Zar Bog nije mogao blaze da kazni gresnike (problem vecne kazne)

[Александар Милојков]

[quote name=Ратко ' timestamp='1347792201' post='711323] А шта, рецимо, ако се мој ближњи декларише као сатаниста, и дела у том правцу? Ако ме чак због моје вере, и због своје наопаке вере, суштински и потпуно мрзи? У ком тренутку се он онда одваја, опет суштински, од мене? Да ли постоји граница после које се човек суштински одваја од другог, и ако постоји где је та граница? Да ли могу да одем корак даље па да кажем да се не само својим наопаким делањем него и неделањем човек суштински одваја од човека још овде, па логично и тамо, у вечности? Наравно, везано за твоје питање.

А шта ако престане да те мрзи? Мржња, зло, по мом мишљењу, не може бити вечна. Зашто? Зато што је вечност (=трајност, непропадљивост) истина, а мржња и зло су лаж. Сам Господ је грех и мржњу поистоветио са незнањем: Оче, опрости им, НЕ ЗБАЈУ шта чине.

[w.a.mozart]

А што се тиче цитата, имаш "Велику катихезу" Светог Григорија Ниског (прогуглај, наћићеш). Ту он, између осталог, говори о апокатастази.

http://www.4shared.com/office/hMt0PNXY/sv_grigorije_niski_-_velika_ka.html

hvala

[w.a.mozart]

evo i ovde-biće lakše i brže za preuzimanje mada ovo je neka hrvatska verzija

http://www.scribd.com/doc/106068875/Sv-Grigorije-Niski-Velika-Katiheza

[Ратко :(]

А шта ако престане да те мрзи? Мржња, зло, по мом мишљењу, не може бити вечна. Зашто? Зато што је вечност (=трајност, непропадљивост) истина, а мржња и зло су лаж. Сам Господ је грех и мржњу поистоветио са незнањем: Оче, опрости им, НЕ ЗБАЈУ шта чине.

Онда, практично, ни ђаво не зна шта ради? Али колико сам разумео ђаво ипак зна шта ради.

[Александар Милојков]

[quote name=Ратко ' timestamp='1347807811' post='711511] Онда, практично, ни ђаво не зна шта ради? Али колико сам разумео ђаво ипак зна шта ради.

Наравно да не зна. Ђаво је архибудала. Јер, знати значи знати Истину.

[Александар Милојков]

evo i ovde-biće lakše i brže za preuzimanje mada ovo je neka hrvatska verzija

http://www.scribd.co...Velika-Katiheza

Мислим да и не постоји превод на српски.

[w.a.mozart]

Наравно да не зна. Ђаво је архибудала. Јер, знати значи знати Истину.

s tim u vezi

[Александар Милојков]

@@w.a.mozart,

Лепо речено. Свети Оци би рекли "филавтиа" (самољубље). Да, то је исконски грех, самољубље, индивидуализам - онај који је довео до распада једног многоипостасног Адама на независне индивидуе. А распад је смрт. Насупрот смрти - живот је сабрање. Јер истински Живот је Сабрање - Света Тројица. Божјом милошћу имамо Икону тог Живота сада и овде: Свету Литургију - Сабрање - Живот.

[Драгана Милошевић]

@@Александар Милојков,

Zanima me sledece mada mozda nije najbolje mesto:

Kako se spasava onaj kome iz nemara tudjeg nije citano opelo? Imala sam takav slucaj u familiji, na zalost.

[Ignjatije]

Zašto budala? On zna kako stoje stvari, ali se uzgordio i neće da poštuje autoritet. To je već stvar izbora, a ne neznanja.

Mislim da je bas to luciferijanska filozofija :

" A govorio si u srcu svom: Izaći ću na nebo, više zvezda Božjih podignuću presto svoj, i sešću na gori zbornoj na strani severnoj; Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s Višnjim. "

Bogu je samo jedan i svako udaljavanje od njega prirodno vodi u zlo i lose, kao sto udaljavanje od svetla prirodno vodi u mrak. I jeste stvar izbora, izabrao je propast,

[Александар Милојков]

Zašto budala? On zna kako stoje stvari, ali se uzgordio i neće da poštuje autoritet. To je već stvar izbora, a ne neznanja.

Није ту ствар ауторитета. Проблем је што људи овоме, углавном, прилазе кроз ауторитет и јуридику. Зато се слобода поистовећује са етиком, са избором.

Овде се не ради о томе. Ради се о бићу, о онтологији. Бог слободу изражава искључиво као ДА. Не изражава је као НЕ јер њему ништа није дато, није наметнуто. Његово биће је његова слобода. Створења имају ограничење створености. Њихово биће је датост, воља другог. Отуда човек (и анђели) има могућност да слободу пројави као НЕ, као деструкцију, уништење бића (јер је биће за њега датост, а не производ његове воље). Божији призив створењима је позив за излазак из граница створености - пројава слободе као ДА, где то ДА значи исто што и бити, постојати, а постојање је поистовећено са слободом. Док створења не првазиђу границе створености (=док се не обоже) имаће и схавтаће слободу у етичкој равни, као могућност избора између више ДАТОСТИ. Обожење, пак, значи онтолошку слободу, постојање које се темељи на слободи, постојање које престаје да буде датост, нешто друго, наметнуто у односу на само створење.

Ово генијално показује Достојевски у "Злим дусима" кроз лик Кирилова.

[Александар Милојков]

@@Александар Милојков,

Zanima me sledece mada mozda nije najbolje mesto:

Kako se spasava onaj kome iz nemara tudjeg nije citano opelo? Imala sam takav slucaj u familiji, na zalost.

А ко каже да опело спасава? Поготово да спасава тек тако у својој форми и формули. У стилу - ако ставиш 200 грама ораха, торта ће бити ОК, ако не ставиш, ништа од торте.

Опело није нити мантра нити магисјки чин, који спасава. Спасење није плод никаквих форми и формула.

[Драгана Милошевић]

@@Александар Милојков,

Primljeno .smesko.

[Александар Милојков]

Опело, само по себи, не спасава. Нити његово вршење нити невршење, поготово невршење грешком других. Треба изаћи из тог ритуалног, магијско-формалистичког поимања светотајинског живота Цркве.

[Angelus]

Сјетих се из једног предавања проф.Милина на тему :"Зашто праведници страдају,а грешници благују" и онда каже да су сва ова четири појма,све четири ријечи једна велика тајна,јер ко је грешник,ко је праведник,ко страда,а ко благује,то ми не знамо,...итд.

Често се сјетим када каже Владика Атанасије када је полазио на школовање,кад му је тадашњи Патријарх Герман рекао као младом богослову да је много зла у овом свијету,али једино је важно да то зло нама не овлада и још једна мисао коју је као млад богослов нашао наш Митрополит др Амфилохије која каже овакво,а текст је на веома дубоко размишљање:

+++ “Кажи ми ријеч спасења”,Митрополит др Амфилохије +++

…Кад сам већ код древних мудраца пустињака, да наведем и један веома карактеристичан примјер из древнога египатског отачника о египатском пустињаку Макарију Великом, један текст, који ме поразио у своје вријеме, као студента, и којега никако не могу избристаи из сјећања.

Каже за Макарија Великога, пустињака: иде пустињом, носи свој штап, моли се Богу и у пијеску пустињском налази људску лобању. Подиже лобању на свој штап и почне разговарати с њом. Пита је: “Чија си ти?”, а лобања одговара: “Ја сам лобања… тога и тога многобожачког жреца”, који је живио тамо у неком оближњем мјесту, и додаје: “А ти си Макарије духоносни! Када се ти Богу помолиш за нас, онда наше муке у паклу бивају лакше”, рече лобања. “Какве су то муке?”- пита Макарије, а лобања му одговара: Као што је небо далеко од земље, тако су и муке изнад и испод нас тако дубоке и паклене”. Макарије пита: “Шта је вама најтеже у паклу?”, а лобања ће: “Ми смо прилијепљени леђима једни за друге. То су највеће паклене муке: не можемо видјети један другога лицем к лицу, а када се ти богу за нас помолиш, онда нам Бог да дара да можемо једни друге видјети лицем к лицу”… Згрозивши се над тим својим виђењем, неким пустињским свједочанством, Макарије враћа лобању у пијесак и каже: “Проклет дан у који се родио човјек!”

И тако човјек мисли у свему овоме и још много тога,па мислиш о својој младости и путевима којим си ти ишао,али свакоме Бог да слободу и избор,неки су рођени,за ово или оно,а како вели Свети Отац Јустин у писму тада Ристи Радовићу свом ученику,да је добро дарове Божије умножио.

Данас има доста теолога,нека Слава Богу,али ипак праве ствари,треба учити од великих наших учитеља вјере,зна се који су,јер они су увијек знали да на најједноставнији начин објасне најкомпликованије теолошке појмове и приближе све то на најрадоснији начин Ријеч Божију.

Ево нпр.када слушамо Владику Атанасија тврдошког или рецимо Митрополита др Амфилохија срце и душа ти ужива и нема појма,догађаја,теме да је нећеш са лакоћом примити и усвојити,или рецимо када говори Владика Григорије небеса се отварају.

Тако заиста и Господ чудесно дејствује у људским животима и милост

и благодат Своју изобилно дарује онима која Га љубе и прослављају.

А тамо гдје је Бог посијао Своје јеванђелско сјеме, својом чудесном Ријечју усадио и уписао Себе у сву творевину, нарочито кроз човјека, та творевина и човјек као домаћи Богу и сва остала човјеколика бићакоја теже ка човјеку призвани су да свједоче о слави Његовој и о божанству и сили Његовој у свим временима и на сваком мјесту. Поред свих свештенослужитеља, сваки хришћанин (лаик-припадник лаоса,народа Божијег), призван је да казује славу Божију и чудесна дјела Његова сваком земаљском покољењу.

Ми треба у сваком времену да се угледамо на свете Божије људе, јер они су

опрактиковано Јеванђеље, они су свијећњаци који све просвећују

свјетлошћу Христовом и све испуњују вјечном љубављу Божијом и

силним благословом Божијим. Њихова дјела треба читати, од њих се

учити и онда ћемо непрекидно бити са Господом и у Господу и Њиме ћемо

живјети и дисати и мирисати.

У Христовој љубави и с’поштовањем.