Српска поезија

[**Sarah]

Večernja tišina

 

Vi u večernjim kapijama, u sumračnim ulicama,

Kraj sporednih izlaza, pored ograda

Od crvene opeke sa komađem stakla,

Vi koji zagrljeni sanjate o mesečini

Upletenoj u krzno mačke, iščezloj

U naborima zavese ili u lavežu psa,

Vi dvoje, vi dvoje, sami u mraku, sami

Uz poslednji stub bez svetiljke i bez sna. Večernja tišina

 

Vi dvoje, negde u parku, na nekoj stazi

Iza lišća i oblaka, između dve kiše,

Između dva vetra na klupi vlažnoj od suza,

Bez ičega za sobom sem jedne male sobe

Sa gvozdenim krevetom i knjigama na stolici

I jednim hladnim suncem iza žutih okana,

Vi sami, vi usamljeni, iako zagrljeni

Da istisnete to sivo krilo samoće između sebe,

 

Dok šapućete ono malo reči koje ste našli

U ovim trenucima slučajne nežnosti,

Sve reči koje su već odavno rekli pre vas.

Vi dok idete gradskim ulicama koje su

Opustele posle poslednjih predstava u bioskopima,

Vi koji zagrljeni idete

Ovom kišnom ulicom nestvarnijom od sna,

Dok su vam oči zatvorene a prsti ćute,

 

Čujete li korak nekog čoveka iza sebe,

Čujete li reč njegovu između svojih šaptanja,

Osećate li dodir njegov između svojih milovanja?

Jer uvek kada idete sami, misleći

Da nema nikoga da baci kamen svog glasa

U zamračenu vodu tišine između vas,

Uvek budite svesni onoga koji uporno

Ide za vama i govori: Probudi se.

 

Jovan Hristić

[Teofanija]

Priziv 

 

Pomeni me u molitvama tvojim

Kad sunce pada za daleke gore.

Jer znaj da mene kobne misli more,

I da se,kao slabo dete,bojim.

 

Ti cista duso,budi Genoveva

Nad zaspalim Parizom koja bdi,

Dokle pod njenim blagoslovom sneva

Ljubavnik cedan i zlocinci svi;

 

I kad pod tvojom molitvom zacute,

O zastitnice vecne duse moje,

Sve kobne misli sto mi srce mute,

I ko zlocinci,spremne za boj stoje.

 

Pomeni me u molitvama,mila,

I ja cu znati u casove tame,

Kad opet grune necastiva sila,

Da dobra dusa tvoja pazi na me...

 

Milan Rakic

[JESSY]

Volim te

Između dva uporednika dok provirujem glavu
između dve žiške u slepoočnicama
u pauzama kad radnici piju čađavo mleko
i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila
dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
između dva daleka poređenja
Volim te
Brodovi se ljuljaju kao poljupci
i sloj vazduha se na lepe senke cepa
u mašineriji noći
moje je srce slično kompresoru
naklonjeno svemu što nema veze sa mnom
dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te
Rudnici kamene soli u mom srcu
zora lomi suđe od porcelana
kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
postaću prašina ako prašinu voliš
ti koja me tuđim imenom zoveš
Volim te
Dolazi proleće i jednu pravu damu
niko ne može zamisliti bez pudlice
stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci
ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te
Što vide slepi ne vide zaljubljeni
pokvareni anđele o sneže u avgustu
moje ruke su ostale oko tebe kao obruč
ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu
ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
odavno već svojim očima ne verujem
Volim te

 

Matija Bećković

[Лазар Нешић]

Grad u noći

Ovo je grad sa prigušenim svetlima.

Nadaleko kao da nikog nema.

Jesi li videla razbijače

kako razbijaju zgrade,

ruše mostove, zasipaju lomom reke?

Rekli su da je opasno njime tumarati,

ali mi ćemo poći kud nam se prohte.

Jer ništa drugo i nemamo sem slobode

da tumaramo i da ništa nemamo.

Ovo je naš grad sa svojim trgovima i ulicama.

Ovde ništa ne raste; ovde je smrt.

Zastani pored mene. Uberi moje suze.

Novica Tadić, ''Grad u noći''

[Биљана]

Покушавам се одмакети од Дучића, али ова пјесма заслужује да се постави

 

 

 

Залазак сунца

 

Опет једно вече ... И мени се чини

Негде далеко, преко трију мора,

При заласку сунца у првој тишини,

Тужна, и у сенци смарагдових гора

-Бледа као чежња, непозната жена,

С круном и у сјају, седи, мислећ на ме ...

Тешка је, бескрајна вечна туга њена

На домаку ноћи, тишине и таме.

Пред вртовима океан се пружа,

Разлеће се модро јато галебова;

У бокору мртвих доцветалих ружа

Шумори ветар тужну песму снова.

Два грдна Сфинкса према небу златном

Стражаре немо и безгласно тако,

Док она плаче ... А за морском платном

Уморно сунце залази полако.

И ја, ком не зна имена ни лица,

Све њене мисли испуњавам таде.

Верност јој збори са бледих усница

Силна ко самрт, ко љубав без наде ...

Ах, не реците ми никад: није тако,

Ни моје срце да то лаже себи;

Јер ја бих плако, ја бих болно плако,

И никада се утешио не би!

[Биљана]

Nemam više vremena

 

 

Nemam više vremena za duge rečenice,

Nemam kad da pregovaram,

Otkucavam poruke kao telegrame.

Nemam vremena da raspirujem plamen,

Sad zaprećem šake zgorela žara.

Nemam više vremena za hodočašća,

Naglo se smanjuje putanja do ušća,

Nemam kad da se osvrćem i vraćam.

Nemam više vremena za sitnice

Sad treba misliti na večno i neobuhvatno.

Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,

Mogu stići jedino kudgod u blizinu.

Nemam vremena da išta izučavam,

Nemam vremena sad za analize,

Za mene je voda sada samo voda

Kao kad sam je pila sa kladenca;

Nemam kad da razlažem naa sastojke nebo,

Vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.

Nemam više vremena za bogove tuđe,

Ni svoga nisam dobro upoznala.

Nemam kad da usvajam zapovesti nove,

Mnogo mi je i starih deset zapovesti.

Nemam više kad da se pridružujem

Ni onima koji istinu dokazuju.

Nemam kad da se borim protiv hajkača.

Nemam kad da sanjam,da lagano koračam.

 

D. Maksimović

[Биљана]

Васко Попа

 

Косово Поље

Поље као свако
Длан и по зеленила
Млад месец коси
Пшеницу селицу
Два укрштена сунчева зрака
Слажу је у крстине
Кос наглас чита
Тајна слова расута по пољу
Божури стасали до неба
Служе четири црна ветра
Сједињеном крвљу бојовника.
Поље као ниједно
Над њим небо
Под њим небо.

[JESSY]

Владислав Петковић Дис‎ > ‎

УТОПЉЕНЕ ДУШЕ

Још једном само, о, да ми је дићи
Испод живота свет умрлих нада;
Још једном само, о, да ми је ићи
Простором снова под видиком јада.

Потајна слабост и жудња ка срећи,
Скривене мисли у боји љубави,
Њен поглед некад све што знаде рећи,
Још једном само да је да се јави.

У хармонији светлости и таме,
Лик душе трајно где се од нас крије,
Где свести нема већ идеје саме,
Откуд бол слеће, да осећај свије.

У мени о њој, о лепоти, цвећу
И о младости - о још једном само,
Да ми је да се моје мисли крећу,
Да ми је да сам још једанпут тамо.

Да ми је да сам пределима оним,
Где су ми младост, сан и успомене,
Код негда својих да је да се склоним
С лепотом њеном што к'о мирис вене.

Ил' да је гробља, сенки, ветра, звука
И игре мртвих, аветиња коло,
Да је болова, сећања, јаука -
Знамења, да сам некад и ја вол'о.

Ал' није. Ја знам сви ти дани стари,
И жеље, њена туга и лепота,
И нежне везе осмеха и чари
Немају више за мене живота.

Немају више живота ни за њу
Сва њена љубав и моја страдања:
Дремеж и сутон и ноћу и дању.
Нама се спава. Нама се не сања.

Губе се редом, труну под животом
Алеје бола и поднебља плава,
И моја лира са њеном лепотом,
Тугом и срећом...Да је да се спава.

И само каткад, ал' то ретко бива,
Њу када видим посред ових зала,
Прилази мени нека магла сива,
Наговест бледа далеких обала.

Гледећи дуго тај маглини вео,
Камо се дани моји разасуше,
Шири се покров велик, простран, бео,
Под којим леже утопљене душе.

[JESSY]

Васко Попа‎ > ‎

ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ

Очију твојих да није
Не би било неба
У малом нашем стану

Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали

Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило

[JESSY]

Бранко Миљковић‎ > ‎

УСНИХ ЈЕ ОД КАМЕНА

Нека твоји бели лабуди кристална језера сањају,
али не веруј мору које нас вреба и мам.
Просторе невидљива снага сања којој се
сунцокрети клањају
видиш ли окренута заборављеним данима у
тами?

Тебе три света воле три те ватре прже. А ми
идемо испред наде коју лутајуће пустиње
прогањају.
Они смо што су све измислили и остали сами,
жено од светог мермера бела утехо којој се
приклањају.

На звучним обалама где древно завршава море
каменим срцем слутиш: ваздух је велико чудо.
Нек траје лепота сунца до последњег сна, горе
према врховима који загубише нам траг. Ал лудо
не веруј томе мору које нас вреба и и мами.
Кристална језера сањај у тами.

[JESSY]

Милан Ракић‎ > ‎

ЧЕКАЊЕ

Чекам у сенци једног старог дуда
Да месец зађе и, скривена тамом,
По уској стази што кроз ноћ кривуда,
Да сиђеш к мени чежњивом и самом.

Чекам, а лењо пролазе минути,
И сати бију на торњу далеко.
Већ зора свиће, бледе млечни пути,
А ја још чекам — и вечно бих чек̓о!

О, штa је то што мене веже сада
За једну пут, за један облик тела,
И што ми душа затрепери цела,
И сва немоћна издише и пада,
Кад ме се такне једна рука бела!

И сав засењен пред чудесним сјајем
Лепоте твоје, слаб, без једног даха,
Као да сваког часа живот дајем,
Прилазим теби пун побожног страха,

Посрћем, клецам, докле ме привлаче,
Ко провалија тамна и дубока,
И док страсним преливима мраче,
Твоја два црна неумитна ока...

[JESSY]

БОГУ

Никад се нисам на те бацио каменом,

Нити у своме духу твој сјај одрицао;

И свој пут пређох цео са твојим знаменом,

Свугде сам тебе звао и свуд те клицао.

Из свију ствари ти си у мене гледао,

Твој громки глас сам чуо у морском ћутању...

С болом пред ноге твоје свагда се предао,

Само за твојим жишком следио путању.

А од тебе се никад нисам одвајао,

Стога и не бех самац у дну свих осама...

Због тебе сам се клео и за те кајао,

Кад падне горко вече по горским косама.

У машти сам ти беле свуд цркве зидао;

И за молитве сам твоје у звона звонио;

За твога благог Сина и ја сам ридао;

И ђавола сам црног с твог крста гонио.

А ти што сазда сунца и плод оранице,

Био си само Слутња, болна и стравична:

Јер свака Истина духа знаде за границе,

Једино наша Слутња стоји безгранична.

Јован Дучић

[JESSY]

Алекса Шантић‎ > ‎

ДУША

Ја видим кад на те, топла и бијела,
Кроз твој пенџер мала мјесечина пада…
И шум сваки чујем твога одијела,
На душеке меке када клонеш млада.

Као сјенка твоја сваке те минуте
Моја душа прати и уза те дршће.
И љубице своје, чежњама осуте,
Просипа на твоју стазу и раскршће.

У баштама твојим оно роса није –
То су сузе среће што их она лије,
При сјају звијезда у тиху покоју.

У кандилу твоме када жижак цепти,
Знај, то душа моја прислужена трепти,
И просипа на те златну свјетлост своју.

[JESSY]

Ђура Јакшић‎ > ‎

БОЖЈИ ДАН

Та зар се један надо од људи?
Једног је клетва стизала, зар?
Многе су терет носиле груди,
Клетва је, срце, божији дар.

Не очајавај, стрпљиво само
Суђењу своме ступај у коб!
Будућност?... Ми је не гледамо.
Можда спасења доноси... Гроб.

Ви'ш како поток, раскидан, жури
Кроз хладну гору, камен и дол;
Смеје се грому, пркоси бури,
Па гором мирно проноси бол.

Често над њиме орлови сами
Окрећу тихо лагани лет,
Па тамо горе у вишњој тами
Презиру давно презрени свет...

Не очајавај, стрпљиво само
Суђењу своме ступај у коб!
Та и ја и ти - ми једно знамо:
Да нам спасења доноси - гроб...

[JESSY]

Милош Црњански‎ > ‎

СУДБА

На сињем мору
Лађа једна броди;
Да могу знати:
Куда је судба води?

Ветар таласа море,
Валови личе гори.
Немоћно, тешком муком се
Са њима лађа бори.

Прошла је бура;
Море покоја нађе.
А пена таласа грли
Последњи део лађе.