Питање: да ли верујете у васкрсење мртвих?

[drvce]

а шта би требало да ово значи? Јеси ли ти исти сада и у време кад си се играо фломастерима тј, кад си био дете. Зар нам се личност не мења из периода у период, из једног животног циклуса у други? Шта значи то када ти за себе можеш рећи ЈА. Постоји ли могућност да ТИ више не будеш ТИ него неко други или нешто друго? Ово нисам тек онако питао, то ме дуже време заокупља...

Flomasteri su me uvek "radili", i dok sam bio malji deca i sada. Oni su konstanta moje licnosti, zato bih voleo da su mi opet svi na raspolaganju, iz ove perspektive nema razloga da se tu ista menja. To sto mogu da kazem za sebe ja, a ne ti kada se vidim u ogledalu, ili da kazem za onog sto je juce citirao Petparacke price da je isto ja, znaci da sve funkcionise uobicajeno. Nekada sam, kao vrlo mali, upiruci prstom u ogledalo ili moje slike govorio ti. Tog vremena se ne secam, znamo o tome samo iz price.

Postoji mogucnost da ja ne budem ja, samo neka mi neko otvori lobanju i pocne da se igra. Kad mi otkaze taj vlazni deo hardvera, drvce is no more! Nisam naisao na ubedljive razloge za postojanje nekakvog nematerijalnog drvceta koje samo vozi ovo telo. Takodje, protok informacija izmedju drvcetovog tela i drvcetove duse u toj voznji je pogolem problem za zastupnike takvog dvostrukog sveta. To je onaj deo nauke koji pravi probleme filozofijama i religijama. Zato je sve ovo toliko zabavno, kojesta jos ne znamo.

Da, bilo bi divno da sve ono sto me cini srecnijim, raspolozenijim i boljim nikada ne prestane i da se samo uvecava do beskonacnosti (i vise), a da su nedace tu samo onoliko koliko mogu da izdrzim. Najbolje od svega je: sve i da nije tako, nista me ne sprecava da svet upravo tako dozviljavam.

[Sir Oliver]

Flomasteri su me uvek "radili", i dok sam bio malji deca i sada. Oni su konstanta moje licnosti, zato bih voleo da su mi opet svi na raspolaganju, iz ove perspektive nema razloga da se tu ista menja. To sto mogu da kazem za sebe ja, a ne ti kada se vidim u ogledalu, ili da kazem za onog sto je juce citirao Petparacke price da je isto ja, znaci da sve funkcionise uobicajeno. Nekada sam, kao vrlo mali, upiruci prstom u ogledalo ili moje slike govorio ti. Tog vremena se ne secam, znamo o tome samo iz price.

Postoji mogucnost da ja ne budem ja, samo neka mi neko otvori lobanju i pocne da se igra. Kad mi otkaze taj vlazni deo hardvera, drvce is no more! Nisam naisao na ubedljive razloge za postojanje nekakvog nematerijalnog drvceta koje samo vozi ovo telo. Takodje, protok informacija izmedju drvcetovog tela i drvcetove duse u toj voznji je pogolem problem za zastupnike takvog dvostrukog sveta. To je onaj deo nauke koji pravi probleme filozofijama i religijama. Zato je sve ovo toliko zabavno, kojesta jos ne znamo.

Da, bilo bi divno da sve ono sto me cini srecnijim, raspolozenijim i boljim nikada ne prestane i da se samo uvecava do beskonacnosti (i vise), a da su nedace tu samo onoliko koliko mogu da izdrzim. Najbolje od svega je: sve i da nije tako, nista me ne sprecava da svet upravo tako dozviljavam.

ne radi se to o nematerijalnom principu ili duši ili kako god to zvali, nisam mislio na to, nego na ono da sve što čini čoveka takvim kakav jeste se kroz njegov život menja, i on se menja to je evidento, od stavova interesa itd... i dalje stoji pitanje šta je to što on zaista jeste ako je sve podložno promeni, ne radi se tu o moždanoj smrti, nekom neurološkom poremećaju itd. mada u konačnici i to se pitanje može postaviti, da li je čovek kome se kvaliteta života znatno umanji i dalje čovek? (otuda i pitanje evtanazije). Već je to jedno pre svega antropološko pitanje, a to je šta čoveka čini čovekom, gde je onda esencija čovečnosti, i šta svakog od nas ponaosob čini da smo to što jesmo i koji jesmo?

Jer ako tako pitanje postaviš onda je jasniji i eshatološki koncept ovoga o čemu govoriš, tj, šta je ono bitno što bi trebalo da preostane, a šta je nebitno (ima li šta nebitno?)

Mene sad nešto ova tema sve vodi u smeru razvoja svesti i pitanja šta svest jeste, zašto i kada se javila itd...

[drvce]

gde je onda esencija čovečnosti, i šta svakog od nas ponaosob čini da smo to što jesmo i koji jesmo?

To je onaj deo koji sam preskocio sa "sve funkcionise uobicajeno".

Ne smem o tome ovako javno, iako znam tacan odgovor.

[Justin Waters]

ne radi se to o nematerijalnom principu ili duši ili kako god to zvali, nisam mislio na to, nego na ono da sve što čini čoveka takvim kakav jeste se kroz njegov život menja, i on se menja to je evidento, od stavova interesa itd... i dalje stoji pitanje šta je to što on zaista jeste ako je sve podložno promeni, ne radi se tu o moždanoj smrti, nekom neurološkom poremećaju itd. mada u konačnici i to se pitanje može postaviti, da li je čovek kome se kvaliteta života znatno umanji i dalje čovek? (otuda i pitanje evtanazije). Već je to jedno pre svega antropološko pitanje, a to je šta čoveka čini čovekom, gde je onda esencija čovečnosti, i šta svakog od nas ponaosob čini da smo to što jesmo i koji jesmo?

Jer ako tako pitanje postaviš onda je jasniji i eshatološki koncept ovoga o čemu govoriš, tj, šta je ono bitno što bi trebalo da preostane, a šta je nebitno (ima li šta nebitno?)

Mene sad nešto ova tema sve vodi u smeru razvoja svesti i pitanja šta svest jeste, zašto i kada se javila itd...

Оно што чини човјека је његов мозак, као такав јединствен у живом свијету и способности кој тај мозак има. Једна од способности је и да се похране сјећања. Сјећања су битан дио наше личности и идентитета. Кад би нам се неким случајем сваку ноћ послије спавања брисала сјећања, као рам меморија када се угаси рачунар, ми би смо свако јутро углоедали дургог човјека испред огледала и доживљавали потпуно нови живот. Овако сјећања нам помажу да имами изграђен не само људски него и уникатни идентитет, јер нико не доживљава живот на исти начин, па према томе формира иста сјећања.

[dragisa]

сухе кости, чујте ријеч Господњу....ја ћу метнути у вас дух, и оживјећете.Језекиљ, глава 37

e sad nek svako shvata kako got hoce....., samo je vrlo interesantno da "suhe kosti" slusaju.... 0212_rolleyes

[Candy Butcher]

Не значи да постоји већ вјерујеш.. Символ се негдје зове и "Вјерују" јер сваки специфичан дио почиње са "Вјерујем....".

питање у анкети је било, да ли верујем у васкрсење мртвих

[Number15648]

27. Писмо

Пријатељима у једној болници о томе

ко мени сведочи да је Христос васкрсао

 

Сведочи ми моја савест пре свега. Потом и разум и воља. Савест ми говори: онолика Христова страдања за добро и спас људи ничим се не би могла наградити осим васкрсењем и славом неземаљском. Неисказана страдања Праведника крунисана су неисказаном славом. То мени даје задовољење и мир. - Разум ми мој говори: без сјајне васкршње победе цело дело Сина Божијега остало би у гробу, цела Његова мисија промашена. - Воља ми моја говори: васкрсење Христово спасава ме од колебљивог тетурања између добра и зла, и управља ме одлучно на пут добра. И још ми оно светли на том путу, и даје ми полет и снагу.

Осим та три гласа, која из мене мени једно исто сведоче, ту су ми и поуздани сведоци ван мене. Ту су славне жене мироносице, ту дванаест великих апостола, ту и пет стотина других сведока; сви који га по Васкрсу гледаху и слушаху, не у сну него на јави, и не за један минут него кроз пуних четрдесет дана. Сведочи ми и онај огњени Савле, највећи јеврејски гонитељ хришћана; сведочи ми, да је он видео светлост васкрслог Господа усред бела дана, и да је чуо глас Његов, и да је послушао наредбу Његову. Овога сведочанства Павле се није хтео одрећи ни после 30 година, чак не ни у оном часу када се у Риму Неронов мач спуштао на главу његову. Сведочи ми и свети Прокопије, војвода римски, који беше кренуо да ништи хришћане у земљама источним, и коме се на путу изненада јави живи Христос и обрати га Себи. Па место да Прокопије сече хришћане, сам се даде драговољно посећи за Христа. Сведоче ми још хиљаде мученика Христових, у тамницама, на губилиштима, кроз векове и векове, од мученика јерусалимских, до мученика балканских, па све до наших дана, до најновијих мученика московских.

Сведоче ми и све праведне и добре душе, које сретам често у животу, и које се радују кад чују о васкрсењу Христа из мртвих. То одговара њиховој савести, потреса им душу, радује им срце.

Сведочанство примам и од грешника и ненависника Христових. Самим тим што они као грешни и злобни одричу Христов васкрс ја добијам уверење о супротном. На сваком суду пита се о владању сведока, и према томе се мери вредност њиховог сведочанства. Када трезвени, чисти и свети сведоци тврде да знају да је Христос васкрсао, ја радосно примам њихово сведочанство као истинито. А кад нечисти, неправедни и несвети одричу Христово васкрсење, тиме они оснажују сведочанство оних првих, и мене још више утврђују у истинитост васкрсења Господа мога. Јер што они одричу, одричу по злоби а не по знању.

Сведоче ми још и многи народи и племена, што вером у васкрслог Христа сами васкрснуше из дивљаштва у просвећеност, из ропства у слободу, из каљуге неморала и умне помрчине у светлост деце Божије. И васкрсење српскога народа сведочи ми о васкрсењу Христовом.

Та и сама та реч васкрсење из мртвих сведочи ми то исто. Јер без васкрсења Христова не би било ни те речи у језику људском. Кад је Павле први пут изрекао ту реч у културној Атини, Атињани су били изненађени и збуњени.

И тако, децо Божија, ја вам отпоздрављам: Ваистину, Христос васкрсе!

 

Свети Николај Велимировић (Мисионарска Писма)

[И.стојковић]

Наравно да ВЕРУЈЕМ у Васкрсење свих, па самим тим немам разлога да ишта икоме доказујем....верујем....

[Mamica Forumska]

Vjerujem.

[Number15648]

ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО - ИСТИНА ИЛИ ЛАЖ

Главни догађаји у Христовом животу на земљи су Његово славно Страдање и Васкрсење. Ови догађаји су основ наше вере, јер је у њима Господ Исус Христос ослободио пали људски род од окова смрти и даровао му вечни живот. На значај Васкрсења указује Апостол Павле, говорећи: Ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша (1. Кор. 15,14). Следујући Апостолу Павлу, Св. Максим Исповедник је нагласио да се у тајни Крста и Васкрсења Христовог скрива сва "судба" света и људи.

Сви догађаји из Христовог живота, почев од Оваплоћења па до Васкрсења и Вазнесења на небо, су тешко схватљиви људској логици. Посебно је тешко прихватити и објаснити Страдање Христово. Како помирити и довести у везу бесмртност Сина Божијег коју има од вечности и Његово Страдање на Крсту у време Понтија Пилата?

Јудејци су тражили очигледне знаке (1. Кор. 1,22) и саблазнивши се, нису могли поверовати да је Христос као Бог могао бити распет на Крсту. Јелини су пак, Његово Распеће сматрали за лудост (1. Кор. 1,23). Црква је, кроз уста Апостола Павла, објавила Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију Премудрост (1. Кор. 1,24).

Већ у раном периоду Цркве јавили су се јеретици докети који су Христово Распеће и смрт сматрали привидним. И поред јасног става Цркве о Страдању и Васкрсењу Христовом било је и оних који су говорили да није страдао само Син него и Отац, будући да није могуће Сина одвојити од Оца. Ово учење су заступали патропасхити. Црква је одбацила ставове и једних и других и јасно изразила веру да је уистину страдао Син Божији на Крсту.

Међутим, како објаснити страдање нестрадалног Бога, а да се оно не унесе у вечни план Божијег постојања или да се не оде у докетску јерес? Другим речима, како је могуће да је нестрадални Бог примио на Себе последице пада, Крст и Страдање? Људима је увек било лакше да прихвате догађаје у којима је Бог прослављен, него оне у којима се пројављује Његово смирење.

Страдање Христово се не може објаснити мимо слободе коју Он има као Бог. Господ Христос није страдао по нужности, и као што је слободно узео тело, тако је и слободно пострадао. Син Божији је могао да пострада и да буде распет на Крсту управо зато што је као Личност слободан да гради односе са светом, који су само Његови. Само се Син оваплоћује и страда, Отац благоволи, а Дух Свети садејствује у свему што чини Син у свету.

Господ Исус Христос страда и поред тога што има нестрадалну божанску природу, страда Својом страдалном човечанском природом, као Личност, која то чини ради нашег спасења. То међутим, никако не значи да је Христос подељен на два дела и да човек умире, а Бог васкрсава. Један је Христос, један исти, који страда и васкрсава. Ако би се Страдање Христово односило само на човека (Исуса), тада Његова крв не би могла имати за нас спасоносни значај.

Једно од суштинских питања је да ли на Крсту умире Бог? Син Божији при Оваплоћењу прима све што припада човеку, осим греха. Било би несхватљиво да Христос, после Адамовог пада, поставши човек не прима и саму смрт. Св. Кирило Александријски каже: "Пострадао је нестрадални Логос телом". Дакле, за Бога који је постао човек може се рећи да страда и умире на Крсту. Пред нама је тајна коју није лако објаснити и која се прихвата једино вером у Бога који је слободан, не само када показује силу, него и када показује немоћ.

Кључно је и питање да ли Господ Христос престаје да буде Бог, зато што страда? Истина да Господ Исус Христос и приликом Страдања остаје Бог објашњава се тиме да Он и приликом свог Оваплоћења и целокупног живота на земљи, па и приликом Распећа, не прекида заједницу са Оцем, а престати бити Бог значи управо прекид те заједнице.

Најзад важно је одговорити и на питање: да ли престаје да постоји Света Тројица, ако умире Син? Ако би Господ Исус Христос страдао својом божанском природом, тада би се Његово Страдање односило на целу Свету Тројицу. И ако би смрт имала последњу реч над Христом, ако би веза између Христа и Оца била нарушена, тада би умро Бог, престала би да постоји Света Тројица. Међутим, смрт је наишла на препреку. Кренувши смрћу да усмрти и победи Бога, сатана је пао у замку и он и смрт су побеђени. Сатана је дрветом преварио Адама и Еву, а сам је преварен крсним дрветом. Стога се у црквеној песми каже: имже паде древом прелстивиј, тобоју прелстивсја, тј. онај који је преварио дрветом (Адама и Еву), њим (тј. крсним дрветом) би преварен.

Говорећи о смрти Господа Исуса Христа, Св. Јован Дамаскин каже: "Као што са наиласком светлости ишчезава тама, тако се изгони трулежност наиласком живота... Иако је Господ Исус Христос умро и Његова света душа се одвојила од пречистог тела, Божанство је остало нераздвојно од обоје, јер није се једна Личност разделила на две и, иако су се по смрти разделили душа и тело, свако је остало имајући једну Личност Христову". Смрт као раздвојење душе и тела се уистину одвија, али смрт није могла прекинути заједницу душе, која је била у аду, и тела, које је тридневно лежало у гробу, са Богом. Иако је душа била одвојена од тела, она је остала у јединству са њим посредством Логоса. Смрт, дакле, није могла да наруши заједницу душе и тела са Логосом јер не бјеше могуће да га она држи (Д. ап. 2,24) и коначно, она није могла да наруши везу између Христа и Оца.

Целовитост Христове Личности није нарушена ни у Гетсиманији. Иако се пројављује Његова човечанска воља, веза између Сина и Оца остаје непрекинута. Његове речи: нека ме мимоиђе чаша ова нису последње и Његова човечанска воља се одмах потчињава вољи Божијој: али опет не како ја хоћу, него како ти (Мт. 26,39). Дакле, када Христос хоће да избегне смрт, то чини због својстава Своје човечанске природе, али истовремено, Он показује немогућим одбацивање воље Очеве, јер би то значило нарушавање вечне заједнице са Њим.

Смрт Господња се одмах спаја са Васкрсењем. Син Човечији иде на Крст да буде прослављен и зато Га Црква на Крсту доживљава не као остављеног мученика, него као уснулог Бога, као Цара Славе. Његовим погребењем живот је засијао из гроба. Стога се на Велики Петак пева: Жизњ во гробје, и све песме се односе на Васкрсење. Христово Васкрсење се на иконама изображава као Силазак у ад. Зато се Крст никада не одваја од Васкрсења: Поклањајемсја страстјем Твоим Христе покажи нам и славноје Твоје Воскресеније.

Христова смрт је постала искупитељна и због тога и певамо у тропару Васкрса: Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушћим во гробјех живот даровав (Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова). Христос је дакле, победио смрт, али не без проласка кроз њу, победио ју је Својом смрћу. Наша страдања учинио је Својим, а Своје Васкрсење нашим Васкрсењем. Својим Васкрсењем је победио и нашу смрт (последњи непријатељ укинуће се - смрт, 1. Кор. 15,26) што је на икони Васкрсења представљено подизањем из мртвих наших прародитеља Адама и Еве. Он је васкрсао и четвородневног Лазара, указујући тиме на свеопште Васкрсење, али једино је Његово Васкрсење залог општег Васкрсења, будући да у Њему васкрсава цела људска природа. По речима о. Георгија Флоровског, смрт на Крсту је била делотворна, не као смрт Невиног, него као смрт оваплоћеног Господа. Смрт је побеђена, јер ју је окусио сам Бог у телу које је узео.

Васкрсење Христово је почетак новог вечног живота овде на земљи и обнова свеколике твари. Због тога хришћани непрестано прослављају Васкрсење, нарочито на Евхаристији, када се Црква пројављује као васкрсло Тело Христово.

"СТВАРНОСТ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ"

ВАСКРСЕЊЕ:

ИСТОРИЈСКИ И ИДЕЈНИ ОСНОВ ХРИШЋАНСТВА

Ви видите и знате да данас живимо у времену кад су ветрови са свих страна навалили на православље "као ала и врана". И оспоравају не само ситнице него и сам основ, историјски и идејни основ хришћанства. А шта је историјски и идејни основ хришћанства? То је Васкрсење Христово. Зато моја вечерашња тема гласи: "СТВАРНОСТ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ'". Јер да није било васкрсења, не би апостоли ишли да проповедају хришћанство и хришћанства не би уопште ни било. Према томе Васкрсење Христово је историјски темељ хришћанства, а осим тога оно је и идејни, догматски основ хришћанства. Јер ако је Христос Васкрсао Његова догматика је истинита без обзира да л' је наш разум може схватити. И зато је црква прогласила Ускрс Христов за празник над празницима. И не само црква него и апостол Павле у посланици Коринћанима говори о Васкрсењу Христовом као о основи читаве наше вере. Јер он тамо каже: "Ако Христос не уста, онда је узалудно проповедање наше, вера наша, узалудно је све." А чак и један велики противник хришћанства из XИX века Давид Фридрих Штраус каже: "Васкрсење је темељ на коме се животни путеви разилазе." Јер Васкрсење је основ наше моралне делатности. Кад човек поверује у Васкрсење далеко лакше ће се наканити да испуњава Христове заповести, него ако не верује у Васкрсење. Онда су му Христове заповести бесмислене. Навешћу вам један пример. Један лекар је био у манастиру где су калуђерице неговале најтеже болеснике, па задивљен њиховом жртвом он каже: "Сестро, то што ви чините ја то не би чинио ни за сав свет." А она каже: "Па и ја не бих чинила за сав свет." "Како не би чинила? Па што чиниш?" "Па ја то не чиним за сав свет, него чиним из љубави према васкрсломе Господу Христу." Ето видите како је Васкрсење основ наше моралне делатности. Осим тога, Васкрсење је и психолошки основ наше радости. Јер шта нам вреди овај живот који се завршава смрћу. Живећеш 60, 80 год. и завршићеш уништењем. Па зар је то нека радост? То је радост која се завршава жалошћу. А у ускрсу нема жалости. То је вечита радост.

 

ВЕРОДОСТОЈНОСТ

ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА

Е, само је важно да знамо да ли је Васкрсење стваран историјски догађај. Покушаћу да вам то изнесем. Кад неки историчар хоће да утврди тачност неког историјског догађаја, он се позива на веродостојне историјске изворе. Да ли ми, хришћани, имамо такве изворе? Имамо, још како! Ту су 4 Јеванђеља, ту су све посланице апостола Павла. Оне говоре о Васкрсењу Христовом, не као о каквој причи, нити о каквом миту, него као о стварном историјском догађају. И тога су се бојали противници хришћанства. Па су зато дигли галаму, још у прошлом веку, из петних жила упињући се да оспоре веродостојност тих књига. И да кажу како су те књиге написане у прошлом веку и ко се још сећа шта је Христос урадио, после двеста година.

Један совјетски идеолог Випер, тобож научно, је утврдио како су те књиге написане чак у 4. веку. Па дабоме, кад би то тако било оне не би имале неку доказну вредност. Али узалуд мука, то није тако. Ево погледајмо те чињенице које сведоче против њих. Цитати из Светог писма налазе се код најранијих европских писаца. Тако нпр. св. Јустин, мученик и филозоф, који је умро негде око 150 - 160 г., тих година пише у својим књигама и цитира Јованово Еванђеље (главу 3,18 стих), а да то Еванђеље није постојало, не би могао цитирати. Св. Поликарп епископ смирнски и св. Игњатије епископ антиохијски у својим посланицама такође пишу о Еванђељима. Значи знали су за њих, јер да нису знали не би могли о томе писати. То је чињеница. И још нешто нарочито важно, 1935. г. нађен је у Африци, у Александрији, један папирус, није већи од моје шаке. Кад су прочитали шта пише, а оно 17. и 18. стих из 18. главе Јовановог Еванђеља. И када су научном методом "угљеника 14" прорачунали старост тога папируса, израчунали су да потиче из почетка 2. века. Дакле имамо цорпус делицти. Један материјални доказ да је Јованово Еванђеље постојало већ почетком 1. века.

Можемо и даље да идемо у прошлост. Кад читамо Еванђеље по Луки, видимо да у том Еванђељу има једно пророчанство Спаситељево о Јерусалиму. И Спаситељ се заплакао над судбином Јерусалима и каже: "И кад би ти сад знао у овај час шта је за мир твој, али је сада сакривено од очију твојих, јер ће доћи непријатељ твој, опколиће те опкопима, стегнуће те са свих страна и разбиће тебе и децу твоју у теби тако да ни камен на камену неће остати." Када прочитамо ово Еванђеље, нигде не пише да се оно остварило, значи написано је пре него што се остварило. Јер да се остварило, Лука би казао, ето остварило се тада и тада. Међутим из историје знамо да се то пророчанство у Јерусалиму буквално остварило 70. године хришћанске ере, када су римски војсковођа Веспазијан и његов наследник Тит разорили јерусалимски храм и Јерусалим. Дакле то Еванђеље је написано сигурно пре 70. године. Идем још малко даље у прошлост. Еванђелист Лука је написао не само еванђеље, то је била прва књига коју је написао свом пријатељу Теофилу, него је написао и другу књигу Теофилу "Дела апостолска". У тој књизи Лука износи живот и рад апостола, а посебно апостола Павла. Међутим можете прочитати "Дела апостолска" од почетка до краја и нигде нећете наићи да Лука говори о смрти апостола Павла. Па шта то значи? Да је он хтео да напише живот апостола Павла од краја до краја и да је та књига написана пре његове смрти, он би свакако то и нагласио, тим пре што је апостол Павле мученички умро. Њему је одсечена глава у Риму, 67. године. Значи "Дела апостолска" написана су пре 67. године хришћанске ере. Идемо још мало даље. У тим "Делима апостолским" видимо да нема трага од гоњења хришћана. Римске власти се односе коректно према хришћанима. Чак апостол Павле хоће да иде у Рим да се жали цару против неправде које су му Јевреји учинили. А како је гоњење хришћана од стране цара Нерона почело 64. године, то знамо из историје сигурно, значи "Дела апостолска" написана су пре 64. године. Ко год хоће логички да мисли мора тако рећи. Могла су да буду написана најкасније 63. године. А пошто је треће Лукино Еванђеље написано пре "Дела апостолских", оно је могло бити написано шездесетих година. А пошто су пре њега написана Марково и Матејево Еванђеље, то значи негде око 40. и 50.-их година. То значи имамо документе који потичу из времена о коме говоре и који су написани у време када је било људи који су познавали Христа лично и који су се сећали свих догађаја који су се десили на Голготи. То је логично и нормално. То је видите, историјска чињеница.

ДА ЛИ СУ ПИСЦИ НОВОЗАВЕТНИХ КЊИГА И ОЧЕВИДЦИ

Остаје нам сада да видимо да ли су ти писци били очевици. Јесу. А када нису, они кажу да су чули од очевидаца. Тако еванђелист Лука неће лажно да се престави да је очевидац свега што је написао. Него што је чуо од очевидаца, оних што су били слуге Речи. По чему видимо да су били очевици? По томе што они износе извесне детаље, појединости, које немају везе нити са рођењем, ни са васкрсењем нити са хватањем Христовим.

То су крупни догађаји, хватање Христа у Гетсиманији и Васкрсење. Али су унели неки детаљ да просто сведочи да потиче од очевица. Ево, например, приликом хватања Спаситеља у Гетсиманском врту, еванђелист Марко описује овако: "А беше ту једно момче које је ишло за њим, за Спаситељем и био је огрнут плаштом по голом телу. И поче бежати, али су га ухватили за плашт и он га остави и побеже го." То је један детаљ. Какве везе он има са хватањем Христовим? Детаљ који је могао пасти у око само ономе ко је ту био присутан. Јер нико се не би сетио да пише о младићу који је побегао го. Није искључено да је тај младић био сам Марко, јер остали еванђелисти то не спомињу. Ево још један детаљ. Када је Марија Магдалина, која је прва дошла на гроб Спаситељев, видела одваљен камен и чула шта се десило, она онако уплашена отрча и јави то апостолима Петру и Јовану. И што је сасвим природно Петар и Јован чувши то одмах су помислили: 'ајмо да идемо да проверимо да ли је то тачно. И каже еванђелист Јован да су тад та два ученика трчала на гроб. И да је он трчао брже од Петра. То је један детаљ. Коме је падало на памет да мисли да ли су ученици ишли на гроб или су трчали и ко је брже трчао. Дакле види се да нам писци износе појединости, која су сведочанства да су они очевици и учесници онога о чему пишу. Да ли су они били искрени да нам заиста кажу шта су видели или су можда желели да се прославе? Ни говора о прослављању. Они се на своја Еванђеља нису чак ни потписали. Они да су хтели да се прославе, они би у Еванђељима износили своје врлине, своје успехе, а они то не чине. Не само што не чине то већ напротив, износе без околишења своје недостатке, своје негативне особине. Ево неколико примера.

У време када су Еванђеља писана, тада је међу Јеврејима била велика срамота бити цариник. Зашто? Зато што је то слуга римских окупатора, јер је цариник узимао царину, порезе, наплаћивао по милој вољи, гулио како је хтео. И зато су они били најомраженији и чак је то био симбол греха. А видите, Матеј пре него што је пошао за Спаситељем био је цариник и он то не крије. Он то пише у своме Еванђељу, а да је хтео да буде непоштен да се прославља он би бар то прећутао. Ево још један пример. Више пута Спаситељ је своје ученике укоревао говорећи да су маловерни, а апостолу Петру је једанпут рекао: "Иди од мене, сатано, јер ти мисли нису Божанске него људске!" То су бар могли прећутати да су хтели да се хвале. Још један пример. Неки човек имао је сина, бесомучног и довео га је Спаситељу да га исцели и каже он Христу: "Довео сам га Твојим ученицима и нису могли да га исцеле." И видите они тај свој неуспех не крију, него су га изнели јавно. Тако да читаво човечанство зна да нису имали успеха да излече младића. И чак су питали Спаситеља зашто га нису исцелили. "Због вашег маловерја!" И још нешто највише. Какво је било понашање апостола када је Христос био ухваћен у Гетсиманском врту? Па били су праве кукавице. То је била брука и срамота. Сви су побегли од Њега. Сви осим апостола Јована и апостола Петра који је пошао за Јованом. А кад су дошли у првосвештениково двориште, Јован је имао смелости да дође код Њега, а и Петар је био у дворишту и грејао се код ватре и приђе једна служавка и каже: "И ти си био са Исусом Назарећанином. " "Ко, ја? Не познајем тога човека!" И почне се клети. Он тако јавно, нека ми опрости, тешка реч, лаже да не познаје Христа! Куне се да не познаје Христа. Па зар је то нешто похвално? Далеко од тога. То је још како велика срамота. И апостол Петар кад је чуо да је запевао петао, што му је прорекао Спаситељ, он се расплакао и каже једно предање да је целог века плакао кад би чуо петлов пој. Јер се сећао тога момента кад се одрекао Христа. Па, Господе, ако су они хтели да нас варају и лажу бар то су могли прећутати. Према томе, ми имамо апсолутну сигурност да нас писци Еванђеља извештавају о правој истини. Ми дакле имамо историјски, веродостојно писана сведочанства која говоре о Васкрсењу Христовом.

СВЕДОК КОЈИ НЕ МОЖЕ ДА ЛАЖЕ

Кад сам ја то изложио једном свом другу који је био судија, и кажем му: "Видиш ли ти, Рајо, да ли је то логично?" "Па јесте логично, али ја још не могу да верујем." "А кад би ти веровао?" "Ја бих веровао кад бих видео сведока који не може да лаже." "Е па добро. Ти си судија. Претпостави да треба на суду , на расправи да утврдиш да ли је Марко убио Јанка. И то не можеш другачије да утврдиш осим уз сведоке. И питаш првог сведока: "Да ли је Марко убио Јанка?", а он каже: "Јесте!" "Хоћеш да се закунеш?" "Нећу!" и хоћеш ли веровати том сведоку? Каже: "Како да му верујем?!" Дође ти други сведок и каже то исто, али каже и "Часна реч". Хоћеш ли њему веровати? "Којешта", каже он, "то се стално употребљава." А дође трећи сведок и каже да је Марко убио Јанка и ти му кажеш да се закуне на Еванђељу и крсту, а он каже "Хоћу!" "Е њему бих могао веровати, мада сумња није искључена, јер има кривоклетника. Ја бих веровао сведоку који би дао живот, главу за сведочанство које износи."

Па такве сведоке управо имаш за Васкрсење Христово! То су свих 11 ученика, плус апостол Павле и архиђакон Стефан и мироносице и многи, многи други, знани и незнани који су посведочили животом да су видели васкрслога Христа. Замисли да се нађеш у Палестини и да видиш како јеврејски свештеници прогоне и батинају апостоле претећи им да не смеју говорити о Васкрсењу и о Христу. А они кажу: "Ми не можемо а да не говоримо о ономе што очи наше видеше, уши чуше и рукама нашим опипасмо." И замисли да дође апостол Тома пред тебе и да каже: "Е, мој судијо, твоја сумња је ништа спрам моје. Да ти знаш како сам ја сумњао у Васкрсење Христово; нисам хтео да верујем својим друговима све док нисам очима видео и рукама опипао васкрслог Учитеља. И ту је моја сумња доживела потпуни крах." Шта би ти, судија, тражио више да ти се докаже? Па замисли да пред тебе изиђе апостол Павле, па да ти каже: "Мој, судијо, твоја сумња је кабинетска, теоријска. А ја, ја сам сумњао до крви. Ја сам ишао и гонио хришћане где год их сретнем. И не само где их сретнем, упадао сам у њихове куће да их гоним. И не само то. Кад су они побегли у Дамаск, ја сам тражио папире да идем у Дамаск да их похватам и доведем у Јерусалим на суђење. То је видиш, судијо мој, сумња. Најрадикалнија. Ја сам се насумњао за цео свет. И гле ту пред Дамаском ја сам имао сусрет са васкрслим Христом. Обасјала ме је светлост нека и из те светлости ја чујем глас: "Савле, Савле, зашто ме гониш?" Ја питам: "Ко си ти Господе, да те ја гоним. "Ја сам Исус кога ти гониш". И немој ми, судија, причати да је то била халуцинација, то је била стварност, јер од халуцинације се не ослепи. А ја сам ослепео 3 дана док ми васкрсли Христос није послао свог ученика Ананију да ме исцели од тога." Замисли, Рајо, да видиш пред собом како у Риму распињу апостола Петра стрмоглавце. Па да видиш како у Риму секу апостолу Павлу главу, па да видиш како у Јерусалиму мачем убијају апостола Јакова, а апостола Андреја распињу на крсту, па да видиш толике друге мученике. Да ли би то био довољан доказ? Да ли би смео да кажеш да Васкрсење није истинито? А он каже: "Па не бих смео."

АПОСТОЛСКА ВЕРА ЈЕ БИЛА ЗНАЊЕ

Ето видите то су разлози који сведоче Васкрсење Христово. Зато бих ја сада сабрао разлоге. Прво: за стварност васкрсења сведоче веродостојни историјски извори. За стварност васкрсења сведочи јака, непоколебљива вера ученика. Њихова вера није била као наша. Наша је вера - вера. А њихова вера је била знање. Он верује јер зна да је Христос Васкрсао. Ја верујем њему. А он верује својим очима, ушима и рукама. Дакле, апостолска вера у васкрсење била је знање. Као што физичар зна своје експерименте тако су и они знали конкретно и сигурно да је Христос Васкрсао. То је вера. Треће: Случај апостола Павла такође сведочи о Васкрсењу. Јер како би онај младић Савле који је ишао чак у Дамаск да гони хришћане, окренуо се и постао хришћанин и толико много страдао за Христа. У посланици Коринћанима он каже: "Више сам пута био на мору, три пута се лађа разбијала са мном, био сам у затвору." Што би он то све трпео уместо да буде са Јеврејима и да буде "ПЕРСОНА ГРАТАЕ".

Случај претварања Савла у Павла је доказ Васкрсења Христовог. И онда, гроб је био празан. Да је гроб био пун, да је Христово тело остало у гробу, још како би радо то искористили јеврејски свештеници па би довели и ученике и народ, којима су ученици проповедали, показали мртво Христово тело и казали: "Што лажете?!" И тиме би хришћанству био крај. Они то нису учинили. Не што се нису сетили. Него што нису могли да учине. Осим тога постоје и индиректни докази за Васкрсење Христово. То су "Дела апостола", чудесна "Дела апостола". Пише у "Делима апостолским" да су једном приликом апостол Петар и апостол Јован ишли у јерусалимски храм на молитву. А тамо је стајао један узет човек, који је просио ту крај храма. И он је очекивао да му они дају коју пару. А Петар каже: "Погледај у мене." Он погледа. "Сребра и злата немам да ти дам, али оно што имам то ти дајем. У име Исуса Христа устани и ходи." И скочи човек као јелен. Ту наочиглед целог Јерусалима. Тако да су сви били задивљени и хвалили Господа. Нешто слично десило се у Листри. Апостол Павле видео је једног узета човека који је од рођења био узет. И рече му: "У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи!" Он устаде, а многобошци који су то видели мислили су од апостола Павла и Варнаве да су богови сишли са Олимпа. И њихов жрец довео је јунце и венце да им принесе жртву. Они су имали муке да им докажу да они нису богови већ обични људи, а то што чинимо, чинимо силом васкрслога Господа Исуса Христа. А да тога није било ко би веровао у хришћанство. Нико не би постао хришћанин да апостоли нису учинили извесна чуда. Тако дакле имамо све позитивне доказе и директне и индиректне да је Васкрсење Христово права чињеница. Али шта каже сатанска страна. "Не, васкрсење није никаква чињеница". И сада пошто немам времена да детаљно говорим, ја ћу вам поставити овакву шему. Молим вас пратите ме пажљиво да вас случајно не преварим и будите врло критични.

 

ИСТИНА НЕИСТИНА

АПСУРД ЛАЖ ЗАБЛУДА

КРАЂА ЖИВ АЛАХ

Вест о Васкрсењу Христовом може бити или ИСТИНА или НЕИСТИНА, треће могућности нема, ако неко од вас мисли да има трећа могућност нека ми после предавања напише да се и ја упознам са њом. Ја не видим трећу могућност. Претпоставимо да није истина. Манимо то. То је поповска прича о Васкрсењу. Ако није истина онда је АПСУРД, ЛАЖ или нехотична превара - ЗАБЛУДА.

АПСУРД ?!

Да ли је апсурд? Јеврејски свештеници и многобошци сви су тврдили да је то апсурд. То је нешто што они не могу да замисле. Кад је апостол Павле у Атини на Ареопагу говорио о многобошцима они су га слушали веома пажљиво, а кад је поменуо Христово Васкрсење, они почеше звиждати. Када је говорио пред судијом Фестом, он и цар су га слушали веома пажљиво, а кад је поменуо Васкрсење Христово Фест каже: "Па ти си , Павле, луд!" Ниси при чистој свести. Многе су те књиге извеле из памети. Откуд то може бити?" Видите за њих је то било апсурд. Исто тако за многе наше безбожнике Васкрсење је апсурд. Није. Јер шта је апсурд. Апсурд је оно што је противно основним логичким законима, што се ни уз најбољу вољу не да замислити као истинито. Кад бисмо ми тврдили да је Христос својом човечанском снагом себе васкрсао, то би био апсурд, јер човечанској природи та могућност није дата. Или када бисмо тврдили да је Христос васкрснуо, а није ни умро, или кад бисмо тврдили да је умро, а није се ни родио. Е то је апсурд. Нико тако шта не тврди. Али чудна је противност природним законима. Природни закони не знају за изузетке. Пре свега, није тачно да не знају, а друго, чудо није порицање природних закона, него се дешава изван појединих природних закона. Јер у природи постоје градације. Имате: општих и посебнијих закона. Најопштији закон у природи је закон узрочности и закон да се слабија сила покорава јачој. Та два закона немају никакав изузетак, нити је могућ изузетак. А чудо има свој узрок. Узрок чуда је Божја сила и Божја воља.

А Божја сила је најјача сила у свету. И према томе остале силе (природне), не укидају се, него се само покоравају јачој сили Божијој. Тако што ми певамо у цркви, у стихиру св. Јована Дамаскина: "Тамо где Бог хоће побеђује се дејство природе". И могу да наведем баш тим физичарима пример који наводи један физичар Xорx Токш. Он каже: "Замисли да на овом зиду постоји један жалац са металном шеталицом која се клати. Ако принесеш тој шеталици јак магнет, она ће се прилепити за магнет. Да ли је тиме укинут који механички закон сата? Није. Него су се покорили ти закони сата јачој сили магнета. " Е па тако бива и са чудесима и са Васкрсењем. Дакле, Васкрсење није апсурд, то бришемо.

ЛАЖ ?!

Противници кажу: па и није апсурд, али је онда ЛАЖ. Чиста овејана лаж. Ко то тврди? То тврде свештеници јеврејски јер кад су чули од стражара који су били на гробу Христовом шта су видели и шта су доживели, да је Христос васкрснуо они су рекли овако: "О томе немојте никоме говорити. Ми ћемо вам платити. Реците док сте ви спавали, ученици су дошли и украли Његово тело па сада причају да је васкрснуо". Да ли је то могуће? То је очигледна лаж. Пре свега откуд стражар сме на стражи спавати. Друго ако је спавао откуд зна шта се десило, откуд зна ко је украо? Треће зашто би апостоли крили Христово тело кад су Га се одрекли још за живота? Они су могли бити разочарани у Њега па да кажу: "Гле, Он је нас варао три године да је некакав Син Божји Он би устао из гроба." Није њима стало до крађе таквог тела. А четврто: За крађу треба имати храбрости, тамо стоји стража. А они се уплашили пред једном служавком, па откуда им онда храброст да се хватају укоштац са стражарима. Пето: Они су тврдо веровали да је Христос васкрсао, јер су се уверили на основу додира. Они су додирнули Христа, они су видели Христа, они су говорили с Њим, они су јели с Њим. Према томе, они нису могли веровати ако су украли тело. Онај који нешто украде не може веровати да је купио. Кад бих ја узео овај микрофон и стрпао га у xеп и украо га, а казао да сам га купио ја бих могао само лагати. Одбацујемо ову причу о крађи тела.

ДА ЛИ ЈЕ ХРИСТОС БИО ЖИВ?!

Али нашао се један рационалист Паулус који каже: "Не, нису ученици ништа слагали, слагао је сам Христос. Он уопште није ни умро на крсту. Он је само обамро. Па су Га сахранили онако обамрлог у хладну гробницу; гробница је била ископана у камену, није то рака већ као нека соба. Ту су Га положили и Он пошто се у хладовини освежио и опоравио изашао из гроба и јавио се ученицима, а они поверовали да је васкрсао и тако је настала прича о Васкрсењу. Е, да видимо колико је то тачно. Јеврејске старешине су једва чекале да им се укаже прилика да већ једном смакну тог Галилејца који им је толико сметао.

И сада кад им се била указала прилика, неће они шале ради пустити Њега да оде у гроб жив, него ће се старати да буде заиста мртав. Друго: Спаситељ је висио на крсту. И кад су дошли стражари, јер је Пилат морао по закону, да се увери да је тело заиста мртво, и он је послао капетана и војску да провере. И кад су дошли на Голготу она два разбојника, која су била распета са Христом, још су били живи и војници им пребију голени (ноге) да што пре умру. Кад су дошли до Христа видели су да је Он мртав и нису Му пребили голени, али један од војника или из беса или из предустрожности да би за сваки случај био сигуран он је копљем пробо Христово ребро. И одмах како каже еванђелист Јован који је био ту присутан: "Потече крв и вода." Шта то значи? То је доказ да је заиста био мртав, чак и да није био мртав, умро би од тог убода копљем да је оно додирнуло срце. Али сами крв и вода значе ово: када човек умре дешава се такозвана коагулација крви, крвна зрнца се усире, а крвни серум, блед као каква вода, потече. Јован није био медицинар па да каже како се десила коагулација, већ се изражава народним језиком: "Потече крв и вода." Дакле имамо апсолутни доказ од очевидаца да је Христос заиста био мртав. Е, сад - баш и да није био мртав, да ли се Он за 36 сати, колико је лежао у гробу, могао опоравити толико, да покида оне завоје у које је био увијен? Јер како су Јевреји сахрањивали? Христа су као и сваког човека у јеврејском народу сахранили тиме што су Га увили у велико платно и помазали смирном и алојем. И то се улепило. Увили су Га од врата до ногу као што су некада наше баке увијале бебе. 'Ајде дајте ми таквог човека који може да се искобеља из таквог повоја. Можда ни атлета не би могао, а понајмање измучени Христос, кога су испребијали. Дакле то је немогућност. Друго: претпоставимо да је то био одговор. Како би Он одвалио камен? Јер тај камен је био тежак за Њега онако ослабљеног. А треће: ако је одвалио камен како је могао побећи стражарима који су ту били? Четврто: ако је и побегао стражарима, како је Он могао онако слаб и измучен стићи на толико места у Јерусалиму и Емаусу и на Галилејској гори да се јави и мироносицама, и Марији Магдалини и апостолима и оној двојици ученика који су ишли у Емаус. То је немогуће И најзад пето: Како би он онако испребијан учинио код својих ученика утисак Васкрсења и Победитеља смрти. Никада их не би могао одушевити да иду у свет да проповедају Васкрсење. Највише што би могао да доживи је да се они сажале на Њега, па да Га питају треба ли Му неки лек. А можда се не би ни сажалили него би рекли: јеси ли Ти тај учитељ што си нама причао да си Син Божији, а гле шта си сад. Дакле, ова хипотеза да је Он жив потпуно је бесмислена и нелогична. И зато је отклањамо, бацамо у контејнер.

"КОРАН" О ХРИСТУ И ВАСКРСЕЊУ

Али још пре Њега појавио се Мухамед и написао Коран. И шта он каже у Корану. У Корану се о Христу говори са великим поштовањем. Коран признаје да Христос није обичан човек, него пророк Божији, Месија, то Коран каже. Међутим, неће да призна Васкрсење. Није га било. Па зашто и како га није било? Каже: није га било, јер није било ни распећа. Нити је Исус распет нити је могао васкрснути. Јер у Корану пише: "Чивути измислише лукавства против Исуса, а Бог их измисли против њих. И заиста Бог је лукавији, вештији." Тако каже Коран. А у 4. глави пише: "Они су измислили против Марије грозну лаж, они говоре: ми смо задали смрт Исусу, Сину Маријином. Нису Га убили, него је Алах подметнуо њима неког другог човека који је био сличан својим сродницима из колевке: "Мир ће Господњи бити на мени у дан у који се родих, у дан у који ћу умрети и у дан у који будем повраћен у живот." Видите ту противречност. Алах чини чудо да беба говори и прича да ће бити сахрањена, тј. умреће и да ће бити враћена у живот, а сада кад је то требало да се оствари каже да није било ни Васкрсења ни распећа. Алах се надмудривао са Јеврејима па био лукавији. То је бесмислица. Осим тога, што је најважније - откуд Мухамед зна шта се десило. Па он је живео 600 година после Васкрсења и распећа. И живео је на 1000 километара од Јерусалима. А еванђелист Јован био је под крстом и видео Христа распетог и прободеног. И видео Христа васкрслог. Па коме више веровати: очевицу или не очевицу. Који је тај судија који би више веровао неочевицу него очевицу. Значи и то бацимо у контејнер. Према томе, вест о Васкрсењу није лаж.

ХАЛУЦИНАЦИЈА ?!

А да ли је ЗАБЛУДА - случајна омашка чула? То тврде рационалисти. Ренан, Егал, Штраус: "Ученици су веровали да ће Христос васкрснути и очекивали то Васкрсење и у томе очекивању они су доживели халуцинацију - да виде васкрслог Исуса и кад су доживели ту халуцинацију они су поверовали да је то стварно Васкрсење." Ето то је цела њихова прича. Да ли је то тачно? Халуцинација постоји. То је истина, али се тешко дешава халуцинација свих чула. Може да буде халуцинација ока (фатаморгана), ува да нам се нешто причује, а нема ништа стварно, али да се деси халуцинација и ока, и ува и чула пипања, и то не само код једног човека него и код читаве групе апостола, и то не једанпут него 40 дана е, то се не дешава. То није халуцинација. Зар је могуће претпоставити да они 40 дана доживљавају халуцинације и да нико не оде до гроба да провери шта је са њим, има ли ту штогод? То је апсурдна тврдња. Осим тога, гроб Христов остао је празан. Ако је оно била халуцинација откуда је гроб празан. Осим тога, како та халуцинација објашњава преображај Савла у Павла. И онда још једна чињеница: апостоли уопште нису у почетку веровали у Христово Васкрсење пре него што им се јавио. Кад су мироносице дошле са гроба и јавиле апостолима шта су виделе и да су среле Спаситеља, њима су се њихове речи учиниле као лаж. Мислили су да оне бунцају којешта. Па кад им се Христос јавио, тако пише у Јеванђељу, они нису веровали. И Спаситељ каже: "Зашто сумња улази у срца ваша? Ево погледајте ме, опипајте, додирните и видите да сам ја лично, јер дух, привиђење, нема тело и кости као што ја имам. Имате ли шта за јело?"

Не зато што је био гладан него да им докаже стварност свога присуства. И они Му дадоше печене рибе и мед и саће. И поједе ту пред њима. А Томи каже: "Ево метни прст у моја ребра и не буди неверан него веран." Дакле ту нема приче о некаквој халуцинацији. И онда још нешто. Они нису били припремљени за халуцинацију. У Јеванђељу пише како су после Васкрсења једне ноћи, седморица апостола ишли на Генисаретско језеро да лове рибу. И целу ноћ пробдели без икаква успеха, ниједну рибу нису уловили. Пред зору кад су се приближили обали видеше једну фигуру што стоји на обали. И кад су боље погледали Јован каже: "Па то је Господ!" И Петар кад је сазнао да је то Господ препојаса се пешкиром пошто је ловио рибу и био го и дође пешке, јер је био плићак. И пита их та фигур а коју су видели: "Имате ли шта за јело?" А они кажу: "Сву ноћ смо ловили, а нисмо ништа уловили." "Баците мрежу са десне стране." И они баце и улове велики лов, великих риба - 153; чак су и пребројали. Па молим вас, ако су апостоли били под халуцинацијом, тобож веровали без разлога, нису и рибе биле под халуцинацијом. Зато и ово одбацујемо без милости.

Према томе, ако Васкрсење није ни апсурд, ни лаж, ни заблуда онда вест о Васкрсењу није НЕИСТИНА. А ако није неистина шта може бити друго, само и једино: ИСТИНА. И зато ми хришћани можемо бити захвални овим антихристима што су изложили своје лажи и тиме су нехотично поставили један такозвани апагогички - логички доказ о Христовом Васкрсењу. Нека им је хвала, а ја вама захваљујем на великом стрпљењу и поздрављам вас са ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

др Лазар Милин

[Sudija]

A jel se vampiri racunaju u vaskrsenje mrtvih?

[Zayron]

Ja vjerujem i držim se toga što reče sv. Avgustin da je to tako apsurdno, nemoguće, komično i protiv svih zakona logike da se u to može samo vjerovat! Ništa drugo! A ni Isus od nas ne traži niišta drugo. Nego samo to da mu vjerujemo.

[Sir Oliver]

A jel se vampiri racunaju u vaskrsenje mrtvih?

računaju

[Paradoksologija]

Verujem. Odnosno, ne verujem baš u vreme i smrt.

[Давор73]

Да, без потребе за објашњењима и сл...