Свети Владика Николај Охридски и Жички

[Биљана]

НЕКА ДОЂЕ ЦАРСТВО ТВОЈЕ...

 

Царство Божје не може се разлучити од царовања Божјег. царство долази заједно са царем. Била би бесмислица ишчекивати царство, а одбацити цара. У црквеној молитви "Царју небесни Утјешитељу" верни проце Цара Духа да дође: "дођи и усели се у нас". Смисао обеју молитава је јасан: царство Божје доћи ће онда када и Цар Бог дође. Просећи царства Божјега ми уствари просимо најсавршенију власт, а просећи долазак Цара Бога ми просимо долазак најсавршенијег владара над собом. Створитељ наш већ влада потпунице почетком и свршетком нашег земаљског живота; зашто га не би пустили да Он влада и на целој животној линијиизмеђу почетка и свршетка? Он је господар рођења и смрти; нека Он  господари и над свим временом између рођења и смрти. Рећи ће неко; како то да толико хиљада људи скоро две хиљаде година подсвесно изговарају молитву: нека дође царство Твоје, међутим царство Божје још није дошло? Несумњиво дошло је: дошло је и царство и Цар појединим душама, што значи многим милионима правих хришћана. Само оно још није дошло да се види и осети у друштвеном поретку света. Није постало непоколебљивим, признатим и усвојеним основом друштвеног поретка. А што се то није догодило, кривица је како до оних који уопште не читају Оче наш, тако и до многих оних који га читају сваки дан, а боре се за царство земаљско, грабе се за власт над земљом и народом, одбацујући у пракси власт Божију и хотећи узети ову у своје руке.

 

[Guest]

Одлично секана,

 

свака част 170fs799081

[Биљана]

НЕКА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА НА ЗЕМЉИ КАО И НА НЕБУ...

 

 У небесном духовном свету, у који ћемо, ако Бог да, и ми прећи, влада савршена воља Божја. Но та владавина воље Божје није силом наметнута него њу духови светлости драговољно усвајају, покоравајући своју вољу са великом ревношћу вољи Божјој као јединој непогрешној. И друштво звезда, мрава и пчела, уређено је једино вољом Божјом. Била би потпуна бесмислица уређивати друштво људи насупрот и мимо воље Божје. Том бесмислицом, на жалост, руководе се многи савремени уређивачи људског друштва. Они доносе законе за људе без обзира на закон Божји, којим је објављена воља Божја. Отуда беспоретци, неправде и раздори, хаос и очајање, незадовољство и рат свакога против свакога.

Не треба много памети па се уверити да само Онај који је створио људе најбоље зна зашто их је створио, то јест зна циљ живота људскога на земљи.Међутим ми видимо да друштва одричу сваки циљ животу људском на земљи. заснивати друштво људско само на вољи људској значи заснивати га на бесциљности, незнањи+у и неправди. 

Ја се радујем да чиним вољу твоју, о Боже мој; закон твој у срцу је моме (Пс. 40,8), рекао је онај цар који се увек горко кајао када је ишао само за својом вољом. А ти, читаоче, желиш не само да ти будеш добар хришћанин него и да цело хришћанско друштво буде хришћанско, онда знај да то може бити искључиво и једино ако се воља Божја узме за основ тога друштва. А у чему је воља Божја, то је јасно откривено од Христа, који је открио и све циљеве. 

[Биљана]

ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ ДАЈ НАМ ДАНАС...

 

Као што не говоримо Оче мој, тако не говоримо ни хлеб мој. Отац је заједнички свим синовима Божјим, и дарово Очеви су заједнички. Ово је први морално-економски принцип за друштвено уређење: морални јер признајемо, да је хлеб од Бога, и економски, јер хлеб што Бог даје припада свима.

Хлеб наш насушни просимо ми од хлебодавца Оца небесног. Зашто је речено насушни? Зато да би били скромни и не тражили никакав луксуз. Наше телесне потребе треба да ограничимо на оно што је најпотребније, по речи апостолској; а кад имамо храну и одећу, овијем да будемо довољни (II Тим. 6,8). Јер луксуз упропашћује тело, упропашћује душу, упропашћује целога човека. Ово је други морално-економски принцип; морални, јер нас штити од луксуза и покварености; економски, јер хлеб треба да стигне за све нас. 

Дај нам данас. Зашто просимо од Бога хлеб само за данас? Зато што сутра можемо не бити у овоме животу. Зато што знамо да нисмо ми господари живота него Створитељ наш. Још и зато, да би се тргли од нагомилавања непотребног богатства за неизвесно сутра а остављали браћу своју гладну данас. Гладнога нахрани, жеднога напој, нагога одени. Ове заповести Божје не може нико испунити ко из страха за сутрашњицу гомила више од најпотребнијег. Ово је тећи морално-економски принцип; морални, јер се бар њиме ослобађамо брига које је Творац узео на себе; економски, јер спречава данас глад једних спречавајући нагомилавање за сутра других. У ове три речи изречена је већа и боља друштвено-економска наука него у многим ученим књигама и фантастичним теоријама. А што је главно, ова друштвено-економска наука има моралну подлогу и ауторитет божански, што сав остали свет нема.

 

[Биљана]

И ОПРОСТИ НАМ ДУГОВЕ НАШЕ КАО ШТО МИ ОПРАШТАМО ДУЖНИЦИМА СВОЈИМ...

 

Има људи који читајући Оче наш изостављају други део искања као што и ми опраштамо дужницима нашим. Боје се обавезе. Међутим, Бог одлучно тражи од нас ту обавезу. Он ће нам опростити онако како ми будемо опраштало. Но лудо је бојати се обавезе и онога услова. Јер ми бескрано више дугујемо Богу него што нам сав свет може дуговати. Ми Њему дугујемо и живот, и разум, и здравље, и светлост, и кишу, и све што имамо, што знамо и што можемо. У Јеванђељу је учињено сравњење наших узајамних дуговања према нашем дуговању Богу,  као 100 гроша према 10.000 таланата. И најзад, кад узајмљујемо, ми узимамо Божје од човјека, а кад враћамо, опет враћамо Божије човеку. Јер на крају крајева, све је Божје, по речи праведника: Го сам изашао из утробе, матере своје, го ћу се и вратити (Јов. 1,21)

Учени богослови су кад мисле , да се под дуговима разумевају греси људсји. Ми молимо Бога да нам опрости грехе наше према Њему као што и ми опраштамо грехе људске према нама. Сасвим тачно. Но и дуг и грех означавају неки мањак у животу човечијем. И за дуг и за грех тражи се наплата. Но и једно и друго може бити нама опроштено од Бога, ако ми опраштамо дужницима својим. Дајте у зајам не надајући се ничем, рече Христос. Ако ти врати, прими, ако ли не може да врати, опрости му. Јер и ти никад не можеш да вратиш дуг Оцу Небеском.

У бескрајно сложеној и замршеној науци о финансијама, ова наука је једини излаз, једино решење. Подај, и даће ти Бог. Опрости и опростиће ти Бог.

 

[Биљана]

И НЕ УВЕДИ НАС У ИСКУШЕЊЕ...

 

Кушати значи испитивати. Да није греха, не би било ни кушања. Свакога куша његова сласт која га вуче и мами, сласт рађа грех, а грех рађа смрт, каже апостол Јаков. Бог је стављао на испит веру Адамову, целомудреност Јосуфову, трпљење Јовово. И они су добро положили испит. Но ми се осећамо слаби и молимо Бога да нас не ставља на испит, јер ћемо пасти и пропасти. Земаљска власт и телесна жеља чим се зачне у људима, људи изгубе визију свеопштега Оца небеснога, и падају у очајну и убитачну себичност: почињу светковати име своје изнад Божјег, ишту царство земаљско место небеског, својом вољом потискују вољу Божију, хлеб наш називају лично својим, просе од Бога милост а према својим дужницима остају немилостиви до краја. Кроз то цело друштвено устројство почињу се колебати као зграда од сталног земљотреса. Спаси нас, Боже, од свих оних искушења! И не уведи нас у искушење - у позитивном смислу речено, значи: спаси нас од искушења! то јест, спаси нас од нас самих.

Ова молитва је од огромног значаја по одржање правилно уређеног друштва. Њом људи признају своју немоћ да одрже сва она добра од Бога за која се моле у предходним молитвама. Ако и приме све оно што су молили Оца свог небеског, у страху су да по немоћи својој, све то не злоупотребе и не покваре. Бдите и молите се, трекао је Христос, да не паднете у напаст, то јест у искушење.

када синови Оца небеснога заснују друштво какво су желели, морају непрестано бдити да се не погорде те не припишу себи оно што име је од Бога даровано, и морају се непрестано молити Оцу небесном, да се даровано не умањи и не прекрати.

[Биљана]

НО ИЗБАВИ НАС ОД ЗЛОГ...

 

Овим се молимо Оцу небесном, да нас избави од сатане, који је носилац свакога зла, крвник људски од почетка, лажа и отац лажи (Јов. 8,24). Он заслепљује људе, и заслепљене их води од илузије ка илузији, како у личном животу, тако и у друштвеном. "Окрените карте, учините револуцију, осветите се својим непријатељима, створите још једну радикалну друштвену промену, и имаћете рај, и бићете као богови", тако од памтивека шапће сатана "државник". И људи су га по хиљаду пута послушали, по хиљаду пута пролили братску крв, похулили на Оца свог небеског, и по хиљаду пута, разочарани, падали у очајање. А да се не би очајници досетили ко је главни кривац, крвник људски је поново дошаптавао очајницима; "Криви су ти и ти људи, удрите њих, промените власт, окрените точак друштвени још једном, учините још само један корак и ви сте богови, и рај је ваш". И тако се точак окреће у једном месту, ронећи све дубље у блато док људи понављају сатанку лаж о "прогресу". Докле год човек буде сматрао човека као извор зла друштвенога а не сатану, дотле ће место братољубља владати братоубиство. А да је сатана главни узрочник зла показао је спаситељ тиме што је први сукоб и обрачун у спасавању људи Он имао са сатаном на Гори Икушења. 

У претходној молитви; и не уведи нас у искушење, ми се молимо Богу да нас сачува од нас самих, док у овој последњој ми се молимо да нас избави од злога, то јест од онага који на свакој клизавици искушења чека људе са својим отвореним чељустима.

У једном Хришћанском друштву палог брата треба сматрати као човека у искушењу, и цело друштво дужно је молити се Оцу небесном, да га поврати од искушења и спасе од сатане. И ово по примеру Христа који рече Петру; Симоне, Симоне ево вас иште сатана да би вас чинио као пшеницу. И ја се молих за тебе да твоја вера не престане (Лука, 22, 31).

[Биљана]

Б Л А Ж Е Н С Т В А

Рајска пирамида

 

 

 

УВОД

 

У старо, прастаро време цареви мисирски, фараони, зидали су пирамиде од камена. Неке од тих пирамида високе су 50, неке 100, а неке и преко 100 метара. Има их и које су два пута више у висину од Свете Софије, најславније цркве на Православном истоку. Загонетка је због чега су фараони зидали овепирамиде, као што је у старом, многобожачком Мисиру све загонетка, све гатка, све гатање. Но, изгледа највероватније, да су фараони подизали ове џиновске зидарије маштајући о бесмртности својој. Гатали су они о бесмртности душе, гатали и о бесмртности тела. Свакао још да им је побуда за зидање била и сујета, узајамно надметање. Свак је од њих жњлњо овековечити себе таквим једним спомеником, који би пркосио времену и трајао докле земља траје. У мисирској "књизи мртвих" изражено је гатање Мисираца о суду Озирисовом и бесмрћу човековом на сто начина, све у мутним слутњама и нагађањима.

То старо мисирско гатање о човековој бесмртности објављено је у Хришћанству као стварност. Само је у Хришћанству појам о бесмртности очишћен од сваке заблуде, отргнут од мутних многобожачких сањарија и од фантастичних слутњи и произвољних нагађања. Појам о бесмртности у хришћанској епохи везано је за постојање Једнога Живога Бога, и за спаситељску жртву Христову и Његову васкршњу победу над смрћу.

И Хришћанство је побудило људе на зидање пирамида. Побудило је на тај посао не само цареве и великане овога света него све људе, који верују у Христа и иду за Њим. Јер су сви Хришћани названи царевима по речи Тајновидца: и учини нас цареве и свештенике Богу и Оцу својему (Откр. 1,6). Према томе сваки Хришћанин има част и дужност да зида једну пирамиду за себе. Колико, дакле, Хришћана у свету, толико пирамида. Ове хришћанске пирамиде су далеко више у висину  од свих фараонских пирамида. Оне се не могу мерити обичним метром. Узносе се изнад сунца и месеца и васцеле материјалне васионе. Узвисују се у небеса и тамо се тек виде у својој величини и красоти својој. Нити се боје времена, ни кише, ни ветра, ни мраза, ни бомби, ни граната, нити икакве слепе разорне силе. Сав свет је немоћан према тим хришћанским пирамидама. Оне стоје ван рушења и ван смрти. Њима је осигурана бесмртност у свету , где се име смрти не спомиње нити жаока смрти осећа. Јер то су пирамиде духовне, стварније од сваке физичке стварности. Оне су на духовном темењу засноване, духом постројене, духом украшене, духом утврђене и духовном царству намењене. Поребу и план ових пирамида објавио је сам Господ Исус Христос. Зидари су сви крштени људи, уз свемоћно садејство самог Духа Божијега. Свака та пирамида има девет главних спратова, и десети је спрат кула радоти, којом сам Творац крунише целу грађевину. Сваки спрат опет има по неколико својих посебних спратова са много одељења. Сви виши спратови темеље се на онима који су испод њих, као што је и природно и при обичном зидању на земљи. И сви укупно представљају и једну прекрасну стројност, да се око не може нагледати. Као што је познато, фараони су зидали своје пирамиде на песку и довлачили су камен издалека. Пирамиде хришћанске, рајске пирамиде, основане су на најтврђем темељу, на камену, а тај камен је Христос, о чему говори вели апостол Христов овако: Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи сте Богу, назидани на темељу апостола и пророка, где је угаони камен сам Исус Христос. На коме сва грађевина складно спојена, расте у храм свети у Господу; У кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу. (Ефес. 2, 19-22).

 

 

[Биљана]

ПРВИ СПРАТ

 

На једној узвишици изнад плавог језера Генисаретског, седе Божански Створитељ на зелену траву и отпоче откривати план новог зидања. Није показао план на хартији нити га је писао писаљком, него силним речима печатио  га је у душе ученика Својих и народа, као дијамантом у умекшан восак. Прве Његове речи откривају како се отпочиње зидање рајске пирамиде, и као се строји први спрат.

Блажени су ништи духом, јер је њихово Царство Небеско.

Само је толико рекао о зидању првог, најширег и најтврђег сората, који треба да држи и носи на себи сву осталу палату.

Но, ово ти је довољно, о Хришћанине, само ако истински желиш зидати царску пирамиду, којој ћеш се радовати у Рају вечности. Сам знаш, да што год су темељи једне грађевине, дубље у земљи, то је грађевина сигурнија. Нишчета наша људска врло је дубока; тако дубока и скривена, да многи не силазе до дна њенога. Но благо онима који сиђу баш до дна. Нишчета људска није неки дар, који се добија споља, већ стварно стање које треба само сазнати. А до сазнавања своје нишчете долази се неласкавим испитивањима себе. Ко то чини, тај долази до сазнања о својој тројакој нишчети:

1) о нишчети у погледу свога знања,

2) о нишчети у погледу своје доброте и 

3) о нишчети у погледу својих дела.

 

Нишчета је виши степен сиромаштине. Ту превелику сиромаштину, управо ништавило, осећа човек било да посмотри своју мисаону моћ, било моралну, било пак делатну. Хтео би да дође до сазнања о судби својој, ко је он и откуда је и шта му треба чинити у овом преплетеном ткиву живота. Но увиђа - баш и ако је најученији - да је све његово знање према његовом незнању као шкољка воде према мору воденом. Хтео би се уздићи добротом изнад свих других бића у свету, но види како пада на сваком кораку у каљугу зла и опачине. Хтео би увек чинити најбоља и највећа дела, но увиђа своју немоћ, своје ништавило. Остали људи не могу му помоћи, јер су и они ништавни као и он, по речима песника:

" Све њих мисли на једно сабране

ништа друго не представљају ми

до кроз мраке жедно тумарање

и погледа мраком угашена."

 

Тада се човек обраћа Творцу своме, пада у прашину пред Њим, предаје се вољи Његовој и вапије за помоћ. Ово сазнање и осећање своје крајње немоћи и крајњег ништавила назива се нишчетом духа. А нишчета духа противи се охолости духа. Међутим, охолост је много веће ништавило од нишчете духа. Сазнавати и осећати своје ништавило много је мање ништавно од охолости. Јер охолост је не само незнање него и глупост. Охолост је мати свих глупости зала људских. Познати себе значи увидети своју немоћ и своје ништавило; потом доћи до скрушености духа, и најзад завапити Богу за милост и помоћ.

Скрушеност или смиреност, што потиче из правог сазнања своје немоћи, основа је свих врлина, основа духовног живота сваког Хришћанина, основа и рајске пирамиде. Јован Колов рекао је; "Смиреност, то су врата ка Богу". 

Једном се препирао зли дух са Светим Макаријем, па најзад узвикну; " Све могу Макарије, што и ти можеш, само ме ти једино побеђујеш смиреношћу!". За смиреност је неко рекао; "Она нема језика да говори зло о другима, нема очију да види туђе зло, нема ушију да чује туђе зло."

Ко је увидео, да у свом ништавилу не може ништа без Божије помоћи, тај добро зида први спрат рајске пирамиде. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Бог.

На сваком кораку, од јутра до ноћи, разуман човјек сазнаје истинитост ових речи. И једино то сазнање чини га великим пред Богом. Кад се човек испразни од злог ветра охолости, онда му у души настаје тишина, у коју улази Дух Божији. А кад Дух Божији уђе и настани се у души, онда Он зида целу рајску пирамиду по Свом разуму и Својој вољи, само под фирмом  човека. О, Хришћанине мој, главно је да ми не сметамо Духу Божијем да уђе и зида. Главно је, Хришћанине, да презреш у себи све оно што је од тебе а не од Бога, па било у области знања или осећања или хотења. Рекао је Бернард Клервоа: "Ко стекне право познање себе, постаје презрен у сопственим очима".

Не говори, охолицо, зашто би ја сам себе понижавао и подништавао?Нико од тебе не тражи да ти себе понижаваш, него само да признаш своју пониженост. Нико од тебе не тражи да од себе правиш ништавило, него да признаш своје већ постојеће ништавило, које је ван спора. Кад признаш оно што већ јеси и исповедиш, тек онда ћеш моћи положити први камен у темељ свог духовног зидања. Потом ћеш моћи изидати и цео први спрат своје рајске пирамиде, који је сав као од железа: и чврст као железо итаман као железо.

 

[Биљана]

ДРУГИ СПРАТ

 

Када је први спрат добро озидао, тада Хришћанин хита ка стојењу другог спрата. Први спрат не привлачи толико својом лепотом, као што ни гвожђе не привлачи, али је он чврст и користан, као што је и гвожђе чврсто и корисно за висока зидања. Више је у земљи него изнад земље, више невидљив него видљив, као сваки темељ. Смиреност није нека врлина што сија и блешти. Први спрат је сав од мисли о свом личном ништавилу и од осећања свога ништавила и немоћи. Други спрат је од суза. 

Блажени који плачу, јер ће се утешити. 

Сузе - чудан материјал! Сасвим нежан, но пуздан. Он блиста као камен опал. И заиста овај други спрат, спрат од суза, изгледа као спрат од драгог камена опала. 

У охолога нема суза. Он се хвали тиме што не може да плаче и што никад није заплакао. Он не зна да је то слабост, а не снага. На његове очи излази сухи огањ што распростире сухост на срца људска. Охолост је израсла из плитке земље на камену. Међутим, у дубини се јавља влага. Скрушеност пред Богом личи на дубоко орање, на коме се јавља влага. Скрушени или смирени у духу, плаче. Његова је душа сва сузна, чега су му и очи сведоци. Неко од православних учитеља је говорио о два крштења; једно водом, а друго сузама. Други опет рекао је; "Плачи дан и ноћ и не знај ситости у плакању".

Можеш и ти помислити да су сузе знак слабости. Не помишљај тако. Хришћани, који су највише плакали, с песмом су ходили на губилиште. 

"Сузе су јелеј очију", рекао је Антоније Велики. Највеће грешнице; Марија Египћанка, Таиса и Пелагија опраје су своје душе сузама, и посветиле се. Тако и хиљаде других.Тако можеш и ти Хришћанине. За многи смех у животу сигурно ћеш се кајати, но нећеш ни за једну сузу проливену. Тешко вама који се смејете сад, јер ћете заплакати (Лк. 6,25) реч је света из најсветијих уста. Никад није никло зло из семена суза, а из семена смеха никла су заиста многа зла. Ипак нису све сузе Јеванђељске сузе. Сузе, које су потребне за зидање рајске пирамиде нису оне које су од претераног гнева нити оне од жалости за изгубљеним или недобијеним благом. 

Јеванђељске сузе су оне што теку из скрушеног и покајаног срца. Јеванђељске сузе су сузе за изгубљеним Рајем. Јеванђељске сузе јесу и ине што се мешају са сузама деце и страдалника. Јеванђељске сузе јесу и оне што перу наше увреде нанете небеској Љубави.

Као што се роса ствара када се сретну топао и хладан ваздух , тако и сузе природно и лако теку из човека, који се сусрео са топлином љубави Оца небеског. Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс. 42,3), исповеда покајани цар , када му се хладно срце сусрело са топлотом духовнога Сунца. 

Они што никада не плачу, никад не осећају утеху. Само расплакано дете зна за утеху кад га мајка помилује. Није узалуд овај свет назван долином плача. И сам Бог кад се јавиоу свету, лио је сузе. 

Човече, пред тобом је само избор између плача и плача, а никао између плача и неплача. Или ћеш плакати очајно без надежде пред слепом и глувом нирваном  или пред живим Утешитељем. Ако будеш плакао пред живим Утешитељем, примићеш утеху. Сам Бог јавиће ти се као утеха твоја. И у тишини твоје утешене душе, сам Он зидаће даље твоју рајску пирамиду. 

 

 

[Биљана]

ТРЕЋИ СПРАТ

 

Блажени су кротки, јер ће наследити земљу.

Кротошћу се, дакле, зида трећи спратрајске пирамиде. Кротост је унука смирености, а ћерка плача. Најбоље личности припремног Завета Самуил, Јован Крститељ и Дјева Марија исплакане су од Бога. И сама кротост је врлина исплакана. Због тога је, свакако кротост тако нерздвојна од споменутих личности као кап суза од срца. 

Кротост може доћи само на треће место, и трећи спрат може се спојити после првог и другог. Пошто се облаци илију, настаје тишина, тако и свака кротост долази после плача. Кротост није била непозната и у старозаветном времену. Каже се, на пример, за Мојсија да беше човек веома кротак мимо све људе (IV Мојс. 12,3) Говори се о кротости и праоца Јакова и цара Давида (спомени се, Господе, давида и све кротости његове). Но тек од Христа кротост је убројана у неопходну грађу за зидање душа људских. Јер ја сам кротак, рекао је Син Божији. А какавје Он, такви треба са буду и Његови. Кротост је прва врлина Христова који су људи запазили. Гле јање Божије! узвикнуо је свети Јован Претеча, када је спазио Месију на Јордану. Други су се гурали да што пре дођу до Јована, да га чују и да се крсте, а Исус се није гурао, него је крото обилазио, као јагње што никга не гура. Као јаггње што обилази. Кротост се јавља, пре свега, у негурању у прве редове. А то долази од савршене преданости вољи Божијој. Кротак зна да Творац поставља људе где Он хоће , и готов је да врши вољу Божију било у првим, било у последњим редовима. За њега је споредно где ће бити стављен, а главно је да слуша вољу Божију па где био да био. Кротак зна, да они из последњих редова ако врше предано вољу Божију, добијају славнији венац од оник који се прогурају у прве редове да изврше вољу своју. Још се кротост може овако исказати; никога не увредити, а трпељиво поднети сваку увреду. Уистину, јагње је слика кротости. Представите себи Христа пред зверским судијама Његовим, и док су они викали, хулили, пљували и раздирали хаљине себи, Он је стајао ћутљив и као  јагње безгласан. Његова тишина душе била је као тишина светлости над запенушаном буром морском. Тако чудесна и непојамна тишина да апостол заклиње њоме верне говорећи: А ја Павле молим вас кротости ради и  тишине Христове (II Кор. 10,1). И апостоли су били у кротости сасвим слични Учитељу своме. Он их је послао као јагањце међу вукове, тј. кротке међу охоле, трпељиве међу осетљиве. Као дојилице које страдају од своје одојчади, али трпе и сносе: Бијасмо кротки међу вама као што дојилице негују своју децу (I Сол. 2,7)

Неки посетоци задиве се како један свети муж подноси псовке чобана око његове колибе. На то он одговара; "Тиме се учим трпљењу зла, говорећи себи: ако не могу да поднесем ово зло, како ћу поднети веће кад дође".

Неког старца опет поткрадао сусед, који га је служио. Кад год би ушао у старчеву одају, он би понешто узео и однео. Старац је то све гледао но ништа није рекао. Кад му дође смртни час, скупе се сви суседи око старчеве постеље, а старац узе руке оног свог послужитеља и поче их љубити говорећи: "Овим рукама има ја да благодарим што данас одлазим у Царство небеско".

О, кротки, ви ћете наследити земљу. Питате ли, како то? Онако као и апостоли. Чије се име данас чује по свој земљи више од њиховог? Који је то цар или кнез, чија се реч слуша на све четири стране света тако као реч апостола? Некротки неће наследити ни стопу земље, ни овде ни у Рају. А ти, Хришћанине, помоћу кротости зидај трећи спрат своје рајске пирамиде. Кротост је као драги камен аметист, што се прелива у прекрасним благим бојама. 

[Биљана]

ЧЕТВРТИ СПРАТ

 

Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити.

Ово је план зидања четвртог спрата рајске пирамиде. Овде је грађа глад и жеђ за правдом. Глад и жеђ одувек су служиле као подстрекач зидања на земљи.Но овде није реч о телесној глади и жеђи,која се утовљава хлебом и водом. Овде је реч о једној већој глади и жеђи,о оној коју душа кротка човека носи у себи,и коју сва земља са свима својим јелима и пићима не може утолити. Човек кротак,човек јагње,рекао би сит је и задовољан зато што ћути и трпи. У ствари велика глад и жеђ за правдом крије се у дубини душе његове као нејављен вулкан.

Лако је нахранити охолога,тј. онога ко све дане своје на земљи употребљава за рушење своје душе. Сваким муљем земаљским он се храни и поји. Прогурај га само напред,на чело каравана људског,и он ће бити сит и задовољан. Али онога ко је сазидао три прва спрата рајске пирамиде ништа земаљско ни пролазно ни трулежно не може заситити. Он гледа на свет Божијим очима,мисли Божијим умом,и тражи Божију правду. Под правдом се овде разуме истина и поредак,онако како је Богом откривено и наређено. Истина о Творцу,истина о свету,истина о човеку,истина о циљу и истина о путу.

Поредак унутра и поредак споља,поредак у души,поредак у телу,у друштву,у свету,у свему-поредак сходан истини.

Другим речима:правда је двоје:знање истине и правило владања. Све што човек треба да зна и да твори,да би се приближио Богу названо је једном речју-правда. Гладни правде нису били фарисеји,јер су мислили да имају правду. Гладан правде није био ни Пилат,иако је миморед упитао Христа: шта је истина? Гладни и жедни правде били су сви они који су од почетка прилепили уз Христа и нису га оставили до смрти. Гладни су правде и данас они који гладују за Христом. Јер Христос је сва пуноћа правде,сва истина и сав поредак,Он који за Себе рекао: Ја сам истина, и: Ја сам пут. Онима који су гладни и жедни Христа као савршенства правде обећано је.да ће се наситити. Верујући овом обећању многи Хришћани су презрели глад и жеђ за светом и светским,и пошли да траже засићење своје духовне глади и жеђи. Многи од њих остављали су све, па су се повлачили у себе,затварали у пештере,осамљивали у пустињама,привезивали за столове,да би неговали духовну глад,и да би ту пробрану глад засићивали правдом небеском,тј.Хрисом Господом. Они су гладовали за небом,а свет је гладовао за њима. Цар Константин Велики позвао је светог Антонија из пустиње,да му дође само да га види. Цар Теодосије молио је старца Сеновија,да дође из Египта у Цариград само да га види и чује. Цар Лав путовао је у пустињу,само да би видео Мојсеја Мурина,светог човека.

Дакле,моћни цареви,код којих се будила духовна глад,силазили су са својих престола и тражили да виде оне који су се осећали најгладнији и најжеднији,и који су се даноноћно страсно пружали засићењу небесном трпезом правде Божије. И мада су и ови до краја живота осећали ову узвишену,пробрану глад,свет их је сматрао ситим. Они  су сматрали светску ситост глађу,а свет је сматрао њихову глад ситошћу. Заиста,вештина је и глад изабрати. Од две глади слуге Божије бирале су глад за небом. И том глађу они су зидали четврти спрат своје рајске пирамиде,чврст и дивотан као драги камен смарагд. Гле,њихова глад је једина,која ће заситити. А варљива глад за светом и похотама светским никад се неће заситити ни у овом ни у оном свету. Као што  је рекао Створитељ кроз пророка: Гле,сузе моје ће јести а ви ћете гладовати: гле сузе моје ће пити а ви ћете бити жедни: гле сузе ће се моје веселити а ви ћете се стидјети (Иса. 65,13).

[Ignjatije]

Bas lepa tema  .hvala.

[Биљана]

ПЕТИ СПРАТ

 

Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.

Ко је гладан и жедан вишега блага, зар ће тврдичити нижим благом? Ко је гладан непролазне правде Божије, зар ће стезати шакама пролазну прашину? Ко чезне за бесмртном ризом духа, зар ће плакати за хаљином и кошуљом од траве?

Милостиња је за таквога онако природна као за путника који се спрема на далек пут, да раздаје суседима све оно што ће му отежавати пут. Давање материјалних ствари, најмања је жртва, али неопходна. Брига за душе људске далеко је већа жртва. Утврђење ближњих у истини, исправљати их на пут правде, и молити се за њих, велика је жртва.

Највећа је жртва положити живот свој за ближње своје. Ову милостињу учинио је Христос роду човјечијем. Та милостиња толико је огромна, да се она не назива више милостиња, но мења своје име и именује се љубав.

Милостиња може потицати из разних извора, бистрих и мутних. Најбистрији извор милостиње јесте милосрђе. А милосрђе је милујуће срце. Кад неко срцем милује невољника и помаже га у име милостивога Бога онда милостиња тече из бистрога извора и има високу цену пред ангелским небесима. 

Читајте прекрасне повести о двојици људи који су названи милостивима: о светом Јовану Милостивом и о Филарету Милостивом.

Ако ко цени земаљско благо више него душу, не може бити милостив. Свети Григорије Двојеслов кад је изабран за епископа Римског јако се бојао да не изгуби своје сиромаштво. Толико се, каже, бојао да не изгуби своје сиромаштво као што би се један богаташ бојао да не изгуби своје богатство. Стоји написано у Светом Писму: 

Милостив човек чини добро души својој  (Приче 11,17)

Кад другом чиниш, себи то двоструко и стоструко чиниш. Јер Бог види и плаћа; а Бог је богат и богато плаћа. Преподобна мати Сара говорила је да се милосрђе може однеговати; "Чини милостињу, ма то било испрва из човекоугодности, јер тако ћеш се навићи најзад чинити милостињу из страха Бижијег".

Серафим Саровски опет саветује  да ако немаш ништа при себи да даш сиромаху, ти се помоли Богу за њега. Бог је рекао једном немилостивом роду: Милост хоћу, а не прилога; тј. више да чините милост један другом него да приносите жртве Мени. 

Толико Бог воли људе. Он сматра нашу милостињу људима као жртву Себи. А ми без Њега не можемо ни бити милостиви према људима. Наша правилна мисао о људима као браћи зависи од наше правилне мисли о Богу као Оцу. И тако, сваки круг наше добре делатности, ма према коме, налази увек свој центар у Богу.

Но колико је јасна Божија заповест о милосрђу, толико је оштра његова претња немилостивима. То апостол Божији Јаков изражава овако: Оном ће бити суд без милости ко не чини милости (Јаков 2,13)

А милостиви ће бити помиловани. Помиловани на Суду Божијем. Помиловани у бесмртном Царству Христовом. Помиловани и миловани у вечности од ангела и праведника.

И тако, милостињом се зида пети спрат рајске пирамиде. Сваки камен у том спрату представља неку милост, било према души својој или према људима, или према животињама или према ма којој твари Божијој. А сав овај спрат сјаји се небеским плаветнилом, као да је сазидан од драгог камена сафира. Ово је пети спрат рајске пирамиде.

 

[Биљана]

ШЕСТИ СПРАТ

 

Блажени су чисти срцем, јер ће Бога видети

Чистота срца основана је на милости. То је природно као што се шести сптар диже над петим. Себичњак и тврдица неће осетити оно блаженство што се назива чистотом срца. Они никад неће моћи постројити шести спрат своје пирамиде због тога што нису постојили пети. Аврам је био пун милости, а милост му је помогла очишћењу срца, а чистота срца виђењу Бога.

Зашто се не говори о чистоти душе него срца? Зато што срце преставља седиште душе. Из срца излазе помисли, у срцу се таје жеље, у срцу гнезде све страсти. Због тога је изречен савет: Сине, изнад свега чувај срце своје (Приче 4,23).

Док је срчика у дрвету здрава, гране се могу обијати без опасности по дрво. Али узалуд сва стројност грана и мноштво лишћа ако срчику разједу црви. Симеон Нови Богослов назива назива грехе црвима. Што су црви за дрво, то су греси за човека. И никакви греси не разједају срце човеково, као тајни греси. Изнесеш ли црве на сунце, они ће поцркати. Објавиш ли своје грехе, ма једном једином познатом човеку, опраштају ти се, и нестаје их. И црви и греси моћни су веома у тами. 

Док се Давид строго чувао да се не огреши о закон Божији, он је говорио са Богом, и лако сазнавао вољу Божију. Чим је погазио закон Божији, Бог је престао с њим говорити, него му је говорио преко других пророка.

Чисто срце је огледало у коме Бог воли да се огледа. Бог је исписао своје велико и страшно Име свуда у загонеткама природних твари, а непосредно и без загонетки, Он се показује у чистом срцу човековом. Какво огромно уздигнуће човека над природом! Каква слава и част за људе, да у тескоби срца свога, удостојавају се примити Домаћина као Госта! Ово је тако велика срећа за људе, да у њу тешко могу веровати они који нису погледали у јасле Витлејемске и видели до које се низине може спустити Бог љубави. Човек може да се диже и спушта, а Бог не може да се диже но само спушта. Бог нема куд да се диже изнад Себе, а човеку је дато да се може дизати изнад себе, све до висине самога Блаженства. Својом слабошћу човек се спушта, а Божијом силом се диже. Човеково је да припреми срце, да га очисти од прашине ситних грехова и од блата крупних грехова, а остало је све дејство Божије силе и Божије љубави.

Срце се чисти вером и надом и љубављу и сећањем смрти и Суда Божијег и дивљењем над тварима Творчевим и испитивањем путева Промисла и трпљењем и кротошћу и милошћу и многим другим. Но и кад се срце очисти свим овим средствима, у њему ипак остаје запах земље и греха и смрти, докле га Дух Божији као ветар са висине не проветри и као муња својим озоном не намирише. Према речима отаца: када и сећања на учињене грехе ишчезну, тек онда можемо говорити о срцу очишћеном. 

Чистота срца је камен хрустал, и њоме се зида шести спрат рајске пирамиде. Светлост небеска пролаз крот тај спрат и не налази препону. Ништа тамно и прљаво нема што би је спречило, да осветли све кутове и све тачке тога спрата.

О, Хришћанине, када будеш ступио у Царство Христово, радоваће се твојој грађевини пречисти ангели Божији, и младенци што се рано упокојише у Господу, и девице што у девичанству пређоше преко моста смрти у Рај. На ономе шестом спрату, на спрату чистоте, ти ћеш им излазити у сретање и са њима заједно сладити се гледањем лица Божијега.