Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Драган Јашић]

НАТЕРАЈ себе да устанеш рано и по плану. Чим се пробудиш, помисли на Господа: прекрсти се и захвали Му за ноћ која је прошла и за сву Његову милост над тобом. Замоли Га да управља твојим осећањима, жељама и делима, тако да Му буде угодно све што урадиш и кажеш.

Док се облачиш, сети се Господњег присуства, као и свог Анђела Чувара. Замоли Господа Исуса Христа да те одене у хаљине спасења.

После умивања, крени на јутарњу молитву. Моли се клечећи, сконцентрисано, са страхом Божијим и кротошћу, како је достојно пред Свевишњим. Моли Га да ти пода веру, наду и милосрђе, као и мир и снагу да издржиш све што ти данашњи дан донесе (невоље и искушења). Помоли се да благослови твој труд. Помоли се за помоћ: за неки задатак који мораш да извршиш, или у борби против неког греха.

Ако можеш, прочитај нешто из Библије, посебно из Новог Завета и Псалтира. Читај са намером да добијеш духовно просвећење, примајући у срце оно што прочиташ. Пошто си мало прочитао, стани, и размисли о ономе што си прочитао, а онда настави, размишљајући о ономе што Господ предлаже твом срцу.

Покушај да посветиш барем петнаест минута размишљању о ономе што си прочитао, на твоју корист и спасење.

Увек захвали Господу што није дозволио да нестанеш у гресима, и што брине о теби, на сваки могући начин водећи те ка Царству Небеском.

Почни свако јутро као да си ток тренутка одлучио да постанеш Хришћанин, живећи по заповестима Божијим.

Када кренеш да обављаш своје послове, тежи да све чиниш на славу Божију. Не започињи ништа без молитве, јер све што урадимо без молитве касније је или штетно или бескорисно. Речи Господње су истините: ,,Без мене не можете ништа чинити''.

Угледај се на нашег Спаситеља, који је радио да би помогао Јосифу и Његовој Пречистој Матери. Док радиш, буди весео, ослањајући се на Божију помоћ. Добро је непрестано понављати молитву: ,,Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога!''.

Ако ти је посао успешан, захвали се Господу. Ако не, препусти се Његовој вољи, јер се Он брине о свему и све води добру. Прими све невоље као епитимију за своје грехе, у духу кротости и послушности.

Пре сваког оборка, помоли се Господу да благослови храну и пиће, а после сваког јела Му се захвали и помоли се да те не остави без духовних благослова. Добро је отићи од стола помало гладан. У свему, не претеруј. По узору на древне Хришћане, пости средом и петком.

Не буди похлепан. Буди захвалан на храни и одећи коју имаш, угледајући се на Спаситеља који се спустио до смртности за нас.

Труди се да у свему угодиш Господу, тако да те не би гризла савест. Знај да те Бог увек види, и самим тим буди пажљив са жудљама, жељама и осећањима твога срца.

Избегавај и најмање грехе, да не би упао у веће. Удаљуј од себе сваку помисао која те удаљава или које то може удаљити од Господа. Бори се против сваке нечисте жеље, као против варнице која је пала на твоје одело. Ако не желиш да те муче зле жеље, кротко примиај понижење од других.

Не причај превише, сети се да ћемо за сваку изговорену реч одговарати пред Богом. Боље је слушати него причати: у празнословљу је немогуће избећи грех. Не буди љубопитив што се тиче вести, које само забављају и смућују дух. Никога не осуђуј, али сматрај себе горим од свих других. Онај ко суди узима туђе грехе на себе. Боље је жалити грешника и молити се Богу да га исправи. Ако неко не слуша твој савет, не свађај се. Али, ако су његова дела саблазан другима, примени доређене мере, јер је њихово добро, са обзиром да их је више, сигурно веће од његовог, са обзиром да је сам.

Никада се не свађај нити правдај. Буди благ, тих и понизан. Издржавај све, по Исусовом примеру. Он ти неће дати крст који не можеш да издржиш. Он ће ти такође помоћи да носиш Крст који већ имаш.

Замоли Господа да ти да благодат да извршаваш Његове свете заповести онолико колико можеш, иако изгледају тешке за испуњавање. По учињеном добром делу, не очекух хвалу, већ искушење: јер се љубав ка Богу куша кроз препреке. Не надај се да примиш икакве врлине без туге. У искушењима, не очајавај, већ се моли кратко: ,,Господе, помози…, Научи ме да…, Не остављај…, Заштити…''. Господ увек  дозвољава искушења, али Он такође даје снагу да им се одупремо.

Замоли од Господа да одузме од тебе све што храни твој понос, иако ће то бити горко. Немој да будеш груб, натмурен, лицемеран, неповерљив, и избегавај сукобе. Буди искрен и једноставан у твом понашању. Кротко прими све грдње, чак иако си мудрији и искуснији.

Шта не желиш да ти се деси, то не ради ни другима. Ради другима оно што би волео да и други теби раде. Ако те неко посети, буди благ према њему, скроман, мудар, и, ако ситуација од тебе то захтева, буди такође слеп и глув.

Ако си лењ, или осећаш извесну безбрижност, не напуштај устаљено молитвено правило и друге побожне подвиге.

Све што урадиш, посвети Господу Исусу, без обзира колико је то безначајно или фалично, јер то тада постаје свето дело побожности.

Ако желиш да нађеш мир, потпуно се посвети Богу. Нећеш наћи мира док се не успокојиш у Богу, волећи само Њега.

Са времена на време, буди сам, по Исусовом примеру, због молитве и размишљања о Богу. Мисли о Његовој бескрајној љубави према нама, Његовим патњама и Његовом Васкрсењу, Другом Доласку и Страшном Суду.

Посећуј службе што чешће. Исповедај се и примај Свете Тајне. Тако, увек ћеш бити у Богу, а ово је највећи благослов. Током исповести, покај се искрено и мржњом према гресима, јер неисповеђен грех води у смрт.

Посвети недеље за дела милосрђа. На пример, посети некога ко је болестан, утеши некога ко је жалостан, спаси онога ко је изгубљен. Ако неко помогне ономе ко је изгубљен да се окрене Богу он ће примити велику награду у овом животу, као и у ономе следећем. Охрабруј пријатеље да читају хришћанску духовну литереатуру, и да учествујете у духовним разговорима.

Нека Господ Исус Христ буде твој наставник у свему. Стално Му се обраћај, мислећи о Њему. Питај се: Шта би Он урадио да се налази у сличним околностима?

Пре него што одеш на спавање, моли се искрено свим срцем, гледајући строго на тај дан. Истражуј срце своје, покај се за почињене грехе, са патњом и сузама, да их не би поновио. Како идеш у кревет, прекрсти се, пољуби Крст, и веруј Господу Богу, који је твој Добри Пастир. Сматрај да је ово можда твоја последња ноћ, и да ћеш се појавити пред Њим.

Сећај се Господње љубави према теби, и воли Га са свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим.

Живећи овако, достигнућеш благословени живот Царства Незалазне Светлости.

Благодат Господа нашег Исуса Христа над свима вама. Амин.

Платон, Архиепископ Костроме

[Драган Јашић]

Добра намера

Да покајање не би било формално, спољашње и бесплодно, треба се молити за непријатеље, за све, и увек треба чинити само добро, чак и када је на нашу штету ; давати милостињу кад год је то могуће. Добро је давати од свога вишка, али дати од онога што ти је самом потребно, још је боље и лепше.

Господ не гледа толико на поступке људи колико на њихове намере. Постоји оваква прича: Када је Исус Христос био дечак, правио је птице и бојио их. Једна птица помисли: '' Ох, жута боја,...нећу жуту боју. Хоћу црвену !'' Видиш ? То је својевољност!

А Господ јој је због њене самовоље одузео боју, тако да је остала сивкаста. И кроз неколико поколења те птице су остале сиве.

А када су Исуса Христа разапели на крст, та птица седе на крст и помисли: ''Моји прародитељи су били својевољни, ја сам својевољна и сви смо увредили Господа и зато Он сада страда. Помоћи ћу Му! Извадићу клинове из Његових глежњева и Он ће нам опростити''.

И поче птица да кљуца...кљуц, кљуц, кљуц,...кљуца,...Јадница! Зар је она могла да их извади? Та је птица сасвим малена, мања и од врапца. Кљуцала је она тако око клинова, кљуцала, па се сетила да су јој дечица гладна и да треба да једу, па је брзо полетела к њима. Кад је долетела до њих, а они ће јој на сав глас: '' Мамице, мамице, како си само лепа! '' А она ће: '' Шта то говорите? ''  '' Мајчице, груди су ти црвене. '' '' А, то је Крв Господња. ''  '' И ми желимо да будемо исти као ти. ''

Птица је наслонила на груди свако птиче и тако су сва следећа поколења постала црвеногруда. Од тада ту птицу зову црвендаћ.

Ето, видиш, Господ прима добре намере и због њих опрашта грехе. Зато је самовоља велики грех! Код монаха је најтежи, јер указује на недостатак послушности, чиме се гази монашки завет. И мирјани су дужни да слушају Господа, па чак и птице и животиње.

Господ је опростио птичици због њене добре намере. Она није извадила клинове, али је то силно желела и Господ је примио њену жељу као само дело.

Тако и ми, пријатељу мој, треба да тежимо добру, добрим жељама, намерама, делима, речима, помислима, и да сва наша осећања усмеримо на угађање Богу и ближњима. Ако се будеш вежбао у доброти и будеш чинио само добро, Господ и Богородица са свима светима неће ти отказати помоћ у твојој доброј намери.

Мир ти и Благослов од Господа !

[Тавита]

И мени се много допала.... знамо да једно најдивније наручје грије за нас...

0442_feel

п.с Дивне приче јашадр!!  319.gif

[Тавита]

Jednog dana, kad sam bio prva godina srednje škole, video sam jednog dečaka iz mog razreda kako ide kući.
Zvao se Kyle. Izgledalo je, kao da nosi kući sve knjige.

Pomislio sam: "Zašto bi neko nosio sve svoje knjige kući u petak? Ovaj zaista mora biti da je štreber." Sam sam imao lepo isplaniran vikend (slavlja i fudbalska utakmica s prijateljima sutra popodne), zato sam samo slegnuo ramenima i produžio dalje. Hodajući, video sam da prema onom dečaku ide grupa dece. Potrčali su k njemu, srušili mu knjige na tlo i podmetnuli mu nogu, tako da je pao u blato. Njegove naočare su odletele i video sam kako se zaustavljaju desetak koraka od njega. Pogledao je prema gore i video sam mu tugu u očima. U srcu sam saosećao s njim. Potrčao sam prema njemu, i dok je puzeći tražio svoje naočare, ugledao sam suzu u njegovim očima. Dodajući mu naočare, rekao sam: "oni dečaci su budale. Zaista bi već morali da odrastu." Pogledao me i rekao: "Hej, hvala!" na njegovom je licu bio velik osmeh, jedan od onih koji izražavaju iskrenu zahvalnost. Pomogao sam mu da pokupi knjige i upitao ga gde živi. Pokazalo se da živi blizu mene, pa sam ga upitao, kako to da ga nisam ranije viđao. Rekao je, da je pre išao u privatne škole. Pre toga se ne bih nikada družio s nekim, ko je pohađao privatnu školu. Celim putem do kuće išli smo peške i pomogao sam mu da nosi deo knjiga. Pokazalo se da je zanimljiv dečak. Upitao sam ga bi li hteo s mojim prijateljima da igra fudbal. Rekao je da želi. Družili smo se celi vikend, i što sam bolje upoznavao Kyle-a, sve više mi se sviđao. Moji prijatelji bili su istog mišljenja. Došao je ponedeljak jutro i tamo je opet bio Kyle s ogromnom hrpom knjiga. Zaustavio sam ga i rekao: "Ti ćeš zaista da nabildaš mišiće s tom hrpom knjiga, koje nosiš svaki dan!" Samo se nasmejao i dao mi polovinu knjiga.

Kroz sledeće četiri godine Kyle i ja postali smo najbolji prijatelji. Na zadnjoj godini počeli smo da razmišljamo o faksu. Kyle se odlučio za Georgetown a ja za Duke. Znao sam da ćemo zauvek biti prijatelji i da kilometri nikad neće biti problem. On je hteo da postane lekar, a ja sam ciljao u poslovne vode uz pomoć fudbalske stipendije.

Kyle je bio zadužen za oproštajni govor u našem razredu. Celo vreme zezao sam ga da je štreber. Morao je da pripremi govor za maturu. Radovao sam se što ja nisam morao da idem na binu i govorim. Na dan mature video sam Kyle-a. Izgledao je fenomenalno. On je bio jedan od onih koji su zaista pronašli sebe kroz srednju školu. Malo je mišićima popunio svoju figuru i vrlo je dobro izgledao sa naočarima. Imao je više sudara nego ja i devojke su ga obožavale, tako da sam ponekad bio ljubomoran. Danas je bio jedan od tih dana. Video sam kako je nervozan zbog svog govora. Zato sam ga lupio po leđima i rekao: "Hej, veliki čoveče, bićeš odličan!" Pogledao me jednim od onih zahvalnih pogleda i nasmejao se. "Hvala", rekao je.

Nakašljao se i počeo govor.
"Matura je vreme da zahvalimo svima onima koji su nam pomagali tokom ovih teških godina. Svojim roditeljima, učiteljima, braći, sestrama, možda treneru ... ali najviše svojim prijateljima. Ovde sam, da vam kažem, da je biti nekome prijatelj, najveći dar koji toj osobi može da se da.

Ispričaću vam priču."

Gledao sam u svog prijatelja u neverici, dok je on pričao priču o danu našeg prvog susreta.
Preko vikenda je nameravao da se ubije. Govorio je o tome, kako je ispraznio ormarić, da posle njegova mama ne bi morala da dođe i nosi kući njegove stvari. Duboko me pogledao i uputio mi mali smešak. "Hvala bogu, bio sam spašen. Moj prijatelj me je spasao od smrti."

Čuo sam uzdah, koji je putovao kroz masu, dok je taj zgodni, popularni dečak pričao o svom najgorem trenutku. Video sam njegovu majku i oca kako me gledaju i smeše mi se onim istim zahvalnim osmehom. Tek sam tada shvatio pravu dubinu svega toga.

Nikad ne potcenjuj moći svojih dela.
Jednim malim gestom možeš nekome da promeniš život. Na bolje ili na gore. Bog nas "pušta" u naše živote, da na neki način utičemo jedni na druge.
Tražite Boga u drugima.

[Тавита]

ČAJEVI ZA SVEKRVU

Jednom davno, djevojka zvana Li –Li se udala i otisla da zivi kod svog supruga i njegove majke.
Za veoma kratko vrijeme Li-Li je shvatila da nikako nece uspjeti da se slozi sa svojom svekrvom.

Njihovo ponasanje je bilo toliko razlicito, da se Li-Li jako ljutila zbog mnogih svekrvinih navika, na sto je svekrva pak odgovarala kritikom.
Prolazili su dani, prolazile su sedmice…

Li-Li i njena svekrva nikako nisu prestajale da se raspravljaju i svadjaju. Medjutim, cinjenica da je Li-Li, shodno staroj kineskoj tradiciji, duzna pokoravati se svekrvi i ispunjavati njene prohtjeve, dodatno je otezavala situaciju.
Zbog svih tih svadja i nesreca u kuci muz je jako patio.

Na kraju Li-Li vise nije imala snage da izdrzi losu narav i ponasanje svoje svekrve, pa je odlucila da sto prije nesto poduzme.

Li-Li je otisla kod ocevog dobrog prijatelja, gospodina Huanga koji prodaje cajeve . Ispricala mu je o cijeloj situaciji i pitala da li bi on imao da joj proda neki otrov, kako bi ona mogla rijesiti problem.
Gospodin Huang se malo zamislio i na kraju rekao: “Li-Li , pomoci cu ti da rijesis svoj problem, ali moras me dobro poslusati i ispuniti ono sto ti budem rekao.” Li-Li rece : “Da, gospodine Huang , ucinit cu sta god mi kazete ”

Gospodin Huang ode u straznju sobicu i vrati se nakon par minuta sa paketom cajeva.

Rekao je: “Mozes koristiti otrov koji brzo djeluje da bi se oslobodila svoje svekrve, medjutim, to moze izazvati sumnje kod ljudi. Zbog toga sam ti dao dosta caja koji ce polako trovati njen organizam. Svakog drugog dana pripremi ukusno jelo i stavi pomalo ovih trava u njen obrok. Ipak, moras paziti da neko ne posumnja na tebe kad ona umre, moras biti veoma oprezna i promjeniti ponasanje prema njoj, budi ljubazna. Nemoj se svadjati, postuj ono sto kaze i odnosi se prema njoj kao da je kraljica”


Li-Li je bila jako sretna. Zahvalila je gospodinu Huangu i pozurila kuci da sto prije zapocne sa njenom zaverom ubistva svekrve. Prolazile su sedmice, prolazili su mjeseci... Li-Li je svaki drugi dan servirala specijalno zacinjeno jelo svojoj svekrvi. Sjecala se sta joj je gospodin Huang rekao kako da izbjegne sumnju u ljudi, tako da je kontrolisala svoju narav, bila je poslusna prema svojoj svekrvi i ophodila se prema njoj kao prema svojoj majci.

Nakon sest mjeseci cijela kucna atmosfera je bila izmjenjena.

Li-Li je naucila kako da kontrolise svoju narav toliko dobro da se cak nikad vise nije ljutila ili bila nervozna. Nije imala cak ni jedan razlog za to od svoje svekrve tokom posljednjih sest mjeseci. Svekrva je djelovala puno njeznije, pa se obostrano slaganje zaista primjecivalo.

Njeno ponasanje prema Li-Li se promijenilo, pocela je da voli svoju snahu kao svoju rodjenu kcerku.
Bez prestanka je pricala svojoj rodbini i prijateljicama kako je Li-Li najbolja snaha koju bi ikad pozeljela.
Li-Li i njena svekrva su se sada mnogo bolje ophodile jedna prema drugoj, bas kao majka i kcerka.

Muz joj je bio jako sretan vidjevsi sta se dogadja u poslednje vrijeme.

Jednoga dana, Li-Li je ponovo otisla kod gospodina Huanga i ponovo ga zamolila za pomoc : „Dragi gospodine Huang, molim vas pomozite mi da sprijecim otrov da ubije moju svekrvu! Ona je postala divna zena i volim je kao svoju majku. Ne zelim da umre od otrova koji sam joj davala!”

Gospodin Huang se nasmjesi i zavrti glavom „ Li-Li , nemoj nista brinuti . Nikada ti nisam dao nikakav otrov. Cajevi su bili puni vitamina da poboljsaju njeno zdravlje. Jedini otrov je bio otrov u tvojim mislima i ponasanju prema njoj, ali ni toga vise nema, jer je tvoja ljubav prema njoj sve izmijenila.”

Jeste li ikada razmisljali da onako kako tretirate sebe, tako ce vas tretirati i drugi?

U Kini kazu: Osoba koja voli druge je osoba koju i drugi vole.

[Тавита]

REČ – DVE O SREĆI

- Nekada davno, živela jedna tužna devojka...
- A zašto je bila tužna?
- Polako, nemoj me odmah prekidati, sve ću da ti ispričam po redu. Zato što je bila usamljena i bez ikog na svetu...
- Je l’ ni mamu nije imala?
- Nije imala nikog, sama samcita. Sedela jednog dana ta tužna devojka na obali sinjeg mora.
- A zašto sinjeg, kad je more plavo?
- Dobro – plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sažali se na nju. Kako se ona igrala sa kamenčićima, on reši da jedan pretvori u kamen sreće. Iznenada, kamenčić koji je ona uzela, snažno je zasijao na njenom dlanu, lepše od bilo kog dragulja.
- A ona?
- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: možda ima još ovakvog čarobnog kamenja na plaži, pa je pažljivo spustila svoj i krenula da traži drugo.
- I onda?
- Išla tako, išla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan, jedini, i pravljen samo za nju, pa brže potrči nazad, ali više nije mogla da ga nadje.

Sari već podrhtava brada.

- A, sutra kad je bio dan, je l’ ga onda našla?
- Nije, more ga je odnelo sa sobom.

Suzice se skupljaju (bajka treba srećno da se završi, šta je sad ovo?)

- A, zašto ga je more odnelo?
- Zato što nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio sreću u ruke, a ona nije znala da je zadrži. Polakomila se i htela još. Ali, tu nije kraj bajke. More čuva taj kamenčić sreće i izbaciće ga pred neku drugu devojku koja ga bude zaslužila i koja će znati da ga sačuva.
- A meni je, ipak, žao i one devojke što ga je izgubila – kaže pospani glasić.

(I meni je.)

- I šta je sa njom dalje bilo?
- Ne znam. Nije ni važno, samo ti lepo sanjaj.

(Znam, ostala je na obali i još uvek moli more da joj vrati njen dragi kamen).

Kao da se ništa nije dogodilo - Marija Jovanović

[Тавита]

Три пријатеља

Оно што је божанско у човеку јесте способност да чини добро

Прича се како је неки човек био лажно оптужен и изведен пред Суд због дела које није починио. Да би га Суд ослободио, неко је морао да посведочи да он није учинио ништа лоше, односно, да је невин.
Несрећни човек је отишао код тројице својих најбољих пријатеља и молио их да наредног дана пођу с њим код судије и тако га избаве од неправедне осуде. Следећег дана, први пријатељ му се јавио и извинио што не може да дође, други га је допратио до врата суднице, где се предомислио и вратио назад. Трећи пријатељ, на кога је најмање рачунао, ушао је у судницу и посведочио да овај човек није крив и тако га спасао од осуде.

Исто се дешава са сваким од нас. Три пријатеља која у животу имамо и који би могли да сведоче о нама, о томе какви смо ми уистину, јесу: наше имање, наши рођаци и сва добра дела која смо учинили.
Када човек умре, све што је у животу постигао и стекао, ма колико то било велико, остаје овде на земљи и ничим му не може помоћи. Рођаци га испрате до гроба, али они остају овде, у овоме свету. Једино добра дела, онај трећи пријатељ, одлазе с човеком у онај свет, показујући Богу истину о његовој души. Тако се вредност човека мери по добрим делима које овај чини.

[Тавита]

PJESMA IZ SRCA

Nekada davno zivio je veliki čovjek koji se oženio ženom svojih snova.Iz njihove ljubavi rođena je jedna mala djevojčica.Bila je bistra i vesela,i veliki čovjek mnogo je volio svoju djevojčicu.

Dok je bila sasvim mala, on bi je uzeo u naručje, pjevušio neku melodiju i igrao s njom po sobi govoreći joj»Volim te mala djevojčice».
Devojčica je rasla, a veliki čovjek bi je grlio i govorio joj:»Volim te mala djevojčice».Mala djevojčica bi de durila i govorila»Više nisam mala devojčica».Čovjek bi se tada nasmijao i rekao»Ali, za mene ćeš zauvjek ostati moja mala djevojčica».
Mala djevojčica, koja to više nije bila, napustila je kuću i otišla u svjet.Kada je upoznala sebe, tada je bolje shvatila čovjeka.Uvidjela je da je on bio velik i jak, tek sad otkrila je njegove snage.Jedna od njih bila je njegova sposobnost da iskaže ljubav prema porodici.Ma gdje se nalazila u svijetu, taj čovjek bi je dozivao govoreći joj»Volim te,mala djevojčice».
Došao je dan kad je ta mala djevojčica, koja to više nije bila,primila jedan telefonski poziv.Veliki čovjek se razbolio.Doživio je moždani udar.Djevojci su objasnili da je izgubio govor.Nije mogao da govori,ali nisu baš bili sasvim sigurni da li čuje riječi koje mu se upućuju.Više nije mogao da se smješka,smije,hoda,grli,igra,niti da maloj djevojčici,koja to više nije bila,kaže da je voli.
Željela je da mu pomogne.K ada je ušla u sobu,vidjela je da je sitan i potpuno slab.Gledao je u nju i pokušavao da progovori,ali nije uspjevao.»Mala djevojčica» učinila je jedinu stvar koju je umjela.Popela se na krevet i legla pored velikog čovjeka.Dok su joj se slivale suze,svojim rukama obgrlila je opuštena očeva ramena.
Držeći glavu na njegovim grudima, razmišljala je o mnogim stvarima.Sjećala se predivnih trenutaka koje su zajedno proveli.Oduvjek je osjećala da je taj veliki čovjek štiti i pazi.Bilo joj je teško zbog gubitka koji će morati da pretrpi.Žalila je što više neće čuti riječi ljubavi koje su joj toliko prijale.
A onda je čula otkucaje srca velikog čovjeka.njegovo srce bilo je muzika i riječi koje je uvijek slušala.Srce kuca ravnomjerno kao da se ne obazire na to što je ostali dio tijela oštećen.I doj je tako smireno držala glavu na njegovim grudima,dogodilo se čudo.Čula je ono što joj je bilo potrebno.
Njegovo srce otkucavalo je riječi koje usta više nisu mogla da izgovore...

Volim te
Volim te
Volim te
Mala djevojčice
Mala djevojčice
Mala djevojčice

I našla je utjehu.

[Милан Меденица :)]

баш је лепа и дирљива прича  

[Тавита]

  Цитат

баш је лепа и дирљива прича  

clapc

[Драган Јашић]

      ПРИЧА О ДРАГОМ КАМЕНУ

  Имао отац сина јединца, кога је неизмерно волео. Једног дана рече син оцу,да жели да пође у свет, да види какав је свет и како живи. Отац га је одвраћао од те намере, но кад виде да син држи своје, даде му одобрење за пут. Радостан син спреми се за пут и дође оцу да се опрости пред полазак. Онда му отац даде један драги камен, па га одведе пред једно велико огледало и рече му: Шта видиш у огледалу? Видим два лица,тебе, оче и себе. како нас видиш?- опет упита отац. Видим оче,тебе мало већег од мене и себе,мало мањег од тебе. Добро.рече отац,,ево ти сад овај драги камен. Ово је камен среће, докле њега будеш чувао неокрњена и цела, бићеш срећан на путевима својим и здрав ћеш се повратити мени, ако ли га окрњиш, поћићеш у пропаст и нестаће те. Чувши ову поуку, син узе драги камен, зави га и метну у недра, па крете на пут.

  Путовао је дуго и дуго и видео много и много. И срце се његово радовало свему што је видео и чуо. Но, једног дана пожели он да се проведе у једном ноћном друштву, које је налазило задовољство у многом јелу и пићу. у том друштву пило се и јело до зоре. Кад је било у зору, а то све друштво пијано, па пијан и онај син. Онда му рече неко: Овакво задовољство може се платити само драгим каменом. Чувши ово, син се гордо маши у недра, извади свој драги камен, одби један делић од њега и даде. Сутрадан кад се син пробудио и трезан погледао у огледало, а то у огледало види лик свога оца у природној величини и уз оца себе нешто смањеног.

  Путовао син даље и све гледао и све слушао и свему се дивио. Једног дана паде на конак у неки град, чувен због свог богатства и својих богаташа. Када се упозна са богаташима тога града, рекоше му, да они примају у своје друштво само богате људе, те ако жели живети са њима, мора уложити бар најмањи драги камен да би им могао бити ортак. Онда син извади свој драги камен из недара,одби један делић и уложи у ортаклук. На тај начин он би убројан у богаташе и поста, уистину,врло богат човек. Али једног јутра када погледа у огледало, виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе доста смањеног.

  Када му досади живети у том граду, он узе своје благо и пође даље по свету. Путујући тако,дође он у једно место, чувено због свог разврата. Ухватише га неки људи и одведоше рђавим женама, које се отимаху о њега због његовог богатства. После дужег пребивања ту, осети син досаду, па се реши ићи даље.

  Но, при поласку погледа у огледало у својој соби и виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе много смањеног. Зачуди се томе, па пође даље.

  Путујући тако, дође он у неку државу, у којој беше умро кнез и великаши се препираху међу собом, кога ће узети за кнеза. Јер сви се отимаху о то звање. Кад се не могоше договорити ни сложити, рекоше овом младићу да ће њега узети за кнеза,само ако он хоће и може сваком од њих дати неки бакшиш у виду драгог камења. Полакоми се син за кнежевску почаст, извади свој драги камен из недара, одби од њега неколико парчића и даде по једно парче сваком великашу.  На тај начин постаде он господар  једне државе. Живео и владао тако неко време, док му и то не досади, па помисли да напусти своју кнежевину и пође даље. Опрости се дакле са свима и пође. Но, при поласку погледа се у огледалу и виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе сасвим малог као мало дете, једва оцу до колена.

  Путујући све даље и дуже, дође син у једну земљу неунабожачку, где се није знало за једнога Бога и где су прву реч водили гатари и призивачи духова. За њега беше то нешто ново и необично. И пожели да сазна гатарске тајне те земље. Онда му рекоше гатари, да ће му открити све своје тане и довести га у везу са духовима, ако им да један драги камен.  Али у сина беше остало још само једно мало парче од оног драгог камена што му отац при поласку даде. Извади он, дакле, оно последње парче и даде гатарима. И уведоше га гатари у своје друштво и показаше му своје тајне. и научи син, како да призива духове из подземног света и да разговара са њима. И предаде се потпуно њима у власт. Но и то му досади,те он пожели да путује даље. Кад је хтео поћи, он погледа у огледало и виде у огледалу свога оца у природној величини,али себе не виде никако. Гледајући тако, он се чуђаше, како то да њега нема у огледалу. У том неста из огледала и лика његовог оца. Наместо оца појави се подземни дух мрака, веза га за руке и за ноге и одвуче у своје подземно царство.

  није ли ова прича јасна? Отац је сам Господ Бог. Син- то је човек. Огледало је завет Божији. Драги камен је душа човечија. Удаљивши се од свога Оца преко воље Очеве, син плаћа душом својом варљива задовољства овога света и то најпре похот за јелом и пићем, па похот за богатством, па похот телесну, блудну, па похот за влашћу и најзад похот за знањем помоћу злих духова. На тај начин крњила се и смањивала његова душа, тај драги камен од Бога Оца, док ае напослетку није сасвим истошила и коначно упропастила. Што је син видео Оца увек у истој величини, то значи, да се Бог не мења, него остаје увек исти. Што је Отац најзад постао невидљив у огледалу, то значи,да је син, изгубивши душу изгубио био и сваку везу са Родитељем својим. А што се зли дух таме јавио у огледалу и у стварности, то значи да је син своју душу био већ савршено продао томе злом духу таме. Тако је зли дух, као власник душе, задобио власт и над остатком човека, то јест телом његовим.

        "Духовне поуке",Епископ Николај.

[Драган Јашић]

ПЛАВЕ ЛЕСТВИЦЕ

Када свети апостол Петар заврши свој земаљски живот и би позван на Небо, Господ му предаде небеске кључеве од рајских врата. Са свесрдном свештеном ревношћу свети апостол је обављао своју узвишену службу откључавајући врата раја за душе оних људи који својим земаљским животом и решењем Свевишњег Праведног Судије заслужује небеска блаженства.

  И тако је то много година ишло својим устаљеним и уобичајеним током.

Али једном апостол Петар сав узнемирен долази Господу Богу,и целивајући скуте Његове светлосне хаљине, говори:"Господе,нека ме мимоиђе гнев Твој! Морам Ти објаснити своју узнемиреност. Ево има већ много дана како у пресветлом Рају Твом примећујем неке људе које ја нисам пустио унутра на рајска врата. Не могу себи да објасним на који су се начин они увукли тамо. И лица њихова никако не личе много на лица праведника. Бојим се, да нису по среди неке ђаволове подвале. Он и слуге његове способни су за сва могућа лукавства.Но знајући да су кључеви свагда код мене и да другог улаза нема,ја сам непрестано у недоумици,па чак и у тузи."

  Господ одговори:"Твоја је служба и твоја одговорност. Мотри пажљиво на оне што улазе у Рај,па неће бити незваних гостију."

  Прође неколико дана,кад ето опет апостола к Господу Саваоту:"Боже Велики и Милосрдни,та сваког дана се све више и више туђих људи прокрада,не знам којим путем,преко рајске ограде. Обраћам се Твојој мудрости и власти. Ја сам немоћан,и мудрост је моја ништавна. Ти си једини Свезнајућ."

  Тада Бог рече:"Хајде за Мном,свети Петре. Обиђимо заједно све крајеве Раја,и сами испитајмо шта је узрок тим појавама,које су изазвале у теби тако много оправдане и похвалне узнемирености. Хајдемо!"

  И тако они кренуше.Напред Господ,за Њим апостол. Дуго су ишли,чак сустадоше. Најзад стигоше до наранџасте шумице,и кроз њене гране приметише нечију плаву ризу. Опрезно се привукоше ближе,и шта угледаше? Под гором,на зеленом пропланку,засутом белим радама,стоји Пресвета Дјева и гледа доле са ивице дубоке провалије,одакле се види Земља и сви људи. А у рукама Пречисте,танане,једва видљиве лествице,изаткане од најтање плаве свиле.

  Из провалије чују се жудни јауци,чују се паћеничке,пламене молбе.И гле одједном Пречиста спушта своје паучинасте лествице.Оне се одмотавају,падају доле,и један за другим улазе по њима на пропланак јадни,измучени,преморени,заборављени људи,мушкарци и жене,и бојажљиво ишчезавају у рајске баште,цвећарнике и шуме.

  И после сваког спасеног Пресвета Владичица подиже увис Своје прекрасне руке и говори умиљато:"Господе Мој и Боже,Ти све видиш,чујеш и знаш. По неизрецивом милосрђу Свом опрости Ми што нарушавам мудри поредак Твог пресветлог Раја. Али ја сам живела на Земљи,и Сама Сам Мајка.Могу ли да одбијем мајку која моли за сина. И нисам ли ја Мајка васцелог слабог, страдалног човечанства. Опрости Мени грех Мој."

  Тада Господ спусти свемоћну руку Своју на раме апостола Петра и рече:"Повуцимо се одавде тихо. Немамо овде никаква посла..."

                                                                                      Из књиге:"Покајање пут спасења"

[Тавита]

Света ноћ се спустила на земљу, доносећи неизмерну радост људима. У Витлејему, у пећини, родио се Спаситељ света.



Пастири су се радовали певајући са анђелима. Али, нису се само људи радовали, већ и животиње, па чак и биљке. Дрвеће и пољско цвеће, које је расло испред пећине, прослављало је долазак Спаситеља на свет. Лишће на дрвећу је радосно шуштало у знак захвалности за чудо које се збило.



Сви су желели да Га виде и да Му се поклоне. Жбуње је пружало гране, а цветови су подизали своје главице желећи да завире у унутрашњост пећине, која је сад постала чудесни храм.



Најсрећнија су била три дрвета која су се налазила баш испред пећине, одакле су се добро виделе јасле где је лежао Богомладенац Христос, окружен анђелима.



Та три дрвета била су: висока згодна палма, прекрасна миришљава маслина и скромна зелена јелка. Сва три дрвета су шуморила обасјана радошћу, а како је те јединствене ноћи све било другачије него обично, одједном су се чуле речи:



- Хајде да се и ми поклонимо Божанском Младенцу и дамо му наше дарове – рекла је палма маслини.



- Поведите и мене са собом! – бојажљиво је прошапутала скромна јелка.



- Како уопште можеш и да помислиш да идеш са нама! – рекла је палма презриво гледајући сироту јелкицу.



- И какве дарове ти можеш да поклониш Божанском Младенцу? – додала је охоло маслина. – Шта ти имаш? Само бодљикаве игле и лепљиву смолу!



Сирота јелка је заћутала и смерно се уклонила, немајући храбрости да уђе у пећину која је била обасјана небеском светлошћу.



Разговор дрвећа је чуо анђео и видео како су се палма и маслина понеле према својој другарици. Видео је и јелкину скромност, смерност и тугу. Би му жао јелке. По својој анђеоској доброти, реши да јој помогне.



Прекрасна палма се нагну над Младенца, спусти испред Њега најлепши лист из своје крошње и рече:



- Нека Те овај лист штити од јарког сунца, кад су врући дани.



Маслина је савила своје гране, а из њених плодова је почело капати миришљаво уље, тако да се сва пећина напунила угодним мирисом.



Тужна, али без зависти, гледала је јелка овај необичан призор.



- Оне су у праву – мислила је – не могу ја да се поредим са њима! Тако сам јадна, ружна, неугледно обучена и нисам достојна да будем у близини Божанског Младенца!



Анђео чу њене мисли, па рече:



- Скромна, мила јелко, узвисићу те и украсити.



И анђео погледа у небо обасуто сјајним звездама.



Даде знак и звездице се, једна за другом, скотрљаше на земљу, право на зелене гране јелке. Убрзо је јелка сијала блиставим искрицама звездане светлости.



Када се Богомладенац пробудио, угодни мирис у пећини и богата палмина лепеза нису привукли Његову пажњу. Он је гледао у светлуцаву јелку. Насмејао се и пружио јој је ручице.



Јелка се обрадовала, али се није правила важна, него се трудила да својим сјајем обасја и маслину и палму, које су стајале у сенци. На њихово зло је узвратила добротом, зато јој Анђео и рече:



- Ти си заиста добро дрвце, драга јелко, зато ћеш бити награђена. Сваке године у ово време, бићеш украшена најсјајнијим искрицама. Деца ће се радовати и веселити гледајући у тебе. Ти ћеш, скромна зелена јелко, постати симбол веселог Божићног празника.

Е. Ивановскаја



Превела са руског Ирина Бањац – Жданова

[Тавита]

Писмо Богу

Нађено у шињелу Руског војника Александра Зацепа, који је погинуо у Другом светском рату на финском фронту.

Чуј Боже....
Још ниједан пут у животу нисам говорио са Тобом, aли данас желим да Те поздравим. Ти знаш да су ми од детињства говорили, да Те нема. И ја лудак сам поверовао. Творевину Твоју никада нисам сагледао. И гле, ноћас сам посматрао из кратера, што га је направила граната, звездано небо, нада мном. Неочекивано сам схватио, дивећи се свемиру, Како сурова може бити обмана. Не знам Боже, хоћеш ли ми пружити руку, али ја ћу ти рећи и Ти ћеш ме схватити није ли чудно, да се усред ужаснога ада, изненада, појавила светлост и ја сам Те препознао? И осим тога ја немам ништа више рећи, још само, да сам срећан, што сам Те упознао. У поноћ је заказан напад, Али, не плашим се: Ти на нас гледаш..... Сигнал. Шта ћу? Морам да кренем. Било ми је лепо са Тобом. Још желим рећи, да ће, што је Теби знано, битка бити тешка, и, можда ћу Ти, већ ноћас покуцати. И ако ти до овога тренутка нисам био пријатељ, хоћеш ли ми дозволити да уђем, када дођем? Чини ми се, ја плачем. Боже мој, Ти видиш, шта се са мном десило, да сам данас прогледао. Опрости ми Боже мој, одлазим. И не верујем да ћу да се вратим. Како је чудно, ја се смрти више не бојим.

[zlata]

Девојка је чекала авион у чекаоници једног великог аеродрома. Пошто је требалo дуго да чека, одлучила је да купи књигу и да прекрати време до поласка авиона.

Поред књиге, купила је и пакетић кекса. Села је у чекаоницу. Поред ње била је столица са кексом, а са друге стране седео је господин, који је читао новине. Када је она узела кекс и господин је узео један кекс. Она се шокирала, али није ништа рекла.
Наставила је да чита књигу, а у себи је помислила: ма гледај ти ово, да само имам мало више храбрости, до сада бих га већ ударила. Сваки пут када је она узимала кекс и господин, који је седео поред ње, не обазирући се, узимао је кекс.

Наставили су тако, док није остао само један кекс у пакетићу. Девојка је помислила, шта ли ће сада да уради? Човек узе тај кекс и подели га на пола.

Девојка је била шокирана. Покупила је своје ствари, узела књигу и пошла у другу чекаоницу. Нашла је друго место где није било никога поред ње. Када се мало прибрала и када је прошао бес, отворила је торбу да врати књигу и у торби је видела пакетић кекса, који је био нетакнут.

Постидела се као лопов и тек тада је схватила да је кекс, исти као њен, био од господина, који је седео поред ње, али који је без шокирања, нервозе или препотенције поделио и свој последњи комад са њом, сасвим супротно од ње, која се чак осећала повређеном у сопственом поносу и осећањима.


Колико пута смо у нашем животу појели туђ кекс, а да тога нисмо били свесни и никада нећемо сазнати. Пре него што дође до брзоплетог закључка, пре него почнете да мислите лоше, погледајте са пажњом детаље. Врло често ситуација није онаква како нам изгледа на први поглед.



У животу постоји пет ствари, које не могу да се врате:


1. камен који је бачен

2. изговорена реч

3. пропуштена шанса

4. време које је прошло

5. љубав за коју се не бори