Српска поезија

[JESSY]

Milan Rakić - "Iskrena pesma"

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,

ostavi misli nek se bujno roje,

i reč nek tvoja ničim ne pomuti

bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje

zabrekću novim, zanosnim životom,

da zaboravim da smo tu nas dvoje

pred veličanstvom prirode; a potom,

kad prođe sve, i malaksalo telo

ponovo padne u običnu čamu,

i život nov i nadahnuće celo

nečujno, tiho potone u tamu,

ja ću ti, draga, opet reći tada

otužnu pesmu o ljubavi, kako

čeznem i stradam i ljubim te, mada

u tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda

slušati rado ove reči lažne,

i zahvalićeš bogu što te sazda,

i oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva

kako se spušta nema polutama,

ti nećeš znati šta u meni biva -

da ja u tebi volim sebe sama,

i moju ljubav naspram tebe, kad me

obuzme celog silom koju ima,

i svaki živac rastrese i nadme,

i osećaji navale ko plima!

Za taj trenutak života i milja,

kad zatreperi cela moja snaga,

neka te srce moje blagosilja.

Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reci: ćuti,

ostavi dušu nek spokojno sniva,

dok kraj nas lišće na drveću žuti

i tama pada vrh zaspalih njiva.

[JESSY]

Čekaj me...

 

Čekaj me, i ja ću doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek kaže ko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti,
niti će znati drugi
da si me spasio ti jedini
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znao
kao niko na svetu.

 

[JESSY]

Aleksa Šantić - "Ne vjeruj"

Ne vjeruj u moje stihove i rime

Kad ti kazu, draga, da te silno volim,

U trenutku svakom da se za te molim

I da ti u stabla urezujem ime -

Ne vjeruj No kasno, kad se mjesec javi

I prelije srmom vrh modrijeh krša,

Tamo gdje u grmu proljeće leprša

I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te U časima tijem,

Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,

Osjetiš li, draga, da mi tjelo dršće,

I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više

Jer istinska ljubav za riječi ne zna;

Ona samo plamti, silna, neoprezna,

Niti mari, draga, da stihove piše.

[CecaV]

из Гроб на Ловћену  (Б.Миљковић):

 

Šta si ptica ili glas koji luga
pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog
na vrhu Lovćena s čelom punim sunca, tamo
gde ne postoji vreme, gde jedna svetlost žuta
negde u visini čuva otisak tvoga lica.

 

цела песма овде

[Драшко]

ТВОЈЕ ЈЕ ДА КОРАЧАШ

Не можеш ти у такве послове да се пачаш,
није за тебе тресак нити цепање суво.
Буди оно што јеси, цео пређи у уво -
твоје је да вибрираш, твоје је да корачаш.

У новим пределима слуте се твоји кораци,
док палацају муње, плава те тога штити
(непробуђени у детету чамују пипци смрти)
и твоје опоре речи овде су једини знаци.

Не буди разуман, понекад можеш да враћаш
зелено време апокалипсе, на прескок жита зрију
запенушаш у свему, пусти да ти се смију -
по стоти пут ти кажем: твоје је да корачаш.

Рајко Петров Ного

 

иначе мој омиљени песник и имам анегдоту са њим кад сам био клиња

[JESSY]

Najljubavnija pesma

Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reči o ljubavi.
Svim pajacima i lutkama otkinute su glave
i oni tako leže u ćošku
bespomoćni
i bačeni.
Neko u ovoj sobi više neće da bude dete.
Neko u ovoj sobi tri dana ne može da ruča.
Neko u ovoj sobi samo ćuti,
ćuti,
i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem i vetrom
putuje preko pokislih gradskih krovova
za pticama.
Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reči o ljubavi.
...
"Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje"
...
...
"Sve bi se jednim imenom zvalo.
Đacki.
I ženski.
I naivno.
Jedino bi se muški i mangupski preživalo"


Miroslav Antic

[JESSY]

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

( "PREDOSEĆANJE" , Desanka Maksimović)

[Данче*]

Повлачим се у своју самоћу

тамо где су људи мога кова

тамо где се тешко живи ноћу

од тишине и опасних снова

Дигао сам руке од скандала

од прошлости и погрешних жеља

од лепоте, извора свих зала

од љубави и од пријатеља

Повлачим се а остављам људе

у њиховој заблуди од злата

да ме нађу кад и њима буде

закуцала самоћа на врата.

-Душко Трифуновић

[JESSY]

Zimsko jutro


Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje,
A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,
I sniski, trsčani krov, U daljini gube se brezi
I kruže vidokrug tavni.

U selu vlada mir. Još niko ustao nije,
A budan petao već, živosno lupnuvši krilom,
Pozdravlja zimski dan i zvučnim remeti glasom
Taj mir u času milom.

Il' kadkad samo tek zviždanje jasno se čuje
I težak, promuko glas. To lovac prolazi selom,
I brze mameci pse, poguren u polje žuri,
Pokriven koprenom belom.

Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase
A sveži, jutarnji dah, preleće doline mirne,
I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom
U gole grančice dirne…


Vojislav Ilic

[JESSY]

БРОЈАНИЦА

 

 

I

.

У грудима бескрај блуди,

много је тога за нама,

бићемо опет млади, опет луди,

жедни погледа што векове слама.

Застани пред зеницама од крви,

ћутњом пољупца растерај звери,

ти си моја нада и мој осмех први,

ти једина у молитви отвараш Рајске двери…

.

Заборави године, све су то стазе стране,

чека нас вечност, небо нас зове,

огњени ветрови нек спале прошле дане,

саградићемо звезде и светове нове…

Ход по ивици као ватра спаса образима прија,

помисли на поља и љубавну игру покрени,

у коси твојој сваки трептај додира сија,

ти једина разумеш вулкане у мени…

.

А памтиш ли оно вече,

кад су кораци пролазнике клели?

Да ли те онај загрљај снени пече,

да ли памтиш и парк у коме смо се срели?

Ходали смо дуго, опијени нитима среће,

око нас шума, у ракији гушио се трен,

око нас тишина, мирисало је неко незнано цвеће,

и сва су јутра стихове ткала: био сам заљубљен.

.

Рекао сам: „Ви сте принцеза, горска вила,

због Вас и царства се руше,

беже демони, мржња се скрила,

само Ви познајете ходнике моје душе…“

Слушала је мудро, ћутала гласно,

њене очи путеви прости,

будила се ноћ, љубила ме страсно,

кроз дрхтај лепоте ледила ми кости.

Запевала је, песма беше о мору,

у гласу њеном ломили се вали,

туга је скидала јесењу одору,

на прстима нашим потоци су сневали.

.

Запевала је, расуле се ноте у стихијама таме,

на перлама смрти потрошене маске клече,

имала је лице што лечи све трагове осаме,

имала је лице које све болести сече.

Био сам јој друг, шапат мио и тајни,

волела је моју силну младост,

тражила у мени идеал, порок случајни,

на грудима Шумадије слутила радост.

Причала ми о есхатону, о вери,

читави векови Православља на њеном длану,

доказивала како само Господ може доброту да измери,

и молила врагове да се повуку, да одустану.

.

II

 .

„Сећаш ли се?“, упитао сам понизно, сетно,

на пустом гробљу мук, Сунце је зашло,

сањао је мермер црни несретно,

сањао да се двоје истих нашло.

Запалих цигарету, иако не пушим,

сиви облаци на хоризонту бола,

желео сам у сузама горким да се угушим,

да пресечем живот напола.

.

Епитаф као завет, испод бројаница бела,

на камену хладном урезани страх,

гробница моје драге ружама посута цела,

а у срцу моме патња, у срцу моме севдах.

Где луташ сада, које стазе газиш,

опрости ми сваку глупост,

знаш, дао бих и очи само да ме опет помазиш,

да заједно пређемо и самртни мост…

.

Не знам пречицу, не знам да глумим лет,

ово није век страсти и жала,

ја сам луда, песник на верност заклет,

моја душа је већ унапред пропала.

Хоћу да мрем, нисам спреман за бој,

биће ми лакше оружје да предам,

неспретно да окончам неспокој,

али глас твој виче: „Не може, не дам!“

.

Скамењен, на раскршћу стојим,

дубоки уздах распали све посрнуле сене,

подигох главу, болестан од жеље да не постојим,

и само песма, песма њена што дрхти ми кроз вене!

 

Ненад Плавшић

[JESSY]

Samo tango i ništa više

 

Ne poniri u bezdan izdajice tugo,

ne želim da tražim ulice puste,

ne, nisam je video dugo,

zaboravila je i Drinu i šume i sve one magle guste.

Neće snovi nikada prestati da bole,

a možda se izlila negde kao ranjena reka,

u nekoj zemlji bez imena, gde ne znaju da vole,

ni Boga, ni Otadžbinu, ni čoveka.

 

I dok te vazdušne pruge daleko nose,

a tvoja sena nestaje pod prstima drugim,

ajde pomisli na ples, na noge naše bose,

što hodile su nežno u noćima dugim.

Nemoj lice pod maskom da skrivaš,

negde u tebi još uvek plamti moj glas,

znam da veneš i da sve samotnija bivaš,

a pamtiš li, pamtiš li nas?

 

Ne odlazi princezo, oči te mole,

zaustavi ludost grešnu, oteraj vetre lažne,

usudi se, pogledaj me, pogledaj dole,

gde ni suze, ni dubine poraza nisu važne.

A onda kad shvatiš da za uspomene nema leka,

kada budeš sama na kiši, na stazi smrti,

seti se, potraži pesnika koji te čeka,

nek ploča Gospodnja poslednji tango zavrti...

 

 

Nenad Plavsic

[ines]

 

[ines]

Poznala sam te kad sneg se topi,

topi, i duva vetar mlak.

Blizina proleća dušu mi opi,

opi, pa žudno udisah zrak.

S nežnošću gledah stopa ti trag,

trag po snegu belom;

i znadoh da ćeš biti mi drag,

drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,

dan pijan, svež i mek.

Činjaše mi se već davno znan,

znan kad te poznadoh tek.

S nežnošću gledah stopa ti trag,

trag po snegu belom;

i znadoh da ćeš biti mi drag,

drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,

led, dok se budi proletnji dah;

kad dan je čas rumen, čas setan, bled,

kad sretno se i tužno u isti mah.

S nežnošću gledah stopa ti trag,

trag po snegu belom;

i znadoh da ćeš biti mi drag,

drag u životu celom.

( "PREDOSEĆANJE" , Desanka Maksimović)

...da, ova mi je jako draga

[JESSY]

MOLITVA

Veliki Bože Istine i Pravde,
Koji me diže iz gnusnoga kala,
U krvi oganj, u ruci mač dade,
I reče: "Prkosi vihorima zala!"

Bože, koji si u prostor beskrajni
Dao mi svijet, koji ne zna niko,
U dušu moju unio luč sjajni
I na bolove me i stradanja svik'o...

Daj mi u srcu kap Tvoje milosti
I stišaj buru podivljale ćudi:
Da mogu praštat gonjenja i zlosti,
I cio svijet prigrlit' na grudi...

 

Aleksa Šantić (1913)

-

 

[Џуманџи]