Српска поезија

[JESSY]

 баба најбоље обожава Васка Попу...... animal-smiley-075 drlove

[JESSY]

ПОЗНАНСТВО

 

Не заводи ме модри своде

Не играм

Ти си свод жедних непаца

Над мојом главом

 

Трако пространства

Не обавијај ми се око ногу

Не заноси ме

Ти си будан језик

Седмокраки језик

Под мојим стопалима

Не идем

 

Дисање моје безазлено

Дисање моје задихано

Не опијај ме

Слутим дах зверке

 

Не играм

 

Чујем познати псећи удар

Удар зуба о зубе

Осећам мрак чељусти

Који ми очи отвара

Видим

 

Видим не сањам.

 

В.Попа

[JESSY]

БИСЕРНЕ ОЧИ

 

Као дух јесени у шум лишћа свела,

К’о туга у живот наших жеља тајних,

У моју се душу нечујно уплела,

На плими уздаха немих и бескрајних,

Сугестија тиха са висина ледних,

Дубином страсти свих срдаца верних

И тамне ноћи — сугестија једних

Очију бисерних.

 

Њихов сјај је био плав, мутан и чедан,

Сјај морем скривене, скупоцене шкољке;

Он је дав’о дубок незнан израз један

Чежње наших снова и минуле бољке;

Он је скрив’о благо успомена чедних,

Нежност жутих ружа и кринова смерних.

Нада мном и сада сија туга једних

Очију бисерних.

 

И онда, кад звезда моје судбе зађе

За малу хумку трошних земних жеља,

Последњи, општи удес кад нас снађе

И нестане наших патња и весеља,

Нада мном ће, као чар усана медних,

К’о лелујав, меки сјај висина сферних,

Лебдети и тада сетан осмех једних

Очију бисерних

 

С.Пандуровић

[Снежана]

баба најбоље обожава Васка Попу...... animal-smiley-075 drlove

Daaa! Svi su pesnici, samo je Vasko POP-a. I u to ime...

PUSTOLOVINA BELUTKA

Dosadio mu je krug

savršeni krug oko njega

Zastao je

Težak mu je teret

sopstveni teret u njemu

Ispunio ga

Tvrd mu je kamen

kamen od koga je sazdan

Napustio ga

Tesno mu je u sebi

u rođenom telu

Izašao je

Sakrio se od sebe

sakrio u svoju senku.

[JESSY]

Владислав Петковић Дис‎  ‎

УТОПЉЕНЕ ДУШЕ

Још једном само, о, да ми је дићи
Испод живота свет умрлих нада;
Још једном само, о, да ми је ићи
Простором снова под видиком јада.

Потајна слабост и жудња ка срећи,
Скривене мисли у боји љубави,
Њен поглед некад све што знаде рећи,
Још једном само да је да се јави.

У хармонији светлости и таме,
Лик душе трајно где се од нас крије,
Где свести нема већ идеје саме,
Откуд бол слеће, да осећај свије.

У мени о њој, о лепоти, цвећу
И о младости - о још једном само,
Да ми је да се моје мисли крећу,
Да ми је да сам још једанпут тамо.

Да ми је да сам пределима оним,
Где су ми младост, сан и успомене,
Код негда својих да је да се склоним
С лепотом њеном што к'о мирис вене.

Ил' да је гробља, сенки, ветра, звука
И игре мртвих, аветиња коло,
Да је болова, сећања, јаука -
Знамења, да сам некад и ја вол'о.

Ал' није. Ја знам сви ти дани стари,
И жеље, њена туга и лепота,
И нежне везе осмеха и чари
Немају више за мене живота.

Немају више живота ни за њу
Сва њена љубав и моја страдања:
Дремеж и сутон и ноћу и дању.
Нама се спава. Нама се не сања.

Губе се редом, труну под животом
Алеје бола и поднебља плава,
И моја лира са њеном лепотом,
Тугом и срећом...Да је да се спава.

И само каткад, ал' то ретко бива,
Њу када видим посред ових зала,
Прилази мени нека магла сива,
Наговест бледа далеких обала.

Гледећи дуго тај маглини вео,
Камо се дани моји разасуше,
Шири се покров велик, простран, бео,
Под којим леже утопљене душе.

[JESSY]

ОНА, И ЊОЈ

 

Тамо где зима и лето, пролеће и јесен влада,

Где човек живи у борби са људима и самим собом,

Где безазлена невиност вечито пати и страда,

Ветар потреса оголеле гране над твојим гробом.

 

Тамо где ти је колевку мати дала на свом недру,

Где се осмех и суза укрстили над твојом главом,

Где ти је лепота смело красила девичност ведру,

Лежиш у даскама, покривена бусењем и травом.

 

Тамо где те младост уви тканином љубавних боја,

Где си увек корачала поносна, горда и лака,

Где си веровала и где се подигла пропаст твоја,

Оставила је траг на гробљу хумка и твоја рака.

 

Тамо где ти је с илузија будућност, срећа сјала,

Где си заносно гледала снове што их нада плела,

 

Где ничег не нађе сем бол и сећање да си пала,

Тамо си понова дошла, јер си ту и мрети хтела.

 

Знам да тада ни небо ни човек заплакао није,

Знам да си најзад нашла хуманост и врата болнице,

Знам да земља сачува влагу, њом да те мирно пије,

Знам да ти свет и Бог све узеше, дивна блуднице.

 

Једног дана, када се узбурка моје мртво море,

Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом,

Онда ће песник дозвати тебе, мада си тамо горе,

Да закука, да заплаче с тобом; а већ дотле...

збогом!

 

ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ

[Снежана]

NA DRUGOM MESTU

Kad se bolje pogleda,

ti hoćeš da se s tobom

na drugom mestu sretnem.

Iza planina, iza oblaka,

iza legende o tebi.

Tamo ću tvoje zle reči

lakše podneti.

Tvoju besedu protiv mene

do kraja saslušati.

Jer, tvoje su ovce ovde,

a jagnjad na nebesima.

Kako si se podelila,

tako si i odabrala sebe.

Novica Tadić

[JESSY]

Novica Tadić

охо....значи није само Васко Попа..... :0104_cheesy:

[Снежана]

охо....значи није само Васко Попа..... :0104_cheesy:

On je mlađi brat Vaska Pope

[Драшко]

Ископаше ти очи......лепа слико

Вечери једне, на каменој плочи.......

 

Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
 

Али дирнути руком није хтео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

 

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

 

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
Те човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

 

Тако на мене, са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!

[JESSY]

[**Sarah]

Danas se završava 50. „Disovo proleće.“

 

Da bi se očuvala uspomena na velikana naše poezije, zavičajna biblioteka koja nosi Disovo ime, organizuje svake godine kulturnu manifestaciju "Disovo proleće".

Disove svečanosti počinju 10. marta, na pesnikov rođendan, a završavaju se dodelom "Disove nagrade“ stvaralaštvu mladih.

Vladislav Petković Dis rođen je 10. marta 1880. godine u Zablaću kod Čačka, a umro je

16. maja 1917. kod Krfa. 

 

 

Uteha

 

Misao se gubi, nestaje i tone
u dolini plača, gde se nada kupa,
gde stradanja žive, gde se suze rone
i gde točak patnji klopara i lupa.

I dok miso spava, klonula, u miru,
izvija se ljubav na krilima noći,
i sa sobom nosi razlupanu liru,
i kreće se, čebdi po mojoj samoći.

Kao eho sreće, bez šuma i glasa,
preko tajnih snova visinama stremi,
kao zora nebom zračno se talasa,
kao veče u noć gubi se i nemi.

I trag joj ostaje, i slika se stvara:
Nebo plavo, vedro, kao njeno oko,
pogled koji priča, teši, razgovara,
pojima i voli i gleda duboko.

Ja osećam dušu i svoju i njenu:
Obe, večne, stoje na jednom osmehu,
na jednom prostoru, u dalekom vremenu,
koje katkad stupa i šapće utehu.

 

 

 

 

Možda spava

 

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Mozda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

 

 

 

 

[JESSY]

jos nesto od Disa....

 

NIRVANA


Noćas su me pohodili mrtvi.
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.
 

[JESSY]

Pijanstvo

Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek

[JESSY]

Lepota

Da l' se ova bajka u istini zbila
Tamo, gde već nema ni
ruina stari',
Gde noć zaborava sve je dosad skrila
Osim nje, što ide sa
nestalih stvari
Uz oblik vetrova i govor dubrava,
Kao duh umrlih preko
naših glava?

Il' je ova bajka ne iz ovog doba,
Ne iz zemlje naše, već
sa zvezde neke,
Koja danas nema ni traga ni groba,
Dok Danica čuva spomene
daleke,
Kao mašta ljudska, što jedina javlja
Ono što je bilo, što se ne
obnavlja?

Ne znam o tom, ne znam. Al' kad pada veče
Na crveno sunce i
dan k'o dim beo,
Kad iz svakog kutka noć crna poteče
I pritisne pogled,
nebo, vidik ceo
Znam, da čujem tada, da mi neka struja
Nosi mrtve reči i
pesme slavuja.

Nosi mrtve reči. Ja osećam tada,
Da mrak mene gleda
ispunjen očima
Onih koji neće zaspati nikada,
A od kojih duša često se
otima;
Da mrak mene gleda sa izrazom sviju
Umrlih oblaka i mrtvih
očiju.

Čini mi se da se otvaraju vrata
Na grobnici sveta, zaspalih
zemalja,
Da ustaju dani iz pomrlih sata
I da mrtvo vreme mirno se
pomalja:
Vidim jednu zvezdu u obmani više,
Slušam kako prošlost tišinom
miriše.

Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba,
Jednu moćnu senku što
lagano kruži
Nad minulom zvezdom kao uzdah groba:
Možda na taj način za
njom mrtvom tuži,
Il' tu za to stoji, da nejasno, tavno,
Kaže što je bilo
nekada i davno.

Kaže što je bilo. I ja slušam tako,
Smrt lagano ide,
osvaja planetu,
Gasi ceo život neumitno tako
K'o pobeda večna, i u celom
svetu
Njen se korak čuje: sve ispuni sobom
I zavlada zemnom i pokori
grobom.