bio završni čin u dugom procesu političkog oslobađanja Srbije od Otomanskog carstva. U prisustvu srpskih i turskih izaslanika pročitan je carski ferman na srpskom i turskom jeziku, na bedem je podignuta srpska zastava i ispaljena su salva iz 21 topa, a poslednji turski zapovednik Riza paša predao je ključeve knezu Mihailu, koji je potom na konju trijumfalno ušao u Kalemegdansku tvrđavu. U toku ceremonije, kapetan Svetozar Garašanin zamenio je turske stražare na tvrđavi srpskim vojnicima.

 

Osamnaestog aprila 1867. godine, ferman turskog sultana o predaji tvrđava u pašaluku, javno je objavljen na poljani kod današnjeg glavnog ulaza na Kalemegdan. U Beograd su se slili Srbi iz svih krajeva zemlje, ali i iz Zemuna, Pančeva, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Vojvodine, Like i svih krajeva u kojima živi srpski narod. Nikada do tada grad nije više blistao od sreće i osmeha, u svečano narodno ruho odevenih žena, devojaka, mladića i ljudi. Na savskom pristaništu pristigle brodom, čekali su hleb i so u rukama mladih Beograđana. Na prilazu Carigradskim drumom, slika je bila istovetna. Sve beogradske kuće bile su otvorene za goste, čak i ako se gosti i domaćin do tada nikada nisu videli. Beograd je otvorio vrata svom narodu na dan najznačajniji u proteklih nekoliko vekova. Od ranog jutra reke ljudi slivale su se ka svečanoj tribini, prekrivenoj srpskim ćilimima i prostirkama, ukrašenoj cvećem i crveno-plavo-belim trobojkama sa ocilima. Dan je bio lep, pravi prolećni. Srpski vojni orkestar postrojio se sa leve strane tribina, a sa druge nizami i njihova muzika. Kada je Ali Riza paša krenuo iz tvrđave, knez Mihailo je na belom konju pojahao iz dvora, odeven poput starog srpskog viteza iz Dušanovih vremena. Za Knezom, u nekoliko kočija pristigla je porodica Obrenović: strina Tomanija supruga Jevrema Obrenovića, sestra Ana Konstantinović i kći Katarina, sestra Perka, strina Ana Jovana Obrenovića, sestre Ermila Ćupićka i Savka Rajić. Tačno u 11 časova, knez Mihailo je izvršio smotru čete narodne vojske: "Zdravo junaci"!, "Od boga ti zdravlje gospodaru!". Knez je salutirao i turskom bataljonu postrojenom nasuprot srpskim vojnicima: "Padišah jok čaša" — "Živeo sultan!", bio je vojnički otpozdrav Turaka. Dubokim naklonom, muhafiz beogradske tvrđave Ali Riza paša, pozdravio je srpskog kneza. Potom su Ali Riza paša i Ašir paša, zaseli na centralnom delu tribina, okruženi predstavnicima sila garanata — Rusom Šiškinom, Italijanom Skovasom, Englezom Longsvortom, Prusom Meronijem, Francuzom Botmilom, Rumunom Kantakuzenom i Austrijancem Lenkom od Volsberga. Na srpskoj strani tribine, sedeli su Knez, mitropolit Mihailo, predsednici Vlade Ilija Garašanin, Državnog saveta Jovan Marinović, Narodne skupštine Živko Karabiberović, ministri Rajko Liješanin, Kosta Cukić, Milivoje Blaznavac i Nikola Hristić, zatim poslanik u Carigradu Jovan Ristić, dok je posebno mesto imao ostareli i oboleli ustanik Jevrem Nenadović, kojeg su Mihailovi konjanici na ramenima preneli do tribina.   Srpski orkestar intonirao je himnu "Drino, vodo hladna". Nastala je apsolutna tišina. Potom se začuo na turskom jeziku tekst sultanove naredbe o poveravanju na upravu knezu Mihailu tvrđava u Beogradu, Smederevu, Šapcu i Kladovu. Ferman je pročitan i na srpskom jeziku, a potom je odjeknuo 21 plotun topova sa beogradskih bedema. Ali Riza paša, sa crvenim kadifenim jastučetom na kojem su blještali simbolični gradski ključevi tvrđave Beograd, pristupio je i pružio ih knezu Mihailu. Mihailove reči zaglušila je topovska kanonada sa bedema, na kojem se, na jarbolu pred vezirovim konakom, polako uzdizala srpska zastava. Radosni usklik naroda zaglušio je i topove, dok su zvona sa Saborne crkve brujala lepše nego ikada. Na zapovest komandanta Svetozara Garašanina, prvi srpski vojnik uspeo se na bedem prema varoši, prekrstio se i ponosito, u stavu mirno počeo da stražari. Ljudi su zaplakali, padali jedni drugima oko vrata, nastalo je neopisivo radovanje i veseljenje. Duboko potreseni Knez je podigao gradske ključeve da ih svi vide. Orkestar je zasvirao "Prag je ovo milog srca", a Knez uzjahao konja i krenuo u obilazak tvrđave. Ali Riza paša, koji je donekle bio prijatelj Srba, ispred svog konaka je predao Knezu zlatan ključ u znak gospodarstva srpskog. Mihailo je znao da je ispunio Karađorđeve, Miloševe i sve petovekovne srpske snove o slobodnoj Srbiji. Specijalno naručen orkestar, taktovima pesme "Večernji nizamski rastanak" ispratio je Turke dva dana kasnije. Sedmog maja, sa savskog pristaništa zaplovio je "Deligrad", sa čije palube je setni Ali Riza paša posmatrao grad u koji turska noga više nikada neće da zakorači.

[Снежана]

Legenda, ili istina? Naučnici su potvrdili da se Trojanski rat zaista odigrao u Maloj Aziji tokom 1200. godine pre naše ere. Homerova "Ilijada" koja o ratu pripoveda je književno delo okupano mitovima, ali arheologija je potvrdila postojanje trojanske kulture. Trojanski konj je još uvek stvar debate, ali po homerovskom predanju, Grci su pobedili Trojance lukavim trikom upravo 24. aprila, 1184. GPNE.

 

 

[Снежана]

Donet je Dušanov zakonik, najvažniji pravni akt srednjovekovne Srbije - 1349. godine

Na današnji dan 1349. godine, donet je Dušanov zakonik kojim su utvrđena opšta načela uređenja srpske države.

 

 

 

Dušanov zakonik je, uz Zakonopravilo Svetog Save, najvažniji zakon (ustav) srednjovekovne Srbije.

 

Donet je na saboru vlastele i crkvenih velikodostojnika, održanom na Vaznesenje Gospodnje, 21. maja 1349. godine u Skoplju, i dopunjen je na saboru održanom 31. avgusta 1354. godine u Seru. Zakon je usvojen sa ciljem da se srpska država uredi propisima koji bi važili za celo carstvo i podjednako za sve podanike.

 

Dušanov Zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. U nekim članovima Stefan Dušan direktno upućuje na Zakonopravilo (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava. Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika.

 

Prvih 38 članova posvećeno je crkvi, zatim slede odredbe koje se odnose na povlastice vlastele i slobodnih ljudi i njihove dužnosti, a potom odredbe koje govore o obavezama zavisnog stanovništva, sebara (kmetovi i zemljoradnici).

 

Dušanov zakonik je sadržao 201 član, ali se, u zavisnosti od sačuvanog prepisa, sastoji od 135 do 201 člana. Zakonik sačinjava jedinstvenu pravnu celinu zajedno sa dva vizantijska pravna akta: Zakon cara Justinijana (Justinijanov zbornik) i skraćena Sintagma Matije Vlastara.

http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/na-danasnji-dan/56701/donet-je-dusanov-zakonik-najvazniji-pravni-akt-srednjovekovne-srbije-1349-godine

 

[GeniusAtWork]

Пре 74 године почела је најкрвавија битка у историји - битка за Стаљинград.

 

линк

 

Битка је почела масивним немачким бомбардовањем током којег су погинуле десетине хиљада становника Стаљинграда. 23. августа 1942. увече град је горео таквом жестином да је при светлости пламена било могуће читати књигу на раздаљини од 20 километара од града. Само тог првог дана на град је бачено бомби чија тонажа би била еквивалент половини атомске бомбе бачене на Хирошиму.

Битка је трајала све до фебруара '43 и завршила се совјетском победом која се обично сматра прекретницом Другог светског рата. Укупни губици су били близу два милиона људи - око 850 хиљада немачких и војника осталих Сила Осовине и око 1,2 милиона совјетских војника. Уништена је потпуно немачка Шеста Армија и близу 100 хиљада немачких војника је заробљено, укључујући и команданта, фелдмаршала Фридриха Паулуса који је прекршио директно Хитлерово наређење да се бори до задњег човека да би спасао своју преживелу војску.

[Снежана]

Na današnji dan 1895. godine rođen je Sergej Jesenjin, jedan od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije.

 

 

Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,

Čiji pogled gasne u magli i memli,

Živio sam usput, ko da sanjam,

Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

 

I tebe sad ljubim po navici, dete,

Zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,

Zato usput, ko što palim cigarete,

Govorim i šapćem zaljubljene reči.

 

„Draga moja”, „mila”, „znaj, doveka”

A u duši vazda ista pustoš zrači;

Ako dirneš strast u čovekovu biću

Istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

 

Zato moja duša ne zna što je jeza

Odbijenih želja, neshvaćene tuge.

Ti si, moja gipka, lakonoga breza,

Stvorena za mene i za mnoge druge.

 

Ali ako tražeć neku srodnu dušu,

Vezan protiv želje, utonem u seti,

Nikad necu da te ljubomorom gušim,

Nikad necu tebe grditi ni kleti.

 

Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,

Čiji pogled gasne u magli i memli,

I volim te usput, ko da sanjam,

Kao mnoge druge na toj zemlji.

 

 

Sergej Jesenjin, „Ko sam? Šta sam?”

 

 

 

Rodna kuća Jesenjina u selu Konstantinovo, sada muzej Sergeja Jesenjina

 

[Снежана]

На данашњи дан...1853. рођен је Ван Гог био је постимпресинистички сликар холандског порекла. Један је од тројице највећих сликара постимпресионизма и један од најцењенијих сликара уопште.

 

[Tumaralo.]

 

''Стали смо на страну ниткова''

Данас је дан када се присећамо несвакидашњег потеза премијера мађарске владе, Пала Телекија који је на данашњи дан 1941. године извршио самоубиство.
Он се није слагао са лажним изговорима за напад на краљевину Југославију 1941. године. Како је био потписник уговора о вечном пријатељству Мађарске и Југославије сматрао је себе одговорним уколико би он био прекршен.

Телеки је говорио да је Хитлер тражио да Мађари пропусте његове дивизије и позвао их да учествују у "казненој војној акцији" против Југославије. ''Ја сам, рекао је Телеки, заузео став против интервенције јер видим да је то непоштена и опасна ствар.'' Како из те ситуације излаза није видео одлучио се на самоубиство, а пронашао га је ујутру у 6.45 његов лични слуга Ђерђ Пап.

Писмо које је оставио Хортију говори о његовим размишљањима:

"Узвишена екселенцијо, прекршили смо реч - из кукавичлука, што је у супротности са Уговором о вечном пријатељству заснованом на Вашем говору у Мохачу. Нација то осећа, а ми смо одбацили своје поштење. Стали смо на страну ниткова, јер од тобожњих грозота нема ни једне речи истине. Нити је шта урађено против Мађара, нити против Немаца. Постали смо лешинари, најгаднија нација. Натраг не могу. Крив сам. Пал Телеки".

[Снежана]

Knjiga Mali princ prvi put je izdata upravo na današnji dan - 6.4. 1943. godine. Antoine Saint-Exupéry napisao ju je dok je živeo u SAD-u. Prevedena je na na oko 300 svetskih jezika i dijalekta, a prodata u više od 150 miliona primeraka (godišnje se proda oko 2 miliona primeraka), tako da je to jedna od najprodavanijih knjiga na svetu. "Govor je izvor svih nesporazuma."