Zar Bog nije mogao blaze da kazni gresnike (problem vecne kazne)

[grigorije22]

[Ратко :(]

Sto se tice Apokatastaze to ucenje je drzao i Sveti Isak Sirijski (St Isaac of Nineveh), ali kao licno uverenje, ne i zvanican stav crkve,

jer pomesna crkva ciji je sapricasnik bio nije prihvatala to ucenje kao opsteobavezujuce, ali nije ga ni odbacivala (!),

tako mi rece pre jedan sa foruma Asirske crkve istoka.

Ovaj zivot na zemlji nije ni mesto ni vreme da gresni rod ljudski veruje u takvu tajnu. Mnoge ljude, posebno one ogrubele duse,

na cijim srcima leze najgori smrtni gresi, tipa ubistva, kradje itd. propovedanje apokatastaze moze samo zadrzati u padu i duhovnoj letargiji (nedelanju).

Па чекај, кажи ми искрено, ако желиш, да ли мислиш да неће бити пакла него је то више педагошки?

И мени је проблем ово питање.

Ко сам ја, или било ко, да сугеришем Богу, али онако најискреније од срца питам, верујући најдубље да је Бог све савршено уредио, зар они који се не буду удостојили саживота са Богом не могу, просто и једноставно, да престану да постоје (што је исто веома трагично, али ипак, чини ми се, лакше од вечне патње/туге)?

[Ратко :(]

.

[Ратко :(]

Svakako da je vreme pokajanja/metanoje, koje nam je ostavljeno dok zivimo ovde na ovom svetu, sasvim dovoljno.

To su pokazali nebrojeni svedoci Hristove Crkve kroz vec 20 vekova.

Ne vidim nijedan razlog zbog kog bismo mi danasnji hriscani bili u bilo cemu povlasceni u odnosu na njih.

Ako je sve radilo kako treba kod njih, sigurno moze i kod nas. Samo ako zelimo da se potrudimo bar malo...

Све што пишеш, Оби, је јасно, лепо, прецизно. У реду.

Али дозволи да има оних који су пали у очајање, који не могу да изађу из њега, који, ајде да кажемо, покушавају али немају снаге. Дозволи да има људи који би све могли да напишу као ти (знају све то умом, али не могу да се подигну).

Знаш ли колико таквих људи има? Полетели су у веру радосно, летели, летели и онда трас! Тешки падови који су исисали и снагу и вољу за трудом. Једноставно не иде. Упознао сам и једног тешког наркомана, просто дајем као пример, који је сва Житија и тону књига ишчитао у своје време... али је пао тешко и пада све дубље, дај Боже да је жив још увек.

[Ратко :(]

mogao bih deo večnosti da provedem i trolujući.

У то не сумњамо.

[Ратко :(]

Nisu oci nego NEKI od otaca dok su neki drugi to ucenje zadrezali do smrti i ako ga nisu javno ispovedali jer su doticnu odluku sabora tumacili kao i ja-pedagoski. Al kao sto sam onomad rekao da necu o tome bas zbog misionarskog projekta ovog sajta. Ali zato necu ni dozvoliti da bas svaki los argument predlazes kao dobar.

Који? Да ли поуздано знаш то? А можда им је то била једина грешка/грех? Мислим, не може то да нам буде ослонац.

[Александар Милојков]

Проблем је што ми пакао схватамо као некакву казну, одмазду Божију према непослушнима. Источни Оци (макар они најугледнији), подржавали учење о апокатастарзи или не, нису пакао тако тумачили. За Светог Григорија Ниског пакао је огањ очишћења, а не казна.

[grigorije22]

Do 4 veka nove ere Sveti oci su tumacili oganj kao stid koji ce peci gresnike. U 4 veku se nemoral toliko namnozio da su Sveti oci iz pedagoskih razloga poceli da tumace

oganj u bukvalnom smislu, zato sto je jedna prica kada coveku kazes pecice te stid kao plamen zarad ucinjenih grehova, a sasvim druga prica kada mu kazes da ce bukvalno da gori u vatri.

[malina :)]

Ако је пакао огањ очишћења, онда је он пролазно стање...јер чему очишћење, ако је пакао вечно стање?

[Ратко :(]

Хм...Ево једног мог размишљања које сам поставио на једној другој теми:

Имам једно питање које ме дуго мучи и на које још немам одговора. Мислим да има неке везе са темом, па ћу га овде поделити са вама. Ето, први пут ће бити да то некоме говорим.

Наиме, у свој овој причи о личносној онтологији, о ближњима, љубави, ипостаси....ја сам се запитао следеће:

Боже, а шта ће бити са мојим ближњима који те не знају? Ја имам браћу, сестре, рођаке које пуно волим. Многи међу њима нису баш "по мери" у етичком смислу, а о богопознању да и не говоримо. Неки су и атеисти. Али ја њих волим, без обзира на њихове недостатке. Они су она "другост" која поред "Деугости" (Бога) утемељују моју ипостас - чине ме да ја будем ја. Ако Божији суд буде етички, морални, јуридички суд и ако мене Господ спаси, шта ће бити са њима? Ако их "казни", шта ћу ја у Рају без њих? Знам, ту је Бог. Али, ја нећу само Бога, ја хоћу и моје ближње. Хоћу и Бога и ближње, хоћу свој небоземни идентитет. Ако их Бог, својим судом, одвоји од мене, како ћу онда ја опстати као личност? Неће ли део мог идентитета отићи у небиће? Спасава ли онда Бог мене, ако не спасава моје ближње? Или ће ме Бог "ресетовати" да се својих грешних ближњих више не сећам? Али, то би опет било скрнављење моје личности.

Ето, то ме питање мучи. Размишљам, неће ли Бог ако спаси мене, спасити ме комплетног - неће ли ради моје љубави спасити и ближње моје? Јер, комплетан ја, као личност, јесам само као небоземни идентитет - онај који љуби Бога и ближње своје. Не прво једно па друго, већ обоје једнако и истовремено.

Знам да је апокатастаза осуђена од Цркве. Али, можда је осуђена из два разлога: 1) зато што је заиста нема или 2) зато што није пастирски о њој сада говорити. Мени некако срце говори да је Црква због овог другог осудила то учење.

Шта мислите?

А шта, рецимо, ако се мој ближњи декларише као сатаниста, и дела у том правцу? Ако ме чак због моје вере, и због своје наопаке вере, суштински и потпуно мрзи? У ком тренутку се он онда одваја, опет суштински, од мене? Да ли постоји граница после које се човек суштински одваја од другог, и ако постоји где је та граница? Да ли могу да одем корак даље па да кажем да се не само својим наопаким делањем него и неделањем човек суштински одваја од човека још овде, па логично и тамо, у вечности? Наравно, везано за твоје питање.

[w.a.mozart]

Проблем је што ми пакао схватамо као некакву казну, одмазду Божију према непослушнима. Источни Оци (макар они најугледнији), подржавали учење о апокатастарзи или не, нису пакао тако тумачили. За Светог Григорија Ниског пакао је огањ очишћења, а не казна.

ovo je vrlo zanimljivo i prvi put čujam od Ace tako nešto jer je uglavnom bio uz odluke sabora. Može li pojašnjenje o očišćenju i kako se ono dešava,Aco -ako ima i citata, još bolje

[Иван ♪♫]

Проблем је што ми пакао схватамо као некакву казну, одмазду Божију према непослушнима. Источни Оци (макар они најугледнији), подржавали учење о апокатастарзи или не, нису пакао тако тумачили. За Светог Григорија Ниског пакао је огањ очишћења, а не казна.

Ст. Тадеј је говорио чим имамо рђаве мисли и изгубимо мир ето пакла, и да некога с лошим карактерним особинама да ставиш у Рај он би опет био незадовољан, а такође је говорио и како благодат смирује човека тако да више и не жели да се рецимо гневи итд.

[Александар Милојков]

ovo je vrlo zanimljivo i prvi put čujam od Ace tako nešto jer je uglavnom bio uz odluke sabora. Može li pojašnjenje o očišćenju i kako se ono dešava,Aco -ako ima i citata, još bolje

Нису Сабори расправљали таква питања. Јесу апокатастазу. Она је осуђена. Али, она оригенистичка. Ипак, има разлике између ње и ове Григоријеве, а поготово оне Максиомове.

Са друге стране, то сам већ рекао, Сабор је могао да осуди апокатастазу из два разлога:

- зато што нема апокатастазе

- зато што није препоручљиво, из пастирских разлога, о њој говорити

Какогод, пакао не би требало сматрати за Божију одмазду, за казну.

А што се тиче цитата, имаш "Велику катихезу" Светог Григорија Ниског (прогуглај, наћићеш). Ту он, између осталог, говори о апокатастази. Суштина је да Григорије не допушта могућност вечног постојања зла и заблуде. Са друге стране, Бог је љубав, он није осветник, никога не кажњава. Неки људи тој љубави прилазе сада кроз Крштење, а неки не (јер су у заблуди, у незнању). Они који нису прошли бању садашњег Крштења, проћиће огњено Крштење које је заправо њихова борба са самим собом, са својом заблудом. То "огњено купање" завршиће се преумљењем, познањем Истине. Свети Григорије Ниски закључује да ће се на крају, "после многих векова патње" (у огњеном Крштењу) спасити и сам "Изумитељ зла".

[Ратко :(]

Старац Пајсије је рекао да ђаво, будући да је имао виђење о томе док се молио за њега, не жели да се покаје.

[Благовесник]

U 4 veku se nemoral toliko namnozio da su Sveti oci iz pedagoskih razloga poceli da tumace oganj u bukvalnom smislu,

zato sto je jedna prica kada coveku kazes pecice te stid kao plamen zarad ucinjenih grehova, a sasvim druga prica kada mu kazes da ce bukvalno da gori u vatri.

Da, to je vreme kada je velika masa bivsih pagana skoro preko noci presla u Crkvu. Mnogi od njih nisu bili do tada clanovi Crkve iz razloga straha od gonjenja rimske vlasti. Dok su Crkvu u prva tri veka cinili vecinom duhovno najjaci ljudi (sveci), nakon prestanka gonjenja, od IV veka, crkveni episkopi su pod svojim okriljem nasli ogromnu vecinu mahom duhovno slabih, za koje je uspeh bio zaista i to da su postali makar kakvi-takvi hriscani, koji su od krajnje telesnih tek trebali da uzrastu u duhovne. A i masovnih krstavanja do tada nije bilo, tu se Crkva bila nasla u novim okolnostima.