Остале вести СПЦ-е

[Зоран]

Велики Петак

На Велики петак Црква је све моменте свештених догађаја спасења света означила богослужењем. Време хватања Спаситеља у Гетсиманском врту и осуду Његову од архијереја и старешина на страдање и смрт - богослужењем јутрења, време вођења Спаситеља на суд ка Пилату - богослужењем првог часа, време осуде Господа на суду код Пилата - богуслужењем трећег часа, време крсних страдања Христа - шестим часом, а скидање тела Христовог са крста - вечерњом (на вечерњу износи се плаштаница на средину храма, ради поклоњења мртвом Господу, на њој представљеном). Часови на Велики петак свршавају се овим редом: први, шести, девети и зову се царски часови - јер су византијски цареви увек присуствовали на овим часовима у цркви, а после њих је бивало многољетије царевима.

Као што му је Христос прорекао на Тајној вечери, пре петка ујутро апостол Петар се, у страху да и њега не затворе и казне, три пута одрекао свог Господа. Схвативши шта је урадио, одмах се покајао у горком плачу. Издајник Јуда, кад је сазнао да је Исус осуђен на смрт, мучен грижом савести обесио се. Пилат понуди јеврејском народу да им пусти једног затвореника, као што је то био обичај пред Пасху, али народ је изабрао разбојника и бунтовника Вараву, а за Христа је повикао скоро у глас: "Распни га! Распни га!" Војници вуку Исуса, шибају Га и ругају Му се, стављају Му на раме крст на коме ће бити разапет и воде Га, заједно са два разбојника која ће подврћи истој казни, на Голготу. Пред самим брдом Исус клону под тежином крста, па војници натерају Симона Киринејца да Му понесе крст. На Голготи војници разапињу Христа, а Њему са једне и друге стране - два разбојника. Изнад главе Христове на крст су прикуцали таблицу са натписом: "Исус Назарећанин, цар јудејски". Близу крста стоје апостол Јован, Богородица, Марија Клеопова, Марија Магдалина и Саломија, мајка синова Заведејевих. Под крстом војници деле коцком Христове хаљине, као што је проречено у писму, а док се један разбојник руга разапетом Христу други Га моли да га помене у царству Своме. У тренутку кад је Христос у мукама умро на крсту, над земљом је била тама, завеса у Јерусалимском храму која је раздвајала светињу од светиње над светињама поцепала се на двоје, од горњег до доњег краја... Пошто су Му копљем пробили ребра да би се уверили да је мртав, војници по Пилатовој наредби допусте Јосифу из Ариматеје, Никодиму и осталим Исусовим пријатељима да скину Његово тело с крста, помажу Га мирисима и положе у гроб издубљен у стени. Положивши тело у гроб, они навале на врата од гроба тежак камен и разиђу се у великој тузи. Било је то вече уочи јеврејског празника Пасхе. Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Сатана је халапљиво прогутао мамац који ће уништити његову власт - Јагње Божије. Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек. А уколико пред собом имају човека без икаквог греха, онда постају гори од звери, јер животиња убија и комада плен само да утоли глад, а човек то ради из најнижих побуда, да би уживао у туђим мукама.

У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Јудеји су уз грозне поруге, Исуса Христа бичевали. Римљани су наставили сутрадан крвави пир. Пилат је све то мирно гледао. Његов кукавичлук је био већи од људског осећања за правду, и судијског поштовања закона. У жељи да Исуса потпуно понизе, римски војници су му обукли скерлетну одору, јер скерлетна боја је била боја царева и нико други није смео да је носи. Скакали су и играли око њега смејући се цару, а на главу су му ставили трнов венац, као круну. У свом безумљу нису знали да су, из жеље да га понизе, уствари посведочили истину. Исус јесте био Цар над царевима, јер његово царство није од овога света.

Ту сурову игру су наставили Јудеји, кад им је Пилат предао Исуса, рекавши да никакве кривице на налази на њему, односно, да тај човек није прекршио никакав закон, дакле, он је невин. Сурови и опаки Ирод, блудник, родоскрвнитељ и убица св. Јована Претече, је могао све да прихвати, али не и да пред њим стоји невин човек. Онај ко у себи нема ни трунчицу чистоте, не може да прихвати да она постоји код других. Желећи да се нај невинијем од свих људи који су икада земљом ходили наруга, Ирод је наредио да Исусу обуку белу одору, која је знак невиности. Тако су и Јудеји признали истину (иако тога нису били свесни), мада им је намера била да покажу поруганог, исмејаног и униженог човека, којег је светина до јуче славила као Пророка и Спаситеља. Тако су у оба случаја, иако због лакрдије и бестијалног иживљавања и Римљани и Јудеји, иако несвесно признали Исуса Христа за оно што је он и био, Безгрешни Цар.

Тог страшног дана Пилат и Ирод су се измирили, јер су пре тога били у завади. Ујединило их је зло дело.

Кад су Јудеји видели да могу само да муче Исуса, али да не могу да га осуде, рекли су Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а такав грех мора да казне Римљани. Како је то било време уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да један затвореник буде пуштен на слободу. Тада је у затвору био Варава (Бараба), осуђен због убиства римских војника и побуне против Римљана. Пилат је питао народ кога хоће да ослободи, Исуса или Вараву, и народ је тражио Вараву, а кад је питао шта да уради са Исусом, светина је почела да урла: „Распни га! Распни га!"

Исусу су опет обукли његову одећу коју му је исткала Пресвета Богородица, у којој је ишао и проповедао, за коју су војници касније бацали коцку, и тиме су се испуниле речи из Псалма да ће се за његове хаљине бацати коцка.

Натоварили су му тешки крст на леђа и повели га путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица Бола (Via dolorosa). Успут су га пљували, добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носи крст страдања. И једна добра жена, Вероника, истрчала је из куће и марамом обрисала крв, зној и пљувачку са Исусовог лица. Он није могао речима да јој се захвали, али је то учинио на свој начин. На марами је остала слика лика Христовог. Како онда тако и данас. Та марама постоји и на њој је нерукотворени лик Христов.

На брду Голгота (Лобања), била су три крста. Христов у средини и двојице разбојника са стране, и то је био један од начина на који су желели да га понизе.

Чак и тада, после свих мучења и понижавања која је доживео, Христос није клео, он је молио Оца свог небеског да опрости овим људима јер не знају шта чине.

Кад је коначно, око три сата поподне, по нашем рачунању времена, дух свој предао Оцу, сва природа, Божја творевина, се побунила против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали су се гробови, затресла се земља, завеса у Храму се расцепила одозго до доле, и камење се распадало у прах уз ужасан прасак. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и камење проговорити. И мртво камење је сведочило Живога Бога.

„Само васкрсење могло је наградити оволико страдање. Само се васкрсом Христовим може природа и наша савест умирити" (еп. Николај Велимировић)

Паримије на Велики петак

а. Царски часови

Зах 11,10.13

Ис 50,4-11

Ис 52,13-15; 53,1-12; 54,1

Јер 11,18-23; 12,1-5.9-11.14-15

б. На вечерњу (изношење плаштанице)

Паримије: а) Изл 33,11-23 б) Јов 42,12-17 в) Ис 52,13-15; 53,1-12; 54,1

 

[Зоран]

Слово на Велики Петак

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Да Господ није умро за нас не бисмо имали живота, управо као што каже црквена песма "смрт његова живот мој" или као што рече један велики Свети Отац "имали смо потребу за Богом Спаситељем Оваплоћеним и Оним Који је умро за нас". Није било довољно само да Бог постане човек него је било потребно да као и сваки човек овде на Земљи, као сви ми, прође читав живот, искуси то што сваки од нас искуша до смрти, па и саму смрт. Да Христос није умро за нас не би смо били спасени јер оно што је Он узео на себе од наше природе и од творевине то је и спасено. А узео је читаву створену природу и све њене последице. Последице природе после греха биле су смрт и трулежност. Зато је Господ дошао у тај час, како сам рече, да умре за нас, да би нас тако васкрсао кроз сједињење са Њим и са Богом.

Још од првих времена благочестиви људи нису могли да схвате како то Христос као Бог умире, будући да је Бог тај Који је бесмртан па се зато и назива и јесте Једини Бог, док смо сви ми остали смртни, трулежни те управо и нисмо богови. Баш та вера хришћанска била је, како каже Свети Апостол Павле, "једнима за скандал а другима на лудост", Јелинима лудост а Јеврејима скандал, јер заиста јелински ум није могао да схвати како Бог, будући бесмртан по природи, може да умре. За Јелине је крст Христов и оно што су хришћани исповедали било лудост. За Јевреје је то опет било скандалозно јер су они веровали у Бога Који је свуда присутан и свемогућ и нису могли да дозволе да он буде човек, да буде поруган и још да буде разапет на крсту. Но, то је, драга браћо и сестре, истина која се баш и не може уклопити у људске умове. Наиме, Јелини су били оптерећени тиме што су веровали у Бога као једну безличну природу, која нити има почетак нити крај и сама по себи не може да умре, те зато у њихов ум није могла да стане хришћанска вера у Бога Који је умро за нас и наше спасење. Јевреји, опет, верујући у силнога Бога, Који је створио небо и земљу и Који држи све у својој руци, такође нису могли да прихвате да тај Бог одједном постаје немоћан, дакле, смртан.

У чему се крије тајна? У томе, драга браћо и сестре, што је Бог наш у кога верујемо личност и то слободна. Он је слободан да живи вечно али исто тако и да из своје слободе и љубави према нама умре за нас. Бога нашега у кога верујемо не одређује природа, па да се Он понаша на основу тога како она захтева. Он је изнад природе. Он је тај Који чини природу Божију постојећом, Који је, дакле, чини једном личношћу. Слично се дешава и са нама људима јер смо и ми створени по икони Божијој, као слободна деца Божија, те зато по својој слободи имамо захтеве и прохтеве који врло често не иду у складу са природом. Зато по својој слободи не можемо да схватимо зашто је наша природа трулежна и зашто не може да издржи оно што ми као људи желимо да направимо. Одатле, дакле, долази наша трагедија људска - што природа наша и слобода нису у потпуној хармонији. Природа умире а ми као слободна бића, као личности, не желимо да умремо, те одатле сва наша трагедија и мука од смрти.

Господ је слободан и његова хармонија је у складу са његовом слободом. Он је сам зажелео да дође на овај свет и за нас умре јер је једино тако и било могуће да човек и уопште сва створена твар буде у јединству са Богом. Ми нисмо могли да дођемо до Бога и да се са Њим сјединимо, да Бог није сишао к нама. Потребно је било, дакле, да Он први направи тај корак. Зато Свето Писмо и подвлачи стално то да је прво Бог нас заволео па затим тражио од нас љубав према Њему. Он је први, дакле, сишао међу нас и зато зове онога ко хоће у јединству са Њим да има заједницу и живот вечни. Зато пред овим догађајем страдања Господа Исуса Христа за нас, стојимо не толико са чуђењем и питањем шта се то збива са Богом Који је свемогућ, него са захвалношћу и неизмерном радошћу што је Бог то учинио за нас а могао је и да не учини. Но, да није то учинио, да није умро, не би имали живота.

Васкрсење ће показати, драга браћо и сестре, да је човек у Христу постао нетрулежан и да ће само онај који је у јединству са Христом, кроз личност Његову, бити васкрснут од Бога Оца Духом Светим у последњи дан. То су речи Господа нашега Исуса Христа, да ако што заиштемо од Оца у име Његово, даће нам. А ми ништа друго не иштемо до живота, и то ће нам Господ и дати. Све друго ће нам се додати, зато што човек има једини проблем а то је смрт. Ми често заборављамо тај проблем. Имамо друге квази проблеме, а са смрћу смо се помирили. Али из сваког људског проблема извире тај свељудски проблем смрти, која се увек шуња иза свакога нашега дела.

Управо и ово што нас данас сналази као народ и државу такође је борба оних који мисле да ће на овај начин, уништавајући један народ, имати живота у себи. На овај начин, дакле, они желе да побегну од смрти. Човек понекад мисли да ако добије читав свет, сва блага, ако има науку, савремене болнице и слично, да се спасао смрти. Но, никада се човек не може спасти смрти без Бога. Сви експанзионистички ратови у историји управо су имали за циљ да онај који их води узме од другога и осигура за себе што више тих добара како би, наводно, могао да преживи и да се спасе од смрти. Зато човеку никада није доста свега онога што има, јер све то ипак није у стању да пред смрћу дâ откуп за живот. Зато ми, драга браћо и сестре, поред све борбе коју треба да водимо за нашу земљу морамо да се трудимо да наш борба буде у Христу и кроз Христа. То значи борити се честито, јуначки, поштено, достојанствено. Иначе, достојанства мимо Христа нема. Ако и једног тренутка заборавимо да се само кроз Господа можемо спасти, пропада људско достојанство, јер тада човек може да се острви, па да постане звер. Једино Господ Христос држи ту равнотежу између човека и нечовека, између доброг и злог.

Страдања Господа нашега Исуса Христа нека нам буде утеха у овим нашим страдањима. Да се радујемо радошћу Васкрсења и да имамо на уму да ће страдања проћи и да ће друга доћи. Док је овога света и века увек ће бити страдања, јер, наглашавам поново, страдања производе смрт и страх од смрти. Господ је победио свет, у Њега да се уздамо. Он да нам буде мишица, Он да нам буде оружје против непријатеља наших. Тако ћемо се борити не само за своју земљу, за свој народ, него, кроз Њега, и за добро непријатеља наших, да и они отворе очи и виде да авиони, ракете, "томахавци", не доносе заиста никакво добро, а понајмање могу да човеку донесу достојанство. Но, на жалост, наша епоха и западна цивилизација у којој смо и ми судеоници, јер смо је добрим делом усвојили одбацивши наше православно предање, управо не може друкчије. За њу је сваки други човек потенцијални или истински непријатељ кад год се успротиви томе да буде средство за задовољење њених циљева. То је, браћо и сестре, стање палога човека и грешнога света у коме сви ми живимо. Наша је срећа у томе што ми овде, у Св. Литургији, учимо да други није наш непријатељ већ извор живота, да без другога не можемо бити личности, јер нас је Господ управо тако створио по лику своме. Бог је Св. Тројица, заједница личности, Отац, Син и Свети Дух, а не самац, те зато и ми, да би постојали по лику Божијем, да би били вечно жива бића, треба да постојимо у заједници са другим. То није само етички закон и пука намера да будем добар, поштујем другог и не чиним му зло. То је сам закон постојања. Наиме, ако другога нема, неће бити ни нас, без обзира што многи од нас не мисле тако, што мисле да могу сами да опстану. Св. Литургија нас управо томе учи а на њој је утемељена сва наша Црква, све наше Предање. Наша Црква постоји као Св. Литургија и не може постојати друкчије осим кроз Св. Литургију.

Да Господ дâ, драга наша браћо и сестре, да ови дани најпре буду дани молитве за нас и за све оне који су изгубили своје животе страдајући, понекада незнајући зашто, понекад због својих грехова, понекад опет из било којих других разлога, да се свих њих сетимо. Да се молимо да Господ живе укрепи да имају снаге да одоле непријатељима својим те да се боре против зла а сви заједно да се радујемо радошћу Васкрсења јер је Господ васкрсао. Ми не прослављамо данас први пут Велики Петак па да будемо тужни, не знајући шта ће да се збуде. Ми прослављамо Велики Петак у знаку Васкрсења, јер је Господ наш васкрсао. Зато и када отпуст дајемо прво помињемо Васкрсење и кажемо: "Васкрсли из мртвих Христос истинити Бог наш, Који је добровољно пошао на страдање и на смрт нашега ради спасења..." Ако имамо у виду то да ће живот победити смрт, да ће добро победити зло и ако се чврсто надамо, можемо се борити и наша ће борба имати смисла и победу. Амин.

Епископ Игнатије, СЛОВО НА ВЕЛИКИ ПЕТАК, Саборност, 1998.

[Зоран]

Томина недеља

9. април 2010 - 10:53

Томина недеља је прва недеља после Васкрса. Назива се још и Недеља Антипасхе, Бела недеља. Новом недељом се назива, јер почетак свих недеља почиње од ње, јер после Васкрса први пут понавља и као да обнавља велики празник Васкрсења. Посвећена је Светом Апостолу Томи, и његовом неверству у Христово Васкрсење. Тог дана је Апостол Тома своје неверје заменио вером. Сумње Апостола Томе је уклонио сам Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили Апостоли окупљени на молитву, у рекавши Томи да опипа Његове ране. Након тога, Апостол Тома је узвикнуо: "Господ мој и Бог мој!"

У богослужењу Томине недеље, поред главне теме о уверењу Апостола Томе у Васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у Ад (величаније), где је умрлима објавио Своју победу над грехом и смрћу и Своје вечно прослављење (1. Пт 3, 18-19). Поредак службе тога дана, као и њен садржај, није обичан, васкрсан. Ово као да је поредак једнога од Дванаест празника, само без паримеја, али са литијом, са певањем нарочитих стихира које описују догађај који се празнује.

Од Томине недеље се опет врше молитве за умрле, након прекида унутар периода који је почео од Лазареве суботе. Из овог периода забране су изузети четрдесетодневни парастоси, сагласно прописима Типика. На дан после Томине недеље, у Побусани понедељак, служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник Васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса уместо "Свјатиј Боже" пева се "Христос воскресе".

[Зоран]

Епископ Јефрем служио парастос логорашима из Јасеновца

12. април 2010 - 10:08

Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем служио је јуче парастос на гробном месту "Храстови" у Спомен-подручју Доња Градина поводом обележавања шездесетпетогодишњице од пробоја логораша у Јасеновцу. Епископу Јефрему су саслуживали свештеници и ђакони из Епархије бањалучке.

Парастосу су присуствовали највиши званичници Републике Србије, Босне и Херцеговине, Републике Српске; представници међународних институција, борачких и удружења логораша; чланови породица погинулих, заробљених бораца и несталих цивила, представници верских заједница и невладиних и студентских организација, те више хиљада грађана.

Претходно су венце на гробном пољу "Тополе" у Спомен-подручју Доња Градина положили председник РС Рајко Кузмановић, председник Народне скупштине РС Игор Радојичић, премијер РС Милорад Додик са делегацијом министара, председник Србије Борис Тадић и министар просвете Жарко Обрадовић, као и руски амбасадор у БиХ Александар Боцан Харченко.

Венце су положили и члан председништва БиХ Небојша Радмановић, председавајући Савета министара БиХ Никола Шпирић, министар иностраних послова БиХ Свен Алкалај, делегације парламента БиХ, општине Козарска Дубица, Борачке организације РС, Савеза логораша РС, Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила РС, Удружења логораша Другог свјетског рата, Трећег РС пешадијског пука Оружаних снага БиХ, делегације градова Модине и Бањалуке, представници ЕУПМ-а, Јеврејске заједнице, невладиних и студентских организација из РС.

Комеморацији у Доњој Градини присуствовала је и делагација Исламске заједнице, коју је предводио бањалучки муфтија Едхем Чамџић.

У обраћању високих званичника БиХ, РС и Србије истакнута је важност утврђивања истине о Јасаеновцу.

Председник Србије Борис Тадић изјавио је да су страдањем у јасеновачким логорима и самој Градини Срби, Јевреји и Роми уједињени у заједничкој несрећи, али да се упркос свим страшним жртвама мора пронаћи снага за помирење. Председник Србије је истакао да је овај дан за њега лично веома тежак, јер су његов деда и чланови породице прошли голготу у Јасеновцу.

Представник удружења "Ерим Балајла" из Израела Рам Дорон изјавио је у Доњој Градини да се јеврејски народ подигао из пепела холокауста и гордо рекао свету да никада неће заборавити нити опростити злочине. Он је подсетио да израелска делегација већ две године присуствује парастосу у Доњој Градини и истакао да је РС гарант да се злочини на овом подручју неће поновити. Он је додао да је српски и јеврејски народ у својој заједничкој страдалничкој и стравичној прошлости научио да не могу ни на кога другог да се ослоне, осим на слободу и сопствену независност.

Међународна комисија за истину о јасеновачком систему хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома закључила је у априлу прошле године да су Хрвати у Јасеновцу и Доњој Градини убили више од 700.000 Срба, око 23.000 Јевреја и око 80.000 Рома.

Логор у Доњој Градини налазио се у БиХ, преко пута Јасеновца, одмах иза ушћа реке Уне у Саву и формиран је 1941. године. Градина и није била логор у правом смислу те речи, већ само масовно јасеновачко стратиште, тј. "прихватни логор" док усташе не ликвидирају многобројно српско становништво доведено из БиХ и других крајева злогласне Независне Државе Хрватске.

[Зоран]

Примедбе Митрополије црногорско-приморске на Нацрт ДПП за ХЕ на Морачи

14. април 2010 - 11:45

Митрополија Црногорско-Приморска је, у жељи да објективно сагледа предности и недостатке нацрта планских докумената, као и да допринесе квалитету јавне расправе, 25. марта 2010.г. у Подгорици организовала мултидисциплинарни Округли сто на тему „Хидроелектране и угроженост Манастира Мораче". На тај начин је, сходно одлукама Епархијског савјета и Епархијског управног одбора као највиших митрополијских тијела, покушала да у оквиру јавне расправе о Нацрту детаљног просторног плана за хидроелектране на Морачи и Нацрту стратешке процјене утицаја на животну средину на одговоран, свестран и научно утемељен начин допринесе разматрању предложених решења.

Изражавајући благодарност експертима - учесницима Округлог стола, као и представницима Владе Црне Горе на челу са министром економије г. Бранком Вујовићем и обрађивачима планских докумената на присуству и учешћу у раду, изражавамо и задовољство због чињенице да су се сви учесници, без обзира на различите ставове о питању евентуалне изградње електрана на ријеци Морачи, апсолутно сложили да је неопходна што хитнија заштита Манастира Мораче и да ова Светиња ни по коју цијену не смије бити угрожена.

Бројни аргументовани разлози говоре у прилог значаја електричне енергије у савременој цивилизацији, али су још бројнији разлози који подстичу на озбиљност и одговорност у приступу производњи енергије које би изградњом хидроелектрана угрозиле и трајно девастирале природно, духовно и културно богатство једног народа и модерне државе. Кањон Мораче, од Златице до Јаворја, са својим мало испитаним праисторијским археолошким насљеђем, са Манастиром Морачом, Манастиром Дугом и другим угроженим храмовима, мостовима, гробљима и кањоном Мртвице, са биљним и животињским свијетом, ријетким у Европи, и јединственим пејзажом прије би за заслуживао (а о томе је већ било предлога) да буде предложен да као свјетска културна баштина буде стављен под заштиту УНЕСКА, о чему треба најозбиљније размислити док не буде касно. Учесници Округлог стола су истакли и опасности које пријете, у колико би дошло до хаварије брана на Морачи, главном граду Црне Горе, као и басену Скадарског језера што се не смије искључити као евентуална могућност.

Црква Христова учи да је Бог све створио, а да човјек представља врхунац Божијег стваралачког дјела. Отуда је потпуно природна брига Митрополије не само за Манастир Морачу, Манастир Дугу и још неколико православних храмова у сливу ријеке Мораче и басену Скадарског језера, као и завјештану имовину која им припада.

Према мишљењу биолога и еколога, чланова експертске групе Митрополије, још једном указујемо да Скадарско језеро и ријека Морача представљају два функционална дијела једног система који се означава као водни систем Скадарског језера. Ријека Морача је највећа утока Скадарског језера која доприноси са 62 % у његовом тоталном водном билансу (Lasca et al. 1981). Овај систем представља једно од биодиверзитетских најзначајнијих локалитета у овом дијелу Европе. Поред тога што је Скадарско језеро Национални парк, оно је Рамсаршком конвенцијом заштићено као међународно мочварно подручје од изузетног значаја за боравак и гњежђење птица. Такође, и двије притоке Мораче, Мртвица и Мала Ријека су проглашене од Савјета Европе за Емералд станишта Бернске конвенције.

Према посљедњим истраживањима, доказано је да кањон Мораче представља станиште за око 1600 биљних врста док је на подручју Скадарског језера регистровано око 1900 врста. Такође, оба локалитета су и орнитолошки изузетно значајна будући да је у кањону Мораче и њених притока регистровано 130 птичјих врста, а на Скадарском језеру 280 врста птица.

Према листи рибљих врста које насељавају систем Скадарског језера, у овим воденим екосистемима живи 17 фамилија, 38 родова и 50 врста са изузетно високим степеном енедемизма.

Изградња било ког извора енергије ремети природно стање околине и, уколико се пажљиво не сагледа њихов утицај, краткорочни и дугорочни, посљедице могу бити драстичне. Ово се не односи само на необновљиве изворе енергије, за које се зна да нијесу eco friendly, већ на сваки систем за производњу струје, били то соларни панели, вјетрењаче или хидроелектране.

Предвиђена изградња брана на Морачи имала би директан и индиректан негативан утицај и на биљни и на животињски свијет. Потапање кањона узводно од брана би изазвало трајни губитак станишта за одмарање, размножавање и храњење птица и драстично би промијенило квалитативно и квантитативно стање орнитофауне кањона. Као прво, врсте које се размножавају на литицама и хране у рјечним токовима и мјестима ископавања шљунка би нестале. Уз то, врсте које се размножавају на високим стијенама и лове у отворенијим дјеловима кањона попут орлова, соколова, сова и бројних птица пјевачица које се размножавају у кориту ријеке и у ниској вегетацији или дрвећу поред воде би трајно нестале.

Губитак станишта и мијењање вегетационог покривача усљед промјене микроклиме ће се одразити на састав орнитофауне два кањона, који су већ признати као важни од стране Савјета Европе (пошто су проглашени за Емералд локације), тачније кањона ријеке Мртвице и Мале Ријеке (притоке Мораче).

Још једна очекивана промјена услед изградње хидроелектране Златица у кањону Мораче представља трајну препреку транспорту седимента кроз кањон Мораче. Ово би значајно промијенило морфологију корита ријеке. Зета, која је главна притока Мораче, заправо нимало не доприноси седиментом. Осим чињенице да би нестала шљунчана острвца, гдје се размножавају Charadriiforme, као што је морски жалар, најважнија птица која се размножава на обалама Мораче, (Charadrius alexandrinus, уврштен у Анекс I Птичје директиве), постојали би и многи други негативни утицаји, посебно ерозија обале Мораче на ушћу у Скадарско језеро и губитак највеће локације за размножавање ласте брегунице (Riparia riparia) у Жабљачким пашњацима (близу ушћа Мораче у Скадарско језеро). Ниво ерозије обала на ушћу и број потопљених пашњака који би били изгубљени потапањем Мораче би био огроман.

Најзад, читава сјеверна обала језера, која током љетњих мјесеци зараста у веома важну вегетацију, представља локацију за размножавање неколико птичјих врста које су веома занимљиве са научне тачке гледишта и које је врло важно заштитити.

Што се тиче директног утицаја на рибље популације, пошто ће бране на Морачи бити изграђене у средишњем току, може се очекивати јако негативан утицај на тамошњу популацију пастрмке. Поточна прастрмка, најбројнија врста пастрмке, ће бити суочена са фрагментацијом популације. У горњем дијелу ријеке (низводно од брана), јединке поточне пастрмке ће бити изоловане, и опстанак генетског диверзитета ће се ослањати на изоловане јединке. Поточна пастрмка из нижег дијела ће изгубити мријестилиште које се налази у горњем дијелу слива који ће бити недоступан због брана.

Под негативним утицајем ће се наћи и рибе, а посебно пастрмка главатица јер ће средишњи ток Мораче, гдје је ова врста најприсутнија, бити потпуно промијењен. Може се очекивати да ће се број јединки главатице драматично смањити, што је посебно забрињавајуће, будући да та врста већ има критично малу бројност у односу на стање од прије 25 година. Јегуља, која преко Мораче допире и до њених притока (Коштаница и др.) биће дефинитивно избачена из њеног слива.

Индиректан утицај на рибље врсте се огледа кроз утицај на рибарствено најзначајније врсте на Скадарском језеру - крап и укљеву, које чине 95% укупног слатководног рибарства у Црној Гори. У случају реализације овога пројекта, њихов број би могао опасти за тридесет процената што ће се негативно одразити и на локалну економију око 600 породица које директно или индиректно зависе од рибарства на језеру.

Не треба губити из вида чињеницу да споменичко насљеђе, па и Манастири Морача и Дуга, као и заштићени мостови на ријеци Морачи, не припадају само Црној Гори и овој генерацији нити се свеукупно насљеђе смије посматрати изван контекста историјске, споменичке и природне баштине Медитерана, а потом и Европе и свијета. Отуда забрињавају све чешћи апели стручњака из бројних области да би државе, а посебно ове на Западном Балкану, као што су Црна Гора и Италија, могле знатно више да учине на унапређивању ефикасније заштите ових простора, а посебно кањона Мораче са још увијек неистраженим археолошким локалитетима.

С обзиром да је од раних вјекова Хришћанства подручје на коме се данас налази Црна Гора било у канонској јурисдикцији Архиепископије Јустинијане Приме, не смије се губити из вида чињеница да ови простори припадају и византијском цивилизацијском корпусу чији је печат носила током читавог средњег вијека. Мултиетничка византијска империја је преносила своје културно искуство и насљеђе многим народима, а византијска умјетност је до савршенства остварила апсолутно јединство у поклапању садржаја и форме - принцип који је више од хиљаду година касније формулисао славни италијански естетичар Benedeto Croce.

У односу на културну баштину и њене вриједности, глобалне промјене значе непосредне и судбоносне процесе који воде ка разграђивању суштине њене валоризације. Насљеђе није само сачувани доказ начина рада и стваралачког духа прошлости већ уједно представља и вриједности прошлости које осмишљавају и утичу на будућност. Са аспекта конзерваторске и свеукупне заштите споменика културе, тзв. глобалне промјене представљају израз који означава битну промјену постојећег стања у нова просторна и временска својства. На овом степену еволуције најизразитији, али и најагресивнији је цивилизацијски развој у коме постигнуто указује више на негативна него на позитивна достигнућа, на слабости свога усмјерења и на неизвјесност резултата, јер када природу и ток њених појава угрозе људски интереси и себични користољубиви однос, она одговара најекстремнијом снагом која мијења цијела геолошка доба у нову реалност са несагледивим посљедицама.

У насталим околностима, успјешна заштита културног и природног насљеђа значиће не само одређено чување њихових вриједности, већ и доказ превазилажења постојећих животних услова и дилема и наду да прошлост као историјска, културна и амбијентална вриједност још увијек постоји у људској свијести. „Ми припадамо земљи која нам припада. Сазнањем о нашој људској заједници и њеној земаљској судбини треба у потпуности да прихватимо наше земаљско подаништво, солидарни са њим и планетом Земљом. Ми смо од тог сазнања још далеко и то је једна од „криза" нашега времена" - сматра Хенри Бартоли, чувени француски економиста и потпредсједник Европског друштва културе (SEC) са сједиштем у Венецији.

Пред присутним кризама које прожимају све друштвене институције, треба подржати и очувати као непромијењене непролазне вриједности које смо почели да заборављамо, враћајући се принципу сагласја и хармоничног односа човјека и природе у складу са естетским и етичким вриједностима. Криза, настала на почетку Трећег Хиљадугодишта Хришћанства, која је обузела свијет у часу када је технички напредак доспио до неслућених могућности, али и сама планета доведена у опасност, упозорава да човјек, непромишљено користећи њене ресурсе, угрожава опстанак будућих генерација и представља озбиљну опомену свијету.

Дубоке трансформације које су се догодиле у животима људи омеле су и отежале рад на бризи за заштиту Светиња и као споменика културе, а уз то су те Светиње кроз вјекове биле угрожене и у разним сукобима, разарањима и природним непогодама.

У времену када се некритички и селективно фаворизују само одређени тзв. европски стандарди, као и у општој галами „о економском просперититу и искоришћавању ресурса", вриједи се подсјетити на један важан, а у јавности прећутан европски стандард из сусједне Италије. Приликом бомбардовања 1944.г. у Падови су уништене фреске из Цркве Еремитани, дјело Андреа Мантења у капели Оветари, и разбијене су у преко 80 хиљада ситних фрагмената. И данас, скоро седам деценија касније, рестауратори брижљиво састављају у значајне композиције овог ренесансног умјетника, приказујући на изложбама широм свијета колико вјештину суптилног рестаураторског рада, толико и љубав и поштовање према сопственом културном насљеђу, умјетничком дјелу као таквом, али и приказану бригу државне власти у погледу бриге за културно насљеђе.

Манастир Морача је оштећен током Другог свјетског рата, а 1952.г. су у порти манастира, тачно на прославу 700-те годишњице ове Светиње, спаљене веома вриједне рукописне и богослужбене књиге. Након рата, од 1956. до 1960.г. под руководством Анике Сковран трајала је обнова фресака, о чему су објављени радови у Зборнику Савезног института за заштиту споменика културе и Зборнику Византолошког института.

Изузетна споменичка вриједност Манастира Мораче, њеног градитељског склопа у сазвучју византијских и романичких карактеристика, посебно богатство скликаног украса - фресака и икона, насталих у периоду од XIII до XVII вијека, као дјело најистакнутијих домаћих мајстора велике иконографске учености, упозорава на велики опрез приликом израде оваквих планских докумената, а томе у Нацртима ДПП и Стратешке процјене утицаја на животну средину није посвећена ни минимална, а да не говоримо о дужној пажњи.

Према релевантном ставу међународних стручњака из области споменичке заштите, Манастир Морача као јединствена Светиња са особеним природним амбијентом биће сигурно угрожен још више него сада, а нарочито разним видовима влаге која је свуда највећи непријатељ споменичког блага.

Информативна служба Митрополије је са пуним правом примијетила да, у случају изградње хидроелектрана на Морачи није угрожен само тај древни Немањићки манастир, који ће 2012. године прославити 760 година постојања. Отуда је веома погрешна и у јавности медијски наметнута поставка да је евентуалном градњом хидроелектрана на Морачи угрожен само манастир. Још је погрешнија поставка да ће манастир на овај начин пропасти, а да му се, заправо, искључиво помаже изградњом ХЕ на Андријеву чија би површина у редовним приликама дошла на два метра испод прага манастирске цркве.

Пратећи досадашњи ток јавне дискусије стиче се утисак да је у случају заштите и очувања Манастира Мораче ријеч о неприхватљивој замјени теза. Више пута је потенцирана угроженост манастира у овом тренутку. Отуда је, према тим предлозима, евентуална изградња ХЕ на ријеци Морача представљена као „идеална прилика да се манастир трајно заштити".

Такве тезе су парадоксалне и незаконите с обзиром да је ријеч о споменику културе од изузетног значаја, а обавеза је државе да преко надлежних органа и стручних служби заштити манастир без права на условљавање градњом било какве и то још оне која се по свим параметрима противи начелима заштите споменика културе и правној регулативи из те области. Отуда приче о будућа три милиона евра, који би, у случају изградње ХЕ, били опредијељени за заштиту манастирског комплекса могу само да засјењују простоту необавијештених, али не могу да се отргну критичком сагледавању експерата из разних области.

Судећи по досадашњим искуствима, Црна Гора је земља која итекако има лоша искуства када су у питању градње хидроелектрана поред православних Светиња и када су у питању градње електрана које „у име прогреса" подразумијевају потапање домова, Светиња и исељавање становништва. Довољно је да видимо Манастире Пиву и Косијерево, као и свеукупну угроженост тих крајева након изградње хидроакумулација и електрана.

Напред изречено неминовно мора да упути на опрез у планирању, велику пажњу и одсуство сваке сујете код одговорних лица приликом саслушања експертских и стручних мишљења, а посебно на опрез приликом доношења судбоносних одлука. За то има много разлога, а један од најважнијих јесте угроженост Манастира Мораче и као Светиње и као заштићеног споменика културе од изузетног значаја.

Правни експерти Митрополије су, разматрајући усклађеност нацрта планских докумената са ратификованим међународним конвенцијама и важећом законском регулативом у Црној Гори, примијетили да у изради Нацрта Детаљног просторног плана за простор вишенамјенских акумулација на ријеци Морачи (даље Нацрт ДПП) као основном планском документу није учествовао ниједан стручњак у звању архитекте-конзерватора и рестауратора, који би се бавио питањем усклађивања овог документа са начелима свеукупне и стручне заштите Манастира Мораче, као и других православних светиња у сливу ријеке Мораче, кроз овај плански документ.

Поставља се питање: како је могуће да се у дијелу Нацрта ДПП у коме се говори о циљевима и мјерама за заштиту споменика културе у сливу ријеке Мораче наводи да „при изради урбанистичких планова локалне власти морају у тај посао укључити стручне службе које се баве заштитом културног насљеђа". Ваљда је то још већа обавеза Владе Црне Горе и одабраног обрађивача плана када је у питању овакав стратешки плански документ?

Зашто обрађивач у овај посао, на начин који је прописан законом, није укључио стручне службе заштите кроз прибављање и уважавање њиховог мишљења у овом документу како би повјерени посао био и стручан и законит, а и како би се тачно утврдиле висинске коте хидроакумулација?

Завод за заштиту споменика културе, сходно ставу 2. члана 81. Закона о заштити споменика културе, обавезно „учествује у поступку друштвеног планирања са становишта заштите, обнове и употребе споменика културе и даје мишљење на планске документе". У предложеним Нацртима није наведено мишљење завода нити је то нама до данас познато.

Правнички, објективно и цивилизацијски посматрано, непостојање мишљења Завода за заштиту споменика културе Црне Горе као институције која је у овом случају, а на основу одредаба Закона о заштити споменика културе, једина надлежна за заштиту споменика културе, као и става Министарства културе по питању Манастира Мораче као споменика културе од изузетног значаја представља чињеницу због које би Нацрт ДПП не само требало да буде одбачен него га као таквог није требало ни усвојити на Влади, а према ауторима ових докумената и хонорарно ангажованим сарадницима би због оваквих преступа требало покренути поступак за утврђивање професионалне одговорности.

Иако обрађивачи плана на једном мјесту наводе правни основ и обавезе из закона и других прописа (стр. 14), констатује се да Нацрт ДПП није усклађен са више међународних конвенција о заштити културног насљеђа и важећим Законом о заштити споменика културе Црне Горе од 1991. године.

Правну усклађеност Нацрта ДПП са међународним прописима и законодавством Црне Горе вршио је, сходно попису кадрова Радног тима, само један правник (Дражен Медојевић) и то само, како је наведено, за питање „власништва и катастра некретнина". Отуда не чуди што је Нацрт ДПП у потпуности неусклађен са Законом о заштити споменика културе, али чуди да се правник задужен за „власништво и катастар" нигдје није позабавио питањем односа овог планског документа и његове реализације у односу на Закон о својинско-правним односима, Закон о реституцији, Закон о експропријацији и друге прописе које у попису релевантних прописа није ни поменуо. Међутим, највише чуди што Републички секретаријат за законодавство као надлежни државни орган за усклађеност прописа овакав Нацрт ДПП није вратио на дораду из напријед наведених разлога.

Да су обрађивачи Нацрта ДПП били макар и површно упознати са одредбама важећег Закона о заштити споменика културе онда би имали у виду да законску заштиту, а то значи посебан правни режим, ужива не само споменик културе (у овом случају Манастир Морача и Манастир Дуга) него и заштићена околина споменика културе. Више је него јасна одредба става 2. члана 3. тог закона којом је прописано да „заштићена околина непокретног споменика културе ужива заштиту као и споменик културе". Правном анализом овог члана уочава се, пре свега, да се не прави разлика између споменика културе I реда као што је Манастир Морача и, рецимо, III реда као што је Манастир Дуга. Дакле, сви споменици културе, без обзира на категорију, уживају једнаку правну заштиту, а то значи и да су под посебним правним режимом. Затим, подједнаку правну заштиту ужива непокретни споменик културе и његова заштићена околина, а та чињеница је у овом случају из неких разлога не само пренебрегнута него су та два појма раздвојена што је апсолутно незаконито. Обрађивач Нацрта ДПП се није потрудио, а био је у законској обавези, да од надлежног органа прибави експлицитан став о томе који простор захвата заштићена околина споменика културе у овим случајевима.

Недопустиво је да обрађивач Нацрта ДПП у погледу споменичке, а то значи законске заштите Манастира Мораче незаконито радваја једну духовну, споменичку и правну цјелину тако што на један начин посматра објекте манастирских цркава и конака, а на сасвим други начин заштићене околине споменика културе. То није учињено случајно. Избјегавање предлагања заштитних мјера у унутрашњости манастира служи за одвраћање стручње пажње, али је, без обзира на то што на то нема право по закону, предложио читав низ мјера за интервенције у заштићеној околини манастира на шта по закону нема право. То се најбоље види када обрађивач незаконито себи прибавља надлежност када одређује да се „проблем стабилности манастирског комплекса решава геотехничким мјерама које би морале у коначном остати невидљиве. Са мјерама стабилизације косине манастирског комплекса пејзажно ће се уредити читава околина... а да потом треба регулисати и спријечити истицање воде из корита према објектима. Привремено ток треба преусмјерити у другом правцу да би се радови изводили у осушеном кориту"!?!

Да је обрађивач Нацрта ДПП само на питању заштићене околине манастира поштовао и примијенио закон онда висинска кота акумулулације Андријево никако у Нацрту ДПП не би могла да буде на 285 мнм, тј. на два метра испод улаза у манастирску цркву. Иако је, мимо прописа, коту Андријева лоцирао на 285 мнм и тиме директно угрозио манастир и споменик културе, обрађивач сам себи противрјечи када тврди да „правилна заштита културних споменика захтијева разматрање околног подручја. Потребно је урадити детаљну процјену и мапирање потребних подручја и граница културних споменика" (стр. 177). Обрађивач није имао у виду да је заштићена околина споменика културе обавезно, сходно ставу 2. члана 34. и ставу 2. члана 36. Закона о заштити споменика културе Црне Горе, обавезно одређена актом о проглашењу непокретности за споменик културе. Ти акти, у овом случају, садрже „границе споменика са његовом непосредном околином, површину, попис катастарских парцела... и основне услове чувања, коришћења, одржавања и уређења споменика културе и његове заштићене околине". Ти подаци се налазе у Регистру споменика културе у Заводу за заштиту споменика културе. Они су обавезујући за обрађивача, а по свему судећи не само да нису уважени него нису ни коришћени. Да би се пажња јавности скренула са овог веома важног питања у Резимеу Нацрта ДПП са стратешком процјеном утицаја се тврди да „у захвату ДПП по основу националног законодавства у Црној Гори нема заштићених природних подручја" (стр. 80), али је из више него јасних разлога намјерно пропустио да наведе да има више заштићених околина.

Са каквим правом обрађивач Нацрта ДПП прописује мјере за заштиту на споменику културе од посебног значаја? Чак и када бисмо занемарили чињеницу да обрађивач по закону нема права да на споменику културе прописује мјере заштите, постављамо питање: које су то референце у погледу досадашњег ангажмана обрађивача у споменичкој области које би га препоручивале за овако високу одговорност?

Иако у опису текстуалног дијела Нацрта обрађивач наводи да су у концепту планског дијела садржане мјере за заштиту споменика културе и режима заштите природне и културне баштине, све напријед наведено је више него нестручно. Нестручност и недобронамјерност врхуни у тврдњи обрађивача Нацрта ДПП да „нелегална градња као препознати инвестициони феномен у Црној Гори може да угрози културно насљеђе" (стр. 177). Не види да тзв. „легално планирање" мимо законских прописа и стручних стандарда на примјеру Манастира Мораче много више угрожава манастир од нелегалне градње. Остали смо без одговора обрађивања на питање: да ли ће и евентуална легална градња Андријева угрозити манастир и каква је, у погледу уништавања споменичког насљеђа, разлика између нелегалног и легалног планирања, као и легалне и нелегалне градње? Није тешко доћи до одговора ако се зна да иза породичних викенд кућа и помоћних објеката стоји више него ситни, а иза ових пројеката веома често крупни капитал.

Писање ради попуњавања празних страница огледа се и у тврдњи обрађивача да се Манастир Морача „због категорије коју ужива, али и посебно осјетљиве позиције у којој ће се наћи након успостављања вишенамјенских акумулација посебно анализира". Нисмо добили одговор ко то и на основу којих прописа анализира Манастир Морачу након успостављања вишенамјенских акумулација? И да ли то неко други има право осим надлежне државне службе заштите и власника - у овом случају Манастира Мораче? И како обрађивач смије да прави разлику између споменика културе када је закон у погледу обима и врсте заштите не познаје?

У Резимеу Нацрта ДПП се наводи да ће „у подручју Манастира Мораче доћи до формирања језера до близу нивоа манастирског комлекса" и наставља „да ово неће изазвати потапање насељених подручја, а појавиће се спорадично нова саобраћајна инфраструктура. Ово неће значајно промијенити изглед пејзажа и генерисати интегрални развој (туризам, пољопривреда, саобраћај, производња електричне енергије)". Не даје се ни веома важан одговор на питање до које ће се висине манастирског платоа као заштићене околине формирати вјештачко језеро, а не пружа се ни одговор колико је манастир у том случају заштићен од изливања акумулације услијед обимних падавина, нарочито од неминовног обрушавања оближње Ђурђевине на Манастир Морачу. Недопустиво је да се говори о значајним промјенама пејзажа, а не и о угрожености манастира. Питамо се: како се дошло до непобитног закључка да манастирски комплекс угрожава магистрални пут, а не и толика хидроакумулација на, како је наведено, „конгломератним стијенама" на којима се налази манастир?

Нетачност података огледа се у различитим нумеричким ознакама веома важних података. Тако се, на примјер, на једном мјесту у Резимеу Нацрта тврди да је „висинска разлика између нивоа манастира и ријеке око 35 метара" (стр. 51), а на другом мјесту у истом документу да је „висинска разлика између нивоа манастира и ријеке око 40 метара" (стр. 80).

Тврдњом да „културно насљеђе у ширем подручју слива Мораче чине 3 споменика културе" негира се међународни стандард законске претпоставке споменичне вредности свих покретних и непокретних ствари што представља једну од основних интенција новог Закона о културним добрима који је у процедури, а са чијим начелима обрађивачи, на жалост, нису упознати ни у назнакама.

Нестручност и некомпетентност обрађивача Нацрта ДПП се огледа и у непознавању споменика културе чију будућност овим планским документом одређује. Тако је, на примјер, Црква Вазнесења Христовог у Лијевој Ријеци, саграђена 1861. године, прекрштена у „Цркву Успења Христовог", иако такав празник не постоји у Православној Цркви (стр. 130).

Ауторима овог пројекта није сасвим јасно шта су вјерски објекти, а шта културно-историјски споменици. Отуда тврде да „има 50 хектара вјерских објеката, а два културно-историјска споменика" (стр. 113 Резимена Нацрта ДПП). За гробља на истом мјесту тврде да има 150 комада, а при том вјероватно мисле на гробнице (иста страна).

И, док нису у стању да израчунају угроженост и утврде могуће опасности за Манастир Морача које би настале услијед изградње Андријева, аутори проричу невјероватан развој туризма на том простору. Отуда тврде да ти пројекти представљају „веома значајну развојну основу" за туризам у Морачи и при том туристичку сезону рачунају на 180 дана, са попуњеношћу од 80% и дневном потрошњом од 80 евра по једном туристи (стр. 115 и 116). Бојим се да оваквих процјена није било ни и у вријеме најжешћег соцреализма. Обрађивачи ових планских докумената су више пута посвједочили да не познају не само биће него и структуру Цркве. Промовишући замишљени развој туризма у Морачи предвиђен је „Центар за посјетиоце Манастира Мораче" у коме ће бити и објекат за вјенчања, а не знају да се православна вјенчања увијек обављају у храму, а не у ресторану или на платформама за посматрање (стр. 87). С обзиром да се нигдје не помињу вјерници Манастира Мораче очевидно је да се овој светињи на један посредан начин врши пренамјена.

Уочљиво је да је један те исти текст у резимеу Нацрта ДПП преписиван од слова до слова више пута (упоредити стране 51 и 80 и 81).

Ауторима Нацрта ДПП се мора признати искреност у дијелу у коме се говори о потенцијалном клизишту за електрану Андријево гдје је „главна геолошка брига тренутно геолошки ризик од потенцијалног клизишта у флишној зони и ризик механичких карактеристика стијене конгломератне терасе Манастира Мораче", као „потенцијално клизиште у флишу на лијевој обали низводно од Манастира Мораче које обухвата отприлике 250 хектара и испитано је само једним гео-електричним профилом" (стр. 163 Резимеа Нацрта ДПП). Међутим, мора се ставити примједба што су, мимо таквих бојазни, ипак поставили ниво Андријева на 285 мнм што недвојбено угрожава овај древни манастир.

Забрињавајућа је и констатација обрађивача да ће „на подручју захвата ДПП доћи до смањења површина вјерских објеката за 27%, односно око 1,42 хектара док ће се површине резервисане за гробља смањити за мање од 10%, односно 0,16 хектара" (стр. 87 Резимеа Нацрта ДПП). Обрађивач није презицан, иако то планови овакве врсте захтијевају, па нас оставља да размишљамо да ли је мислио о непокретној имовини која припада вјерским објектима. Вјерски објекти, сходно важећем законодавству, нису и не могу бити титулари права својине. Њихов титулар је једино Митрополија Црногорско-Приморска као правно лице или њен органски дио сходно аутономном унутрашњем канонском праву. Уколико је обрађивач мислио на непокретну имовину у виду пашњака, шума и сличног које припадају тим светињама онда је веома проблематично и то што није имао у виду и имовину која се налази у поступку реституције и то посебно за манастире Морачу и Дугу, али и за одузету имовину грађана на том простору. Подсјећања ради, Митрополија је Министарству финансија крајем 2007.г. поднијела уредне доказе о имовини која је предмет обавезне реституције за 129 црквених јединица. Манастир Морача у овом моменту у процесу реституције од државе законито потражује преко 1500 рала земље и још 30 хектара узурпиране имовине која је манастиру 1946.г. остављена у оквиру прописаног земљишног максимума. Манастир Дуга потражује 46 хектара пашњака, ливада и шуме. Обрађивач и њихов стручњак за имовину и катастар се на питање реституције имовине није потрошио ни мало времена, а дужан је, с обзиром да је ријеч о планском документу, да то учини. Умјесто тога, обрађивач у табели о намјени коришћења земљишта по зонама детаљне разраде и зонама вишенамјенских акумулације на стр. 87 Резимеа наводи да се планира одузимање од манастира 3,72, а на наредној страни да им се одузима 3,73 хектара при чему Манастиру Морача 1,90, а Манастиру Дуга 1,83 хектара.

С обзиром да је Нацрт ДПП у једном од веома важних сегмената незаконит Митрополија Црногорско-Приморска сматра да није могућа његова квалитетна измјена. Логичан је закључак да би он својим довођењем у склад са законодавством Црне Горе изгубио намјену. Из тог разлога позивам Владу да усвоји наше примједбе у погледу незаконитости овог планског документа и учини једини исправан потез његовим поништавањем, а да за нове законите планове и мање акумулације у складу са законом одабере референтног и озбиљног новог обрађивача.

У примједбама економских стручњака на Нацрт ДПП, као и на Нацрт Стратешке процјене утицаја на животну средину, веома озбиљно се постављало и питање економске исплативости овог подухвата, узимајући, поред осталог, у обзир уништење постојећег магистралног пута у који су уложена милионска средства, бројни људски животи, потапање обрадиве земље, изградњу нове путне мреже, искључивање Манастира Мораче и цијелог кањона са главне саобраћајнице и друго. На овај начин, Манастир Морача и читав крај двије Мораче и Роваца постају слијепо цријево Црне Горе

Митрополија Црногорско-Приморска позива Завод за заштиту споменика и Министарство културе да испуне своју законску обавезу у погледу прописивања мјера и финансирања заштите Манастира Мораче без обзира на евентуалне градње хидроакумулација те да се што прије, заједничким снагама, израде и изведу пројекат заштите манастира.

С обзиром да бројна, а суштински важна истраживања на том простору још нису ни започета, а камоли завршена, поставља се питање смисла доношења оваквих планских докумената које видимо као погрешан и неприродан слијед потеза.

Позивајући на опрез у доношењу одлука, Митрополија Црногорско-Приморска, озбиљно забринута због понуђених решења, апелује на Владу Црне Горе да, због непостојања експертског консенсуса и стратешке важности, као и огромног противљења јавности, читав овај процес успори те да, прије усвајања ових докумената, приступи и јавној расправи о алтернативним енергетским решењима.

АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ

А М Ф И Л О Х И Ј Е с.р.

[Зоран]

Патријарх српски Г. Иринеј примио у званичну посету делегацију Пољске Амбасаде

14. април 2010 - 12:3 1

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј примио је данас, у Српској Патријаршији у Београду, делегацију Пољске амбасаде у Србији, на челу са Андрејем Јасионовским, амбасадором Пољске. Том приликом Светјејши Патријарх је у своје и у име Српске Православне Цркве, али и у име верника, изјавио саучешће делегацији Пољске амбасаде.

[Зоран]

Васкршња посета школи Свети Атанасије у Тембиси

15. април 2010

У понедељак 12. априла 2010. године, (на Побусани понедељак), Срби Јужне Африке, парохијани Црквено-школске општине Свети Сава у Јоханесбургу су на челу са својим духовним вођом архимандритом Пантелејмоном, још једном показали да су народ богољубив, братољубив, срдачан, великодушан, искрен, саосећајан и спреман на свако добро дело и љубав према ближњима било које да су националне припадности или боје коже.

Највише добротом и несебичним трудом нашег парохијанина Добривоја Станисављевића и уз помоћ осталих парохијана, наша Црквено-школска општина у Јоханесбургу је прикупила преко 200 Васкршњих поклона за сиромашне ђаке у Тембиси. Сви поклони су били лепо упаковани и на њима је видљиво назначено за који пол и узраст школске деце је поклон намењен. Школа свети Атанасије у Тембиси броји преко 200 ђака, наставника и чланова школског одбора. О школи се духовно брине локални православни свештеник отац Јоханес (Ракумако) коме помаже Мисионарски Одбор наше православне митрополије, чији члан је и отац Пантелејмон.

У школском дворишту оца Пантелејмона и његове помоћнике Наташу и Пола, су са љубављу и песмом дочекали сви ђаци, наставници и отац Јоханес. Сам прилаз школи, школско двориште и поглед на учионице остављају мучан утисак и сведоче о тешким условима за живот и рад који владају у сиромашном насељу Тембиса. Утолико је радост деце и искрено пријатељство и захвалност ових људи значајнија и већа, а нас који живимо у далеко бољим животним условима опомиње да је најважније од свега да будемо људи, како нас је целог живота учио наш блазеноупокојени Патријарх Павле.

Власница школе гђа. Анастасија (Берта) Моцване је крштена прошле године са још четрдесеторо ђака и родитеља. Сваке недеље се служе богослужења у импровизованој капели (учионици), а отац Јоханес је, са благословом митрополита Серафима, преузео од оца Пантелејмона да сваки дан свим ђацима предаје часове православне веронауке. Ове године се планирају још чешће посете чланова Мисионарског Одбора школи у Тембиси и осталим местима где се држе часови веронауке и где православни свештеници служе службе Божије. Намера је да се оствари континуитет у богослужењима и организовањима разних предавања и семинара са циљем да се новокрштени учврсте у православној вери, заинтересовани светом вером да се припреме за крштење, а они најревноснији да се укључе у ширење Православне мисије у Јужној Африци и околним афричким државама.

Посета школи је започела дечијом песмом, а затим су се отац Јоханес и отац Пантелејмон заједно са свима помолили Господу за напредак школе св. Атанасије и здравље и спасење наставника и ђака. Отац Јоханес је заједно са сестром Анастасијом, у име свих присутних, изразио најдубљу захвалност оцу Пантелејмону и српском народу што мисле на ову хришћанску школу и ђаке који похађају наставу. Архимандрит Пантелејмон се захвалио свима који својим трудом и радом у тешким условима доприносе постојању школе и поручио да су Васкршњи поклони само мали допринос у том правцу и да се деца обрадују и осете радост Васкршења Христовог.

Обративши се наставницима, отац Пантелејмон је све замолио да на првом месту схвате посету као знак братске хришћанске љубави и да њихов труд није непримећен већ да се сви дивимо пожртвованости оних који раде у школи и да наша Црквено-школска општина жели да допринесе и помогне по својим могућностима племениту мисију образовања деце у сиромашном предграђу Јоханесбурга. Отац Пантелејмон је такође поучио присутне да православни свештеник не треба да буде синоним за донације и поклоне већ да се у школи прихвати као духовни родитељ и учитељ православне вере. Када се добро образовање споји са хришћанским живљењем, тада нећемо морати да бринемо за будућност те деце ни за будућност нашег друштва које је данас у кризи.

После завршене свечаности и предаје Васкршњих поклона ђацима, неколико наставника који воде школу, су одржали заједнички састанак са свештеницима Јоханесом и Пантелејмоном. Разговарало се о унапређивању сарадње. Отац Пантелејмон је предложио да се једном или два пута месечно оцу Јоханесу придружи још неколико свештеника који ће посећивати школу и учити ђаке и наставнике православној вери. Такође је понудио да се у српској парохији у јуну месецу организује један семинар, а пре тога и једнодневна екскурзија за ђаке који би посетили српски православни храм св. апостола Томе у Јоханесбургу и поиграли се на пространом црквеном имању.

Отац Пантелејмон би гостима објаснио унутрашњост храма и ту би био одржан час веронауке у оквиру кога би ђаци и наставници могли на лицу места да питају о свему што их интересује у вези православног храма и православне вере. Наши парохијани би припремили послужење за драге госте и организовали превоз. Предлози архимандрита Пантелејмона су прихваћени једнодушно са радошћу и захвалношћу. По повратку кући представници српске парохије у Јоханесбургу су осећали благослов Божији и духовну радост, по јеванђелским речима:"Заиста вам кажем: кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте"(Матеј 25, 40) и када дајете, онда заиста много више добијате.

Чланови Црквеног Одбора у Јоханесбургу

[Зоран]

Парастос жртвама геноцида у Другом светском рату

20. април 2010 - 14:06

Поводом дана сећања на жртве геноцида у логору Јасеновцу и осталим логорима и стратиштима у Другом светском рату, Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански Г. Атанасије, у име Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, служће 22. априла 2010. године у 11 часова у београдској Саборној цркви парастос жртвама геноцида. Дан сећања на жртве геноцида обележава се на дан пробоја малобројне групе преживелих заточеника злогласног усташког логора Јасеновац у тзв. Независној држави Хрватској 22. априла 1945. године.

Систем концентрационих логора ''Јасеновац'' представља једно од највећих стратишта у Другом светском рату. У периоду између 1941. и 1945. године у том логору убијено је стотине хиљада цивила, највећим делом Срба, као и Јевреја и Рома укључујући и десетине хиљада деце (логор у Јастребарском). Осим логора смрти у Јасеновцу, систем концентрационих логора обухватао је више локалитета на територији данашње Републике Хрватске, Републике Српске и федерације Босне и Херцеговине. Страховит погром, осим у логору Јасеновац, десио се и у бројним јамама по Лици, Дамлацији, Босни и Херцеговини.

Опширније о геноциду над српским народом у Другом Светском рату видите на интернет презентацији Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.

[Зоран]

Осам година од упокољења Епископа Данила Крстића

21. април 2010 - 11:16

Јуче се навршило осам година од упокољења Његовог Преосвештенства Епискoпa будимског Г. Данила Крстића

Епископ Данило је био један од најобразованијих архијереја Српске Православне Цркве и веома познат широм православног света. У време његовог боравка у Београду, као викарног Епископа Патријарха српског, изузетном ерудицијом и пастирском речју, одушевљавао је младе интелектуалце, нарочито студенте Београдског универзитета. Показао је како се живи за Реч Господњу и Јеванђеље Христово. Богати богословски и књижевни опус владике Данила разасут је у многобројним публикацијама, часописима и књигама, објављеним како у Српској Православној Цркви, тако и у издањима других сестринских Цркава.

Епископ Данило (Крстић) је рођен 13. маја, 1927. године у Новом Саду као Славко Крстић у благочестивој породици православних хришћана, оца Бранислава и мајке Славне, рођене Пејић. Основно школовање и гимназију завршио је у родном граду.

Године 1946. започиње студије права на Београдском универзитету, где се задржава само годину дана. Године 1947. уписује упоредну књижевност на чувеној париској Сорбони, а после дипломирања проводи једну школску годину у Минхену студирајући техничке науке. У Париз се враћа 1953. године и уписује се на Православни теолошки институт светог Сергија Радонешког, на којем успешно брани дипломски рад из Новог завета, у јуну 1958. године, код чувеног професора, владике Касијана Безобразова. Године 1958. септембра месеца, руковођен професором Георгијем Флоровским, руским емигрантом и потпомогнут од Американца Џорџа Вилијамса, започиње рад на докторској дисертацији Свети Јован Златоусти као теолог Божанског човекољубља на Богословском факултету Харвардског универзитета, најеминентнијој школи за то доба у Америци.

На Бадње вече 1960. године, по благослову Српског патријарха Германа, прима монашки постриг у манастиру Светог Саве у Либертивилу, код Чикага, и добија име Данило, по светом Данилу II архиепископу српском. На Велику Госпојину исте године и у истом манастиру бива рукоположен у чин јерођакона. Године 1962. рукоположен је у чин јеромонаха у храму Светог Саве у Њујорку. Године 1968. постаје доктор теолошких наука. У међувремену служи у грчком православном манастиру у Бостону и опслужује малу румунску парохију у околини града.

Враћа се у отаџбину 1968. године. Прво бива именован за службеника Гласника, службеног листа Српске православне цркве. Касније ће постати уредник овог листа и уређиваће га преко двадесет година, од 1969. до 1990. Такође бива постављен и за уредника Теолошких погледа, верско-научног часописа, који управо у његово време, достиже углед најреномиранијих светских часописа те врсте. Године 1969. у препуном Саборном храму у Београду, Патријарх српски Герман и Епископи сремски Макарије и зворничко-тузлански Лонгин хиротонишу га за Епископа марчанског, викара Српског Патријарха. Године 1984. постаје администратор будимски.

Изабран је за епархијског Архијереја Епархије будимске 1988. године, са седиштем у Будимпешти. Устоличен је у Сент Андреји за Епископа будимског 7. октобра 1990. године.

Један је од оснивача, први декан и дугогодишњи професор Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, основане 1993. године.

Предавао је Пастирско богословље на Богословском факултету СПЦ (1993 - 1997).

Епископ будимски др Данило (Крстић) је уснуо у Господу у суботу, 20. априла 2002. године, пете недеље Васкршњег поста, у Сент Андреји. Сахрањен је у манастиру Ваведење на Сењаку у Београду. Опело је служио Његова Светост Патријарх српски Г. Павле са великим бројем архијереја, свештеника и монаха Српске православне цркве, као и верног народа.

[Зоран]

Патријарх српски Иринеј примио делегацију Владе Републике Српске

22. април 2010 - 15:03

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј примио је данас у Српској Патријаршији делегацију Владе Републике Српске коју је предводио господин Милорад Додик, председник Владе.

Пријему су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода: Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, Њихова Преосвештенства Епископи Бачки Г. Иринеј, Захумско-херцеговачки Г. Григорије, Далматински Г. Фотије; као и Њихова Преосвештенства Епископи зворничко-тузлански Г. Василије и хвостански Г. Атанасије.

Делегацију Владе Републике Српске чинили су господин Станислав Чађо, министар унутрашњих послова; Слободан Пухалац, министар индустрије; Недељко Чубриловић, министар саобраћаја; Јово Турањанин, директор Секретаријата за вере; Миладин Драгићевић, саветник премијера РС; Петар Ђокић, посланик; Млађан Цицовић, шеф представништва РС у Београду и Биљана Боквић, саветник премијера РС.

[Зоран]

Почели „Дани Светог Василија Острошког“ у Никшићу

5. мај 2010 - 18:03

Изложбом рукодеља сестринства Манастира Светог Луке из Жупе Никшићке, која је у понедељак, 3. маја отворена у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, почела манифестација „Дани Светог Василија Острошког"

Добродошлицу бројној публици окупљеној у галерији Црквено-народног дома Светог Василија Острошког, пожелио је јереј Слободан Јокић, старјешина никшићког Саборног храма, који је благословио почетак манифестације посвећене Светом Василију Острошком, заштитнику града Никшића и Саборне цркве. Он је истакао да се у оквиру овогодишње културно-духовне светковине прослављају два велика јубилеја - 400 година од рођења Светог Василија и 110 година од освећења Саборне цркве у Никшићу.

- Ови наши „Дани" и све што у животу радимо и колико се трудимо мало је у односу на оно што нам даје и чини за нас Свети Василије Острошки. Али, на нама је да се трудимо и да идемо ка Његовом загрљају и у сусрет Њему Који нас никада не заборавља и Чије руке су увијек раширене да му се вратимо, казао је свештеник Јокић. Он се осврнуо на труд и подвиг које у свом монашком животу чини сестринство Манастира Светог апостола и јеванђелисте Луке из Жупе Никшићке, а чија изложба рукодеља је отворена у галерији Црквено-народног дома Светог Василија Острошког. - Трудимо се, колико можемо, да угодимо Богу, а ови радови могу да нам буду образац, а и само сестринство Манастира је образац живљења у Богу и по Богу. Њихов живот је молитва саткана подвигом, постом и свим оним што је Богу угодно, а њихово дисање и ово њихово рукодеље, који је пред вама вечерас изложено, такође је једна молитва Богу.

Поставку изложбе рукодеља сестринства Манастира Светог Луке чине бројни експонати рађени у радионицама: иконописа, керамике, веза, ткања, калиграфије, који су својом љепотом и начином израде плијенили публику у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког. Изложбу је пригодним словом оворио јеромонах Лазар, игуман Манастира Заграђе. Он је подсјетио на вријеме када је, благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, обновљен до тада запуштен Жупски Манастир чиме су, по ријечима јеромонаха Лазара, постављени темељи за устројство литургијског живота ове древне немањићке светиње.

- Сви ови радови дјелују, признаћете, симфонично у својој различитости облика, намјене, материјала, боја, ипак, оно што је најважније јесте да је то пун и јасан израз живота једне заједнице, која има хришћански култ као своје средиште, своје исходиште, као почетак и као свој коначни циљ. И управо служећи том култу израђени су ови предмети и не само ови, него и многи други који нијесу овдје, а који настављају даље своју мисију служења истом том култу. Радови сестара Манастира Светог Луке расути су свуда по православном свијету, многе храмове, олтаре, иконостасе, Часне трпезе, црквене сасуде украшавају радови ових сестара. Такође и свештенослужитеље светих олтара свуда у православљу, такође красе дјела њихових руку. И не само свештенослужитеље, него и Светитеље, да поменемо само Светог Василија Острошког, Чије су мошти обучене у архијерејске одежде које су оне израдиле. А, ево, све је припремљено и за скорашње свечано облачење моштију Светог Стефана Пиперског. Немогуће је набројати гдје се све налазе њихове иконе, предмети израђени у њиховим радионицама. Сјећам се љепоте једног изузетног прекривача за Часну трпезу Манастира Хиландара на Светој гори. И у Манастиру Заграђу налази се један оригинални прекривач за Часну трпезу, који је урађен у Жупском манастиру. Лично, волио бих да видим још једном завјесу царских двери за храм Вазнесења Господњег у Високим дечанима, рекао је, отварајући изложбу јеромонах Лазар.

Он је, на крају своје пригодне бесједе, казао да монашка традиција много говори о рукодељу као благословеној дисциплини која је дата монаху да лакше прође тегобе монашког живота. Управо зато, истакао је отац Лазар, изложена дјела су молитве које кроз лични подвиг бивају преображене у „молитву за све", монашко рукодјеље има посебну вриједност у народу, вјероватно зато што носи печат жртве, коју је сам Господ попео на највиши ниво, жртвујући самога себе за живот свијета.

Изложбу рукодјеља, која је иначе продајног карактера, сви заинтересовани моћи ће да виде до сриједе 5. маја.

Сенка Чоловић

[Зоран]

Патријарх Иринеј у Крушевцу: ''Књигу живота испуните добрим делима''

7. мај 2010 - 9:04

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је на дан Светог великомученика Георгија Свету Архијерејску Литургију у крушевачкој Саборној цркви, која овог великог Светитеља прославља као своју храмовну славу, и тако, као и много година досада, учинио велику част и радост верном народу у Лазаревом граду.

Лепо окићена црква је била испуњена верницима и свештенством храма домаћина и других крушевачких храмова који су саслуживали на Светој Литургији. Домаћини су се потрудили да на достојанствен начин дочекају Патријарха- на капији су га деца обучена у српску ношњу сачекала са погачом, а од капије до улаза у цркву, била је распрострта стаза од белог платна по којој су деца обучена у бела одела и хаљине бацала шарено ђурђевданско цвеће.

У току Свете Литургије, Свјатјејши Владика је рукоположио ђакона Милоша Костића у достојанство јереја, а верницима који су дошли и свима који славе Ђурђевдан поручио да смо сви позвани да се угледамо на примере светих људи и мученика: ''Великомученик Георгије је једна велика наука, поука која нас учи да ходимо Божјим путем; да нас не превари слава овога света и пролазност коју свет нуди, него да увек имамо пред собом оно што је најбитније и највредније, а то је да слушамо Реч Божју која је живот, радост и смисао живота. За ту радост сви смо ми позвани... Мученици, страдалници су својим животом сведочили Истину Божју, као учитељи пута који води у Живот. Који је прави пут? - Да наш живот испунимо добрим делима и добрим примерима. Само такве ће нас Господ признати као своје. Нека би дао Бог да наша Књига живота буде испуњена добрим животом и добрим делима; све друго је пролазно - и слава, и богатство.

Данас постоје разне науке, и све оне образују у једном правцу - оно што је потребно за живот у овоме свету. Света Црква Божија пружа најбоље примере, живе примере, науке која нас учи и чини да се грешник покаје, да се тврдокорни и окорели преступник покајањем врати Богу и Христу, и да сутра буде добар човек. То је смисао, да будемо бољи, да будемо добри људи, а Господ је дао безброј примера на које би се могли угледати. То је најубедљивија наука овога живота.''

Затим су сви заједно опходили храм у Литији, а онда је пресечен славски колач. Колачар овог Ђурђевдана је био одборник ЦО Крушевац Душан Михајловић са својом породицом. Свјатјејши Владика је пожелео напредак обитељи храма светог Георгија, колачарима, свима који славе овог светитеља и верницима града Крушевца. Онда су сви позвани на заједничку трпезу љубави.

ЦО Крушевац

[Зоран]

Устоличење Игумана Хиландара Архимандрита Методија

18. мај 2010 - 11:41

Са византијском торжественошћу и благољепијем, а у складу са древним типиком Свете Горе, 16. маја 2010. године устоличен је нови игуман Свештене царске, патријаршијске и ставропигијалне лавре Хиландара на Светој Гори - Архимандрит Методије.

Прије Свете Литургије, већ унапријед одређена делегација Свештене заједнице Свете Горе, на челу са представником Велике Лавре, и представницима манастира Ватопеда, Зографа, Есфигмена и Констамонита, устоличили су новог хиландарског игумана.

Осим већ поменуте делегације, на Литургији су саслуживали и игумани светогорских манастирâ Ксенофонта и Пантократора, те изасланици из 16 светогорских манастирâ. Такође су учествовали и игуман манастира Студенице Архимандрит Тихон и игуман манастира Пиве јеромонах Никифор. Поред њих учешће у Светој Литургији су узели чувени светогорски појци, као и бројни вјерни народ из Грчке, Русије, Србије и Босне и Херцеговине.

Велики значај је имала бесједа новог хиландарског игумана, колико она на устоличењу, тако и бесједа током скромног, али свечаног и славског ручка у хиландарској трпезарији.

Игуман Методије је бесједио око 45 минута на савршено добром грчком језику, те је пробудио дубока осјећања међу свима присутнима, нарочито када је поменуо братске везе измећу Србије и Грчке, али и говорећи о јединственој љубави према Епископу Свете Горе, Патријарху Васељенском Вартоломеју, којом се светогорски монаси хране.

„Сходно типику Свете Горе", рекао је, „Епископ не присуствује устоличењу игумана, али како ми на свакој служби помињемо име нашега Патријарха Вартоломеја, тако је он са нама овдје присутан и сада и увијек". Такође је нагласио значај љубави и добре сарадње која влада међу свих 20 светогорских манастира и њену сарадњу са цивилном управом Свете Горе, самим тим и са државом Грчком, на челу са гувернером Свете Горе г. Аристосом Касмироглусом, који је такође однедавно на тој дужности.

Архимандрит Методије је захвалио грчкој држави за подршку манастиру након страдања у пожару 2004. године и нагласио важност те подршке, како од стране грчке државе тако и од стране Археолошког завода за Свету Гору - КЕДАК. Такође је нагласио и међусобну узајамност, љубав и јединство 20 светогорских манастира.

Значајно је поменути и поздрав гувернера Свете Горе који је изразио добродошлицу свима, нарочито гостима из Србије. Поздрављајући све присутне из Србије, међу којима је био и конзул Републике Србије из Солуна, г. Аристос Касмироглус је нагласио велики значај помоћи који србијанска влада шаље манастиру, али је у исто вријеме нагласио да би она могла бити и знатно већа, јер је још много средстава потребно да се обнова до краја заврши. На крају се нови игуман Хиландара захвалио свим светогорским оцима, рекавши да сматра веома значајним то што су га прихватили као свог млађег брата.

Иначе, Архимандрит Методије је један од млађих који су у последњих неколико деценија ступили на ту високу дужност - игумана светогорских манастира.

Преузето са www.Romfea.gr, превео са грчког Е.А.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

[JESSY]

slavabogu

[Зоран]

Сусрет Патријараха константинопољског Г. Вартоломеја и московског Г. Кирила у Москви

25. мај 2010 - 16:14

У суботу 22. маја 2010. године, Његова Светост Патријарх константинопољски Г. Вартоломеј допутовао је у главни град Руске федерације на позив Патријарха московског и целе Русије Г. Кирила. Патријарха Вартоломеја су на аеродрому дочекали на традиционлани начин Патријарх Кирил, Митрополит Иларион, са осталим члановима Светог Синода и верни народ.

Речи топле добродошлице на аеродрому Патријарху Вартоломеју упутили су представници Владе Руске федерације, Руске Војске, дипломатског кора, Његова Екселенција Амбасадор Грчке у Москви и представници Амбасаде Турске.

Сутрадан 23. маја на дан када Православна Црква слави Педесетницу - празник силаска Духа Светог на апостоле, Патријарси су служили Свету Литургију у Светотројичној и Светосергејевској лаври, уз саслужење епископа, свештеника и ђакона Московске и Константинопољске Патријаршије. Његова Светост Патријарх Вартоломеј се поклонио моштима Светог Сергија. Светој Служби су присуствовали представници руске државе, војске Руске федерације, дипломатског кора, кулутрни и јавни радници из Москве.

Истог дана Патријарх Вартоломеј се поклонио и моштима светог Максима Грка. На крају свог боравка у овој познатој православној, руској светињи Патријарх Вартоломеј је служио помен блаженопочившим патријарсима московским Алексију I и Пимену, у крипти цркве Вазнесења Господњег.

У понедељак 24. маја 2010. године, на дан када Православна Црква прославља свете Кирила и Методија, равноапостолне учитеље словенске, Патријарси су служили Свету Литургију у цркви Христа Спаса у Москви. Уједно је Патријарх московски прослављао свој имендан. Првојерарсима су саслуживали епископи, свештеномонаси, свештеници и ђакони, представници обеју Православних Цркава. После Свете Литургије служен је молебан Светој Браћи. Патријарх Кирил је у својој беседи говорио о просветитељима словенским, али је посебне речи поздрава и добродошлице упутио Патријарху Вартоломеју и свим гостима из делегације, да би на крају даривао Патријарха Вартоломеја свечаним богослужбеним одеждама. У име Светог Синода Руске Цркве Митрополит Филарет се обратио Патријарху Кирилу и честитао му имендан уз најбоље жеље у Господу и многољетствије. Затим је Патријарх Кирил повео свечану литију до Кремља где су прослављени Дани словенске књижевности и културе.

Истог дана, Патријарх Кирил је своје госте повео у обилазак знаментости руске престонице, а у пратњи двојице патријараха осим представника обе делегације присутан је био и Јуриј Лушков, градоначелник Москве.

Извор: www.mospat.ru, www.ec-patr.org