Остале вести СПЦ-е

[Зоран]

Патријарх српски Иринеј у Нишу

10. фебруар 2010 - 8:37

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј почетком недеље је био у Нишу, где је у понедељак увече председавао седницом Епархијског Управног Одбора, а сутрадан у уторак, после призива Светог Духа у Зимској цркви, и седницом Епархијског Савета Нишке епархије.

Као и свих година до сада, седнице су протекле у конструктивним и братским дискусијама, са много добрих одлука и закључака за даљи рад и живот Црквених општина и манастира који су, свако према својим могућностима, без обзира на материјалну кризу у земљи, остварили добре резултате. То је допринело да се започете градње нових и обнове старих храмова и објеката наставе, тако да је у овом приказаном периоду у Нишкој епархији освећено двадесетак нових цркава и започета градња других.

Захваљујући веома рационалном трошењу средстава у протеклом периоду, створени су услови да се у овом периоду помогне Црквеним општинама и манастирима. На предлог Његове Светости донете су одлуке о расподели тих средстава. На крају се Патријарх обратио присутнима бираним речима захвалности за заједнички труд и рад у Нишкој епархији, за све што је учињено на добробит свих верника.

Патријарх је, такође, одржао лепу беседу о животу блаженопочившег Епископа нишког Јована, који је био његов претходник и који je сахрањен у крипти Саборног храма у Нишу, о његовом преданом раду на њиви Господњој.

Осврнуо се Свјатејши и на свој досадашњи живот и рад у Нишу и целој Нишкој епархији, на неколикo важних догађаја које је заједно са свима нама доживео. Он је заиста у сваком погледу био наш Владика, и то наш, значи да су свуда, у целој Епархији, верници имали осећај да Владика живи баш са њима, у сваком граду, селу, манастиру, јер се трудио да служи Литургију у скоро свим местима, да оде свуда где се градило, да обилази своје свештенство и монаштво, свој народ, да свима каже неку лепу реч, охрабрење, похвалу, али и да укаже кад нешто није добро, да се то исправи.

И зато га огромна већина народа која живи у Епархији нишкој доживљава као свог најрођенијег; његови прави очински савети и благе речи увек ће бити у срцима оних који су имали част да буду са њим. И то богатство које се огледа у узајамној љубави нашег Архипастира и нас, његове у Христу деце, увек ће бити најлепша основа за наше непрекидно узрастање у Христу Господу нашем.

И зато хвала Свевишњем на благодати коју нам је подарио да смо 35 година имали Епископа нишког Иринеја, да нас води и учи, и такође смо захвални Господу што је Његовом вољом васцели Српски народ добио дивнога Патријарха српског Иринеја, који ће са истим човекољубљем и Богољубљем, као и до сада, да нас води јединим путем спасења, путем Светога Саве и свих Српских светитеља који су истинска Светила не само Српске, већ и целе Православне Цркве.

На многаја љета Свјатејши наш Владико!

Зоран Николић, пред. ЦО Крушевац

[Зоран]

Преподобни Симеон Мироточиви - Стефан Немања

25. фебруар 2010 - 15:23

Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200.

Божанственом благодашћу просветлив се,

И по смрти показујеш светлост живљења свога

И истачем миро благоухања

Онима што притичу ка гробници моптију твојих,

И људе своје упутио јеси ка светлости Богосазнања,

Симеоне оче наш, Христа Бога моли

Да нам дарује велику милост.

[Зоран]

Министар Вук Јеремић у посети Српској Патријаршији

1. март 2010 - 11:05

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј примио је данас, 1. марта 2010. године, у радну посету г. Вука Јеремића, министра спољних послова Србије. Сусрету су присуствовали Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, члан Светог Архијерејског Синода СПЦ, и Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански Г. Атанасије.

Министар Јеремић је обавестио Његову Светост и Преосвећену Господу Архијереје о својој недавној посети Његовој Светости Патријарху константинопољском Г. Вартоломеју и о прелиминарним плановима везаним за предстојеће обележавање хиљадуседамстогодишњице Миланског едикта, 2013. године, у Нишу и другде у хришћанском свету. Министар је домаћине такође обавестио о дипломатским активностима Министарства спољних послова Републике Србије у вези са напорима за очување јужне српске покрајине, као и о ситуацији у региону.

Доставља: Епископ бачки др Иринеј

[Зоран]

Саопштење за јавност

1. март 2010 - 14:39

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је одлучио да се свечано устоличење Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, првобитно планирано за 25. април текуће године, одложи за јесен. Нови датум још није одређен, а јавност ће о њему бити благовремено обавештена.

Разлог одлагања је краткоћа расположивог времена за адекватну организациону и логистичку припрему овог значајног духовног догађаја, као и потреба да високи гости, домаћи и из света, имају могућност да се одазову, а не да због кратког рока то не могу да учине.

Информативна служба Српске Православне Цркве

Доставља: Епископ бачки Иринеј, с.р.

Београд, 1. марта 2010.

[Зоран]

Саопштење за јавност Епархије жичке

4. март 2010 - 11:15

На интернет страницама појавио се позив од 2. фебруара 2010. године на ходочашће у Свету Земљу за Васкрс 2010. године, а у организацији тзв. "манастира Свих Светих - метоха Св. Јерусалима" у "поднебесју између Гуче и Ивањице - Котража, Д. Дубац, Драгачево". Овај манастир Нама је непознат, а који се позива на туристичку агенцију "Извор" из Београда и "Матром Турс" из Ваљева и са канцеларијом која се налази на адреси: Светосавски трг 9/2, трећи спрат, тел. 063/120-30-30. Епархија жичка обавештава да нити она, нити Архијерејско намесништво драгачевско, који су наведени у овом позиву на ходочашће, не стоје иза оваквог поклоничког путовања.

Епископ жички

Хризостом

[Зоран]

Отворена изложба Крсту Твоме у Музеју СПЦ, аутора Биљане Јовановић

4. март 2010 - 13:43

Данас је у у фоајеу Музејa Српске Православне Цркве у Српској Патријаршији у Београду, отворена изложба Крсту Твоме, аутора Биљане Јовановић. На почетку отварања г. Мирослaв Илић, управник Музеја СПЦ, присутне је поздравио и упознао са досадашњим радом ауторке. Изложбу је, затим, пригодним словом отворио Горан Јанићијевић, професор Фрескописа на Високој школи - Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију.

Професор Јанићијевић је слово о изложби конципирао у два дела. У првом је говорио о појму крста у светлу Васкрсења Христовог, са посебним освртом на ранохришћанску традицију сепулхралног и храмовног живописа и о мистичном својству боје изражене кроз светле позадине и златне рефлексе. У другом делу приказа проф. Јанићијевић се осврнуо на представљене иконе као покретно црквено благо, које се темељи на енкаустичним синајским иконама које су биле непосредна инспирација ауторке.

На отварању је појао Камерни хор Богословије Светог Саве у Београду.

[Зоран]

Крстопоклона недеља

У суботу треће недеље Великога Поста, од давних времена, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога Поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери. Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: " Распни Га, распни Га!".

Тако Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашшо добро увек изазива не само иротивљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог.

Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих поступао као што су поступали сви који су били присутни. Али, авај, негде у дубини наше савести ми врло добро знамо да то није тако. Миврло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични људи, људи "попут свих осталих'', а не неки посебно зли људи или нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио гоми-ли да због празника пусти Христа на слободу. Пилат је, коначно, пред гомиле руље опрао, руке показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да поступи по гласу своје савести.

Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих животних ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у нама самима све време нашега живота? Зар и ми не падамо у искушење да "перемо руке" у оним животним тренуцима у којима би требало да кажемо одлучно и не-повратно и неистини и неправди, злу и мржњи? Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју одбрану: "Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је било наређено да •неутралишемо" неког скитницу који је подстицао народ на побуну и рушење поретка. Шта уосталом о томе има да се прича?". Поред Пилата и римских војни-ка, ту је била и гомила, то јест исти они људи који су само шест дана пре тога одушевљено дочекали Христа на уласку у Јерусалим и клицали Му: "Осана, осана!'' Исти ти људи су сада урлали: "Распни Га, распни Га!". Али, зар нису тој гомили ондашње вође, учитељи и ауторитети ''објаснили'' да је тај Човек - преступник који је нарушио Закон и обличје и који, стога, по Закону - увек по закону, увек по одговарајућем параграфу! - мора да умре... Тако је сваки од учесника у извршењу тог страшног злодела био, са своје тачке гледишта, "у праву", те је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно убише Човека који ''никаквог зла није учинио''.

Зато је први смисао Крста - смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну прбеду на овој земљи.

Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: "Ко хоће да иде за мном... нека узме крст свој... (Мк. 9,34)". То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви - и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили - стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто нева-жно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који "никаквога зла нису учинили", муче их, и бију, бацају у тамницу или конц-логоре. И све то "по закону", све по послушности и дисциплини, све "у име поретка" и "за добро свих". И колико је и дан-данас " Пилата" који перу руке, колико је са-мо и дан-данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају ћутке посматрају тај тријумф зла у свету.

На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету - тријумф зла и тмине. "На суд сам дошао у свет овај" - говори Христос. На том суду - суду распете Љубави, Истине и Добра - стоји свако од нас.

Александар Шмеман, Тајне празника

[Зоран]

Oдговор проти Матеји Матејићу

8. март 2010 - 15:07

Познати, а слабо упознати са истином о Цркви Православној уопште и о Српској Цркви посебно, прота Матеја Матејић, из Америке, написао је још један памфлет (објављен на псевдозилотском расколничком сајту „Борба за веру", 4. марта 2010), под насловом „Кривда као правда". Списаније познатог љотићевца у мантији могло би се преименовати у „лажи и клевете као правда" - тојест псевдоправда псевдозилотских, цркворушитељских кругова. Све информације велеученог, а мало схватајућег Проте потичу или из извора „рекла-казала" или, као и у претходним случајевима, са клеветничких антицрквених сајтова.

Не намеравам да проти Матејићу одговарам на оно што је о мени раније и сада написао. Нека му га! - што рекао блаженопочивши Патријарх Павле. Саветовао бих му, ипак, као брату и саслужитељу, да пажљиво прочита одлуку Светог Архијерејског Сабора о вековном (а не скоројевићком нововековном) служењу божанствене Литургије. Вишеслојност те саборске одлуке има три битна елемента, а Прота ниједан није пажљиво прочитао ни схватио. Да и не помињем да није ни погледао, акамоли читао, четворотомни зборник „Христос Нова Пасха - О божанственој Литургији" /2.500 страница/, на располагању свакоме добронамерном, а за који псевдозилоти, какав је, видимо, и Прота, кажу да је „фалсификат"! - Алал им таква псевдоборба за псевдоверу.

Прота на крају пише: „Има још неколико епископа у чијим се епархијама ради противно одредбама (sic!) Светог Архијерејског Сабора", па закључује: „И оволико је довољно да се види да се у случају епископа Артемија ради по искривљеној правди". „Целивам му логику"! - рекао би блаженопочивши игуман дечански о. Макарије. А да је то крива логика, која се наметљиво издаје за правду, види се по томе што Матеја Матејић неће да зна да су одлуке о Преосвећеном брату Артемију - нарочито о злорадњама људи најближих њему (од којих су неки већ у затвору, а други, као прави лопови, у бекству) - у ствари одлуке тог истог Светог Архијерејског Сабора, донете и доношене ево већ три године, а не извршују се! Зашто - нека одговори епископ Артемије уместо да се представља као великомученик и да прича да је „све ово клевета", док његови вајни бранитељи причају да је ово „космичка завера"!

Свештенство и верујући православни народ на Косову и Метохији прихватили су одлуке Светог Синода, односно Сабора, а није их прихватила шака псевдоревнитељâ и клеветникâ, за које Синод=Сабор=Саборнокатоличанска Црква јесте само оно што они мисле да јесте и оно о чему нерасудно и бесавесно расуђују, пресуђују, осуђују.

Покајанија отвори нам двери, Животодавче!

Призрен-Грачаница, Крстопоклона Недеља 2010.

Епископ умировљени захумско-херцеговачки Атанасије,

Администратор Епархије рашко-призренске

Извор: Епархија рашко-призренска

[Зоран]

Патријарх Павле: Да не будемо робови греха!

ПатријархДве су слободе, браћо и сестре, и два ропства. Једно је слобода ова светска, овога света, а друга је слобода греха. Једно је, дакле, ропство у овом свету од људи злочинаца, и уопште од оних силника овога света, а друго је ропство од греха.

Сигурно је да смо ми и тела, да смо и земаљски, и треба нам слобода у овоме свету. Колико је за наш народ и за друге правдољубиве и истинољубиве народе, потребна слобода! Али ми смо и душе и за нас је потребна слобода од греха. Она прва слобода, као и живот, проћи ће и пролази. Али слобода греха, слобода праведника никада, и она нас уједињује са свима светима у Царству Небеском.

Водити рачуна дакле да не будемо робови греха. Ви знате и по себи и по другима какво је то ропство. Најмање, да тако кажем, страсти које добијемо - колико је то ропство! Узмите само пушача, пијаницу, да не говоримо о другим гресима, блуду и злочинима. Колико је то и какво робље!

Патријарх Српски Павле

Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле, Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либри, Београд,1998.

[Зоран]

Саопштење Епархије рашко-призренске

11. март 2010 - 15:54

Православна Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска поседује проверена сазнања да црноречки монах Антоније Давидовић, за кога је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве више пута тражио да буде црквено кажњен због свог нецрквеног и немонашког понашања, а који је сада коначно стављен у надлежност црквеног тела, тренутно борави на подручју Ораховца и Велике Хоче, где подбуњује народ против Патријарха и Цркве и уноси смутњу разним суманутим причама, наводно у заштиту епископа Артемија. Давидовић оваквим поступцима истовремено тражи подршку и себи, јер је под црквеним судским поступком.

Уз подршку Дејана и Јоване Баљошевић из Ораховца*, који су му пружили гостопримство и помажу му у раду ширењем порука секташке садржине преко интернета, Давидовић лично посећује српске породице на овом простору и шири смутњу, а о чему је Епархија директно обавештена од више житеља Ораховца и Велике Хоче који су узнемирени понашањем Давидовића и не желе да учествују у његовом деловању против црквеног поретка.

Поручујемо нашем верном народу ораховачког и призренског краја да не дозволе лицима секташког и антицрквеног понашања да уносе неповерење према свом Патријарху и Цркви, јер је реч о људима који на тај начин руше духовно и народно јединство које је Србима на Косову и Метохији и те како потребно у овом тренутку.

Деловање монаха Антонија је било веома неуравнотежено и ранијих година и Епархија поседује сведочанства једног броја Срба из Велике Хоче и Ораховца који су потврдили да их је у најтежим тренуцима страдања 1999. године управо монах Антоније Давидовић подстицао на исељавање са Косова и Метохије, што они нису прихватили и до данас живе у својим домовима у Великој Хочи и Ораховцу.

Браћо и сестре, Срби у Ораховцу, немојте слушати такве који уносе раздор у народ и стварају раскол у Цркви!

+Епископ Атанасије

администратор Епархије рашко-призренске и

косовско-метохијске

(*Напомена: Дејан Баљошевић је запослен у српској општини Ораховац и већ му је лично више пута саветовано да не учествује у антицрквеним делатностима и стварању подела у народу, на што су се и он и његова супруга, иначе професорица енглеског језика у ораховачкој школи, оглушили)

[Зоран]

Седница Одбора за обележавање 60 година од упокољења Патријарха српског Гаврила Дожића

Под председништвом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, јуче је у Патријаршијском двору одржана прва седница Одбора за обележавање 60 година од упокојења Патријарха српског Гаврила Дожића (1881-1950).

Седници су присуствовали Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, проф. др Богољуб Шијаковић, министар вера у Влади Републике Србије, архимандрит Рафаило Калик, старешина манастира Морача, Миомир Дашић, академик ЦАНУ, Драгољуб Живојиновић, академик САНУ, протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић, проф. др Радмила Радић и монах мр Павле Кондић.

Из оправданих разлога седници нису могли присуствовати Преосвећена Господа Епископи, Сремски Г. Василије и умировљени захумско-херцеговачки Г. Атанасије, администратор Епархије рашко-призренске, Василије Крестић, академик САНУ, и проф. др Љубодраг Димић.

У току седнице одређен је датум одржавања шездесетогодишњег парастоса Патријарху Гаврилу на дан 1. маја 2010. године. Донете су и начелне одлуке о низу свечаности којима ће се обележити ова годишњица. Формиран је Радни одбор на челу са Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским Г. Амфилохијем коме је стављен задатак да се стара о спровођењу у дело донетих одлука.

[Зоран]

Одговор Председника Хрватске Иве Јосиповића Епископу далматинском Г. Фотију

19. март 2010 - 8:37

Ваше Преосвештенство,

Захваљујем Вам на честиткама које сте ми упутили у поводу избора за Предсједника Републике Хрватске, те на добрим жељама за успјешно обављање ове одговорне дужности. Упознат сам са ситуацијом везаном за оглашавање предсједника Хрватске православне заједнице и његове најаве оснивања Хрватске православне цркве. У намјери оснивања и регистрирања Хрватске православне цркве као вјерске заједнице споменути господин позива се на континуитет с Хрватском католичком црквом утемељеном у липњу 1942. године, на иницијативу Анте Павелића, у вријеме Независне државе Хрватске. Због позивања на усташки режим и негативне конотације које Хрватска православна црква носи из тога раздобља, провокативне и неодмјерене изјаве предсједника Хрватске православне заједнице могу бити схваћене као позив на нетолеранцију и несношљивост према другим православним вјерским заједницама у Хрватској, па и у ширем друштвеном окружењу.

Увјети за регистрацију вјерских заједница у Републици Хрватској прописани су Законом о правном положају вјерских заједница. Формулација из чланка 3 (ставак 1) истиче да „вјерске заједнице у промицању вјере и другом свом дјеловању не смију ширити нетрпељивост предрасуде према другим вјерским заједницама и њиховим вјерницима или другим граданима", што се може исчитати из изјаве предсједника Хрватске православне цркве, у којој претендира на преузимање чланства односно вјерника осталих православних заједница у Хрватској. То је непримјерен говор у земљи у којој, унаточ ратним страдањима, екуменски дух није сасвим заборављен, а што се јасно може препознати и из Ваших ријечи.

Увјеравам Вас да ћу се увијек залагати за поштивање људских права и закона који важе у нашој домовини, па тако и у овом случају који Вас је оправдано узнемирио.

С поштовањем,

Предсједник Републике Хрватске

Др Иво Јосиповић

НАПОМЕНА: Саопштења надлежних Епископа Српске Православне Цркве у Хрватској, као и опширније информације о оснивању такозване "Хрватске православне цркве" можете погледати на интернет презентацијама:

- Православне епархије далматинске и

http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Frames-c.htm

- Православне епархије горњокарловачке

http://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/

Извор: Епархија далматинска

[Зоран]

Светих 40 мученика - Младенци

22. март 2010 - 9:13

На данашњи дан се прослављају Светих Четрдесет Мученика Севастијских, који су били војници римског цара Ликинија. Кад су настали поновни прогони хришћана, четрдесет њих није хтело да се одрекне Христа. Било им је запрећено да ће бити лишени војничке части, на шта је један од њих, по предању - Кандид, рекао: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега." Тада је војвода Агрикола наредио да их каменују, али су се каменице враћале и погађале оне који су их бацали. Један камен је погодио Агрикола и разбио му зубе.

После тога, војвода се потпуно избезумио од беса и мржње и наредио да војнике свуку, повежу конопцима и баце у језеро које се ледило од љутог мраза. Унаоколо су били стражари, а да би им муке биле веће, на обали је поставио топло купатило, осветљено огромним бакљама и окружено ватрама, где се пушила топла вода. Само један од четрдесеторице војника је изгубио веру и пошао према топлом купатилу, али није далеко стигао, јер је на прагу купатила умро.

Ноћу је са неба пала необична светлост, која је загрејала воду у језеру, око војника, а са светлошћу се на њихове главе спустише и 39 венаца. Један од стражара са обале, који је гледао то чудо, скинуо је одећу, објавивши свима да је хришћанин и ступио у језеро. Тада се на његову главу спустио четрдесети венац. Сутрадан, цео град је хрлио на обале језера, јер нико није могао да поверује да су војници преживели ноћ у језерској води, на којој је била дебела кора леда, сем око тела мученика. Тада су кнез Ласија и војвода Агрикола решили да их погубе и спале њихова тела, а несагореле остатке побацају у језеро.

Три дана после погубљења, јавили су се Мученици епископу Петру и позвали га да покупи њихове кости из језера. Епископ је, кришом од власти и стражара, у глуво доба ноћи отишао са свештеницима на језеро. Тамо је сво језеро светлело, као да су јата звезде са неба сишле на воду. То је звезданим сјајем светлела свака кост мученичка. Покупили су их хришћански сахранили. Они су пострадали и вечном се славом овенчали, а имена њихових мучитеља су остала забележена по злу за веке векова.

Четрдесет мученика Севастијских су пострадали и мученичком славом били овенчани 320. године.

На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада. Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом микрокосмосу, својој кући; венци мученички, јер у браку треба подносити жртве; и венци бесмртне славе у Царству Христовом. Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада.

Младенци увек падају уз Часни пост, па свако славље треба да је томе саображено.

[Зоран]

Сахрањени земни остаци хиландарског игумана архимандрита Mојсија

24. март 2010 - 23:49

Високопреподобни архимандрит Мојсије, игуман Свете царске лавре Хиландара, сахрањен је у понедељак, 22. марта 2010. године, после опела које је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије уз саслуживање свих игумана светогорских манастира на челу с Протом Свете Горе.

„Призвао је Господ у Своје вечно Царство оца нашега игумана ове Свете Обитељи, Мојсија јеромонаха. Живот свој провео је у страху Божијем, вери и љубави. Васпитан од својих часних родитеља, благодатно надахнут од Светитеља нашег времена, Николаја Охридског и Жичког.

Примио је анђелски образ у времену великог распећа наше помјесне Српске Цркве и нашег народа, 1949. године. Онда када су многи побјегли и напустили Цркву Божију и када се остварила она ријеч јеванђелска: „Ударићу пастира и овце ће се разбјежати", млади Мојсије је примио крст на себе и пошао за Господом и служио је Господу и у отаџбини својој пролазној, до 1964. године, да би исте године дошао овдје у Свету Гору и овдје више од 45 година провео у посту и молитви, труду и подвигу", рекао је Владика Амфилохије.

„Око његовога свештенога и освјештанога тијела сабрала се ево сва Света Гора. Поје пјесму Гора Атонска живоме Господу и молитвено једним срцем и једним устима испраћа овог часног духовника, старца и настојатеља ове Светиње. Нека би га Господ упокојио тамо где сија свјетлост лица Христовога, да заједно са Светим ктиторима ове Светиње, заједно са свима, који су Господу угодили у Светој Гори Атонској, прославља Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Свету Тројицу, Бога нашега, у векове векова", рекао је Владика у бесједи на опелу.

Блаженопочивши отац Мојсије рођен је као Станислав Жарковић 10. фебруара 1923. у Каменици крај Ваљева. Потекао је из побожне породице, од оца Светозара и мајке Зорке. На његово духовно усмерење утицао је богомољачки покрет и личност Светог владике Николаја Велимировића. У манастир Жичу дошао је пред рат и био искушеник који је стасавао и сазревао поред Светог владике. Замонашио се 1947. Рукоположен је у јеромонаха за Божић 1949. Сабрат манастира Хиландара постао је 1964. године дошавши на Свету Гору из манастира Каленић.

Члан Свештеног сабора манастира Хиландара је од 1986. године. У периоду до избора за игумана Хиландара више година је извршавао послушање антипросопа - представника Светог манастира у Свештеној општини Свете Горе. Братство Светог манастира Хиландара изабрало га је за игумана 24. новембра 1992. године. Свечано је уведен у древни хиландарски игумански трон и преузео духовно руковођење братством, дан након манастирске славе Ваведења Пресвете Богородице, 5. децембра 1992. године.

Блаженоупокојени отац Мојсије је био други игуман по обнављању општежића у Светом манастиру Хиландару. За време његовог игуманства, Хиландар је 1998. прославио 800 година од оснивања. Током деведесетих, као духовник је извео целу једну генерацију монаха, утврђујући својом кротком природом и личним примером општежиће. Познат по својој благој нарави и љубави према свима био је вољен и уважаван од стране братства али и целе Свете Горе. За своје 63 године проведене у монаштву, био је познат као тих и повучен монах, посвећен молитви и изванредан познавалац богослужења и типика. Светогорски старци су често истицали игумана Мојсија као пример смирености и ревности за богослужење.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

[Зоран]

Богослужења у Архиепископији београдско-карловачкој у току Васкршњих празника

30. март 2010 - 23:28

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служиће Свету Литургију Василија Великог на Велики четвртак у Саборној цркви у 9 часова; а истог дана јутрење са читањем Дванаест јеванђеља о Христовом Страдању у Саборној цркви у 17 часова.

На Велики петак вечерња служба са изношењем плаштанице у Саборној цркви почиње у 16 часова, а јутарња служба са опходом око храма уз ношење плаштанице у Саборној цркви почиње у 21 час.

На Велику Суботу Патријарх ће служити Свету Литургију Василија Великог у Марковој цркви у 9 часова.

На Васкрс Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служиће Свету Литургију у Спомен храму Светог Саве на Врачару у поноћ.

Његово Преосвешетнство Епископ хвостански Г. Атанасије, викар Патријарха српског Г. Иринеја, служиће Свету Литургију Василија Великог на Велики четвртак у манастиру Ваведењу, са почетком од 7,30 часова, а истог дана јутрење са читањем Дванаест јеванђеља о Христовом Страдању у манастиру Ваведењу у 17 часова.

На Велики петак вечерња служба са полагањем плаштанице у капели Светог Симеона Мироточивог у Српској Патријаршији са почетком у 14 часова. Јутарња служба са певањем статија и опходом око храма уз ношење плаштанице у цркви Светог Марка почиње у 22 час.

На Велику Суботу Преосвећени Владика ће служити Свету Литургију Василија Великог у малој Светосавској цркви на Врачару у 8 часова.

На Васкрс ће бити служено васкршње јутрење са свечаним опходом око цркве у Саборном београдском храму са почетком у поноћ. Друга Васкршња Литургија ће бити служена у недељу у Саборној цркви у 9 часова. Други дан Васкрса Преосвећени Владика служи Свету Литургију у малој Светосавској цркви на Врачару у 9 часова. Трећи дан Васкрса Владика ће служити Свету Литургију у манастиру Ваведење са почетком у 9 часова.