Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Тавита]

Сан о испуњењу свих жеља


Неки је младић сањао да је ушао у велику трговину. За тезгом је био анђео и послуживао. – Што ви овде продајете? – упита младић. – Све што желите, одговори уљудно анђео. Младић почне набрајати: - Хтео бих: крај свих ратова на свету, више правде за угњетаване, великодушности и сношљивости према странцима, више љубави у породицама, рада за незапослене, више заједништва међу Црквама и…и…- Анђео му преда једну омотницу и рече:
- Изволи. Овде је семење, а ти се побрини да од њега нарасту плодови.

Немојмо само маштати и желети, урадимо нешто и сами за добро овога света. Семе имамо, Бог нам га је дао. А ми морамо да га умножавамо добрим делима.

[Драган Јашић]

  ?????? рече:

Satana je pozvao sve demone sveta na svetsku konvenciju. U svom uvodnom obra?anju rekao je svojoj satanskoj bratiji:

- Ne možemo spre?iti hriš?ane da idu u crkvu-

- Ne možemo ih spre?iti da ?itaju svoju Bibliju i tako otkrivaju istinu-

- Ne možemo ih odvojiti od njihove vere u Spasioca-

- Kada jednom uspostave vezu sa svojim Hristom, naša mo? nad njima bi?e uništena-

- Zato bra?o, pustimo ih da idu u svoje crkve, pustimo ih da imaju svoje slavske ru?kove, ali ukradimo njihovo vreme kako ne bi stigli da uspostave vezu sa Isusom-

- Zato morate da uradite slede?e: Maksimalno ih odvratite od razmišljanja i ne dozvolite im da imaju vezu sa duhovnim ocem ni jednog trenutka tokom ?itavog dana-

Ali kako ?emo to uraditi - zapitaše demoni.

Ovako bratijo;

- Održavajte ih što više u radu, u svemu i sva?emu što je marginalno i bezna?ajno, da potpuno okupira njihov um.

- Gradite im supermarkete. Mamite ih da troše pare, da kupuju, da kupuju, kupuju, troše, pozajmljuju, uzimaju kredite, kupuju, troše, pozajmljuju ...

- Terajte i njihove žene da rade što više, neka se to zove emancipacija, muževe terajte da rade najmanje 6 do 7 dana u nedelji i to po 10 ili 12 sati. Neka im život bez posla postane prazan i nepoznat.

- Neka što manje vremena provode sa svojom decom

- Neka im porodica nikad ne bude na okupu, tako da im dom ne može biti nikakvo uto?ište od napornog rada i mesto za opuštanje i razmišljanje.

- Toliko im okupirajte misli da de?ije želje uopšte ne stignu ni da ?uju.

- Potpuno im zaposednite sva ?ula. Podstaknite ih da svaki put kada u?u u automobil upale radio ili CD i napajaju mozak stupidarijama.

- Neka im je u ku?i stalno uklju?en TV, video player, CD ili kompjuter. Potrudite se da svaka prodavnica i svaki restoran ima muziku koja ih ne?e duhovno povezati sa Bogom.

- Treba im potpuno zakr?iti mozak i slomiti svaku eventualnu sponu sa Hristom.

- Kafi?e napunite magazinima i novinama sa lakim sadržajem.

- Punite im glavu kojekakvim vestima 24 sata dnevno.

- Neka se na svakom ?ošku grada i duž puteva nalaze reklamni bilbordi, tako da im misli ni jednog trenutka ne odlutaju ... znate ve? gde.

- Napunite im poštanske sandu?i?e reklamama, potroša?kim katalozima i svim mogu?im oglasima sa uslugama i lažnom nadom.

- Magazine napunite napirlitanim lepoticama kakve nigde ne postoje, tako da podstaknete njihovo konstantno nezadovoljstvo njihovim ženama. Neka u mislima stalno traže izmišljene lepotice iz filmova i magazina.

- Održavajte njihove žene umornim i nesposobnim za bilo kakvu ljubav sa muževima.

- I dajte im svakodnevnu glavobolju.

- I kada se rekreiraju, neka u tome preteruju. Neka beskona?no naduvavaju i zatežu svoje miši?e.

- Neka se iz teretana i sa dzoging staza vra?aju potpuno iscrpljeni.

- Neka svako ve?e idu na zabave, koncerte, neka bulje u televizore, neka idu u restorane, diskoteke, pozorišta ...

- Neka što više prate sport.

- Neka nikada ne stignu da odu u prirodu, gledaju u nebo i ni slu?ajno da ne po?nu da se dive božjoj kreaciji.

- Neka im deca na ušima stalno nose slušalice i neka ogluve od Walkman-a i I-Pod-a.

- Neka im se deca igraju petardama i neka se zaglupljuju video igricama koje ?e ih navi?i da stalno nekoga love, ubijaju i neka im prst navikne da okida na džojstiku kao na orozu.

- Neka im deca voze rolere i skutere i sve ono što ?e ih naterati da se naviknu da nose na glavi kacigu.

- Ne dajte im da se igraju sa psima lutalicama, ma?kama, miševima, pticama, biljkama i svim onim što je kreator stvorio. Neka se plaše pasa lutalica, ma?aka, miševa, mrava, buba i svega ostalog što je kreator stvorio.

- Dajte im Deda Mraza kako njihova deca nikada ne bi shvatila šta je zaista Boži?.

- Dajte im uskršnjeg zeku kako nikada ne bi pri?ali o uskrsnu?u i snazi bezgrešnih i životu mrtvih.

- Neka se dive automobilima, motorima, jahtama, avionima, ku?ama ...

- Ni jednog trenutka im ne dozvolite da budu opušteni,da po?nu da saose?aju sa prirodom, da u?u u harmoni?an odnos sa stvoriteljem, da se me?usobno pomažu i da po?nu da misle da je snaga kreatora u njima samima, te da svet mogu krojiti po sopstvenim željama i potrebama.

- Zapamtite, bra?o demoni, naša filosofija je da Bog nije stvorio ?oveka, ve? ?ovek Boga.

- Ne dajte im da žive po Hristovom u?enju i Božijem zakonu .. ili je sa nama gotovo.

??????????? ??? ?? ???? ?? ???? ??? ?? ????? ???????? !

[Тавита]

0202_238

[Тавита]

ŠIDHAR

Večni putnik-beskućnik Šidhar podiže svoj zamišljen pogled i namršti čelo, opaljeno suncem.

On spazi iznenađen: starodrevno more, pored čijih je hučnih obala toliko puta u mnogo vekova prolazio kao beskućni skitač, sada je pretvoreno u pustinju, vrelo užarenu i trnjem obraslu.

I primeti da se na mestu nekadašnjih zelenih morskih talasa, na kojima su se ljuljale bezbrojne lađe kao mrlje, sada prostiru peščane ravni, žute, slične grivama lavova, careva pustinje.

A umesto lađa odmereno prolaze karavani s potmulom zvonjavom.

Teškim tvrdim korakom priđe on vođi karavana i upita ga glasno:

„Koliko je vremena prošlo otkad ovde nastade pustinja?“

„Nesrećna starino, pa ti si, čini se, šenuo pameću“, zasmeja se vođa.

„Istinu govorim, neznani prijatelju; pre mnogo godina, kad sam prolazio ovim mestima, ovde je bilo beskrajno, nepregledno more, a sada nalazim bezvodnu pustinju...“

I njegov strašan glas, čini se, javi se iz dubine vekova.

„Po očima tvojim ne može se reći da si ludak“, reče vođa karavana, „ali kakve ja to ludosti čujem od tebe! Preci predaka naših predaka prolazili su ovim mestima, a pre njih prolazili su još mnogi – pustinja beše od pamtiveka i ostaje. Ti buncaš, starče, trabunjaš!“

Grub osmeh ostade pritajen na Šidharevim crnpurastim usnama. I on zakorači opet.

Ponovo protekoše vekovi za vekovima.

Stope skitača Šintara, stotinama godina gazeći zemlju, još ga jednom dovedoše u pustinju.

Približivši se granicama poznatog kraja, spazi on da na mestu pređašnih prostora sada huči vrlo prometan grad.

„E de, vi to brzo podigoste ovaj grad?“

„Kako to...podigli? Ovaj grad stoji već vekovima: preci predaka naših predaka – ni oni ne znadoše ko ga je osnovao i kada. Naš je grad starodrevan, kao i ceo svet.“

Tmurnim pogledom veliki skitač posmatraše grad. Na ulicama i trgovima vrveli su muškarci, žene i deca. Jedni su zamišljeno prolazili, drugi se bezbrižno odmarali, deca se nestašno igrala i galamila. Žene, nagizdane ružama i biserom, očaravale su muškarce i njihovi sanjalački pogledi obećavahu besmrtnu ljubav. Slatkorečivi govornici galamili su na trgovima o večnoj istini, o lepoti, o višim ciljevima čoveka...

A na Šidharevim mračno zbijenim usnama opet se zavijuga grubi, pobedniči osmeh.

„Prolazni tren koji ljudi nazivaju životom čini se večnost ovim

nesrećnicima... Spasonosna samoobmana!.. Pokušavaju da proniknu u tajne okeana života i da propisuju zakone neizmerne beskrajnosti... Ali život njihov je prolazniji od one senke koju stvara mali oblak kad promiče nad pustinjom...  Ipak, da vidimo šta će biti sutra...“

I skitač ponovo krenu na put, sledeći neumornu trku vekova.

Prođoše vekovi i vekovi: nastupi sutra. Seti se Šidhar zaboravljenog grada, zažele da ga poseti.

Kad Šidhar dođe do gradske granice, na mestu grada spazi nepregledne vrtove s raskošno rascvetanim jesenjim cvećem. Na rečnoj obali igrale su mlade devojke. A čobanin je napasao stado ovaca uz glas svojih dvojnica.

„Kud se dede grad?“, upita Šidhar čobanina.

„Kakav grad?“, začudi se čobanin.

„Pre mnogo godina bio sam na ovim istim mestima; ovde se nalazio vrlo prometan grad. O njemu ja govorim...“

Čobanin, zaprepašćen od iznenađenja, gledaše Šidhara.

„Kad se pojaviše ovi vrtovi?“, upita Šidhar.

„Nerazumljive su tvoje reči...Preci predaka naših predaka i mnoga pokolenja još davno su pre njih napasali ovde stada. Ovi vrtovi postoje od pamtiveka...“

I opet se na mračnim usnama starog skitača zavijuga osmeh; prekornim pogledom ošinu čobanina.

„Jadni ljudi! Jučerašnje ne postoji za njih, oni priznaju samo sadašnje...Pevaju i nestašno se igraju, a ne predosećaju što će jučerašnji grob pod njihovim nogama da im bude sutra sopstvena raka...“

I opet zakorači Šidhar. Snežnobela kosa je pala na njegovo namršteno čelo. Išao je i, obuzet gorčinom, razmišljao kako je čovek prostodušno bezazlen, razmišljao je o prolaznosti njegovog života i naglom toku svega što postoji...

PERSIJSKA LEGENDA, OBRADIO AVETIK ISAAKJAN

[Тавита]

MONAH I PTICA

Monah je išao ka manastiru kada je začuo cvrkut ptice. Zastao je daje sluša, očaran. Bilo je kao da nika­da ranije nije čuo ptičju pesmu. Kada je ptica ućutala, vratio se u manastir i otkrio da ga braća ne prepoznaju, kao da ni on sam sebe ne prepoznaje.
Postepeno, otkrilo se da se on pojavio posle vekovnog odsustva. Jer, dok je slušao celim svojim bi­ćem, vreme je stalo i on je neosetno skliznuo u večnost.
Molitva postaje savršena kada otkrije večnost. Večnost se otkriva kroz jasnoću opažanja. Opažanje postaje jasno kada je slobodno od svake predrasude i brige o ličnom gubitku ili dobitku. Samo tada dešava se čudo i srce se preplavi zanosom.

[Тавита]

Zatvaram oči i vidim jato ptica. Vizija traje jednu sekundu, možda i manje; ne znam koliko sam ptica video. Da li je njihov broj bio određen ili neodređen? Taj problem obuhvata i problem postojanja Boga. Ako Bog postoji, broj je određen, jer Bog zna koliko sam ptica video. Ako Bog ne postoji, broj je neodređen, jer niko nije mogao da ih izbroji. U tom slučaju video sam, recimo, manje od deset, a više od jedne ptice, ali nisam video devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri ili dve ptice. Video sam broj između deset i jedan, koji nije devet, osam, sedam, šest, pet i tako dalje. Taj celi broj je nezamisliv; dakle Bog postoji.

H. L. Borhes

[Тавита]

Постојао је краљ који је имао поквареног сина. Будући без наде да би се могао променити на боље, отац је осудио сина на смрт. Дао му је месец дана да се припреми. Месец је прошао и отац је позвао сина. На своје изненађење видео је да се младић приметно изменио: лице му је било мршаво и исушено, а цело тело је изгледало као да је било подвргнуто патњама.

„Како се догодила тква промена са тобом, сине мој?“, упитао је отац.

„Мој оче и господару,“одговорио је син, „како сам могао да се не променим, када ме је сваки дан који је пролазио приближавао смрти?“

„Добро сине мој,“ приметио је краљ, „пошто си се очигледно призвао разуму, опростићу ти. Међутим, мораш одржати то будно стање душе до краја свог живота.“

„Оче“, одговорио је син, „то је немогуће. Како ћу се супротставити безбројним завођењима и искушењима?“

Тада је краљ заповедио да се донесе суд, пун уља, и рекао је сину: „Узми овај суд и носи га по улицама града. Пратиће те два војника са оштрим мачевима. Ако проспеш макар и кап уља, одсећи ће ти главу“.

Када су се вратили у замак, краљ је упитао: „Сине мој, шта си видео док си ходао кроз град?“

„Ништа“, одговорио је син.

„Како то мислиш „Ништа“?“, питао је краљ, „данас је празник, мора да си видео тезге са свим врстама тричарија, много кочија, људе, животиње...“

„Нисам видео ништа од тога“, рекао је син. „Сва моја пажња је била окренута ка уљу у суду. Плашио сам се да проспем макар и кап и тако изгубим живот“.

„Управо тако, сине мој“, рекао је краљ. „Чувај ову поуку у уму до краја живота. Буди будан над својом душом, као што си данас био над уљем у суду. Окрени своје мисли од онога што ће ускоро проћи, и ди их на ономе што је вечно. Нећеш бити праћен наоружаним војницима, већ смрћу, којој смо ближи сваки дан. Буди веома пажљив у чувању душе од свих погубних искушења.“

Син је послушао оца и живео је срећан.

[Тавита]

Božji sluga

Tri groba jedan do drugoga. Ni po jednom nije trava nikla. Kukavna Milica se vuče od jednoga k drugom, pa ljubi onu crnu zemlju i nariče da se čoveku srce skameni.

- Sinovi! ... Čeda materina! ... Zar nesrećna majka i to dočeka! ...

Ne smedosmo od teškoga jada pogledati u Milicu a od straha u Ljubisava, jer on beše onemeo. Nikad neću zaboraviti njegove strašne slike... Sunce na zahodu obasjalo ga svojim poslednjim zracima, a on kao kameni spomenik, gologlav, razrogačio oči, pa gleda u nepobusane grobove na kojima se još ni zemlja nije osušila... Vetrić mu razgoni sede vlasi, baca ih u oči i na lice a on se ne miče...

Ćutimo, gledamo i slušamo.

- Bože! ... Zlikovče! ... Gori si od Turčina i Tatarina! ... - cikala je očajno Milica...

- Ćuti... eto pope!...

- Neka ga!... Krvniče, bože!... Krvnik si... krvnik... bezdušnik!... Hoću da vičem! Hoću da ga grdim!... Ne može mi ništa, ja ga se ne bojim!...

Uzanom stazicom uputio se stari pop Jova. Pozvali su ga da prekadi grobove. Išao je lagano, jer su klecale stare noge pod devedesetogodišnjim teretom... Ali je išao starac oslanjajući se na štap, svoga starog drugara... Od starosti podetinjio, pa mu se lice smeška i na jarko sunce i na zelenu travu.

- Pomaže Bog! - pozdravi nas.

- Bog ti pomogao!... Blagoslovi oče!

I stadosmo mu prilaziti ruci.

- Ja se malo zadržao. Dođoše mi neki za molitvu... Nego da svršimo časom...

Pobode štap u zemlju, pa na njega metnu svoju čitu. Iz zobnice što je na ramenu nosio izvadi trebnik koji beše uvijen u epitrahilj, prekrsti ga, prekrsti se i sam, pa ga zabaci na vrat.

- Kadionicu! - viknu.

Dadoše mu kadionicu i tamnjan. On spusti na žar dva tri zrna tamnjana i poče čitati pomen...

Milica je za sve vreme ležala na srednjem grobu obgrlivši krajeve rukama.

Svrši se pomen. Svi se prekrstismo i rekosmo:

- Bog da im dušu prosti!

Popa priđe Milici.

- Milice! - viknu je.

Ona ćuti.

- Milice!... Ustani!

- J'oj, zlikovče bože! J'oj, dušmanine!...

- Nije Bog ni zlikovac ni dušmanin! - reče on nekim čudnim glasom, glasom koji nije trpeo pogovora, a opet nekako blago...

- Jeste, popo!... Ti ne znaš šta su jadi. Tebe nikad nije ovako zabolelo, jer nisi ni imao svoga bolećeg...

Mi se zaprepastili. Popa je vrlo mlad obudovio i nikad nije imao dece.

- To je istina, Milice, ali i ja sam mučenik!... Ja sam nesrećnik gori od tebe!...

Milica diže glavu i pogleda ga pravo u oči. Svi videsmo da je zaustila da mu nešto krupno rekne. Ali kad mu pogleda u oči, ona zaneme.

On je uze za ruku i sede pored nje...

- Nikad ne reci ni da si najsrećnija ni najnesrećnija!... Od zla gore, a od dobra bolje ima!...

- Ali popo!... Tri groba za nedelju dana! Tri srca, popo, dadoh ja crnoj zemlji!...

- Imala si, pa si dala!... Bog je dao ploda snazi tvojoj, pa imaš sad i da Mu vratiš i da sebi ostaviš!... Dala si sinove, ali imaš unuke. Pa imaš još jedno nesalomljeno krilo - eno Dragutina. Stoji kao kap rose, rumen kao ruža i zdrav kao jelen iz gore!... Zar je to mali dar od Boga!? Zar ti je malo što imaš?...

Njen jogunasti pogled poče popuštati... Htela je govoriti, ali ne progovara...

- Vidiš, - produžavao je popa - ja te znam detetom. Ova je ruka, u Božje ime, sastavila tvoju ruku s Ljubisavljevom. Ja sam ti svu decu krstio i venčao, bio na veselju pa sad evo i u žalosti tvojoj!... I evo, kao što ti onda rekoh u veseloj družini da se Bogu moliš - i danas ti velim!...

- Ali, popo!...

- Ne nuždi se! Ti nisi nesrećna žena! Ti si odužila svoj dug Bogu i ljudima... Imalo se i uzeti i ostaviti. Savij ruke oko ostatka, pa čekaj poziv Božji!... To što je tebe snašlo - zlo je, ali ima gore! Ja rekoh i opet velim: ja sam gori nesrećnik. Ja sam uludo proživeo devedeset godina. Jedne stvarčice na ovome svetu nema za koju bih mogao reći: moja je! Ja ne znam šta je radost i bol roditeljski! Ja tuđe dobro kradem i svojim. Ja sam želeo devedeset godina samo jedan trenutak kad bih mogao pomilovati plavu i detinju kosicu i reći: hvala Bogu, ovo je moje!... Ali mi Gospod ne dade!... Sad čekam smrt, sam kao panj, uveren da neće ničija suza za mnom kanuti... Zar ja nisam gori nesrećnik od tebe?...

Strašno je bilo pogledati ono trošno telo kako se trese... Što nas beše proplakasmo. Ljubisav mu priđe, uze ga za ruku i poljubi je!

- Hvala, popo! - reče i zaplaka se.

- Živ bio, Ljubisave, pa kaži: hvala Bogu, kad ovo imam!... Ne jauči od svakoga bola!... Ima i ljućih rana!... Eto, ja i opet velim: Hvala je Bogu!...

- Hvala je Bogu! - reče i Milica. - Bože, oprosti mi!... Udrži mi Gospode, ono što si ostavio!... J'oj, grešna ti sam!...

- Moli se Bogu!...

Pa se diže starina... Sunce zašlo, ali njegovo rumenilo na obzorju sijaše kao zora. On je išao lagano pred nama kao svetitelj kakav... Svi smo ćutali; samo čuh Milicu kako polako reče Ljubisavu: - Ovo je Božji čovek!

(Janko Veselinović)

[Драган Јашић]

Постоји стара легенда која упечатљиво казује зашто понекад наше молитве бивају бесплодне. Давно, давно, живео је неки старац који се много молио и често бринуо о људским гресима. И чудним му се учинило зашто се понекад дешава да људи иду у цкву, моле се Богу, а ипак и даље живе лоше. “Господе, мислио је он, да ли ти одговараш на наше молитве? Ево, људи се непрестано моле, да би живели у миру и покајању, а никако не успевају. Није ли можда сујетна њихова молитва?“

Једном је са тим мислима утонуо у сан. И на његово изненађење, Анђео сав у сјају, обавивши га крилом, понесе га високо изнад земље... Како га је носио све више и више, све слабије су се чули звуци са Земље. Нису се чули људски гласови, утихнула је песма, звуци, читав жамор сујетног људског живота. Само су с времена на време однекуд долазили хармонични нежни звуци, као звуци далеке лауте.

Шта је то? – питао је старац.

- То су свете молитве – одговори Анђео,- само се оне овде чују!

- Али зашто су тако тихе? Зашто је тако мало тих звукова? Ево сада се сав народ моли у храму...

Анђео га погледа тужног лица.

-Желиш да знаш?.. Погледај...

Далеко доле видео се велики храм. Чудесном снагом су се отворили његови зидови и старац је могао да види све што се дешава унутра.

Храм је увек био пун људи. На клиросу се видео велики хор.

Свештеник у пуној одори је био у олтару. Текла је служба! Каква служба – није се могло рећи јер ни један звук се није чуо. Видело се, како је стојећи на левом клиросу чтец нешто читао брзо-брзо, мрмљајући, али речи горе нису допирале. На амвон је брзо изашао ђакон громадног раста, одсечним покретом загладио косу, затим подигао орар, широко отворио уста, и… ни звука!

На клиросу је регент раширио нотни текст: хор се спремио да пева.

«Аха, хор ћу сигурно чути…» - помислио је старац.

Регент је дао интонацију, подигао руке и дао знак за почетак, али као и раније -царовала је потпуна тишина.

Било је сасвим чудно гледати: регент је махао рукама, давао такт ногом, басови су се зацрвенели од напрезања , тенори запињали, високо подижући главу, сви су отварали уста, али песме није било. «Шта је ово?» - помислио је старац.

Пренео је поглед на људе који су се молили. Било их је веома много, разних узраста и положаја: мушкараца и жена, старих и младих, господе и простих сељака. Сви су се крстили, клањали, многи су шапутали, али се ништа није чуло.

Читава црква је била нема.

- Зашто је тако? – питао је старац.

- Спустимо се, и ти ћеш видети и разумети… - рекао је Анђео.

Брзо и невидљиво за остале у храму, спустили су се у сами храм. Обично одевена жена стајала је напред и изгледало је да се усрдно моли. Анђео јој се приближи и тихо је додирну руком… И одједном је старац видео њено срце и разумео њене мисли.

«Ах, та проклета женетина! – размишљала је она. – Опет је у новој одећи! Муж – пијаница, деца – неваспитанци, а она не обраћа пажњу!.. Само се лицка!..»

Даље је стајао лепо обучен господин и замишљено посматрао иконостас. Анђео је додирнуо његове груди, и пред старцем су се отвориле његове тајне мисли: «…Тешка досада! Лоше сам трговао… изгубио сам хиљаду а можда и хиљаду ипо…»

Даље је стајао младић. Он се већ није молио, све време је гледао лево, где су стајале жене, црвенео и премештао се с једне на другу ногу. Анђео га је додирнуо, и старац је прочитао његове мисли: «Ах како је добра Дуњаша!.. Код ње све вреди: и лепа и има добар посао… Такву бих жену хтео! Да ли би ме хтела?»

И многе је додиривао Анђео, и сви су имали сличне мисли, празне, световне. Пред Богом су стајали али о Богу нису мислили. Само је изгледало као да се моле.

- Разумеш ли сада? – питао је Анђео. – Такве молитве до нас не долазе.Зато и изгледа тако- сви они су заиста неми...

Тог тренутка звонки дечји гласић је јасно проговорио:

- Господе! Ти си благ и милостив…Спаси, помилуј, исцели моју сироту маму!..

У углу, на коленима, прибијен уза зид, стајао је дечачић. У очима су му блистале сузе. Мило се за своју болесну мајку.

Анђео га је дотакао и старац је видео дечје срце.

Тамо су били брига и љубав.

- Ево молитве, која до нас допире! – рекао је Анћео.

[мирођија]

  Молимо  се  увек  сабрано и јасно, да наш  Анђео не заспи над  нама, већ да стражи.

[Тавита]

Предивна слика Мирођијо!!! сија  :cheesy2:

Лијепа причица Јашо  :cheesy2:

[Драган Јашић]

Добра дјела не пропадају

Био је муж и жена, и имали су једнога сина. Кад им син поодрасте, даду га на науку, која ће му у неко вријеме и помоћи. Он је био добар и миран, и за највише пун страха Божијега. Пошто сврши науку, отац му да брод и у њему трговину, да кроз пространи свијет иде и да се труди, не би ли у старост родитељима својијема од помоћи био. Он се с бродом навезе, и пловећи по мору, сретне брод Турски и чује, гдје у њему велики плач стоји, те запита морнаре на Турскоме броду: "Молим вас, шта се та плач у броду вашем чује?" А они му одговоре: "Возимо робље, што смо кроз свијет заробили, и то они везани плачу." Онда он рече: "Молим вас, браћо, упитајте капетана вашег, би ли их на откупе за готове новце дао." Они га одмах весело послушају, потрче и зовну капетана. Капетан изиђе, и они се одмах погоде, он капетану брод и трговину а капетан њему везане робове. Он их призове к себи и почне их питати, оклен је који, па свакоме рече да иде на своју постојбину, и тако редом једно по једно, док најпослије дође до једне старице, која је држала до себе прекрасну ђевојку. Кад њих запита, откуда су, баба му плачући одговори: "Ја сам издалека, бабица од двора царева; а ова ђевојчица, ово је једина шћер царева, коју сам ја из малена гојила; па по несрећи својој отиде у башчу, подалеко од двора. Проклети Турци опазе је и ухвате, она почне викати, а ја опет по несрећи својој намјерим се близу, притрчим на глас, а они ухвате и мене, и поведу обадвоје на брод." Потом оне не умијући куђ ходити, а и немајући су што тражити куће своје, замоле се њему, да их он узме собом. Он их узме, ђевојку вјенча себи за жену, и оде натраг својој кући. Кад дође кући, отац га запита, ђе му је брод и трговина. А он му приповједи све шта је било, како је откупио робље и отпуштао кућама, "а ова" рече "ђевојка јест шћер царева, а ова старица, ово је царева кутња бабица; оне не умијући куд, а и немајући су шта тражити своје куће, остадоше у мене, и ја узех себи ђевојку ову за жену." Отац му се на то ражљути: "Несретни сине, што учини! За што ли изгуби моје благо без и каке несреће и без и каке напасти?" па га ишћера од себе. Он потом са својом женом и с овом старицом живљаше дуго времена у истоме селу, али у туђој кући, препоручујући се матери својој и осталим пријатељима, не би ли какогод оца склонили да га јопет к себи прими, и да му друга брод направи, обећавајући се да ће унапријед бољу памет имати. Послије толико времена отац му се смилује и прими га к себи са женом и с оном старцем, и даде му други брод виши и љепши од првога, пун трговине сваке, да иде јопет трговати. Он отплови, а жена му и она старица остану код његовијех родитеља. Кад доплови у један град, види гдје војници несретне сељане по граду хватају и у тамницу мећу. Он их запита: "За што то чините, браћо? те сиромаш у тамницу мећете?" А они му одговоре: "За то, за што нијесу царевине цару платили." Онда он пође к власнику и запита: "Колико, молим те, има они народ похватани царевине да плати?" Власник му рече колико и толико. Онда он опет прода свој брод и трговину, и откупи све похватане сељаке, па се опет врати кући без ништа, и паднувши оцу под ноге каже све шта му се догодило, и плачући почне га молити за опроштење. Отац му се још више ражљути, и оћера га јопет од себе. Како ће сад несретни син, на коју ли ће страну? код богатијех родитеља сад проси? Док након толико времена опет пријатељи около његова оца наговарајући, да га опет к себи прими, обећавајући му се они, да више не ће бити онаков каков и до сад, већ да га је невоља на бољу памет научила. Већ на све дуге јаде отац му се опет склони, прими га к себи и даде му брод још вишљи и још љепши од првијех. Он испише на крму од брода изнутра своју жену а на прову ону старицу: поздрави се с оцем и с матером, са женом и са свима у кући, и отисне се пловити. Пловећи тако дође под један велики град, у ком је цар живио, испустивши своја сидра стане град топовима поздрављати. Сви се грађани зачуде, а и сам цар, не знајући ко је и што је. Кад буде пред ноћ, пошље цар к њему свога министра да види, ко је и што је, и да му рече, да ће сјутра на девет ура ујутру цар доћи на његов брод. Министар пође, гдје ће виђети чуда? угледа на крми од овога брода исписану његову вјереницу а цареву шћер, коју му је цар још из малена обећао био, а на прову двора царева бабицу, коју су заједно с њом Турци заробили били, али од радости није могао сам себи вјеровати, нити је и коме за то што казивао. Док сјутрадан, девет ура зазвони, ево цара са својим министрима на брод, почне се разговарати, ко је и оклен је, и шетајући се с прове на крму упази ђевојку исписану на крми и старицу једну на прову од брода, и он позна своју једину шћер и ње бабицу, што су им Турци заробили, али ни он од велике радости није се могао увјерити, већ позове капетана двије уре послијед подне, да пође у његов двор да га искуша, јели истинито што му срце каже. По том се поздрави с њим и отиде. Кад су двије зазвониле, капетан отиде на заповијест царску. Цар га почне испитивати поиздалека, што му долази она младица исписана на крми од његова брода и она старица на прови! Спази се он одмах, да је ово жене његове родитељ, и почне му све житије своје редом казивати, како је пловећи по мору срио Турски брод, пун робова, и како их је свијех откупио, и свакога дому отпустио, "а ова ђевојка" рече, "и с њом она старица, не умијући куђ ходити а и неимајући су што тражити своје постојбине, јер им је далеко било, остану у мене, и ја ђевојку вјенчам за своју жену." Кад пар то чује, повикне: "То је моја једина шћер, коју су проклети Турци заробили; а та старица, то је од мога двора бабица, која је њу још измалена гојила и чувала; а ти – ти ћеш бити круне моје нашљедник, већ трчи натраг својој кући, и доведи ми шћер моју, а жену твоју, да је виђу још једном пријед него ли умрем, и доведи оца свога и матер своју и сву фамиљу своју, и продај све имање своје; твој отац биће мој брат, а твоја мати моја сестра, а ти ћеш бити мој син и круне моје нашљедник, и сви ћемо живљети у једноме двору." Потом зовне жену своју царицу и све министре и каже им, што се збило са шћери његовом. Онда се почну сви радовати и велико весеље чинити. Потом цар му да свој велики и прекрасни брод, а он свој остави онђе, али рече цару: "Свијетла круно! не ће мене код дома мог вјеровати, ако ми не даш једнога од својијех министара." Цар му да министра, баш онога ком је шћер своју обећао био. И тако се они отисну и стану пловити. Кад дома дође, отац му се зачуди, оклен тако убрзо дома се врати, и брод љепши и виши добави. Он му каже све шта је и како, и матери својој и жени и оној старици објави радосни глас, и "ево" вели, "ако не вјерујете, ево вам царског министра, кога је цар са мном послао да се боље увјерите." Кад жена његова угледа министра, повикне од радости свекру своме и свекрви: "Јест истина, драги оче, ово је министар оца мога, а мој несуђени заручник." Они онда продаду све своје имање, и отисну се пловити. Министар ови гледао је свакојако младог нашљедника царева а вјеренице своје мужа да убије, не би ли се он с њоме вјенчао, како му је од ње родитеља обећано било, да би онда он нашљедник царски остао. Кад су већ били на неки дио пута, зовне он њега нотњо, кад су сви поспали, да изиђе на кувијерту да се с њим нешто договори. Он праве мисли без и каквог страха изиђе горе, а ови га онда ухвати и преко брода у море баци. Брод је једрио, и он се већ није могао њега ухватити. Онда министар отиде опет спавати. Младога нашљедника царског изнесе срећа на једну секу подалеко од краја, али под једну пустињу, ђе никоме туда пролазак не бијаше, да би га избавио. Кад ујутру сване, виде они у броду да њега нема, па почну плакати и јаукати судећи, да се нотњо сам нехотице утопио, и никако се нијесу могли утјешити и за највише његова жена, јер су се премного пазили. Кад дођу код цара, јаве му несрећу, која им се у путу догодила. Тада настане туга и плач у царском двору за много, и нигда се утјешити нијесу могли. Његове родитеље цар прими и код себе их уздржи као што је обећао био. Несретни зет царев сједећи на плочи морској живљаше о травици, која бјеше при плочи прирасла, вас бјеше већ поцрнио, аљине на њему изагњиле, да се не могаше познати и ни од куда живе душе, која би га избавила, док срећом његовом послије петнаест дана и петнаест ноћи ето ти једног старца на штапу покрај мора ђе рибу лови. Он га одмах стане викати и молити, да га на сухо пренесе. Старац му се обећа: "Хоћу" рече "али да ми платиш." ""Од куд ћу ти платити" одговори му он, "кад ни хаљине на себи немам."" "Ништа за то" старац одговори; "ево ја имам при себи каламар и перо, ако умијеш писати да ми се потпишеш, од свега свога, што би и гда имао, да ћеш ми половицу дати." Он на то пристане са свим срцем. Старац онда загази и дође до њега, он му се потпише, а старац њега на сухо пренесе. Онда он од куће до куће, од села до села, го, бос, црн и гладан, даде му неко гаће а неко кошуљу, само што тијело покрије. Наком тридесет дана донесе га срећа у царев град и пред царев двор, те сједне са штапом у руци покрај врата од двора, а прстен вјенчани с именом његовијем и његове жене а цареве шћере још му је на руци стајао. У вече слуге цареве приме га у двор и даду му што је иза њих остало да једе. Сјутридан пође и сједне украј врата од царске башче; али дође башчован те га отоле оћера говорећи му, да ће сад цар туда проћи са својом фамиљом. Он се отоле макне и опет сједне у један крај од башче, док ево ти цара гдје шета с његовом матером, а отац његов са царицом, а жена његова с крвником његовим, министром. Оним се још није хотио открити, већ они шетајући прођу покрај њега и даду му неколико новаца; али на оној руци којом је новце прихватао, прстен је стајао, жена га његова угледа, и не могући ни помислити даје он ње муж, рече му: "Ну, дај ми руку, да виђу прстен тај какав је." Министар, који је до ње стајао, мало се ка и препане и рече јој: "Одмакни се" вели "како би с овом одрпаницом говорила?" Али га она не ћедне ни слушати, већ узме прстен и позна име ње и ње мужа. Како се њој тада учинило, како ли се срце било окаменило, кад прстен овај виђе; али се опет устрпи и премучи. Кад дођу у двор, каже она оцу свом, како је прстен ње покојног мужа познала у просјака онога што у башчи сјеђаше, "него пошљи" рече "нека га зовну, да га испитамо, од куд је прстен они у руке његове дошао." Цар одмах пошље слуге, те просјака доведу. Онда га цар почне испитивати, од куд је, и како се зове, и како је прстен тај у руке његове дошао. Он се више не могаше уздржавати да им се не открије, већ почне им редом казивати, како га је министар они кад су били у путу, преко брода у море бацио, и како га је срећа на једну плочу близу краја нанијела, на којој је петнаест дана и петнаест ноћи живио о трави, која је при плочи прирасла била, и наком оволико дана како га је старац један отлен избавио, "и ево" рече "Бог и моја правица донесе ме опет мојим родитељима и мојој љуби." Они кад ово чуше, онијеме од радости, а пошто се мало разабраше, скочи цар и зовне оца његова и матер и каже им, што се догодило од сина њиховога. Ко би сад могао исказати радост ову, која их обузе, кад су се познали, како ли весеље у томе двору постаде! Одмах му донесоше свијетло и ново ођело, измише га п обукоше. За толико дана трајала је радост и весеље не само у њиховом двору, већ по цијелом граду, пјевало се и веселило, и њега за младог цара окрунише. Цар одмах заповједи, те онога министра ухвате и да га зету на вољу да му суди. Он му све опрости, не даде га ни убити ни објесити, већ само оћера га изван њиховог царства, да више под власт њихову не припада. Нови цар почне царовати, кад наком мало дана његова владања, ево ти му онога старца, који га је из мора избавио, носи они потпис што му је потписао, да ће му кад год би што имао, од свега половину дати. Дошавши старац у двор, замоли слуге да га пред цара пусте. Слуге уљезу к цару и кажу му, да један старац жели к њему уљести. Цар допусти, и старац уљезавши поклони му се и пољуби му руку и метне му карту на кољено. Цар узме и прочативши је рече му: "Добро, старче мој, сједи, ја сам данас цар, али да сам и просјак, ја ћу ријеч моју и потпис мој потврдити; већ причекај, да почнемо дијелити. Цар изнесе књигу и почну прво градове дијелити: "Овај" рече "мени, овај теби" пишући све на карту, доклен све подијеле од највишега града до најмање кућерице. Старац узме своју половину записану сву у карти, и поклони је опет цару говорећи: "На, нијесам ја старац, чоек земаљски; већ сам ја анђео Божиј, којино сам послан био од Бога, да тебе из мора избавим за твоја добра ђела, која си до сад пред Богом учинио. Већ царуј и уживај, да ти буде дуговјечно." Анђела нестане, а он остане сретно владајући.

[Драган Јашић]

О БЕСКРАЈНОЈ ЉУБАВИ И БЕСКРАЈНОМ МИЛОСРЂУ БОЖЈЕМ ПРЕМА ЧОВЕКУ

Бејаше један човек којим овлада страст блуда; он је врло често падао у тај грех, али је исто тако врло често прибегавао к Богу с покајничким сузама и молитвама. После покајања, побеђиван навиком, он је опет грешио. Али је опет, после пада, одлазио у цркву, падао ничице пред иконом Господа Исуса Христа, плакао и говорио: Господе смилуј се на мене; уклони од мене страшно искушење!

Заробљен чемерним уживањем, ја сам сав у ужасним ранама.

Дуго времена он је тако радио: није престајао грешити, није престајао ни кајати се.

Једном он даде завет пред иконом Спаситеља: Господе, ево од овога часа Тебе призивам за јемца да никада више нећу учинити грех. Само Те молим, Благи, опрости ми оне грехе које учиних од почетка па све до сада.

Но, иако даде такав завет, он поново паде у грех. И тада, по већ укорењеној навици, он оде у цркву, баци се лицем на земљу, и стаде плакати, ридати, преклињати милостивог Господа да се сажали на њега и пружи му руку помоћи, јер нема снаге да се отргне из гадног сладострашћа.

Док се он тако мољаше и плакаше, ђаво, видећи да никако не успева да га победи, пошто све његове греховне замке овај покајник кида и уништава својом чврстом надом у милост Господњу, јави му се у видљивом облику.

Ушавши у цркву у облику човека, и ставши крај врата, сатана се обрати икони Господа, Спаситеља нашег, и громко повика:

Шта је то између мене и Тебе, Исусе Назарећанине? Твоје сажаљење је непојмљиво и неумесно! Зашто Ти примаш тог блудника, прљавка, који је сав од ногу до главе оскрнављен. Та он Те сваки дан обмањује, потсмева Ти се, презире Твоју власт, безочно нарушава заклетву којом Ти се заклео… Зашто га у пепео не претвориш? Шта још чекаш и попушташ му?… Због чега Те онда називају праведним судијом? Но! Ти својевољно гледаш на поједине људе! Нема правде на суду Твоме!…

Тако говораше ђаво, и из уста му од јарости сукташе пламен. А када он умуче, од жртвеника дође глас, сличан удаљеној грмљавини.

Тај глас збораше овако:

Змијо лукава и погубна! Ти ниси заситила злоћу своју тиме што си свет прогутала, па хоћеш и оног који се привио уз милост Моју да уграбиш и прождереш. Или је у њега толико грехова да си их ти изједначио са крвљу Мојом, проливеном за њега на крсту! За блуднике, за безаконике, за грешнике Ја сам се распео и пречисте руке своје за њих раширио, да би сваки који хоће да се спасе, прибегао и спасао се. Ни од кога се Ја не одвраћам и никоме не ускраћујем Моју доброту, па макар неко хиљаду пута на дан долазио к Мени и одлазио, и опет се приближавао…

Када овај глас грмљаше, ђаво као укопан стајаше, не будући у стању ни да бежи нити да се сакрије. А покајник, како је прострт пред иконом лежао у сузама, тако је и нађен да се упокојио.

[Тавита]

У плодној долини подно Анда живјело је мирољубиво племе.

Једнога је дана група пљачкаша која се бијаше скривала у планинама, напала село. У отетом плену нашло се и једно дете, па су и њега повели са собом у планину.

Људи из равнице нису знали како доћи до дечака, јер у стеновита беспућа није водио никакав пут, а ни трагова није било.

Ипак, послаше групу својих најбољих ратника да потраже дете и врате га кући.

Људи су покушавали сад на један, сад на други начин; пењали се левом, па десном страном.

Ни након неколико дана мукотрпна хода нису далеко одмакли.

Видевши да су потпуно немоћни и да им је труд узалудан, одлучише се вратити необављена посла.

Изненада угледаше дјететову мајку како силази с планине коју они нису могли прећи. На леђима је у врећи носила свога сина. Како је успела?

Један од људи из групе поздрави је и рече: "Ми смо најјачи људи у селу, а не могосмо прећи планину. Како си ти успела?"

Жена слегну раменима и одврати: "Није то било ваше дете."

***

Бог је свакому од нас рекао:

"Ти си моје дете, волим те."

Нико и ништа није га могло спречити у намери да нас доведе кући.

Б. Ферреро

[Милан Меденица :)]

како је лепа и утешна ова прича, фала срце