Причам ти причу.... али праву и лепу...

[kasijana]

Bio jedan mali decak koji je imao je losu narav. Otac mu je dao vrecu punu eksera i rekao mu da svaki put kad pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, zabije jedan u ogradu.

Prvoga je dana decak ukucao 37 eksera. Tokom sledecih nekoliko meseci on je naucio kontrolisati svoj bes i broj zabijenih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakse kontrolisati svoju narav, nego zabijati eksere u ogradu.

Napokon je osvanuo dan u kojem decak nije niti jedan ekser zabio u ogradu.

Otisao je ocu i rekao mu kako toga dana nije pobesnio.

Otac mu je tada rekao:

Svakoga dana kada uspes kontrolisati svoje ponasanje iz ograde iscupaj po jedan ekser.

Dani su prolazili i jednoga je dana decak bio u stanju reci svom ocu da je izvadio sve eksere.

Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde.

Tada mu je rekao:

Dobro si to uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda vise nikad nece biti ista.

Kada u besu kazes neke stvari, one ostavljaju oziljak, kao sto su ove rupe u ogradi.

Mozes coveka ubosti nozem i izvuci noz i posle toga nije vazno koliko puta kazes da ti je zao, rane ostaju.

Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizicka.

[w.a.mozart]

klapklap

[Тавита]

Био једном један египатски трговац који је поседовао предиван драги камен. Стигао је на двор Тимора Хромог у Самарканду. Амир Тимур је негде војевао, па су трговца представили његовој жени, младој краљици.

Чим је жена Амира Тимура угледала драги камен у рукама Египћанина, знала је да га мора дати свом мужу на поклон кад се врати кући.

Велики Амир Тимур био је немилосрдан војник, али и љубитељ уметности, и веома је ценио лепе ствари.

Угледавши младу краљицу, трговац се одмах заљубио у њу. Кад је упитала за цену драгуља, он јој је одговорио да га може купити пољупцем и да ниједна друга цена не одговара његовој вредности.

Краљица се ражалостила. Покушала је да уразуми трговца, али је младић био толико занет њоме да није хтео да прихвати ништа друго.

Краљица му је тада донела два јајета, једно беле и друго мрке боје. Ставила их је на сто испред њега и рекла: « Споља су ова два јајета различита, али кад их поједеш имају исти укус. Тако је и са женама. «

Но, трговац је онда донео две чаше.У једну је насуо воду, а у другу вотку. «Оне изгледају исто», рекао је, ставивши их испред ње, «али кад пијем вотку, у души ми се разбуктава пламен. Тако је и кад гледам у вас.»

Младу краљицу надвладала је трговчева логика, па му је дозволила да је пољуби. Његов пољубац, међутим, био је тако страствен да је оставио траг на њеном образу. Кад се њен муж вратио из боја, краљица му је дала драги камен. Но, Амир Тимур је приметио траг на њеном образу и потражио објашњење од своје жене.

Амир Тимур се страшно разбеснео. Чуши за његов бес, египатски трговац скочио је са врха минарета у смрт.

Велика лепота је , понекад, ужасна ствар.

[Тавита]

U jednoj dalekoj zemlji, mnogima nepoznatoj, postoji krcma pod nazivom " Tocionica dusa". Ljudi tu uglavnom, greskom svrate, nanese ih put dok izgubljeni lutaju trazeci srodnu dusu. Lakomisleni kakvi jesu, naziv krcme shvate kao markentiski potez i cak im se i dopadne. Povrsni kakvi jesu, u svojoj izgubljenosti ne razmisljaju o tome gde ih je to put naneo. Zeljni odmora i osvezenja, teskim korakom razocarenja ulaze u krcmu i narucuju hladnu casu najboljeg vina ili pak, promrzli, najbolje kuvano vino cije poreklo vide u bujnoj konobarici koja im osmehom pozeli dobrodoslicu. Zaboravljaju da je vino pice bogova i zedno ga iskape u jednom gutljaju, sasipajuci u sebe dusu nepoznatog porekla. Samo za trenutak uspeju da osete oporost ili slatkocu, pre nego osete plimu topline koja im se razlije telom. Vec sledeceg trenutka, kao probudjeni iz dubokog sna, okrenu se oko sebe da osmotre enterijer nepoznatog mesta. Nesvesni sena koje im se smenjuju na licu, razlivaju se u osmeh ili pretvaraju u suzu. Previse su bili opsednuti potragom i nisu slusali upozorenje krcmarice koja im je uljudno nudila vinsku kartu i pitala ih za ukus koji preferiraju. Odmahivali su rukom i dopustali njoj da napravi izbor umesto njih. Mudra je to krcmarica bila; nagledala se ona slucajnih prolaznika i izgubljenih pogleda sa zarobljenim dusama koje su kruzile oko tamnih zenica, usahlih i mrkih, skupljenih u tanani krug ludila koje je isijavalo svojim mocnim sjajem. Tek ponekome bi pomirljivi sjaj ukrasio zute pege koje bejahu pravilno rasporedjene oko pomracenog meseca u centru oka. Po sopstvenoj intuiciji, darivala je duse onako kako je mislila da prolaznici zasluzuju. Utakala je dugo cuvane duse u ocajnike koji se nisu osecali ocajnima, u napacene koji su bili opkrhani ravnodusnostima, u nesrecne koji premoreni potragama dozvoljavali su glavi da klone, na orahovini od cije se srzi pravise stolovi u toj krcmi. Delila je pravdu bez konslutacija, svojim cistim srcem i iskusnim okom, svima onima koji po izlasku iz krcme, dobijali su novi lik sjajem nadanja i novom snagom za potragom, ovoga puta ne beznadeznom i ne bez ikakvog smera. Ali samo retkima je vadila iz najstarijih burica, one najvrednije, dugo godina dobro cuvane duse, koje u nekim davnim nemocima molise da ih svojim bosim tabanima izgnjeci i skladira da docekaju trenutak kada ce preko cula ukusa, skliznuti u necije telo i spojiti se sa svojim caurama iz kojih bejahu proterane nekada davno, od zlih sujeta alter ega.

Naisao je tako jednog dana, covek praznog pogleda, ugasenih ociju i pobelelih usana. Prisla mu je vedra krcmarica, i zapitala ga cime moze da ga usluzi. Lagano je podigao pogled, i zagledao joj se u usne, iskreno pozelevsi da su pehar iz koga bi popio bilo kakvu tecnost. Nasmesio se i odgovorio joj da bi vrlo rado popio gutljaj njene duse, jer pogled joj bese tako bistar da je mogao da se ogleda u njemu i vidi starca kojeg su i nada i snaga napustili. Nasmesila se zbunjeno, ni malo iznenadjena narudzbinom, sa nekom cudnom tugom koja je samo za trenuak preletela preko beline njenog lica. Razmisljala je sta joj je ciniti; svoju je dusu imala samo za jos par casa jer delila je svim neznancima koje bi pozelela da su njena srodna dusa, a onda ce ostati bez nje, postati bezdusnica i nikada nece moci da doceka dan kada ce u krcmu usetati njena srodna dusa koju bi svojom zeljom napojila i sa sobom sjedinila, dusa koja bi pozelela da je pije do kraja zivota i nikada zedj vise ne oseti. Covek je samo odmahnuo rukom rekavsi da ne obraca paznju na njega i donese mu sta god ona pozeli, sta god ce mu utoliti zedj i makar prividno odganati umor. Otisla je iza paravana i bez ikakvog zala podmetnula casu ispod bureta svoje duse. Napunila je do vrha i odnela coveku praznog pogleda.

Pio je polako, uzivajuci u svakoj kapi cudnog nektara, nemajuci pojma o tome da utace u sebe delove jedne ciste duse protkane mekanim osmesima. Cudio se zedji koja ga nije terala da iskapi tecnost u jednom gutljaju i nastavi svoj put. Sa svakom kapljicom osecao je novu snagu kako se radja u njegovim misicima, osecao je cudne pokrete lica koje mu izvijene usne pravise, osecao se cudno dobro i posle dugo vremena, kao u svom domu. Pozvao je krcmaricu da je priupita kakvo mu je to vino bozanskog ukusa donela, ali prema njemu je isla nepoznata, divna, graciozna zena koja mu se nekim cudom smesila. Uzimao je pogledom svaki osmeh koji se pri novom koraku nije gubio i stavljao ga kao melem na izrabljenu dusu. Sto mu je bila blize, on se to jacim osecao, a u isto vreme toliko raznezenim i senzibilnim, da je pomislio ako bi mu kojim cudom spustila dlan na obraz, na njemu bi do kraja zivota ostao.

Ona je gledala coveka koji je dozivao, ucini joj se poznat, ali nikako nije to mogao biti onaj isti covek praznog pogleda. Prilazila mu je polako, nekontrolisano se smeskajuci i osecajuci kako joj se kukovi ritmicno njisu izvodeci neki tajnoviti ples samo za njegove ozivele oci, tako sjajne, da bi mu i zvezda Danica pozavidela. Sto mu je bila bliza, cudnije se osecala; tabani su joj brideli, dlanovi se grejali a srce je ludacki lupalo u nekom novom ritmu, prebrzom za njen kardiovaskularni sistem. Iznenadni nagon da mu spusti dlan na obraz isiban vetrom, ali ne i naruzen njime, iznenadio je ali je nije uplasio. Prisla je bez reci i prepustila se svojoj zavidnoj intuiciji, nadajuci se da ce neznanac samo potraziti racun i otici. A onda, kada je dosla sasvim blizu, dlan joj nekontrolisano krenu ka obrazu coveka i ona oseti toplinu koja radja spoj savrsenog sklada.

"Draga zeno, ne pitam sta kosta, samo zelim da to sto sam popio dobijem jos; tacnije, zeleo bih da otkupim sve zalihe koje imate"...

"Dragi covece, dusa se ne kupuje - kako da to niste shvatili kada ste dosli ovamo?"

On se trgnu, okrete se oko sebe po prvi put shvatajuci da ne zna gde je niti koliko daleko od kuce. Ali cudan osecaj da je na pravom mestu, nije mu davao mira. Ogromna privlacnost ka zeni, krcmarici nepoznate krcme, zeni sa najbistrijim pogledom koji je ikada video, promenio mu je dusu, cini se, za samo par trenutaka.

"Mozda dragi covece, ako ikada ponovo svratite ovamo, dobijete jos koju kap duse koja vas je promenila. Sada putujte, vec je kasno, uhvatice vas mrak"...

"U mraku cu nastaviti da zivim, ako me odavde oterate, jer svetlost u vasim ocima je jedino sto moju mracnu dusu osvetljuje. Ostacu ovde dokle god me vi zelite"...

[Драган Јашић]

...Некада давно је деда своме унуку исприцао једну животну истину.

У души сваког човека се води битка. Као борба измедју два вука. У души свакога од нас.

Један вук представља зло. Представља бес, завист, љубомору, жаљење, похлепу, ароганцију, самосажаљење, кривицу, грех, срџбу, инфериорност, лаж, лажни понос, егоизам...

Други вук представља добро. Представља оно што пружа ужитак, мир, љубав, наду, ведрину, понизност, љубазност, доброту, срдачност, дарежљивост, истину, саоосећање и веру.

Унук се замисли на неколико тренутака. Све своје мисли вредно усмери у дубину дедових реци, па га упита;

-Који вук на крају победи?

Деда одговори са смешком на свом старом лицу:

-Победјује увек онај кога храниш...

[Драган Јашић]

Једном је једна жена заливала свој врт, када је угледала 3 старца пред својим вртом. Није их познавала, но свеједно им је рекла:

" Мислим да вас не познајем, али ми се чини да сте гладни. Молим вас уђите унутра и поједите што год. "

Старци су је упитали: " Је ли Ваш муж кући? "

"Не ", одговорила је, није."

"Онда морамо отићи, " рекли су.

Увече када јој се муж вратио, жена му исприча што се догодило.

" Сада им можеш рећи да сам се вратио и позови их натраг, унутра ",

рекао је муж, и жена је отишла да позове старце на вечеру.

" Нажалост, не можемо сви прихватити Ваш љубазни позив."

Рекли су јој старци. " Зашто не ?"

Упитала је изненађена жена. Један од стараца показа на једног и рече:

" Његово име је Богаство."

Потом показа на другога и рече:

" Овому је име Успјех."

" Мени је име Љубав."

" Сада пођи к мужу и скупа одлучите којега бисте од нас 3 позвали унутра."

Жена се је вратила у кућу и све испричала мужу.

Муж пресретан рече:

" Супер! Позови Богатство да са свим и свачим напуни нашу кућу!"

жена пак није била задовољна с његовим приједлогом:

" Зашто радије не бих позвала Успјех ?"

Разговор између њих је слушала њихова кћер и сва одушевљена рекла:

" Зар не би био боље позвати Љубав ? Наш дом би потом био напуњен Љубављу !"

Послушавши савјет њихове кћери, муж је рекао жени:

" Пођи и замоли Љубав нека буде наш гост. "

Жена је пошла и упитала:

" Ко је од вас Љубав ? Молим нека дође и буде наш драги гост."

Љубав је сједила у својим инвалидским колицима и скупа са њима се одвезла у кућу.

Друга два старца су кренула за њом.

Запрепаштена жена је упитала зашто иду и Богатство и Успјех, када је она позвала само Љубав ?

Старци су у један глас одговорили:

" Да си позвала Богатство или Успјех, друга два би отишли. Но, ти си позвала Љубав и гдје год Она иде, нас двоје је слиједимо !"

Тамо гдје има Љубави, тамо увијек долазе Богатство и Успјех.

[Тавита]

Presusili su bunari.

Zavladala je glad. Zivi su trazili oblake.

Umesto njih dolazili su prodavci vode, vracevi i trgovci cudima.

U predvecerje, na kraju nade , stigao je covek skromniji od sveh.

- Sutra ujutru, pre izlaska sunca, kod porusene crkve,

neka dodju oni koji veruju da ce pasti 0110_hahaha - rekao je.

- Svi cemo doci - rece poglavar.

- Ne svi! Samo oni koji veruju.

Jutro je.

Ispred porusenog hrama, zadubljen u molitvu,

stajao je dosljak, a oko njega ljudi.

Dosli su svi...

samo je jedan decak poneo svoju glinenu posudu za vodu.

0110_hahaha

http://serafima.blog.rs/blog/serafima

[Драган Јашић]

Реци раније . . .

Он је био људина, јака гласа и одлучних покрета. Она беше нежна и осетљива. Узели су се. Он се трудио да јој ништа не мањка, а она је пазила кућу и одгајала децу. Деца су расла, поженила се и поудавала, те пошли својим животним путем… уобичајна прича.

Кад су сва деца била збринута, жену је ухватила нека туга, све више је слабила и пропадала. Како више није узимала храну, пала је у болесничку постељу.

Њен муж је био забринут и одвео је у болницу. Око ње су се трудили лекари и познати специјалисти, али нису могли пронаћи узроке болести. Само су слегали раменима и мрмљали: ¨Хм, хм…¨ На крају је један од њих позвао мужа у страну и шапнуо: ¨Ја бих рекао… да ваша супруга… једноставно више нема воље за живот¨.

Човек није ништа одговрио. Сео је уз кревет и узео жену за руку... њена се ручица изгубила у његовој огромној шаци. Погледао ју је и дубоким одлучним гласом рекао:

¨Ти нећеш умрети!¨

¨Зашто?¨ упита она једва чујним гласом.

¨Зато јер си ми потребна!¨

¨А зашто ми то раније ниси рекао?¨

Немој никада чекати сутра да некоме кажеш да га волиш. Реци то одмах. Немој рећи: »Моја мајка, мој син, моја жена... то већ ионако зна«. Можда и зна,али никад се нико није уморио слушајући вољену особу која јој то понавља? Не гледај на сат. Узми телефон и реци: »Ја сам, желим ти рећи да те волим«.

Стисни руку особи коју волиш и реци: »Требам те! Волим те, волим, волим те...«.

Љубав је живот. Земљом ходају живи и мртви, разликују се по љубави.

[Драган Јашић]

Прича о једном човеку и љубави његове мајке према њему.......

Моја мајка је имала само једно око. Мрзео сам је... била је срамота за нас. У нашој школи она је спремала храну за ученике и учитеље.

Једног дана док сам још био у тој основној школи моја мајка је ушла у мој разред да ме поздрави. Било ме је тако срам. Како ми је то могла учинити? Игнорисао сам је, упутио сам јој поглед пун мржње и побегао. Касније су ми се пријатељи из разреда подругивали – Фуј, твоја мајка има само једно око!

Пропадао сам у земљу и желео да моја мајка једноставно нестане... Кад сам је опет видио устао сам и рекао јој – Ако од мене будеш радила предмет исмејавања боље ти је да умреш!

Моја мајка није ништа одговорила...

Нисам застао нити тренутка да размислим о томе што сам јој рекао, био сам толико пун љутње у себи. Био сам незаинтересиран за њене осећаје... Желео сам отићи из куће и никад више ништа имати с њом.

У каснијем животу сам учио пуно и тешко. Тако да сам добио шансу да одем у Сингапур на студије... Посрећило ми се. Оженио сам се, купио сам кућу и добио своју властиту децу. Био сам сретан са својим животом, са својом децом и свим око себе мада сам наставио живети у страној земљи.

Али једног дана, моја мајка је дошла да ме посети... Она ме није видела годинама нити је икад видела своје унуке. Појавила се на вратима. Моја дјеца су је почела исмејавати. Ја сам се издерао на њу зато што се само тако појавила, непозвана. Дерао сам се на њу – Како си се усудила доћи до моје куће и плашити ми децу? Гони се одавде, одмах!

Моја мајка је само тихо одговорила – Опростите, мора да сам погрешила кућу – и нестала...

И онда, једног дана, након неколико година, писмо је дошло до моје куће. Позван сам назад у свој родни крај ради годишњице матуре. Слагао сам жени да морам ићи на пословни пут. После прославе, из неке радозналости, свратио сам до нашег старог дома. Кад су ме видели, суседи су ми рекли да је умрла. Ни једну сузу нисам пустио. Предали су ми једно писмо за које су рекли да је од ње...

Мој Драги Сине,

Мислила сам на тебе све време.

Опрости што сам дошла до твоје куће и преплашила твоју децу.

Било ми је драго кад сам чула да си успео у животу и да ћеш доћи на прославу овамо.

Ја можда нећу моћи ни изаћи из кревета да те видим.

Жао ми је што сам ти увек била терет и срамота.

Видиш, када си био дете догодила се једна несрећа у којој си изгубио једно око.

Као мајка, нисам могла поднети да одрасташ без једног ока.

Доктори су те прегледали и рекли ми да је могуће.

Ја сам ти онда дала једно своје...

Била сам тако поносна да знам да мој син види свет за мене, с тим оком.

С Љубављу, За Тебе Увек...

Твоја Мајка...

[Драган Јашић]

ТЕГЛА ОД КИСЕЛИХ КРАСТАВАЦА И КАФА

Када вам се учини да губите контролу над својим животом, када 24х на дан није довљно, сетите се тегле од киселих краставаца... и кафе...

Професор је стајао пред групом студената на часу филозофије и држао неке предмете иза себе. Када је час почео, без речи је подигао велику, празну теглу од киселих краставаца, ставио је на катедру и напунио је лоптицама за тенис. Потом је упитао студенте да ли је тегла пуна. Сложили су се да јесте. Затим је професор подигао кутију пуну каменчића и сипао их у теглу. Благо ју је протресао. Каменчићи су се откотрљали у празан простор између лоптица. Тада је поново упитао студенте да ли је тегла пуна. Опет су одговорили да јесте. Следећа кутија коју је професор узео била је пуна песка. Када га је сипао, песак је, наравно, испунио све преостале шупљине у тегли. Питао је још једном да ли је тегла пуна. Студенти су скрушено одговорили да јесте. Онда је професор испод стола извадио две шољице пуне кафе и сипао их у теглу. Кафа је натопила песак. Студенти су се смејали. «Сада!», рекао је професор, док је смех замирао, «хоћу да схватите да ова тегла представља ваш живот. Тениске лоптице су важне ствари у вашем животу: ваша породица, ваша деца, ваше здравље, ваша вера и ствари којима се страсно предајете. То су оне ствари уз које би ваш живот и даље био испуњен и када би све друго нестало. Каменчићи су остале ствари које су важне: ваш посао, ваша кућа и ваш ауто. Песак представља преостале ствари. Мале ствари. Ако напуните теглу песком нема места за каменчиће и тениске лоптице. Исто важи у животу. Ако потрошите све своје време и енергију на мале ствари, никада нећете имати места за оне важне ствари. Водите рачуна о стварима које су кључне за вашу срећу. Играјте се с децом. Нађите времена за одлазак лекару. Изведите партнера на вечеру. Понашајте се поново као да вам је 18. Увек ће бити времена да се очисти кућа и ураде поправке. Прво се побрините за тениске лоптице – ствари које су вам заиста важне. Утврдите своје приоритете. Све остало је песак.»

Једна од студентиња је подигла руку и упитала шта је представљала кафа. Професор се насмејао. «Драго ми је да сте то питали. Њу сипам, да би вам показао, да без обзира колико мислите да вам је живот пун, увек има простора за шољицу кафе са пријатељем.»

[Драган Јашић]

прича о малом Лазару

у неком малом месту живео је дечак који се звао Лазар. Лазар је свакога дана јутром долазио у цркву, увек тачно у исто време у 7 сати.

пре него би се врата и отворила, он је био ту и чекао. Чим би се врата отворила он би трчао до олтара и био тамо први. Склопио би руке молитвено, али није дуго остајао. Исто тако трчећи одлазио би у школу, која је почињала нешто касније.

Дечак је тако радио годинама. Свештеник је то приметио и одлучио питати Лазара зашто се тако кратко моли и како моли.

"Добро јутро Исусе, дошао сам те видети". то је била његова молитва.

" и то је све? "- питао је даље свештеник .

" све ", рекао је кратко Лазар журно одлазећи у школу.

Дечак је и даље на исти начин долазио у цркву, стајао пред Исусом кратко и потом журно одлазио.

А онда га једног дана није било, па другог... и тако данима. Свештеник се забринуо за њега и одлучио да оде у Лазареву школу и потражи га. Тамо су му рекли да је Лазара на улици ударио камион и да је у болници. Повреда је била озбиљна. Лазар је пребачен на ургентно одељење. Свештеник се одмах упутио тамо.

Већ на вратима болнице дежурна сестра је знала кога тражи. Извинила се, али је мислила да му мора рећи једну необичност у вези са тим дечаком. Иако озбиљно повређен и трпи јаке болове, Лазар је весео и увесељава цело оделење, где иначе леже такви тешки случајеви. Када је свештеник тамо стигао, био је зачуђен, колико радости има у тој соби упркос болу кога су сви морали осећати. Лазар се радосно насмејао и поздравио збуњеног свештеника. На крају га је свештеник питао, како може бити радостан и поред бола због повреда које је задобио у саобраћајној несрећи.

" Чему се Лазаре радујеш? " питао је.

" Исусу " одговорио је лазар.

" Како, па ти више не долазиш у цркву, не молиш се пред Исусом? " питао је даље свештеник.

" да ,- одговорио је смешећи се дечак,- али Исус сваког јутра дође мени и каже:

" Добро јутро, Лазаре, дошао сам те видети. "

Свештенику је , када је то чуо све било јасно, и ништа није више питао. Радовао се са Лазаром.

[ZELJKO P.]

Porodica-krst i snaga Pravoslavlja(Stefan Rajcic)

Прича о два брата

Два брата, један ожењен, други неожењен, имали су фарму чије је плодно тло давало обилну летину. Пола је жита припадало једном брату, а друга половина другом.

На почетку је све било добро.

Потом би се ожењени брат ноћу повремено будио од сна и мислио:

- То није право. Мој брат није ожењен и добива половину урода са фарме. Са мном је жена и петоро деце и тако сам осигуран за своју старост. Али, ко ће се бринути за мог брата кад остари? Он мора много више ставити на страну за будућност неголи што то чини сада.

С тим би мислима устао, прикрао би се кући свога брата и истресао би врећу жита у братову житницу.

Неожењеног брата почеле су салетати исте такве мисли. Повремено би се будио од сна и говорио би:

- Ово једноставно није поштено. Мој брат има жену и петоро деце, а добио је половину урода са земље. Ја не морам никога прехрањивати осим себе. И је ли стога праведно, да мој брат, чије су потребе очито веће од мојих, добије тачно толико колико и ја?

Тада би устао из кревета и однео пуну врећу жита у житницу свог брата.

Једне ноћи обојица су устала из кревета у исто време и наишли су један на другога с врећом жита на леђима. Много година након њихове смрти прочула се та вест. И кад су људи хтели подићи храм, изабрали су место на којем су се два брата сусрела, јер у месту нису могли наћи светије место од тога.

[Драган Јашић]

Porodica-krst i snaga Pravoslavlja(Stefan Rajcic)

Прича о два брата

Два брата, један ожењен, други неожењен, имали су фарму чије је плодно тло давало обилну летину. Пола је жита припадало једном брату, а друга половина другом.

На почетку је све било добро.

Потом би се ожењени брат ноћу повремено будио од сна и мислио:

- То није право. Мој брат није ожењен и добива половину урода са фарме. Са мном је жена и петоро деце и тако сам осигуран за своју старост. Али, ко ће се бринути за мог брата кад остари? Он мора много више ставити на страну за будућност неголи што то чини сада.

С тим би мислима устао, прикрао би се кући свога брата и истресао би врећу жита у братову житницу.

Неожењеног брата почеле су салетати исте такве мисли. Повремено би се будио од сна и говорио би:

- Ово једноставно није поштено. Мој брат има жену и петоро деце, а добио је половину урода са земље. Ја не морам никога прехрањивати осим себе. И је ли стога праведно, да мој брат, чије су потребе очито веће од мојих, добије тачно толико колико и ја?

Тада би устао из кревета и однео пуну врећу жита у житницу свог брата.

Једне ноћи обојица су устала из кревета у исто време и наишли су један на другога с врећом жита на леђима. Много година након њихове смрти прочула се та вест. И кад су људи хтели подићи храм, изабрали су место на којем су се два брата сусрела, јер у месту нису могли наћи светије место од тога.

klapklap klapklap mense0198626478946378946 0102_laugh

[Mamica Forumska]

прича о малом Лазару

у неком малом месту живео је дечак који се звао Лазар. Лазар је свакога дана јутром долазио у цркву, увек тачно у исто време у 7 сати.

пре него би се врата и отворила, он је био ту и чекао. Чим би се врата отворила он би трчао до олтара и био тамо први. Склопио би руке молитвено, али није дуго остајао. Исто тако трчећи одлазио би у школу, која је почињала нешто касније.

Дечак је тако радио годинама. Свештеник је то приметио и одлучио питати Лазара зашто се тако кратко моли и како моли.

"Добро јутро Исусе, дошао сам те видети". то је била његова молитва.

" и то је све? "- питао је даље свештеник .

" све ", рекао је кратко Лазар журно одлазећи у школу.

Дечак је и даље на исти начин долазио у цркву, стајао пред Исусом кратко и потом журно одлазио.

А онда га једног дана није било, па другог... и тако данима. Свештеник се забринуо за њега и одлучио да оде у Лазареву школу и потражи га. Тамо су му рекли да је Лазара на улици ударио камион и да је у болници. Повреда је била озбиљна. Лазар је пребачен на ургентно одељење. Свештеник се одмах упутио тамо.

Већ на вратима болнице дежурна сестра је знала кога тражи. Извинила се, али је мислила да му мора рећи једну необичност у вези са тим дечаком. Иако озбиљно повређен и трпи јаке болове, Лазар је весео и увесељава цело оделење, где иначе леже такви тешки случајеви. Када је свештеник тамо стигао, био је зачуђен, колико радости има у тој соби упркос болу кога су сви морали осећати. Лазар се радосно насмејао и поздравио збуњеног свештеника. На крају га је свештеник питао, како може бити радостан и поред бола због повреда које је задобио у саобраћајној несрећи.

" Чему се Лазаре радујеш? " питао је.

" Исусу " одговорио је лазар.

" Како, па ти више не долазиш у цркву, не молиш се пред Исусом? " питао је даље свештеник.

" да ,- одговорио је смешећи се дечак,- али Исус сваког јутра дође мени и каже:

" Добро јутро, Лазаре, дошао сам те видети. "

Свештенику је , када је то чуо све било јасно, и ништа није више питао. Радовао се са Лазаром.

isus-sinai

[ZELJKO P.]

"ПРСТ БОЖЈИ Не сведочи лажно(9 заповест Господња) !" - једна прича -

Аутор Бранислав Вујин. Написано датума: петак, септембар 24, 2010 у 12:11 по подне

Прст Божји

Не сведочи лажно!

(9 заповест Господња)

Лето је. Тек зора забеласала, а Миљко Станић, из Лепојевца, већ уранио, сео на троногу столицу и, обувајући нове, вуницом ишаране чарапе и добро од блата истресене опанке, нешто крупно размишљао...

А и не размишљао, кад се спрема у окружни суд, да заклетвом докаже, како је његова њива, звана "у потоку" већа за читавих десет бразда, но што је у истини. Лажном заклетвом он ће данас од свога рођеног брата Раденка одузети неколико стопа земље.

Да увећа њиву била му је давнашња жеља, али за то треба да се криво закуне. Није лако да'нути криво душом ни за читаво имање, а некмоли за неколико бразда.

— Ето, пуна је кућа деце, све једно другом до ушију — размишљао је Миљко обавијајући кајише око ноге — а земља је иста, не увеличава се. Оно што сам ја наследио има се делити на шест мојих синова. Шта ће сваки добити? — Ништа, шаку јада. А много треба. Дације су велике. Порез, прирез и трошкови из дана у дан расту. Није лако ни наслеђену земљу сачувати. Овако се не може више. Ради поштено, па ништа. Е вала ћу и ђаволу мало запалити свећу, да ако пође на боље.

— Мој брат узео, чово, жену масанку, па сад има много више земље од мене. Неће му се ни познати ових десет стопа земље, а мени је заувар. Он има само једно дете. За њега биће доста, предоста.

Обузет оваквим мислима, Миљко је изашао пред кућу, где га је очекивала вредна домаћица са пуним вргом свеже воде и чистим убрусом. Жена му поли, а он, заборавивши чак и да се прекрсти по обичају, испљуска се на двоје на троје неколико пута по лицу и отре убрусом.

— Шта је теби, човече — примети му домаћица — ти од јутрос као да ниси Божји ? Зар идеш на тако далеки пут и заборављаш да се прекрстиш ?! — То ти не слути на добро. Знаш ли како твој покојни бабо, Бог да му душу прости, увек говораше: "кад се умиваш никад не заборави да се прекрстиш и кажеш: Боже помози..." Он је, докле год је жив био, тако радио, па му је навек кућа певала.

— Море жено, гледај ти свој посао, одврати јој мргодно Миљко, немој ми ту поповати. Твоја је памет к'о у ћурке. Ваљда нећу још и тебе слушати.

На лицу му се видела решеност на све. За жену је то био знак да ћути, иначе би зло прошла. И она је заћутала.

Пошто се сасвим опремио, метнуо је у џеп од фермена пљоску препеченице, без ње нигде не иде, а за појасом заденуо у крупици груду земље од праве његове њиве. Кад се буде заклињао, он ће мислити на ову земљу за појасом и тврдиће, да је заиста то његова земља, те ће му у неколико бити истинита клетва. Спремио се да и Бога, који свачије и најтајније мисли зна, слаже!

И нокте је пустио, да му израсту, па кад буде ставио три прста на свето јеванђеље, он ће га само ноктима додиривати, а чим изађе из суда нокте ће одсећи и сав грех отићи ће од њега. Ово је чуо од чувене, старе картаре, Дуде циганке.

Путовао је дуго, али у суд је стигао на време. Баш кад је судски служитељ отварао велика врата на судском здању, Миљко се прикучивао улазу и заједно са раније дошлом групом сељака ушао у предсобље судско. Сео је у један кутак. Парничари, сведоци, адвокати, адвокатски писари готово су без престанка долазили. Ускоро ће судски распуст, па свако жели да дотле сврши парницу.

Било је ту свакојаких људи. На по неком се лепо види да никад није долазио на судски праг. Бојажљив је, све се склања у крај, сваком који носи капут скида понизно капу. А на неком се јасно чита да је чест посетилац суда. Разговаран, слободан, готово разуздан од слободе, баш као у сеоској механи.

Са једном групицом сељака уђе у судску чекаоницу и брат Миљков, Раденко. Морао је и он доћи на рочиште. Миљка подиђе нека језа, срце поче силније куцати, а пробуђена савест стаде га корити: "Не парничи се с братом... не куни се криво — грехота је, не дај душу ђаволу... приђи брату, измири се и братски пољуби, па идите заједно кући..."

Али истог часа неки други унутрашњи глас му говораше: "Не детињи се, какав мир, каква заклетва, каква душа, све је то ништа. Приграби што више земље, гледај да се богатиш и уживаш — то ти је овога света..."

Час по час би електрично звонце зазвонило, а судски служитељ улазио у заседање и излазећи, са врата, позивао поједина лица.

Тек око десет часова пре подне дошла је на ред Миљкова парница.

— Браћа Станићи, из Лепојевца, — викну служитељ и пређе очима све у чекаоници — брже овамо.

Миљку се окрете чекаоница, ноге му се скратише, нешто му застаде у грлу. Поче се искашљивати.

— Улази кад ти говорим — викну му осоро служитељ — шта се скањераш ваздан?

Једва доклеца до врата. Унутра улазаше заједно са братом. Брат му успут добаци: "позеленио си као гуштер, хоћеш туђу земљу... не да Бог."

Само ово неколико пркосних речи биле су довољне, да Миљка свега испуне мржњом. Сваки му је дамар задрхтао. Онај стари, вековни, српски инат замрачи му савест и он се реши, да се освети брату и криво закуне.

Претседник суда дуго је говорио о важности заклетве. Напоменуо је, да кривоклетника земаљски закони терају на робију, Божја правда на оном свету спрема вечне муке. Прст Божји јавља се на невиној деци кривоклетниковој, а проклетство иде чак и до десетог колена. Али Миљко, обузет мржњом, није појимао ове страшне речи. Он је чуо само звук речи, а смисао је био далеко од њега, јер све његове мисли беху заузете пакошћу на брата свога.

— Ја ћу се... овај... заклети... то је моја земља — промуца Миљко, а руком се пипну за земљу у појасу.

— Добро, онда метни три прста на свето јеванђеље — заповеди претседник — и говори за мном.

Миљко је понављао речи што је претседник говорио. То су биле речи, што леде срж у костима. Али их Миљко све до краја изговори.

Суд је на основу заклетве донео пресуду, да десет стопа земље, око којих се парниче Браћа Станићи, припадну Миљку.

*********

Приближавало се подне.

Најстарији син Миљков, младић од 17 година, отишао да види, шта му раде два млађа брата код стоке на сеоској утрини. Тамо их затекне око једне гранате, коју је војска, што се ту чешће вежбала, изгубила. Ни слутили нису, да је граната неиспаљена.

Један брат је ударио ушником своје сикирице у гранату, а она је врхом све више улазила у земљу. И најстаријег брата је занимало ово, па се сагнуо и посматрао шта раде браћа. Наједанпут граната страховито груну, земља се запуши, задими се и одјекну врисак најмлађег брата...

Кад су дојурили околни чобани пред њима се указала језовита слика. Место три жива бића лежала су три унакажена леша. Два старија брата била су мртва. Распрсла граната разнела им лице. Најмлађем однесена десна рука, али је био у животу, тешко је дисао.

Брзо су нађена кола и пренети кући.

Писка и нарицања ојађене мајке и запевка родбине разлегала се долином Лепојевца... Све живо искрено је жалило ову добру децу.

* *

Одмах иза суда Миљко се кренуо на пут. Журио да час пре стигне кући. Успут је исекао нокте и бацио у реку, преко које је прелазио, мислећи, да ће река са њима однети и његов грех.

Сунце га у теме жеже, а са чела кипти зној... Тежињава кошуља припила му се уз леђа. Неки терет притискао му душу, али се надао, да ће се разгалити чим дохвати свога Лепојевца и види пуну кућу веселе дечице.

После дугог заморног путовања приближио се селу. Са једног брежуљка посматрао је своју њиву, коју је сада кривоклетством увећао. Кућа му је необичнија изгледала. Као да је видео неки свет око ње сакупљен. Али рачунао је, да је то због свечаника — бели четвртак по Тројицама — па свет у Лепојевцу не ради, но се овде онде скупља.

Један Лепојевчанин пројури поред Миљка на коњским колима, погледа га чудно, али му ништа не рече. Тешко му беше да он буде гласник несреће. Миљку се учини загонетно понашање овога човека. Сену му кроз главу, да се већ није чуло за његову лажну клетву, па се од њега склањају као од губавог. То му је тешко пало. Лакше би му било да тамнује на робији и носи гвожђе на ногама, но да га се цело село клони и, на њега пружа прст. Помисао, да и ово може бити још га више растужи.

Сада се већ био доста приближио кући. Неко нарицање га трже из размишљања и он ослушну од куда то долази. Оцени, да је ту око његове куће. Али се није могао домислити ко је у његовом комшилуку могао умрети. Јутрос је све здраво и живо оставио. Наједанпут нека страшна слутња прожма га свега, а кроз главу му као усијана игла пројури мисао: да се не буде каква несрећа десила у његовој кући. С почетка малакса, по том доби приток снаге и појури што брже може. За неколико тренутака стигао је кући.

Неочекивани и ужасни призор указа му се пред очима. На одру лежаху оба мртва сина, а крај њих нарицаше мати. То га толико потресе и скрха да дуго није могао до речи доћи. Само се бусао у прса и као ухваћена дивља звер жалосно цичао.

Прве речи беху му:

— Убице!... крвопије!... ко ми уби децу?! Осветићу се ја... овамо оружје!...

Закрвављене очи, разбарушена коса и безумне речи одаваху човека са поремећеним умом. Једва су га уверили, да је ово случајна несрећа и задржали, да не учини какво зло.

Дуго се грувао, чупао косе и крештећим гласом нарицао.

За то време његов брат Раденко одјурио је колима у варош за лекара, како би се спасао бар живот трећег детета.

Кад је прошао први најјачи удар жалости, Миљко се мало примирио. Тада су му тек у појединостима испричали несрећни догађај. Суза сузу му је престизала. Хтео је извадити убрус из појаса, да обрише лице од суза, али место убруса извади крпицу са грудом земље. Кад смотри земљу, понова зајеца и полете умрлим синовима. Стаде их безумно грлити и љубити њихова онакажена лица. Сад му пуче пред очима, ко је њихов убица. Гушећи се у покајничким сузама тихо нарицаше: "Децо... синови, узданице моје... опростите оцу вашем, највећем грешнику под капом небесном... Ја, кривоклетник, ја сам ваш убица... Ви сте невине жртве мога греха".

Присутни, чувши исповест кривоклетника задрхташе од тешког греха Миљкова и овако брзе, неочекиване казне Вечног Правосуђа, а шапат оде од уста до уста: Ово је прст Божји.

Љуб. М. Богићевић

70zfof0qsamomolitva