Српска поезија

[JESSY]

Војислав Илић‎ > ‎

ЉУБИМ ТЕ, ДУШО

Сумрачак пада; тишина се свија,
У милу тоне васиона сва;
Вечерња звезда трепери и сија:

Весело све је - само нисам ја!
Немир ми стискô уморене груди,
Несрећно срце што љубити зна!

Кроз тиха поља срдашце ми жуди
Далеко тамо, у бајнији свет:
Да злато своје иза санка буди

Уз гласак фруле, уз уздисај клет...
Ил' да јој шапне поветарцем благим:
Љубим те, душо, више него свет!

[JESSY]

Сима Пандуровић‎ > ‎

У КОЛЕВЦИ СНА

Кад сунце зађе, и покривач плави
Звездане ноћи, вече топлог јуна
Падне по пољу и врх цветних круна,
А жути месец на небу се јави,

У мојој души шум уморних трава
И трепет лишћа у дисању ноћи
Шире сан један сугестивне моћи,
Један сан што се чини да је јава.

Један сан, који сјај месечев злати,
Јавља се, чили, повија онако
Како мирис дуне пољанама лако,
Како уздах ноћи кандилке заклâти.

И с бојама које упија лепота
Ноћи, овај свет се с другим светом слива
У меку слику задовољства жива,
У живот једног сна и сан живота.

Тада мирише доба раног маја;
И као да се, неприметно, просто,
На Идеал што је у сећању ост’о
Наставља тихо један сан без краја.

[JESSY]

Милутин Бојић‎ > ‎

ОНИМА ШТО ПЛАЧУ

Ја хоћу да радим не губећи време,
Да не кукам после како немам среће,
Како је за борбу слабо моје плеће
И како су људи стене глухе, неме.

Ја хоћу да радим, ја тражим живота,
Не плашим се борбе, у њу ступам смело.
Ја хоћу да створим пуно снаге дело.
Не плаши ме моја властита Голгота.

Кидајући себе, ја хоћу да стварам,
Да челичним длетом чврсти камен парам
И да створим дело што времену прети.

Да саломим леност овог млаког друштва,
Пуног женских ћуди и мушког мекуштва.
Сада! Плач не трпим; плач се грозно свети.

[**Sarah]

Božur

 

Kako je lepa ova noć! Gle, svuda,

S topole, rasta, bagrema; i duda,,

U mlazevima zlatokosim pada

Nesuštastvena mesečina. Sada,

Nad livadama gde trava miriše,

U rascvetanim granama, svrh njiva

Koje se crne posle bujne kiše,

Velika duša mesečeva sniva.

 

Sve mirno. Tajac. Ćuti polje ravno

Gde nekad pade za četama četa...

Iz mnoge krvi izniknuo davno,

Crven i plav, Kosovom božur cveta...

 

Milan Rakić

[JESSY]

[JESSY]

[Снежана]

NA GAZIMESTANU

Silni oklopnici bez mane i straha.

Hladni ko vaš oklop i pogleda mrka,

Vi jurnuste tada u oblaku praha,

I nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama...

Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,

Kosovo postade nepregledna jama,

Kosturnica strašna i porazom slavna.

Kosovski junaci zasluga je vaša

Što poslednji beste. U krvavoj stravi,

Kada trulo carstvo oružja se maša.

Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.

Danas nama kažu, deci ovog veka,

da smo nedostojni istorije naše,

da nas zahvatila zapadnjačka reka,

i da nam se duše opasnosti plaše.

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli

Danas taj te voli, jer zna da si mati,

Jer pre nas ni polja ni krševi goli,

ne mogaše nikome svesnu ljubav dati!

I danas kad dođe do poslednjeg boja.

Neozaren starog oreola sjajem,

ja ću dati život svoj otadžbino moja,

znajući šta dajem i zašto ga dajem.

Milan Rakić

[Снежана]

[JESSY]

Мира Алечковић‎

ИМАЛА САМ САМО ШЕСНАЕСТ ГОДИНА

Имала сам само шеснаест година
и очи препуне снова,
имала сам само шеснаест година,
волела шетње крај багремова,
са Кошутњаком загрљена,
и нисам знала шта сам хтела.

Очи ми радосно заплемене,
па се замуте, није им јасно...
Сестру сам имала старију од мене,
у ноћ је увек читала касно,
говорила је да има пута
да се овако земљом не лута
празних шака,
да прети рат да отвори рану
у грудима,
да у великом свету има
варница много
и угарака,
спремних да плану у људима.

А ја сам имала шеснаест година

[JESSY]

Душко Трифуновић‎  ‎

БИЋЕ БОЉЕ

Донеси ми бриге своје
и научи заувек,
за све наше неспокоје
има један диван лек,

Биће боље

Не живи се само сад.
Место вечне главобоље,
само реци понекад

Биће боље

Подмити ме пољупцима,
обећај ми скупи дар.
Не донеси никад ништа, али реци једном бар

Биће боље.

[JESSY]

ВАЊА Као река људи иду у поворци и сузе теку као бистри потоци. Иако се осећам бедно, згажено, ипак некако осмехнух се блажено. За трен је мом уму и то засметало. Зашто се смејеш? - пита зановетало. Отео се, нисам у души га скрио, из зле намере тај осмех није био. Јер, док око себе сви виде сивило, док се око срца безнађе привило, док једни друге безуспешно теше, ја се сетих дана кад још жива беше. Признах - готово је и схватам тек сада сваки човек крај тебе нова је нада. Кад у души људе живе сахрањујеш и ти као вампир у ковчегу станујеш. Зашто се и други макар не потруде, као што си ти знала, да воле људе? Сећање на тебе даваће ми крила, бићу весео и драг к`о што си ти била. Срђан Томић

[Лазар Нешић]

IX

Grč utrobi je,
nemlje tim,
korenu premiranje,

nevinije iz biljke čim
progledava cvet.

I belina krilom kad
radosno zamahne
u let,

bol i to je,
i zacrnelo.

 

M. Nastasijević

[Teofanija]

Simvol

 

Gledam tvoje krupne oci zaljubljene,

Gde sja vatra-ko zna- gresna ili sveta.

Svejedno,ljubis li drugog ili mene:

Ti ljubis nevino kao cvet sto cveta.

 

Ljubav ti moja bila zatocenje,

U tvom bezgranicnom,granica i meta;

Takva,vecna zeno,kroz zivot i mrenje

U slavi instinkta ti si samo sveta.

 

Ti si sat od koje nebo zarumeni,

Simvol veci nego bol ljudski sto grca;

I ti si bozanstvu bliza nego meni:

Vise zakon sveta,nego zakon srca.

 

J. Ducic

[Лазар Нешић]

SMRT ME SPREMA

Smrt me sprema
i pakuje
u sapunsku kutiju

Oči mi mirišu
glas mi nestaje
a ruke se
na grudima sklapaju

Pored mene
sveća ne gori

Pored mene
kaplje
česma satanina

 

Novica Tadić

[Снежана]

***

Naš dan je zelena jabuka

Na dvoje presečena.

Gledam te.

Ti me ne vidiš.

Između nas je slepo sunce.

Na stepenicama

zagrljaj naš rastrgnut.

Zoveš me

ja te ne čujem.

Između nas je gluvi vazduh.

Po izlozima usne moje traže

tvoj osmeh.

Na raskrsnici

poljubac naš pregažen.

Ruku sam ti dao

ti je ne osćaš.

Praznina te je zagrlila.

Po trgovima

suza tvoja traži

moje oči.

Uveče se dan moj mrtav

s mrtvim danom tvojim sastane.

Samo u snu istim predelima hodamo.

Vasko Popa