Свети Јован Лествичник: О стомаку, рђавом господару кога ипак сви воле

[Anette]

Више него на било коме другом месту, говорећи овде о стомаку – говорим у ствари против самога себе. Чудило би ме када би се неко ослободио од ове страсти пре него што легне у гроб.
Угађање стомаку је лицемерство трбуха: иако сит, он виче да му је мало, и мада пун и претоварен, запомаже да је гладан. Угађање стомаку је проналазач посластица, непресушни извор сласти: откинеш ли му једну жилу, оно пусти другу, а ако и ту прережеш, ницањем нове доживећеш пораз. Угађање стомаку је обмана очију: оно нас подстрекава да одједном прогутамо све оно што би требало јести у одмереним залогајима.
Преједање је мајка блуда, а морење трбуха – виновник чистоте. Онај који мази лава, често успева и да га припитоми. А ко угађа телу, чини само да оно још више подивља.
Јеврејин се радује суботи и празнику, а монах који угађа стомаку – суботи и недељи. Он рачуна колико још дана остаје до Ускрса (Пасхе), те данима пре празника припрема јела. Слуга трбуха рачуна с каквим ће јелима дочекати празник^[1], а слуга Божији – каквим ће се благодатним даровима обогатити.
Кад наиђе гост, слугу стомака стомакоугађање свег покреће на љубав. Он мисли да гостопримство, које треба да укаже брату, разрешује и њега самог. Долазак извесних људи он сматра за прилику која и њему допушта да пије вино. И мислећи да скрива врлину, он постаје роб страсти.
Славољубље се често односи непријатељски према стомакоугађању. Ове две страсти се боре око несрећног монаха као око неког скупог роба. Стомакоугађање наводи на разрешење од поста, а славољубље наговара да се покаже сопствена врлина. Мудар монах успева да избегне и једну и другу опасност, одбијајући једну другом у одговарајуће време.
Када се тело успали, у свако време и на сваком месту треба да га мучимо. А када се оно умири (што, уосталом, не очекујем пре смрти), већ можемо скривати своју врлину пред другима.
Знао сам старе свештенике који су демонима постали предмет исмевања услед тога што су младим монасима, који се не налажаху под њиховим руководством, с благословом одобравали на гозбама да пију вино и све остало. Ако имају добро сведочанство у Господу, онда то у извесној мери и можемо себи допустити; но, ако су ради о небризи, не треба уопште да обраћамо пажњу на њихов благослов, нарочито када се налазимо у борби са ватром телесне пожуде.
Богопротивни Евагрије^[2] је уобразио да је паметнији од свих мудрих људи, како по речитости тако и по мисаоности. Међутим, преварио се, јадник, показавши се луђим од лудака, како у многим својим мишљењима, тако и у следећем. Он каже: “Када душа жели различита јела, треба је мучити хлебом и водом”. Такав пропис изгледа као кад би се детету рекло да у једном скоку доспе на врх лествице. Стога ћемо, побијајући ово његово правило, рећи: “Желећи различита јела, душа тражи оно што је својствено природи. Зато прибегнимо лукавству против свелукавога. Иначе настаје најтежи рат, или се припрема пад”.
Прекинимо, пре свега, са храном која гоји, онда са храном која распаљује тело, и најзад са слаткишима. Ако је могуће, дај стомаку своме заситљиве и лако сварљиве хране, да бисмо ситошћу од себе одвратили његову ненаситу жељу, а брзим варењем се избавили од разбуктавања пожуде као од бича. Погледајмо добро, па ћемо наћи да многа јела која надимају у исто време изазивају и похотне осећаје.
Насмеј се демону који те после вечере наговара да убудуће вечераш касније. Јер, кад сутрадан наступи девети час, правило претходног дана биће нарушено^[3].
Једна врста уздржања одговара онима који су самостални, а друга онима који се налазе под нечијим руководством. Првима похотни осећаји служе као знак, а други остају са њима све до смрти, до краја живота свог, без утехе и одмора. Први хоће да стално одржавају равнотежу духа, а други умилостивљавају Бога тиме што душевно тугују и вену.
Часови весеља и утехе за савршена човека значе безбрижност у свему. За подвижника, то је време борбе. За обузетог страстима, то је празник над празницима и светковина над светковинама.
Прождрљивац сања о јелу и пићу, а онај који плаче – о мукама и Суду
Буди господар стомака, пре него што он загосподари тобом. А тада ћеш бити присиљен да се са стидом уздржаваш. То што кажем разумеју одлично они који су на необјашњив начин пали у јаму. Људи који су постали евнуси Царства ради небеског нису то искусили.
Укротимо стомак представом вечног огња. Неки су људи, покоравајући се стомаку, на крају одрезали свој полни уд, и умрли двоструком смрћу.
Испитајмо, и свакако ћемо наћи да је угађање стомаку једини узрок свих наших бродолома.
Ум испосника моли се бодро, а ум неуздржљивца препун је нечистих сањарија.
Ситост стомака значи пресушивање извора нашег плача. А када се стомак осуши, читави потоци суза лију из нас.
Ко служи сопственом стомаку а хоће да победи духа блуда, личи на човека који уљем хоће да угаси пожар.
Када стомак гладује, срце постаје смирено. А када се стомаку угађа, мисао постаје охола.
Испитуј себе око подне и око последњег сата пре јела, и схватићеш корист поста. Мисао изјутра скита, дотичући се свега по мало; када наступи шести час, она се донекле стиша; а када сунце зађе, коначно се смири.
Стешњавај стомак, па ћеш и уста затворити, јер језик добија слободу од велике количине хране. Бори се против стомака и буди веома опрезан. Јер, чим се ти мало потрудиш, одмах ће и Господ притећи у помоћ.
Размекшане мешине се шире и примају у себе више течности, а запуштене и сухе не примају ни онолико колико су раније примале. Онај који оптерећује свој стомак, шири црева, а ко се бори против стомака, сужава и црева. А када се она сузе, неће више примати много хране. Тада ћемо већ бити испосници по природи.
Жеђ се често гаси помоћу жеђи. Но, утолити глад глађу, тешко је и немогуће. Када те победи, укроти је трудом. Ако ти је то немогуће због [телесне] слабости, бори се бдењем. Када ти очни капци отежају, прихвати се телеснога рада. Но, када те сан не напада, немој се телеснога рада прихватати, јер је немогуће посвећивати дух и Богу и мамону, тј. и Богу и телесном раду.
Знај да демон често седи уз желудац и не да човеку да осети ситост, макар и читав Мисир појео и реку Нил попио.
Пошто смо се најели, тај нечисти дух одлази и шаље нам духа блуда, извештавајући га о томе шта се са нама збило: “Хајде,- каже,- узнемири га! Пошто му је стомак препун, савладаћеш га лако”. А овај долази, смеши се, и свезавши нам помоћу сна руке и ноге, чини са нама што му је воља, прљајући душу нечистим сањаријама и тело истечењем.
Чудновата ствар: бестелесни ум прља се и тамни дејством тела. А с друге стране, невештаствено биће очишћује се и усавршава дејством блата!
Ако си обећао Христу да ћеш ићи узаним и тесним путем, сужавај стомак. Јер, ако га храниш и шириш, нећеш моћи да испуниш обећање. Обрати пажњу, и чућеш речи: Широка су врата и широк пут стомака, што води у пропаст блуда, и много их има који њиме иду. Уска су, међутим, врата и тесан пут поста, што води у живот чистоте, и мало их је који га налазе(уп. Мт.7,13-14)!
Кнез демона је пали светлоносац, [тј. Луцифер]. Кнез страсти је прождрљивост.
Седајући за сто на коме је изнет ручак, духовно стави на средину сећање на смрт и на Суд. Па и тако ћеш једва мало укротити ову страст. Кад пијеш пиће, немој престајати да мислиш на оцат и жуч Господа твог, и ти ћеш се свакако уздржати, или ћеш уздахнути, или ћеш мисао начинити смиренијом.
Не варај се: ти се нећеш ослободити од фараона, нити ћеш угледати небеску Пасху, ако не будеш увек јео горко зеље и бесквасни хлеб. Горко зеље значи: напор и труд поста. А бесквасни хлеб: мисао без надмености.
Нека се са дисањем твојим сједини реч онога који каже: А ја, када медемони узнемираваху, обукох се у врећу и смирих постом душу своју; и молитва моје душе имађаше одјека (Пс.34,13).
Пост је насиље над природом и лишавање грла насладе на коју је навикло, гашење пламена телесне пожуде, одстрањење рђавих мисли, ослобођење од сновиђења, очишћење молитве, светилник душе, стражар ума, спас од огрубелости, двери умилења, смирено уздисање, ведра скрушеност, одмарање многоговорљивости, основ безмолвија, чувар послушности, олакшица сна, здравље тела, виновник бестрашћа, отпуштење грехова, врата и блаженство раја.
Упитајмо и овога нашег непријатеља, главнога међу свим страшним непријатељима нашим (јер он је капија страсти, он је Адамов пад, Исавова пропаст, погибија Израиљаца, обнажење Нојево, издајство гоморско, родоскврњење Лотово, погубљење синова Илије свештеника, руководилац сваке поганштине): одакле се рађа, и који су му потомци, ко је тај који га сатире, ко је онај који га коначно уништава? “Реци нам, о тиранине свих смртника, који си све купио златом ненасите глади, како улазиш у нас? Шта изазиваш у нама? Како излазиш из нас?”
А он, раздражен нашим упорним питањима, одговори тирански разгоропађен и бесан: “Што ме обасипате погрдама, када сте ми потчињени? И како можете покушавати да се раздвојите од мене? Ја сам природом везан с вама. Моја врата је природа саме хране. Узрок моје ненаситости јесте навика. А основа моје страсти јесте дуготрајна навика, безосећајност душе, и заборављање смрти. И како тражите да вам кажем имена мојих потомака? Избројаћу их, и биће их као песка на обали морској. Но, ипак, чујте који су првенци и љубимци моји.
Првенац син ми је дух блуда. Други за њим је – окамењеност срца. Трећи је – сан, та пучина нечистих помисли, са својим прљавим валовима. Дубина незнаних и неисказаних нечистота из мене произлази. Моје су кћери: леност, многоговорљивост, дрскост, смехотворство, шаљивост, расправљање, тврдоглавост, непослушност, неосетљивост, ропство духа, хвалисање, безобразност, наклоност према гиздању, на коју се надовезује нечиста молитва и тумарање мисли, а често и догађаји ненадани и неочекивани, за којима иде очајање, опасније од свега.
Против мене војује, али ме не побеђује, сећање на властите грехе. Доследни ми је непријатељ помисао на смрт. Али, у човеку нема ничега што би ме могло потпуно уништити. Ко је примио Утешитеља, моли му се против мене, и Он, умољен, не дозвољава да дејствујем страсно. Они који нису Њега окусили, траже свакако да уживају у мојим сластима”.
Напомене:

• Дочек празника: празнике не треба прослављати у пијанчењу, већ у обновљењу ума и очишћењу душе (Илија Критски, Схол. 5, соl. 873 А).
• Богопротивни Евагрије: Евагрије Понтијски (350-399), савременик и пријатељ светог Василија Великог и светог Григорија Назијанзина. Био је ђакон светог Григорија. Око 385. године одлази из Цариграда у Јерусалим, а затим у Нитријску пустињу (Египат), где остаје до смрти у строгим подвизима и сагледавањима. Био је веома образован човек, тако да га извесни писци сматрају првим интелектуалцем који се посветио отшелничком животу у египатској пустињи. Писао је доста, и то углавном о монаштву и подвижничком животу, али је мало сачувано, јер је његово учење због оригенизма било осуђено на V Васељенском сабору (553). Познат је по томе што је монашкој аскези хтео да да философски основ, да је уклопи у један метафизички и антрополошки систем надахнут неоплатонизмом (уп. Јеаn Меуеndorff, St Gregoirе Раlamas еt lа mуstique orthodoxe, 1959, р. 18).
• 3. Кад сутрадан наступи девети час: по старим монашким правилима, јело се само једанпут дневно, и то у девети час, тј. око 15 часова.

Светигора

[Таша]

Taisa hvala na ovoj temi i podsecanju

[Anette]

Uvek, uvek!