Остале вести СПЦ-е

[Зоран]

Божићни сајам у оквиру Божићно-Богојављенских сретања

8. децембар 2009 - 9:31

Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија, мјестобљуститеља Патријарашког трона, од 26. децембра 2009. до 3. јануара 2010. године у Београду ће по други пут бити одржан Божићни сајам у оквиру Божићно-Богојављенских сретања.

Божићни сајам, који ће бити одржан у просторијама бивше Робне куће „Клуз", у Масариковој улици бр. 4, у Београду, биће посвећен делу и речи блаженопочившег Патријарха српског Павла. На Сајму ће учествовати издавачи који се баве објављивањем православне литературе и књига из српске традиције и историје; манастирске радионице и рукодељи, иконописачке радионице, радионице за израду богослужбених предмета и одеће, иконостаса и звона; занатске радње које чувају традицоналну израду и слично. У програмском делу организујемо духовна предавања и разговоре са духовницима Православне цркве, тематске изложбе, представљање књига и друго.

Сви заинтересовани за учествовање на Сајму могу своје пријаве послати организатору до 15. децембра 2009. године.

Организатор Божићног сајма:

Издавачки фонд СПЦ Архиепископије београдско-карловачке, Краља Петра Првог бр. 5, телефони: 30 25 105; 30 25 106; 30 25 210; факс: 32 81 884, Е-пошта: [email protected], адреса сајта: www.spc.rs

[Зоран]

Клинички психолог Влајко Пановић одржаће у недељу, 13. децембра 2009. године, у манастиру Светог Архиђакона Стефана у Сланцима код Београда, предавање на тему Нови облици зависности - Интернет, компјутери, фејсбук...

Предавање ће се одржати после Свете Литургије која ће почети у 9 часова.

До манастира Светог Стефана у Сланцима можете стићи градским превозом. Аутобус, линија 202, полази од Богословије у 7.00, 7.30 и 8.00 часова. Како стићи до манастира - карта

Више о манастиру Светог Стефана у Сланцима видите на адреси www.svetistefan.org.yu

[Зоран]

Епископ Атанасије служио у Манастиру Раковици

9. децембар 2009 - 13:21

Манастир Раковица, којим се некада проламала радост младалачког смијеха и жагора док је у њему столовала средња богословска школа, чија су богослужбена пјесма и славопој Богу, често надјачавали и детонације оближњег каменолома, поново је оживјео и, од тихог, усамљеног и помало забаченог београдског предграђа, поново постао средиште окупљања, ходочашћа и непрестане молитве. Наиме од упокојења оца и патријарха српског Павла, сваки дан се служи Света Литургија, као и у саборном храму, и по другим београдским, али и црквама диљем унутрашњости Христове Српске Светосавске Патријаршије....

И Херцеговина се у лику својих епископа Григорија и Атанасија, као и бројних вјерника, поклонила земним остацима Његове светости блаженопочившег Патријарха, који је својевремено с толико радости походио светиње ове светосавске земље, манастире Тврдош, Житомислић, Завалу и друге, освештавајући својевремено светиње за похрањивање костију мученика Тасовачких, Клепачких, Корићских...

Епископ Атанасије служио је Свету Литургију у Манастиру Раковици, у недјељу 6. децембра, заједно са Архимандритом Данилом Љуботином и још четворицом београдских свештеника и двојицом ђакона са Чукарице и из Ресника, на дан Светих Амфилохија Иконијског, Светог Григорија и Александра Невског.

У бесједи после Светог Јеванђеља, владика Атанасије је говорио о врлинском, литургијском и крстоносном, етосу патријарха Павла који је у своме срцу непрестано носио Јеванђеље, али и, уопште, о значају који јеванђелска блага вијест о доласку Спаситеља и Господа има за наш живот, подсјећајући на ријечи о. Јована Мајендорфа да се Црква налази у средишту нашег живота, да је у средишту сваке цркве, опет, Свети престо, а на средини њега Свето Јеванђеље, као видљиви знак и живо свједочанство присутва Божјег међу нама.

Исто тако, подсјетио је да Ријеч Божја, Јеванђеље, није окамењени, једном заувјек дат и завршен корпус, него оно у Литургији пребива и преноси се као живи Залог Бога живога, који постаје квасац вјере, који нараста и раздељује се међу вернима у Цркви. Јеванђеље се, тако, разраста, преноси, проноси и оживљава, будући живоносно и животворно. Јер, по ријечи Светог Апостола и Јеванђелисте Јована «(...)има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале записане књиге» (Јн, 21, 25).

По завршетку свете Литургије, на којој се причестило око две стотине вјерника, мати Евгенија је приредила трпезу љубави на којој су остали служашчи и гости.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

http://www.spc.rs/sr/episkop_atanasije_sluzio_u_manastiru_rakovici

[Зоран]

Професор Мандзаридис на Православном богословском факултету у Београду

10. децембар 2009

Православни Богословски Факултет Универзитета у Београду наставља с праксом сарадње с најзначајнијим научним установама из целог света. Професори и студенти овог Факултета имали су прилику да у понедељак и уторак 07. и 08. децембра угосте и одслушају неколико предавања једног од најеминентнијих теолога данашњице Господина проф. др Георгија Мандзаридиса.

Представљајући уваженог госта из братске Јеладе, декан ПБ Факултета БУ Епископ бачки г. Иринеј Буловић је истакао да се ради о једном од највећих ерудита професора православног богословља, кога је и плејада наших научника и просветних радника имала прилику да познаје, сарађује с њим и користи се плодовима његовог научног рада, да се ради о једном од најбољих живих познавалаца светоотачког богословља, али и о једном богослову, посебно је подвукао, кога краси крајње смиреноумље и саборна уравнотеженост богословског израза.

Они, опет, који су живели у његовој близи, могли би додати и да је реч о човеку «суседних врата», како имају обичај да кажу браћа Јелини за сасвим обичне људе, који је, иако аристократских манира, обичан лаик, парохијски хришћанин, који сваке недеље или празника дели благослов Литургијског славља са својим ближњима, у добру и у невољи, остајући непоколебиво доследан спровођењу у дело свега онога што целога свог живота светоотачки учи, поучава и сведочи.

Господин Георгије И. Мандзаридис рођен је 1935 године у Солуну. Био је дугогодишњи професор и шеф катедре за Православну етику, антропологију и хришћанску социологију при Богословском Факултету Аристотеловог Унивезитета у Солуну. Дела су му превођена на више светских језика, а тим поводом имао је обичај да скромно прокоментарише: «Када нека књига може бити прочитана и од стране људи који не познају језик на којем је првобитно написана, онда је труд писца двоструко награђен».

Из његовог богатог богословског опуса, насталог као плод вишедеценијског плодотворног и стваралачког научног рада, треба истаћи његову Студију о Светом Григорију Палами, која га сврстава међу водеће светске познаваоце целог тог позновизантијског патристичког периода. Његова новија Хришћанска етика и нешто старија Хришћанска социологија сматрају се класицима у овој области.

Поред Светог Григорија Паламе, Светог Симеона Новог Богослова, Светог Максима Исповедника и Кападокијаца, његову пажњу су, због предмета које је предавао, посебно привлачили пустињски и подвижнички свети оци о којима је доста писао. Што се тиче савременог богословља, посебну љубав гаји према делу блаженопочившег о. Софронија Захарова (из манастира Есекса у Енглеској), с којим је својевремено развио посебно присан духовни однос и чијем је богословљу ипостасног начела посветио низ радова.

Не треба заборавити ни његове мање и једноставно изложене радове популарне садржине, настале као плод систематизације његових предавања о савременим темама, од којих издвајамо: Емпиријско богословље у екологији и политици, Православни духовни живот, као и Време и човек, у издању управо нашег Богословског Факултета СПЦ 2003. године.

Навешћемо из последње поменуте књиге само пар мисли који на релацији време-вечност одсликавају и карактеришу његово изворно црквено схватање антропологије и еклисиологије. Бележи тамо: «Црква се не покорава времену, него води из времена у вечност. Као тело Христово и Заједница обожења, Црква свет уводи у Царство Божије. Али, Црква опет, као Тело Христово и Заједница, свету објављује Царство Божије. Свет и Царство Божије се повезују и прожимају стварајући, тако, есхатолошки период присуства Цркве. Историјско време постаје «простор» учлањења у вечност(...) Црква се не гнуша времена, већ се јавља у времену. Не тугује за оним што је прошло, нити је узрујана због оног што долази. Крај дана који пролази, бива почетак дана који долази. Свака вечерња служба уводи у нови дан. И док је човек можда тужан због онога што је изгубио, или радостан због онога што очекује, док можда жали за прошлошћу и боји се будућности, Црква га постојано и непоколебиво позива на један пут поверен у руке Богу. Ономе који је Господ времена и историје, Сведржитељ»...

Нашим слушаоцима проф. Мандзаридис се у Београду представио предавањима Утемељење и перспектива хришћанског живота, првог дана, као и Теолошки приступ међуличним односима, другог дана.

Једна од доследности у терминологији овог професора јесте и то, као што ћемо ниже видети из пар мисли изнетих на предавању у Београду, да он инсистира на очувању онтолошког садржаја појединих предањских појмова, инсистирајући и код својих студената да их не користе као испразне крилатице и идеолошке фразе. На пример: не православље - него Православна Црква, не духовност - него духовни живот итд.

Оно што из првог предавања посебно треба истаћи, зарад наше светотајинске праксе и њене обредне стране, јесте да се «Хришћански живот утемељује у Светим Тајнама. Али оне не представљају магичне обреде који механички мењају човека и његов живот, него благодатне дарове Божје, који пресаздавају човеково постојање уз његову сарадњу и одобравање...

Ово учешће у Светим Тајнама пројављује човеково вољно самообавезивање да следује Христу и да се саображава Његовом животу по Његовом узору и Његовој вољи»... Тешкоћа појединих хришћана да се у потпуности саобразе животу и вољи Христовој, води нас, према предавачу, у својеврсну духовну располућеност, тако својствену нашем времену. Иако хришћански живот изгледа парадоксалан и супротан световним стандардима, човек хришћанин мора ускладити свој начин живота и сапостојање у свету са вољом Божијом. И супротно, приврженост свету и старом човеку, који за хришћанина умире у Крштењу, које је састрадавање и саваскрсавање са Христом, онемогућавају сједињење с Христом. Ту се огледа потреба подвига који прати љубав и веру, као потврда слободног опредељења за живот у Христу и хришћански етос.

У хришћанском правоживљу етика постаје израз онтологије, то јест хришћанске догме. Правоверје и правоживље постају лице и наличје исте медаље, закључује проф. Мандзаридис.

Друго предавање, одржано у уторак, било је посвећено међуљудским односима из теолошког аспекта и свакако је дошло у право време и на право место, с обзиром на све трауме и послетрауматска стања о којима свакодневно слушамо и говоримо.

Анализирајући тематику која је имала полазницу у социјалној психологији и социологији, професор Мандзаридис истиче да је она врло брзо је постала и богословски изазов, тражећи адекватне научене одговоре с наше стране.

Полазећи од библијског учења о срцу, као персонификацији личности, он за основ решавања овог питања поставља двоструку заповест љубави: «Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга ја као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе» (Мт. 22, 37-39). «Као што је видљиво», примећује наш предавач, «ова деонтологија нема теоретску, него онтолошку основу. Дакле, нема упориште у теоретским начелима, нити је сачињавају безлична правила, него је најнепосредније повезана са начелом бића, Богом, који представља и архетип стварања човека». Парафразирајући речи старца Софронија, то значи да се «...основа деонтологије човековог живота налази у онтологији његовог живота и стварања: И наставља даље: «Дакле, човек је позван да се усмери према узроку и прототипу свога постојања. То значи да је позван у непрестано узрастање навише. Врхунац овог узрастања мора бити дијаметралан човековом хоризонталном ширењу: његовој љубави према ближњем. Љубав према ближњем, без љубави према Богу, остаје неодређена и неусмерена. Али и љубав према Богу, без љубави према ближњем, остаје плутајућа и лажна».

Хришћански идеал љубави, и самим тим међуљудских односа, јесте Бог љубави, не као сентимент, него «као једносушна и нераздељива Тројица личности». Говорећи о тројичном прожимању личности, долазимо до сотириолошких консеквенци које указују на значај тројичне догме у одговору на питање међуљудских односа. Предокус свршене заједнице живимо кроз благодатне дарове Цркве. Савршена љубав и односи, есхатолошког усмерења, стоје у основи и монашких завета и манастирских општежића. И испуњавање заповести има смисао и циљ «да сви једно буду» (Јн, 17, 20). Зато не престаје литургијски позив на савршену заједницу: «Измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа, сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо»!

Као и претходног дана предавање је пропраћено живом дискусијом присутних студената, што је и на лицу госта одавало нескривену радост и задовољство, оправдавајући на најбољи могући начин слику и углед који овај факултет и његови студенти уживају у свету.

Служба Међуцрквених односа

Светог Синода СПЦркве

[Зоран]

Свети Николај Чудотворац, архиепископ мирликијски

18. децембар 2009 - 11:52

Овај славни светитељ, слављен и данас по целоме свету, би јединац син у својих знаменитих и богатих родитеља, Теофана и Ноне, житеља града Патаре, у Ликији. Као јединца сина, дарованог им од Бога, они опет посветише Богу, и тиме дадоше га Богу као уздарје. Духовном животу научи се свети Николај код свог стрица Николаја, епископа патарског, и замонаши се у манастиру Нови Сион, основаном тим истим стрицем његовим. По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се прочуо својим милосрђем, мада он брижљиво скриваше своја милосрдна дела испуњујући реч Господњу: "Да не зна левица твоја што чини десница твоја" (Мт 6, 3). Када се предаде самоћи и безмолвију, смишљајући да тако до смрти проживи, дође му глас свише: "Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од Мене увенчан". Одмах потом чудесним Промислом Божјим би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Милостив, мудар, неустрашив, свети Николај био је прави пастир добри стаду своме.

У време гоњења хришћана под Диоклецијаном и Максимијаном бачен у тамницу, но и у тамници поучаваше људе закону Божјем. Присуствовао Првом васељенском сабору у Никеји, и, из велике ревности према истини, ударио руком јеретика Арија. Због тога дела би уклоњен са Сабора и од архијерејске службе све док се неколицини првих архијереја на Сабору не јави сам Господ Христос и Пресвета Богородица и не објавише Своје благоволење према Николају.

Заштитник истине Божје овај дивни светитељ био је вазда и одважан заштитник правде међу људима. У два маха спасао је по три човека од незаслужене смртне казне. Милостив, истинит, правдољубив, он је ходио међу људима као ангел Божји. Још за живота његова људи су га сматрали светитељем и призивали га у помоћ у мукама и бедама; и он се јављао, у сну и на јави, онима који су га призивали, подједнако лако и брзо наблизу и надалеко, и помагао. Од његовог лица сијала је светлост као од лица Мојсијева, и он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости поболе мало и упокоји се у Господу, многотрудан и многоплодан, да се вечно весели у Царству небеском продужујући да чудесима на земљи помаже вернима и прославља Бога свога. Упокојио се 6. децембра 343. године (в. 9. мај).

Светог оца Николаја

Четир' стране света славе

Ко витеза силне вере.

Вере Божје, вере праве.

Од колевке Богу предан,

Од колевке све до краја;

Па прослави и Бог њега -

Свога верног Николаја.

За живота славан беше,

A пo смрти још славнији,

Моћан беше и на земљи,

A ca неба још моћнији.

Светла духа, чиста срца,

Он храм беше живог Бога:

Народи га зато славе

Kao свеца чудеснога.

Богат славом Николаје.

Он свечаре своје воли,

Пред престолом вечног Бога

За њихно се добро моли.

Благослови, Николаје,

Благослови људе твоје,

Што пред Богом и пред тобом

На молитви смерно стоје.

На иконама св. Николаја обично се сликају c једне стране Господ Спаситељ c Јеванђељем у рукама a c друге Пресвета Дева Богородица c архијерејским омофором на рукама. Ово има свој двострук историјски значај, и тo y првом случају означава призивање Николаја к архијерејској служби, a y другом оправдање њега од казне због сукоба c Аријем. Св. Методије, патријарх цариградски, пише: „Једне ноћи виде свети Николај Спаситеља нашега у слави где стоји близу њега и пружа му Јеванђеље, украшено златом и бисером, a од друге стране виде Богородицу, која му стављаше на рамена архијерејски омофор. Мало после овога виђења представи се Јован, архиепископ мирски, и Николај би постављен за архиепископа тога града." To je први случај.

Други случај десио се у време Првог сабора у Никеји. Нe могући разлозима зауставити безумност Арија у хуљењу Сина Божјег и Његове Пречисте Матере, св. Николај удари га руком по лицу. Свети Оци на Сабору негодујући због оваквог поступка одлучише Николаја од Сабора и одузеше му све знаке архијерејске. Те исте ноћи видеше неколицина Светих Отаца истоветну визију, наиме: како око св. Николаја стоје од једне стране Господ Спаситељ са Јеванђељем a од друге Пресвета Богородица c омофором пружајући светитељу одузете му знаке архијерејства. Видећи ово. Оци се ужаснуше, и повратише брзо Николају оно што му беху одузели, и почеше га поштовати као великог угодника Божјег и његов поступак према Арију тумачити не као дело безразложног гнева, нeгo као израз велике ревности за истину Божју.

[Зоран]

Свечани пријем питомаца у Патријаршијском двору

28. децембар 2009

Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, мјестобљуститељ Патријарашког трона, и Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Атанасије уприличили су 25. децембра 2009. године у Патријаршијском двору свечани пријем питомаца и старешина Војне академије, предвођених њиховим начелником Г. бригадним генералом др Младеном Вуруном.

Будући официри су прво посетили музеј Српске Православне Цркве у којем су имали прилику да освеже своја знања из разних периода историје нашег народа. Видели су разне повеље наших владара, плаштове, иконе, делове унутрашњих одаја старих православних храмова и др.

Испред свечаног улаза у Патријаршијски двор, генерала Младена Вуруну дочекао je владика Атанасије и спровео га, заједно са осталим уваженим гостима, у свечани салон, где их је дочекао Митрополит Амфилохије.

Митрополит Амфилохије је присутне упознао са богатом и дугом историјом Српске Цркве и њеног народа, почев од Св. Саве, преко Пећке патријаршије па све до 20. века и васпостављања Патријаршије. Изразио је велико задовољство и радост због посете садашњих и будућих српских официра.

Генерал Младен Вуруна се Митрополиту и владици Атанасију захвалио на великом доприносу који је Црква пружила у процесу реформисања и осавремењивања свеукупног образовног процеса у Војсци. Захвалио се и на уваженом месту и улози коју су припадници Војне академије имали у испраћају покојног Патријарха Павла.

У име питомаца Војне академије, Илија Смиљанић, председник Кадетског парламента, је Митрополиту Амфилохију уручио плакету - државни грб Републике Србије. Његове колеге су Епископу Атанасију уручиле државну заставу са посветом, а свештенику Јовану Бабићу захвалницу, рађену на кожној подлози. Митрополит Амфилохије је Генералу и вишим официрима поклонио плакету - грб Српске Цркве, а свима осталима по један фото-албум са сахране Патријарха Павла.

Потом су уважени гости обишли салу у којој се одржавају седнице Архијерејског Сабора и капелу Св. Симеона Мироточивога.

Свештеник Јован Бабић

[Зоран]

Данас славимо Преподобномученике ђакона Авакума и игумана Пајсија

Пајсије беше игуман манастира Трнаве код Чачка, а Авакум његов сабрат и ђакон. Обојица као хришћани набијени од Турака на колац, у Београду на Калемегдану 17. децембра 1814. године. Носећи свој колац кроз улице београдске храбри Авакум је певао.

Кад га је мајка с плачем молила, да се потурчи, да би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник:

"Мајко моја на мл'јеку ти хвала ал' не хвала на твоме савјету: Срб је Христов, радује се смрти..."

Majко мојa на мл'јеку ти хвала

Ал' не хвала на твоме савјету:

Срб је Христов, радује се смрти.

Ко се боји Бога истинога,

Нe боји се људи ни демона.

Верне слуге Господ награђује

И од сваке злобе ограђује

Данил свети међу лавовима

Неповређен оста од зверова:

Три отрока у пећи огњеној

Живи бише, живи остануше,

Усред огња Бога прославише

Са ангелом, Божјим послаником.

Kao Ноје у свету злобноме,

Ко Лот свети у Содому бесном,

И ко Јосиф у Мисиру гнилом,

Тако Данил посред Вавилона

Оста веран и оста праведан

Са три своја пријатеља млада:

Ананијем и са Азаријем

И са младим верним Мисаилом.

Муке бише, муке и минуше,

Мучени се славно прославише

У бесмртном Царству Христовоме.

[Зоран]

Нова година

31. децембар 2009 - 9:40

Нова годинаНова година је дан када по соларним и сличним календарима почиње следећи календарски, датумски, циклус, односно то је први дан у следећој години.

У данашње доба, већина земаља је прихватила рачунање времена по грегоријанском календару и почетак нове године рачуна од 1. јануара. Прослава Нове године je у Србији, односно Југославији, посебну важност почела да добија тек после Другог светског рата када jе покушано сузбијање значајa који је велики део хришћанског становништа са ових простора придавао прослави Божића, тако што се пажња усредсредила на до тада мање прослављану и непопуларну календарску „Нову годину". Овим се са једне стране избегла манифестација подвојености због календара становништва на религијској основи, али се са друге стране, неправедно стварала општа непријатељска атмосфера према онима који су се одлучивали да наставе са традицијом прославе Божића.

Прослављање Нове године на дан који је грегоријанским календаром означен као 1. јануар није одувек било присутно; наиме многе културе су смену година, пре него што се усталио данашњи обичај, обележавале у пролеће или јесен.

Црквена нова година се слави 14. септембра, као дан почетка литургијског циклуса.

[Зоран]

Светска баштина Србије

2. јануар 2010 - 21:47

Публикација "Светска баштина Србије" препоручила је Србију у свету као посебно атрактивно културно подручје, рекао министар Небојша Брадић. УНЕСКО препознао публикацију као аутетични допринос светској културној баштини.

Министар културе Небојша Брадић оценио је да је објављивањем публикације "Светска баштина Србије" држава Србија препоручена у свету као посебно атрактивно културно подручје.

У публикацији која ће у понедељак бити представљана јавности у Атријуму Народног музеја у Београду представљено је српко наслеђе које су стручњаци Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО) препознали као аутетични допринос светској културној баштини.

Акценат је стављан на средњевековно наслеђе Србије и то на манастире и краљевске маузолеје који припадају сфери византијског културног утицаја, са препознатљивим националним особеностима.

Министар Брадић је истакао да би ту публикацију требало у Србији користити, како бисмо "означили нови период систематичне бриге о споменицима културе".

Највећи истраживачки и конзерваторско-рестаураторски радови у наредном периоду ће бити извођени на најзначајнијим споменичким комплексима, посебно оним који су проглашени за светску културну баштину.

"Циљ је да се окончају радови како би се омогућило боље чување и презентација овог дела културног наслеђа", нагласио је министар.

Брадић је најавио да ће у 2010. бити настављена археолошка истраживања у Студеници, обнова мермерне пластике у Сопоћанима, рестаурација живописа у Богородичиној цркви у Пећкој патријаршији, као и изградња новог западног конака у Дечанима.

Биће настављена и реконструкција Источне капије у Гамзиграду, археолошка истраживања и обнова фортификације улазног дела манастира Манасије, радови на обнови фрушкогорских цркава и манастира Хиландар.

Министар културе је закључио да ће посебна пажња бити усмерена ка допуни документације о споменичким комплексима, публиковању досадашњих резултата истраживања и комплетирању досијеа за правну заштиту.

Извор: РТС

[Зоран]

Промоција I тома Сабраних дела блаженопочившег Патријарха Павла „Живот по Јеванђељу“

2. јануар 2010 - 21:17

На Божићном сајму у понедељак, 4. јануара 2010. године са почетком у 19 часова, одржаће се промоција I тома Сабраних дела блаженопочившег Патријарха српског Павла Живот по Јеванђељу у издању Издавачког фонда СПЦ Архиепископије београдско-карловачке. O књизи ће говорити: Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, Мјестобљуститељ трона патријараха српских, Епископ умировљени захумско-херцеговачки Г. Атанасије (Јевтић), викарни Епископ хвостански Г. Атанасије (Ракита) и протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић.

Сајам се одржава у Масариковој 4, у просторијама бивше робне куће Клуз. Организатори Божићног сајма позивају све вернике и заинтересоване да посете сајам и присуствују промоцији. Улаз је слободан. За додатне информације обратите се организатору.

Контакт телефони: 011 3025 105; 3025 106, моб: 064 800 2004

Е-пошта: [email protected]

Издавачки фонд СПЦ Архиепископије београдско-карловачке

Београд, 2. јануар 2010.

Маја Драганић, организатор

[Зоран]

Читање Божићне посланице

3. јануар 2010 - 23:14

У уторак, 5. јануара 2010. године, у 11 часова, у Патријаршијском двору у Београду, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, мјестобљуститељ трона Патријараха српских, прочитаће Божићну посланицу за потребе медија.

[Зоран]

Божићни загрљај Бога и човјека

"Много пута сам почињао да Вам пишем", каже генијални рускимислилац Павле Флоренски у свом писму једном од блиских пријатеља, "и истотолико пута престајао са писањем. Необично би ми се хтјело да будем у општењуса Вама, продужује он, али Вам не писах (чак и сад не пишем оно што бих хтјео),јер је мојим животом завладала нека неизрецивост, и то до те мјере да чак ни засамог себе не налазим ријечи, да у њих смјестим своје унутарње биће. Само ми јеједно јасно: свуд некакви тамни зидови, удари ако хоћеш и главом о њих, и опетни рупицу отворити нећеш.

Од науке и философије, и њима сличних ствари, већ одавно сам дигао руке, ипрестао да сматрам да су оне "све". Управо тада сам почео да назирем,да је смисао и циљ нашег подвига и труда - општење са личношћу: не у"дјелатној љубави" и не у "служењу ближњем" (ни на тонијесам гледао и не гледам као на "све"), него у додиру голе душе саголом душом. Ако постоји могућност да човјек постигне нешто позитивно, то семоже десити само у таквом додиру и кроз такво сједињење, у коме би бардва човјека схватили један другога на свагда и до краја. Само у таквом додируони се могу један другом открити као бескрајност. Увидио сам да је таквојединство - основа свега, и да је оно постулат цјелокупног живота. Но да ли јеоно остварљиво? - То је за мене судбинско питање. И, премда у извјесниммоментима оно (јединство) изгледа пуна стварност, у другим опет - оно ишчезавабесповратно, остављајући иза себе границе и провалије међу личностима. Тада изгледа,да сви напори да се оне премосте, остају тужна и бесмислена људска мука...Човјеку није потребан пријатељ, па ма он био геније, он се не нуждава у умним,префињеним и финим односима, њему је потребан једноставно Друг, и топли,цјелосно људски односи, такви односи, када дају себе, а не своје, и узимајумене, а не моје. Да ли је то могуће? Ако није, онда се сав живот обвијабезизлазно мрачним покривалом, зато што без тога постаје немогуће и било каквостваралаштво и дјелатност. Јер "дјела" сама за себе, неосветљеналичним односима, изгледају ми исувише непотребна. Сва "дјела" имајуза мене само символичку вриједност, тј. уколико она изражавају и служеличном општењу, не унутрашњем савезу.

Може бити, с философске и књижевне тачке гледишта, ја овог момента говоримсувише наивно и површно. Али кад живот ишчезава, човјеку није до"дубина", и кад се не бави ничим од онога што је једино на потребу.Ја не желим "дубине", не треба ми књижевност, не требају ми"дјела" и стваралаштво, иако бих можда могао да дам нешто генијално.Апсолутна вриједност, познање Бога, не зависи од нас, оно се не среће"кроз огледало у загонетци" - у немирном коловрату символа поезије ифилософије; а нама требају не стидљиви осмјеси Мудрости, но - све или ништа!Додирнути Бога руком, ако је то могуће, - мислим да је могуће само кроз душудругога, Друга; и тиме све испунити сазнањем стабилности, ухватити се рукомза "мишицу Силнога"... Остало ће све бити благословено, свето, добро,али не сада него тада..."

У овом изводу из недавно објављеног писма мученички ишчезлог о. ПавлаФлоренског, изражена је исконска људска жеђ за додиром Бога, што значи Истинебића, и сазнање да је личност и лични сусрет, додир, сједињење,једина непропадљива истина и вриједност живота. Када је писао ово писмо (1905.г.), Флоренски се већ био вратио са свог лутања по бесплодној пустињи -"Витлејемском аспекту живота", тј. Хришћанству. Зато је и прогледаоза тајну Друга, тајну личног сусрета и додира као смисла свега постојећег. Јер,шта је сусрет Бога и човјека, малог бога, божића, - на дан Божића? - Ништадруго до остварење тога смисла и задовољење неутољиве људске жеђи за додиромБога "кроз душу другога". На дан Божића, Бог не само што једопустио да га човјек "додирне" својом руком, него се сјединио са њимнеразоривим јединством. Тај други пак кроз кога је дошло до тогсједињења, то је Исус, рођен од Дјеве Марије и Духа Светога. Од тога дана Богсе не додирује само кроз "огледало" вјечно немирне и променљивеприроде, и кроз немоћну људску мисао: од тада он постаје најприсутнија реалностбића и човјека, рађа се у јаслима, повија се пеленама, постаје незаменљиви Друганђела и људи и свега што постоји. Туга људска, и пре Христа и послије Њега, тоје туга за човјеком који додирује Бога и за Богом који општи са човјеком, штозначи туга за - Богочовјеком. На дан Божића та туга се претвара у радост анђелаи људи, неба и земље... Од тога дана Мудрост се не осмјехује више човјеку стидљивои преварно, него улази у матицу људског живота, да одатле умудрује, просветљујеи освећује сваког човјека који долази у свијет. Јер по светоотачкој философијиживота, Бог је на Божић постао човјек, да би човјек постао Бог.

Ако истјерамо из матице живота ту Мудрост Божију и Логоса Божијег, свакојединство ишчезава бесповратно или потања у бездан неразумља. Оно ишчезава ионда, и долази до непремостивих расјелина и провалија међу људима, када се онине сретају у Њему и када се њихова "дјела" и њихове "врлине"и њихово стварање не освећују и не очишћују Њим, и не пролазе кроз Њега. ПослеБожића, основни закон живота је закон обогочовјечења свега, тј. вјечногличног сусретања и све дубљег сједињавања Бога и сваког појединог човјека, нахристоподобни, божићни начин. Само ако човјек то хоће. У оваплоћеном Логосу,сва природа се открива као хаљина Његова, а свака тварца - свједок и изразличног додира и општења између Бога и човјека, човјека и човјека. Наш Бог,дакле, није "неко" и "нешто", неко апстрактно и далеко Бићефилософа, Он је наш Друг и наш најближи Ближњи, преко кога се сретамо један садругим, и предајем један другог и сав живот наш Њему - Богу своме. Отуда, свешто не прође кроз Христа и не преобрази се Њим, тврди новојављени светитељ идруг Божији Нектарије Егински, па било да се ради о љубави нашој и умјетности икултури и сваком дјелу или врлини нашој - нечисто је, сакато је, заводи убезличну земљу Недођију.

На Божић је изречена, пред људима и пред анђелима и пред свим створовима,неизрецива Тајна. Божија бескрајност је постала благодатно људско својство;Божија бескрајност се открила као људска бескрајност, и загрлила се с њом.Човјек који је био и смртан за микрокосмос, мали свијет у великоме, постао јемакрокосмос, велики свијет по достојанству у маломе. Бог је постао човјек, ачовјек се проширио и продужио Богом - у бескрај...

Основи православног васпитања, Митрoполит Амфилохије

Извор: Митрополијацрногорско-приморска

[Зоран]

Академику Матији Бећковићу орден Светог Саве II степена

5. јануар 2010 - 13:35

Данас је у Патријаршијском двору у Београду, у име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Његово Високопреосвешетнство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, мјестобљуститељ трона Патријараха српских, доделио орден Светог Саве II степена, академику Матији Бећковићу. Овом значајном догађају за српску културу присуствовали су Епископи: умировљени захумско-херцеговачки Г. Атанасије, викарни хвостански Г. Атанасије, Њ.К.В. Престолонаследник Александар II Карађорђевић, представници Крунског савета и ужа родбина Матије Бећковића.

    * Аудио запис (Радио Светигора)

На почетку свечане доделе ордена Високопреосвећени Митрополит је поетски исказао да се ово највише признање Српске Цркве додељује за куку и леле онога који је ходио путем Богочовека, за оно што му рече један чо'ек - а он нама каза; за оно што му се од јада занебесало, а што нама рече; за оно што му се јавио Бог у Богојављењу; за све он што рече о Косоу и Метохији; за све оно што чува о човеку и о благој вести; а посебно за његов начин јављања истине! Митрополит је на крају своје беседе истакао да академику Матији Бећковићу жели да плодоноси на многаја и благаја љета!

Затим је протојереј-ставрофор Саво Јовић, главни секретар Светог Синода, прочитао одлуку Светог Синода: На предлог Његовог Високопреосвешетнства Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, мјестобљуститеља трона Патријараха српских, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве додељује г. Матији Бећковићу оредн Светог Саве II степена за осведочену љубав према Мајци Цркви.

На крају се присутнима обратио г. Матија Бећковић. У кратком али емотивно снажном слову он је истакао да се често на себе сажалио када год би помислио са колико је мало знања, а са колико много предрасуда, ушао у живот. Без својих заслуга, милошћу Невидљиве Руке, нашао сам се под јединим кровом који има српски народ да примим највреднији дар. Захваљујем се, клањам и крстим!

[Зоран]

Слава Теби Господе што си се родио!

6. јануар 2010 - 16:50

Слава Теби Господе! Опет смо дочекали светле дане Христовог рођења. Веселимо се сада и радујмо се. да би увећала наше радовање, света Црква је у ове дане одредила пост као извесну врсту ограничења. Завршавајући пост и приближавајући се празнику, ми осећамо као да излазимо на слободу. При свему томе, она никако неће да се ми само предајемо наслађивању чула и телесним задовољствима. Из старине су ови дани названи светима. Стога би требало да и наше весеље буде свето. а да се неко не би, веселећи се, заборавио, она нам је ставила у уста кратку песму у славу рођеног Христа, којом отрежњава тело и дух, указујући му на мисли достојне празника: Христос се рађа, славите... и остало.

Славите Христа, и славите га тако да се славословљем услади душа и срце, те загуши привлачност сваког небогоугодног дела и посла, које обећава неку утеху. Славити Христа не значи да треба да му састављамо дуге похвалне песме, него да, помишљајући и слушајући о Његовом рођењу, једноставно из дубине душе ускликнимо: „Слава Теби Господе што си се родио!" и то је довољно. то ће бити тиха песма срца која ће проћи небеса и доћи до самога Бога (Свети Теофан Затворник).

Свети Атанасије Велики

О ОЧОВЕЧЕЊУ БОГА ЛОГОСА - БОЖАНСТВО ХРИСТОВО

48. Ко је, дакле, и колико је велики тај Христос, Који је Својим именом и Својим присуством све магије посвуда засенио и укинуо, и Који је Сам све победио и Својим учењем испунио васељену? Нека одговоре на ово Јелини, који се много изругују, а нимало због тога не црвене!

Јер, ако је Он човек, како је онда један човек надвладао силу свих њихових богова и Својом властитом силом показао да су они ништавни? Ако Га, опет, сматрају чаробњаком, како је могуће да један чаробњак уништи сву магију и да је не подржи? Према томе, ако је Он у стању да многе чаробњаке победи, или да макар само једнога надвлада, они би с правом могли да помисле да Он све њих савладава због тога што већу вештину поседује; међутим, пошто је победу над свом магијом однео Својим Крстом и силом Свога имена, јасно је да Он није чаробњак, него Спаситељ, од Кога као од Господа беже демони које други чаробњаци призивају.

Па ко је, онда, Он? Нека то кажу Јелини, који су спремни само да се исмевају. Можда ће рећи да је и Он био демон, и да је због тога имао толику моћ. Но, ако тако кажу, онда ће доиста бити достојни подсмеха, јер их тада можемо ућуткати оним доказима које смо овде већ наводили. Јер, како може бити демон Онај Који је демоне изгонио? Ако је Он само изгонио демоне, с правом се може закључити да је ту премоћ над слабијима имао због тога што је био господар над демонима, што су Му Јудеји и говорили желећи да Га увреде; али, пошто се Његовим именом истерује и одгони безумље демона, јасно је да су Јудеји и овде у заблуди, и јасно је да Господ наш и Спаситељ Христос није, као што они мисле, никаква демонска сила. Према томе, пошто Спаситељ није само човек, нити је чаробњак, нити је какав демон, него је Својим Божанством и измишљотине песника, и опсене демона, и мудрост Јелина оповргао и засенио, јасно је, а то сви и исповедају, да је Он заиста Син Божији,[1] односно, Логос и Мудрост и Сила Очева. Због тога, дакле, Његова дела нису човечанска, него натчовечанска; а да су то уистину дела Божија, познаје се и по самом начину њиховог јављања и по томе колико су другачија од дела која људи могу учинити.

49. Јер, ко је од људи, који су икада рођени, своје тело задобио само од девице? Или који је човек икада излечио толике људске болести као што је то учинио Он Који је над свима Господ? Ко је надоместио оно што је од настанка недостојало, и учинио да прогледа онај који од рођења беше слеп? Они су начинили богом Асклепија јер се он лекаријама занимао и за телесне болести изналазио лековито биље; али, није га од земље саздавао, него га је проналазио изучавајући природу. Шта је то у поређењу са оним што је Спаситељ чинио, јер Он није ране исцељивао, него је тело пресаздао и васпоставио! Јелини се клањају Ираклису као богу зато што је савладао људе који су били као он, и зато што је помоћу лукавстава погубио дивље звери. Шта је то у поређењу са оним што је учинио Логос, Који је од људи одагнао и болести, и демоне, па и саму смрт! Они поштују Диониса, који је људе научио пијанству, а подсмевају се истинскоме Спаситељу и Господу свеколике васељене, Који нас је трезвеноумљу научио. Али, нека буде тако. Шта ли они могу рећи о осталим чудесима Његовог Божанства! Има ли тога човека чијом се смрћу Сунце помрачило, а земља се затресла? Јер, ево, све до данашњега дана људи умиру, као што су и у давнини умирали; па када се неко такво чудо са њима десило? Или, да оставим дела која је Он починио кроз Своје тело, и да поменем она која је учинио после Васкрсења Свога тела: има ли неког човека измећу свих који су икада рођени, да је његово учење надвладало сва друга учења са краја на крај земље, и да се његово штовање простире по свој земљи? Или опет, ако је, као што они веле, Христос човек, а не Бог Логос, зашто онда њихови богови не спрече да Његово штовање продре и у земље у којима се они налазе, него тај Логос долази и Својим учењем укида њихово поштовање и извргава руглу њихове опсене?

50. Постојали су пре Христа многи цареви и тирани земаљски. Помиње се у причама да је међу Халдејцима и Египћанима и Индијцима било много мудраца и чаробњака; па ко је икада мећу њима, да не кажем после смрти, него док је још живео, био у стању да целокупну земљу испуни својим учењем и да толико мноштво народа одврати од идолопоклоничке празноверице, колико је наш Спаситељ људи одвратио од идола и привукао Себи? Јелински философи су многе списе написали, и то веома уверљиво и веома умешно; па ипак, јесу ли изнели ишта што је толико велико као што је Крст Христов? Наиме, све до смрти писали су своје мудролије веома уверљиво; али, све што су за живота сматрали да има важности, били су предмети узајамних распри због којих су се они међусобно такмичили. Најнеобичније од свега је то што је Логос Божији, иако је поучавао најпростијим речима, ипак засенио велике мудраце и уништио њихово учење, и привукавши све људе Себи, испунио Своје Цркве. И чудесно је то да је Логос, тиме што је као човек сишао у смрт, укинуо мудрачке хвалоспеве о идолима. Па чија је смрт икада одагнала демоне? Или чија је смрт икада престрашила демоне, као што је Христова? Јер, тамо где се изговара име Спаситељево, сваки демон бива изагнан. Ко је људима на такав начин уклонио душевне страсти да блудници постају трезвеноумни, човекоубице више не држе мач, а они који раније беху плашљиви, сада бивају одважни? И уопште, ко је варваре и незнабошце по свим крајевима земаљским убедио да треба да се оставе безумља и да размишљају о миру, ако то не беху вера Христова и знамен Крста? И ко је други тако уверио људе у постојање бесмртности као што је то учинио Христов Крст и Његово телесно Васкрсење? Наиме, иако су у свему лагали, Јелини ипак нису били у стању да васкрсну своје идоле, јер нису ни размишљали о томе да ли је уопште могуће да после смрти тело и даље постоји. Штавише, могло би се схватити да они, размишљајући на такав начин, показују немоћ свога идолопоклонства и да су сваку силу препустили Христу, како би по њој сви могли познати да је Он Син Божији.

51. Дакле, ко је тај измећу људи који је после смрти, па чак и за живота, проповедао о девствености и који је сматрао да таква врлина човеку није немогућа? Но, Спаситељ наш и Цар свега Христос беше толико чврст у Свом учењу о девствености да су чак и млади, који још не беху пред законом пунолетни, ступали у девственост која беше изнад закона. И ко је од људи икада био у стању да обиће толика места и да посети и Скићане, и Етиопљане, и Персијанце, и Јермене, и Готе, и оне за које се говорило да су са оне стране океана, и оне који су настањивали крајеве повише Ирканије, па и Египћане и Халдејце, да би свима онима који верују у чаролије и који су преко мере празноверни и дивљачног владања, проповедао о врлини, о целомудрености и против идолопоклонства, као што је то чинио Господ свих, Сила Божија, Господ наш Исус Христос? Он није проповедао само кроз Своје ученике, него их је и Сам убеђивао да измене дивљачност свога владања и да не поштују више богове својих отаца, него да познају Њега, а кроз Њега да поштују Његовога Оца. Јер, некада раније, док су се још клањали идолима, Јелини и варвари су ратовали измећу себе и бивали сурови према својим сродницима. И нико није могао проћи ни копном ни морем а да није био мачем наоружан, јер беху непрекидне борбе мећу њима. Читав свој животни век проводили су ратујући, а мач им је био као палица за поштапање и за сваку другу помоћ. Но, иако су, као што сам већ рекао, поштовали идоле и приносили жртве демонима, они се ипак нису могли од њих ничему научити. Али, кад су приступили учењу Христовом, тада су на чудесан начин напустили суровост убиства и више нису размишљали ратнички, јер се наука Христова уистину дотакла њиховог ума; тада је за њих све постало мирно, а њихове жеље се усмерише према пријатељству.

52. Ко је, дакле, тај који је све то учинио, или ко је тај који је оне који мрзе једни друге, сјединио у миру, ако то није љубљени Син Очев, Спаситељ свега Исус Христос, Који је због Своје љубави претрпео све ради нашега спасења? Јер, одвајкада је пророковано о миру који ће Он предводити; јер Свето Писмо каже: Расковаће мачеве своје на раонике, и копља своја на српове, неће дизати мача народ на народ, нити ће се више учити боју.[2] Ово, свакако, није неистинито, јер варвари, којима је урођена осионост, и сада приносе жртве својим идолима, владају се обесно једни према другима, и ниједнога часа не могу да буду без мача; али, кад чују науку Христову, они сместа, уместо у борбу, хитају да обрађују поља, и уместо да припасују мач, они руке пружају на молитву; и уопште, уместо да војују измећу себе, они се сада наоружавају против ђавола и против демона, супротстављајући им се целомудреношћу и врлинама душе. Ово, с једне стране, говори о Божанству Спаситељевом, јер оно што људи нису могли научити од идола, то су научили од Њега; а са друге стране, ово нам јасно показује колика је немоћ и ништавност демона и идола. Знајући за своју немоћ, демони су у старини подстицали људе да ратују измећу себе како се не би, уколико престану са међусобним сукобима, окренули против самих демона. Јер, без сумње, будући да се ученици Христови не боре измећу себе, они се својим владањем и врлинским животом супротстављају демонима; њих одгоне, а ђаволу, њиховом начелнику, пркосе, тако да у младости живе целомудрено, у искушењима бивају истрајни, стрпљиво трпе болове, подносе кад их вређају, не обазиру се на лишавања; а најчудесније од свега јесте да чак и смрт презиру и постају мученици Христови.

53. Има једна чињеница која на најчудеснији начин указује на Божанство Спаситељево: наиме, да ли је икада постојао неки обичан човек, или чаробњак, или тиранин, или цар, који је сам од себе био у стању да се супротстави читавом идолопоклонству, и целокупној демонској војсци, и свакој магији и свакој јелинској мудрости који су тада владали, и који су још увек били у процвату и свакога опсењивали, и да им се успротиви и у одлучном часу устане против свих - као што је то наш Господ, истинити Логос Божији? Јер, Он је, извргавајући на невидљив начин сваку заблуду, Сам савладао све непријатеље и све људе Себи преотео, тако да они који су се идолима клањали, сада њих презиру, они који су се чаролијама дивили, сада спаљују књиге,[3] а мудраци се најрадије од свега занимају тумачењем Јеванђеља. Оне којима су се раније клањали, сада напуштају; а Христу, Коме су се распетоме ругали, сада се клањају и исповедају Га као Бога. Они које су они боговима називали, сада беже испред знака крста; распети Спаситељ се у васколикој васељени открива као Бог и као Син Божији, док оне богове којима су се клањали, сада и сами Јелини одбацују као срамне. Они који Христову науку прихватају, проводе целомудренији живот од ових. Па ако ово, и све што је овоме слично, јесте човечије дело, нека нам онда неко ко има воље покаже и неке раније сличне примере, и нека нас тиме убеди. Но, ако све ово изгледа, и заистину јесте, дело Божије, а не људско, зашто су неверници толико безбожни да не прихватају Владику, Који је све ово учинио? Са њима се збива као са оним ко по делима стварања не препознаје Бога, Који је Творац тих дела. Јер, да су по Његовој сили, која је присутна свуда у васељени, познали и Његово Божанство, схватили би да дела која је Христос кроз Своје тело остварио, нису човечанска, него да припадају Богу Логосу, Спаситељу свих и свега. Да су то знали, као што вели апостол Павле, не би Господа славе разапели.[4]

54. Према томе, као што човек који хоће да види Бога Који је невидљив по природи и Кога никако није могуће видети, може да Га позна и да Га схвати по Његовим делима, тако и човек који својим умом не види Христа, нека Га позна по делима која је Он у телу учинио; и нека испита јесу ли то дела човечанска, или дела Божија. Па ако су то дела човечија, нека се изругује; но, ако нису човечија, већ се покаже да су Божија, нека се не подсмева ономе што није за подсмех, него боље нека им се диви, зато што нам се кроз те просте ствари открило Божанство, зато што је кроз смрт свима дошла бесмртност и зато што је кроз Очовечење Логоса свима објављена Промисао и њен Давалац и Творац, Логос Божији. Јер, Он се очовечио да бисмо се ми обожили; Он се открио у телу да бисмо ми примили спознају невидљивога Оца; и Он је претрпео увреде од људи да бисмо ми наследили бесмртност. Наравно да Он тиме није претрпео никакву штету, јер Он је бестрастан и нетрулежан и Самологос и Бог. Но, Својим бестрашћем Он је одржао и спасао страдалне људе, од којих је све то и претрпео. И уопште, сва дела која је Спаситељ Својим Очовечењем остварио, толико су многобројна и велика да када би неко пожелео да их исприча, био би налик онима који посматрају морску пучину и хоће да изброје њене таласе. Наиме, као што посматрач не може својим очима обухватити све таласе јер нови и нови таласи који наилазе, превазилазе његове моћи опажања, тако и онај ко хоће да поброји сва она дела која је Христос починио боравећи у телу, не може ни да их умом обухвати; јер, иако он мисли да је сва дела узео у обзир, ипак је сувише оних која његов ум надилазе. Према томе, онај ко посматра целину, боље је да о њој ништа не говори јер ниједан део те целине не може ваљано исказати; и нека говори само о једном делу, а теби нека препусти да се дивиш целини. Јер, у сваком појединачном делу подједнако је присутно чудо, и куда год да човек усмери поглед, видеће Божанство Логоса и задивиће се.

55. Дакле, после свега што је речено, ваљало би да схватиш и да то поставиш као начело и оних ствари о којима није било речи, те да се веома дивиш томе што се после доласка Спаситељевог на земљу идолопоклонство није више развијало, него је чак и оно које је већ постојало, одумирало и лагано нестајало; ни јелинска мудрост више не напредује, него се и ова постојећа све више и више гаси; а демони више не обмањују људе својим гатањима и враџбинама, него чим се одваже да нешто предузму, бивају посрамљени крсним знаком. Укратко речено, погледај како Спаситељево учење свугде буја, а свако идолопоклонство и све што се противи вери Христовој, свакодневно одумире, немоћа и опада. Имајући то на уму, поклони се Спаситељу свих и свега, силноме Богу Логосу, а презри оно што пред Њим слаби и нестаје. Јер, као што при појави сунца тама нема више никакве моћи, него чак и тамо где је преостала, бива одагнана, тако и са божанским доласком Бога Логоса тама идолопоклонства нема више никакве моћи, а сви делови васељене бивају обасјани Христовим учењем. Као када би, на пример, у некој земљи био неки цар који се нигде не појављује, него вазда седи у своме дому, па неки непослушни поданици, користећи се његовим одсуством, прогласе себе за цареве, и сваки стане да облачи царско рухо и да се тако прерушен представља као цар пред онима који су прости - те тако људи бивају обманути царским именом; чули су, наиме, да постоји цар, али га никада нису видели јер они, наравно, не могу ступити у царске одаје. Али, када истински цар дође и покаже се, тада они преваранти његовим доласком бивају раскринкани, а људи, видевши истинскога цара, напуштају оне који их претходно беху обманули. Тако су некада и демони обмањивали људе, а ови су им указивали почасти које Богу припадају; но, када се Логос Божији јавио у телу и кад нам је објавио Оца Свога, тада је укинута и тада је престала демонска превара, а људи су, усмеравајући поглед ка истинскоме Богу, Логосу Очевом, окренули леђа идолима, и отада признају истинскога Бога. То је показатељ да Христос јесте Бог Логос и Сила Божија. Па кад престане све што је човечанско и кад остану само речи Христове, свакоме је јасно да је привремено то што је престало, а да Онај Који остаје јесте истински Јединородни Логос, Бог и Син Божији.

НАПОМЕНЕ:

Марк. 15, 39.

Ис. 2, 4

Упор.Дела. ап. 19, 19-20.

1Кор. 2, 8.

Превео С. Јакшић

Свети Григорије Палама

БОГ СЕ ПОТПУНО УПОДОБЉУЈЕ ТВОРЕВИНИ

(Беседа светог Григорија Паламе на спасоносно Рођење по телу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа)

1. Данас је празник девственог рођења, и беседа ће се неминовно узвисити саобразно величини славља и продрети у тајинство, онолико колико нам је могуће и допуштено и колико нам то дозвољава време, како бисмо и ми пројавили нешто од силе која се у њему садржи. И ви браћо, молим вас, напрегните и узвисите свој ум, као да се блиставо просветљује божанским небеским сјајем, тако да схватите најчистију светлост богопознања, јер видим да се данас небо и земља изједначују у части, да се све доње (земно) узвисује ка оностраном и бива једнако вредно као и горње (небеско) што снисходи ка њему. Ако, дакле, постоји неко небо небеса и ако постоје неке горње воде које прекривају небеса, ако постоји неко место, положај или надземаљски поредак, ипак нема ничега чудеснијег и достојнијег почасти него што су пећина и јасле, купељ и пелене Младенца, јер од свега, што је Бог створио, нема ничега што би било корисније и божанственије од Рођења Христовог, које данас празнујемо.

2. Превечни, безгранични и свемогући Логос данас се телесно рађа у пећини немајући ни уточиште, ни кров, ни дом, и као Младенац полаже се у јасле, гледа се очима, додирује рукама и повија у пелене. Овде није реч о томе да је духовно суштаство у стварању претходило суштаству какво раније није постојало, или о телу које је постало и убрзо потом било одбачено, или пак о томе да су тело и дух сједињени у једно како би образовали једно разумно живо суштаство, него о томе да су се посредством Ума (Духа) Бог и тело несливено сјединили да би образовали једну Богочовечанску ипостас што је проникла у девствену утробу у којој је и од које се, благовољењем Оца и садејствовањем Светог Духа, постао надипостасни Логос. Он се сада раздваја од утробе и рађа као Младенац, али очувавши неповређенима знамења девствености своје Мајке, бестрасно (безболно) се рађајући као што је бестрасно и зачет, будући да се Родитељка показала узвишенијом како од страсне насладе приликом зачећа, тако и од порођајних болова приликом рађања. Као што каже Исаија: Она се породи пре него што осети болове (Иса. 66; 7), она је, избегавши патњу, превечног Логоса родила по телу, и не само да је недокучиво Његово божанство, него је и начин Његовог сједињења са телом непојмљив, као што и Његово бесконачно снисхођење и божанствена и неизрецива узвишеност превазилазе сваки ум и сваку реч, будући да се Он не може упоредити са творевином. Ако и по телу погледаш на Онога Који је данас рођен од безбрачне Дјеве, опет ћеш увидети да се ни то не може упоредити јер је Он, како каже Псалмопојац, најлепши међу синовима људским (Пс. 45; 2). Он није рекао "лепши" него једноставно "најлепши", како не би поредио оне који се не могу поредити, односно обичне људи са природом која је сједињена са Богом.

3. Тога ради помаза Те, Боже, Бог Твој уљем (јелејем) радости више него причаснике (код Даничића: "другове") Твоје (Пс. 45; 7), каже у наставку Псалмопојац. Он је савршени Бог и савршени човек. Тај Бог је и помазани и Онај Који помазује, јер се каже: Помаза Те Боже, Бог Твој, јер Бог Отац помазује Логоса као Човека и помазује га савечним и јединосуштним Духом, јер управо то и јесте "јелеј радости"; због тога је Он и Бог, и Божанско Помазање, и Помазани. Ако се, дакле, Он и помазује као Човек, Он, као Бог, у себи има источник помазања. Због тога је, божанствено видевши све помазане од Бога, он (псалмопојац Давид) посматрао и указао на њих као на Његове причаснике, јер је једино Богу својствено да не буде причастан, него да други буду причасни Њему Самом и да има причаснике који се радују у Духу. Такав је, дакле, Онај што се данас рађа у убогој пећини и који је од нас прослављен као Младенац у јаслама.

4. Када је Онај Који је све из небића привео у биће, на земљи као и на небу, погледао на Своја разумна створења што су непотребно тежила нечему већем (в. Пост. 3; 5), подарио им је Самога Себе од чега нема ничега већег, ничега томе једнаког нити томе приближног, предавши Себе онима што желе да Му буду причасни, како бисмо убудуће без опасности стремили ка бољем, док смо се на почетку услед тога изложили највећој опасности, и да при том сваки од нас, тежећи да постане Бог, не само не буде кажњен, него и да достигне то што жели. Он на чудесан начин уклања повод за пад какав је постојао "од почетка", а то је била разлика у превасходству и ништавности која се запажала у живим бићима, одакле је проистекла завист и подмуклост, као и отворено или прикривено непријатељство. Не желећи да буде нижи ни од једног ангела и да се по превасходству изједначи са Творцем, началник зла је први, без иједног претходника, доживео страшан пад. Затим је, обузет завишћу и нападајући подмуклошћу, и Адама повукао на дно ада, услед исте такве жудње, учинивши тај пад тешко излечивим, тако да је ради његовог (човековог) призива био неопходан чудесни долазак Божији који се данас и извршио, док је онај једном занавек самоме себи починио неисцељив пад, али не тако што је нечему постао причастан него постајући самозло (зло само по себи) и пуноћа зла, приносећи себе онима што желе да буду причасници зла.

5. Благоволећи да данас поништи узрок гордости која погубљује Његову разумну творевину, Бог јој се (творевини) у потпуности уподобљује. Будући да је по природи и достојанству Он истоветан Самоме Себи, чини да и творевина по благодати буде самој себи истоветна и једнака по достојанству. А на који начин се све то извршава? Тако што Сами од Бога Бог Логос, неизрециво се умањивши, снисходи са Своје висине у људску крајност нераскидиво је сједињујући са Собом, миривши се и осиромашивши саобразно нама, учинивши доње (земаљско) горњим (небеским) или, боље речено, спојивши једно са другим и сједињујући божанску природу са људском и тако свима указујући на смирење као на пут што води ка горњем (небеском), постављајући данас Самога Себе као узор и људима и светим ангелима.

6. Услед тога данас и ангели задобише непоколебивост, јер на делу од Владике научише да се пут ка узвишености и уподобљавања Њему не састоји у гордости него у смирењу. Услед тога људима постаје лако да се поправе, спознајући да је смирење пут призива. Услед тога је злоначалник, будући сама гордост, постиђен и потпуно поражен, иако је раније изгледало да је постојан и да сам по себи нешто представља. Тако је чежњом за већим покорио и поразио друге, уздајући се у њихово прекомерно безумље, док данас онима, које је раније злобно обмануо, уистину личи на играчку. И сада, када се родио Христос, њега газе они што су некад били под његовим ногама, који се сада не горде као што их је овај погубитељ наговарао, него следе смирене, што им је делима показао Сам Спаситељ, и путем смирења задобијају надземаљску узвишеност.

7. Због тога се Бог, који седи на херувимима (в. Јез. 1; 25), данас налази на земљи као Младенац. Иако невидљив и за шестокриле серафиме, који не само да нису у стању да нетремице созерцавају Његову природу него ни Његов сјај и славу због чега крилима засењују очи (Ис. 6; 1), сада бива виђен чулима и открива се телесним очима, јер постаде тело. Онај, што свему поставља границе и којега ништа не ограничава, обухваћен је на брзину начињеним и малим јаслама. Онај што све садржи и све обухвата, био је повијен у мале пелене и спутан обичним повојима. Онај који поседује непресушне ризнице богатства добровољно излаже себе таквом сиромаштву да се њега није нашло места чак ни у гостионици. Због тога и улази у пећину и ту бива рођен Онај што је надвремено (безвремено), бестрасно и безначално рођен од Оца. Онај Који је исте природе као и Најузвишенији Отац није се Својим рођењем (каквог ли чуда!) само обукао у унижену природу, нити се само изложио највећем сиромаштву рађајући се у убогој пећини него је, будући још у утроби, примио и крајњу осуду какву наша природа носи још од самог почетка, убрајајући се и уписујући међу слуге (в. Лк. 2; 4-6) Онај Који је господар васцеле твари, ни на који начин не чинећи служење (ропство) нечаснијим од господарења, боље речено, показујући да су слуге часније од тадашњег господара, уколико разумеју величину благодати и бивају јој покорни. јер се онај који је тада био земаљски господар, није придружио Цару небеском, али су то учинили сви његови потчињени. Њима се није прибројао онај што је тада господарио на земљи, него Господар небески.

8. На једном месту Давид, који је богоотац због данас Рођеног од његовог рода, ускликује Богу: Руке Твоје створиле су ме и начиниле ме; уразуми ме, и научићу се заповестима Твојим (Пс.119; 73). Због чега он то каже? Зато што само Створитељ може подарити истинско сазнање. Када човек спозна и постане свестан оне части коју је наша природа примила од Бога јер ју је по Свом образу створио Својим рукама, када схвати Његово човекољубље, он ће Му притећи, послушати и научити Његове заповести. Колико ће више то учинити ако спозна, према својим могућностима, ову велику тајну нашег стварања и призива? Када је Својом руком од земље створио нашу природу и од Себе у њу удахнуо живот, Онај Који је све остало створио једном речју, дозволио јој је да се управља по сопственим помислима, јер је створена као разумна и са слободном вољом. Будући усамљена и обманута наговором лукавога, није била у стању да се одупре насртају и очува оно што јој је својствено и посрнула је према ономе, што јој је противно. Услед тога, Он Својом руком не само да је чудесно васпоставља него је и задржава, не само тако што је Сам подиже и спречава да падне, него и тако што се неизрециво облачи у њу и нераздељиво сједињује са њом тако што се од жене рађа као човек и истовремено Бог, како би узвисио ону исту природу коју је Он створио у прародитељима и примајући је од Дјеве како би створио новог човека.

9. И заиста, уколико би Он потицао од семена, онда не би био нови човек. Имајући удела у старом човеку и наслеђујући његову кривицу, не би у Себе могао примити пуноћу непропадљивог Божанства и постати извор неоскудног освећења, тако да преизобиљем силе није опрао само нечистоту прародитеља насталу услед греха, него ју је поседовао довољно и за освећење потомака. Као што за стално напајање великог града не би била довољна вода сакупљена у посудама, него је потребно да град има сопствени извор воде и у том случају никада неће бити принуђен да се због жеђи преда непријатељу, тако ни за стално освећење свих не би могао бити довољан ни човек ни свети ангео који су причасношћу задобили њима својствену благодат, него је било неопходно да твар сама у себи поседује извор како би они који му приступају и пију са њега остали непобедиви за слабости и недостатке које су се у њој (твари) укорениле. Због тога није дошао ни ангео ни човек, него Сам Господ Исус Христос и спасао нас, постајући ради нас човек остајући при том и непроменљиви Бог. Градећи сада Нови Јерусалим и подижући Себи храм од одухотвореног камења, сабирајући нас у освештану и васељенску Цркву, Он у њеном темељу, а то је Сам Христос (в. Еф. 2; 20), утврђује непресушни извор благодати. Због тога се пуноћа живота, господарска и вечнопостојећа, свемудра и свемоћна природа сједињује са оном природом која је услед непромишљености била обманута, услед немоћи била поробљена од лукавога, док је због лишености божанског живота била бачена у адске дубине, како би у њу унела мудрост, силу, слободу и безгранични живот.

10. Осврните се на непосредна знамења овог неизрецивог сједињења и корист која отуда проистиче, а затим и на она посредна. Звезда је следила мудраце и заустављала се онда када се и они зауставе, а када се они крећу, и она напредује заједно са њима, боље речено, она их сама подстиче и позива на пут као њихова предводница и путеводитељка. Она им је била путеводитељка када су се кретали, када су одмарали своја тела и она сама се заустављала и остајала на свом месту, јер би се, у случају да их напусти, узнемирили помисливши да је престала да их води, као што су се и узнемирили када се, по доласку у Јерусалим, сакрила од њих (в. Mт. 2; 2-9).

11. Зашто са она сакрила када су стигли (у Јерусалим)? Зато, да распитивања (мудраца) не би изазвало сумњу у ове гласнике Христа Који се тада родио по телу. Будући да су тражили да од Јудеја дознају где ће се, по свештеним пророштвима, родити Христос, опет им се открила божанствена звезда, поучивши и нас да не тражимо више од Јудеја оно што се налази у Закону и код Пророка него да следимо небеско учење како не бисмо отпали од вишње благодати и изливања светлости. Када су изашли одатле (из Јерусалима), звезда их је обрадовала јер се поново појавила и пошла испред њих док не дође и не стаде одозго где беше дете (Мт. 2; 9), а затим су се сви заједно поклонили земаљском и небеском Младенцу. Она је, уистину, најпре њих привела као дар за дан рождества Богу Који се родио на земљи, а захваљујући њима и Асирце, као што каже Исаија: У то ће време Израиљ бити трећи с Мисирцима и Асирцима, и биће благослов посред земље (Ис. 19; 24), што се, као што видите, управо сада збива. И заиста, поклоњење мудраца непосредно је сменило Његово бекство у Египат, којим је истерао идоле (из Египта), а након повратка одатле Он је, међу Израиљем, изабрао народ достојан старања Божијег.

12. То је, дакле, јасно наговестио Исаија. Они исти мудраци су пали на колена приносећи злато, тамјан и смирну (Мт. 2; 11) Ономе, који нам је Својом смрћу, чији символ беше смирна, подарио божански живот предизображен тамјаном, као и божанско озарење и Царство, а њега је изображавало злато принето Началнику вечне славе. Због Онога што је данас рођен, пастири и ангели чине заједнички хор, појући Му исту песму и заједничку мелодију, не зато што су ангели узели у руке пастирске фруле, него зато што су пастири били обасјани ангелском светлошћу и обрели се усред војске небеске, научивши се од ангела песми небеској или, боље речено, истовремено земаљској и небеској, јер благовесте: Слава на небесима Бо1у, и на земљи мир (Лк. 2; 14). Онај, што обитава на висини и господари небеским висинама, сада за свој престо има земљу и на њој се прославља исто онако, као што Га тамо прослављају ангели и светитељи Његови.

13. Шта је, међутим, било узрок овог заједничког славословља ангела и људи, и каква је то блага вест, многоопевана и толико радосна и за ангеле и за људе? Не бојте се, каже, јер вам ево јављам радост велику која ће бити свему народу (Лк. 2; 10). Шта је то дакле било, и каква је та васељенска радост? Послушај до краја песму благовесника и сазнаћеш, јер каже: Мир, међу људима добра воља, јер је Бог, Који се разгневио на људски род и предао га страшном проклетству, дошао у телу да би им донео Свој мир и помирио га са најузвишенијим Оцем. "Гле", каже, "није се родио нама, ангелима, јер се на земљи сада види Онај Којем ми кличемо на небесима, него вама, људима, односно, ради вас и као и ви сами роди се Спаситељ, Христос Господ, у граду Давидовом".

14. Шта, дакле, жели тај мир присаједињен Божијем благовољењу (доброј вољи). Мир, каже, међу људима добра воља. И раније су се много пута показивали примери мира према људима, јер је и Мојсеју Бог говорио... као што говори човек с пријатељем својим (2. Мојс. 33; 11), па се и Давид нашао у Његовом срцу (в. Пс. 89; 20). Он је и читавом роду јудејском подарио символе мира, будући да је због њих сишао на гору (Хорив) и обратио им се кроз огањ и помрчину (в. 5. Мојс. 4; 10-11), али не показујући благовољење, јер је благовољење сама по себи угодна, претходећа и савршена воља Божија. Савршена и претходећа воља Божија није доброчинство према одређеним људима или према једном племену, јер то није савршенство. Иако је Бог многе називао синовима, само је један био "по Његовој вољи" (Мт. 3; 17), као што је и много пута даривао Свој мир, али је само један онај мир са којим је сједињено и Његово благовољење и који се кроз оваплоћење Господа нашег Исуса Христа као савршен и непроменљив дарује сваком народу и свакоме ко га жели.

15. Тај мир, браћо, сачувајмо колико год је могуће и за саме себе јер смо га примили као наслеђе од данас рођеног нашег Спаситеља, који нам је даровао духа усиновљења, услед чега постајемо наследници Божији и санаследници Христови (в. Рим. 8; 17). Будимо, дакле, у миру са Богом, извршавајући оно што је Њему угодно (в. Филипљ. 4; 18), будући целомудрени и говорећи истину, творећи правду, истрајно и једнодушно на молитви и мољењу (Дела ап. 1; 14), певајући и појући Господу у срцу своме (Еф. 5; 19), а не само уснама. Будимо у миру и са самима собом, потчињавајући тело духу, по савести прихватајући начин живота и имајући у себи доличан и непорочан поредак помисли, јер ћемо на тај начин окончати истински унутрашњи раздор што постоји у нама. Будимо у миру и једни са другима: Подносећи један другога и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кош; као што Христос опрости вама, тако и ви (Кол. 3; 13), показујући једни према другима милосрђе које проистиче из љубави као што је и Христос, само из љубави према нама, помиловао нас и ради нас сишао к нама. На тај начин ћемо, уз Његову помоћ и благодат призвани из греховног пада и високо уздигнути врлинама, имати живљење на небесима (Филипљ. 3; 20), на основу чега са надом очекујемо ослобађање од пропадљивости (Рим. 8; 21) и наслађивање небеским и вечним добрима, као чеда небеског Оца.

16. Нека сви ми задобијемо то ослобођење и наслађивање будућим доласком и јављањем у слави Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којему доликује слава у векове. Амин.

Извор: Епархија шумадијска

[Зоран]

Божић

7. јануар 2010 - 12:40

Најрадоснији празник међу свим празницима је Божић. Тог дана оваплотио се Исус Христос и постао човек. Празнује се три дана. Први дан Божића слави се 7. јануара. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима и објављује се долазак Божића и Божићног славља.

Рођење Богомладенца је најавила звезда, којом су се руководили мудраци била је, у ствари, једна посебна појава (појавивши се, по светом Димитрију Ростовском, још на Благовести). Свети Теофилакт Охридски вели: „Када иђаху мудраци, иђаше и звезда, када они одмараше, она стајаше.“ Ниједно небеско тело се не креће из правца север-југ (правац Јерусалим-Витлејем) већ само исток-запад, стога Витлејемску звезду и не треба објашњавати природним путем, астрономијом. Долазак мудраца од истока само је доказ да су Месију очекивали сви народи, а не само Јевреји, и да је Месија дошао да спасе све људе о чему говори псалмопојац Давид, пророци Исаија и Михеј, као и апостол Павле у посланици Римљанима.

Символика рођења Богомладенца Христа на попис становништва сазваног на захтев цара, јесте да ће и Христос, Цар славе, пописати у Књигу Живота, Књигу Јагњетову, све верне поданике своје. У порти Саборне цркве Христовог Рођења налази се пећина-параклис где се чувају мошти 14.000 витлејемских младенаца које крвожедни цар Ирод поби не би ли међу њима убио и Богомладенца Христа. У Старом завету за Бога гину праведници, а у Новом завету, видимо, прво деца, али и они који су чисти срцем као деца, каже Свети владика Николај Српски.

У Витлејему је данас и црква подигнута изнад Богородичиног бунара са кога је света породица чудесно захватила воду и после Сретења Господњег кренула пут Египта. У близини Витлејема, где су пастири чули од анђела да се у граду Давидовом родио Спаситељ света, цркву је подигла царица Јелена, 326. године, посветивши је обручнику Јосифу. Преко пута је поље Воаз, на коме је цар Давид чувао своја стада као дечак, био помазан за цара од пророка Самуила, и на мегдану убио филистејског дива Голијата. На овом пољу је и старозаветни патријарх Јаков чувао своја стада. Недалеко је и манастир посвећен Светом Теодосију Великом у Јерусалимској, Јудејској пустињи, где су Мудраци са Истока преноћили три ноћи, вративши се другим путем, избегавши тако сусрет са церем Иродом у Јерусалиму.

Витлејем је данас град под палестинском управом ограђен од Јерусалима десетометарским бетонским зидом. Ипак поклоника никада више није било него сада. У Свету Земљу се не иде због географије и историје, мада и тога тамо има, већ се на света места иде због саборности Цркве православне и литургичког јединства.

Домаћин и сви укућани на Божић облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима: "Христос се роди!" и отпоздрављају: "Ваистину се роди!" Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења.

Положајник - На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајни намерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се положајник. Положајник поздрави дом Божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на огњишту, џара ватру и говори здравицу: "Колико варница, толико срећица, Колико варница толико парица (новца) Колико варница толико у тору оваца, Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница, толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај".

Положајник символички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица после тога послужи положајника, и дарује га неким прикладним поклоном. Он је човек, који на Божић, и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.

Рано ујутро на Божић после Свете Литургије, домаћица замеси тесто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља златни, сребрни или обични новчић, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен Божићни ручак. Домаћин од печенице за Божић сече најпре леву плећку, главу и део од ребара. Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Пева се божићни тропар и чита се "Оче наш". Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу.