Остале вести СПЦ-е

[Зоран]

Слава заједнице ''Земља живих'' у Брајковцу

Поводом славе заједнице ''Земља живих'' у Брајковцу, Полагања ризе Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је, уз саслуживање свештенства и монаштва, шумадијске, бачке и сремске епархије, служио Свету Архијерејску Литургију. Између осталих њему су саслуживали архимандрит манастира Ковиљ, отац Исихије и протојереј Бранко Ћурчин, један од главних трудбеника овог пројекта.

У својој беседи Преосвећени Владика је говорио о Светој Литургији, као тајни која нам открива Бога и истину овога и онога света. Он је напоменуо да хришћанин свагда служи Литургију, и када је у Цркви, али и када је у свету, чинећи добра дела.

Преосвећени нас је подсетио на речи светих отаца које нам благовесте, да кога нема на овој земаљској Литургији, њега неће бити ни на оној вечној, небеској. Човекова прва мисао када започиње нови дан треба да буде мисао о Богу, и прва реч треба да буде реч о Богу. Такође нас је подсетио на молитву Светог Григорија Паламе, које кажу, ''Господе просветли моју таму'', и нашој потреби да се са њом идентификујемо, како би знали којим путем да ходимо и на који начин истински да живимо. Да би то остварили потребне су нам две ствари, а то су вера и труд, рекао је Владика.

На крају је нагласио да уколико останемо на Христу као чокоту нећемо усахнути, а ако ли себе од Њега одвојимо, осушићемо се и род нећемо донети. У Светој Литургији Преосвећени је пререзао и славски колач домаћину славе, у лику осамнаест момака, који се тренутно лече у овој заједници, честитао им славу и похвалио њихов труд и подвиг.

Након Свете Литургије штићеници су за све присутне припремили трпезу љубави у којој је поздравно слово одржао отац Бранко Ћурчин, захваљујући се најпре Владици Јовану што духовно и материјално подржава овај пројекат, и у исто време апелујући на државу, на Цркву Божију у другим епархијама и друштво у целини да се више посвете овом великом проблему и пошасти која је у великој мери заразила и отровала наше друштво тј. нашу децу, за коју ћемо сви ми дати одговор пред Богом.

[Solomon Kane]

Одбачена тужба новинара Јована Јањића

16. јул 2010 - 13:20

Први основни суд у Београду на главном претресу под председништвом судије г. Владана Стефановића, дана 16. јула 2010. године у 10,45 часова, одбацио је као неосновану кривичну тужбу приватног тужиоца г. Јована Јањића, новинара НИН-а, против бившег уредника Информативне службе Српске Православне Цркве Високопречасног протојереја мр Гаја Гајића.

Г. Jањић је кривичну тужбу поднео 5. септембра 2008. године због наводне увреде изнесене у тексту објављеном на званичној интернет презентацији СПЦ под насловом НИН-ово "јеванђеље" по Јовану Јањићу.

[suza]

Саопштење за јавност Епископа аустралијско-новозеландског Г. Иринеја

8. јул 2010 - 12:00

Епископ Српске Православне Цркве у Аустралији и Новом Зеланду Г. Иринеј, поводом покушаја да се Амбасада БиХ у Канбери злоупотреби при обележавању сећања на жртве Сребренице 10. јула 2010. године, упутио је отворено писмо:

1. Председнику Савета министара БиХ господину Николи Шпирићу;

2. Трочланом председништву БиХ; и

3. Српском члану Председништва БиХ господину Небојши Радмановићу.

Писмо је следеће садржине:

ПОШТОВАНА ГОСПОДО,

У име грађана Босне и Херцеговине, односно Републике Српске, који су верници Српске правосалавне цркве у Аустралији обраћамо вам се по питању организације „Вијеће БиХ организација у Аустралији".

Најновија, као и безброј претходних, дешавања поново показују да се фаворизовује само један народ Босне и Херцеговине који претендује на то да само за себе узме пуну државотворност. Управо је ово разлог нашег обраћања јер у поменутом случају у питању је ниподаштавање не само улоге и уставне конститутивности него и присуства других народа у БиХ при чему смо као духовни пастир Срба у Аустралији позвани да штитимо њихове интересе.

Недавна дешавања око организовања обележавања 10. јула тј. сећања на трагичне догађаје у Сребреници о томе сведоче на најбољи начин.

С тим у вези желимо дати подршку свим факторима како у БиХ тако и у иностранству који се труде да очувају равноправност свих конститутивних народа у поменутој држави. Представљање става једне етничке групе или чак једне организације (као што је нпр. Вијеће БиХ у Аустралији) као става државе, једног народа или свих народа у БиХ је недопустиво. Такав чин представља грубо кршење свих демократских принципа који су прихваћени у целом цивилизованом свету као и самог Устава БиХ, а директно угрожава егзистенцију Српског народа.

Верујемо да неће доћи до злоупотребе званичних институција БиХ у корист само једне организације, као ни до ниподаштавања улоге и конститутивности осталих народа.

Примите најсрдачнији израз нашег поштовања,

+ИРИНЕЈ

Епископ аустралијско-новозеландски

jel episkop nosi kao katolicki  svestenici odijelo ili nisam jos  vidjela nigdje ovako obucenog episkopa

[Милан Меденица :)]

откуд је ово одело сузо, зар не видиш да је мантија у питању?

[suza]

откуд је ово одело сузо, зар не видиш да је мантија у питању?

dobro nisam se sjetila  dase mantija kaze pa sam odijelo napisala ,oko vrata  ima kao kod katolickih svestenika 

[Зоран]

Владика Јован: Црква – радионица која преображава

19. јул 2010 - 9:03

О пројекту „Земља живих", који има за циљ помоћ оболелима од болести зависност, о улози и значају Цркве у животу савременог човека за Светигору говори Епископ шумадијски Г. Јован

Светигора: Ваше Преосвештенство, драги владико Јоване, благодаримо што сте се одазвали на позив да одговорите на наша питања. Реците нам, да ли стижете да читате наш часопис и какво је Ваше мишљење о њему?

Вл. Јован: О вашем часопису заиста могу да кажем све најбоље. У њему има дивних и поучних текстова, лепих проповеди, збивања и догађаја који су везани конкретно за Митрополију црногорско-приморску, али не само за Митрополију, него и уопште за Цркву Христову. Слободно могу рећи да часопис Светигора може бити узор и за друге епархијске часописе у нашој Цркви. Искористио бих ову прилику и да вам честитам двадесетогодишњицу Ваше издавачке делатности.

Светигора: Ваше Преосвештенство реците нам нешто о пројекту „Земља живих". Како сте дошли на идеју да се укључите у тај пројекат?

Вл. Јован: Задатак Христове Цркве у овом свету је да се бави људима, да људима понуди спасење, да би људи схватили да једино у Цркви и кроз Цркву могу наћи спасење, а када се људи спасавају у Цркви онда мењају и своје навике. Тада почињу да размишљају о вредности живота, онда другачије и схватају живот, схватају га као дар Божији. За Цркву нема изгубљеног човека, јер Христос није дошао ради праведника него ради грешника и ту се најбоље види та светост Христове Цркве која у себи сабира и праведнике и грешнике. Ту најбоље можемо да видимо како је Црква права радионица која преображава и која може да преобрази и највећег грешника у светитеља. Српска Црква је забринута због критичне ситуације која је настала у нашој отаџбини и Црква као богочовечански организам не може и не сме да остане нема на све изазове који су данас присутни у друштву. Међу људима, посебно међу младим светом, дошло је до духовног, а самим тим и до моралног пада. У свим сегментима живота дошло је до урушавања система вредности, до својеврсне апостасије и све је више оних који су упали у понор наркоманије, алкохолизма и других порока. Будући да је Српска Црква увек била уз народ она је дужна да притекне у помоћ људима који су скренули са пута спасења, јер једино Црква тј. Христос у Цркви, Христос у Светој Литургији онима који су у зачараном кругу наркомније може помоћи да из њега изађу. Када човек почне да пропада, када не бди над собом, када не контролише ни своје мисли, ни своје речи, ни своја дела он се налази у егзистенцијалном понору, а Црква је та сила која таквом човеку може пружити руку спасења. Данас када је код нас дошло пада наталитета, до беле куге, до убистава, до самоубистава и када томе додамо пошаст наркоманије, онда видимо да је стање алармантно и за Цркву и за државу. Ни држава ни Црква, не кажем да нису ништа, али нису учинили довољно озбиљан корак да се тим ојађеним људима помогне. Због те критичне ситуације и све већег броја младих који су у проблему наркоманије ми смо као Епархија одлучили да дамо нешто од себе како би смо помогли онима које је овај грех довео до понора. Лично мислим да је наркоманија духовна болест јер она наступа код оних у којима очигледно има недостатка Духа вере и у налету неке егзистенцијалне кризе човек бива приморан да на погрешан начин стиче блаженства. Рекао бих да је наркоманија у ствари погрешан начин тражења Бога. Ту смо ми у Цркви да им укажемо на прави начин и пут. То нас је и мотивисало да оснујемо заједницу у Брајковцу уз помоћ свештенства, добрих и стручних људи. Тиме смо желели да покажемо да они нису усамљени у свом проблему.

Светигора: Од када је у Вашој епархији заживео овај пројекат и на који начин функционише живот у заједници?

Вл. Јован: Не бих да помињемо проблеме које смо у почетку имали са отварањем заједнице, јер по речима Св. ап. Павла хришћанин увек треба да буде окренут будућности. Ја сам и тада говорио да ако Богу буде ово дело угодно оно ће постати и опстати. Тако је и било - заједница је заживела априла 2008. године. Живот у заједници функционише управо као прави живот у заједници са Богом, једних са другима у молитви, раду, реду и дисциплини. Није било лако за Цркву да прихвати људе који су били од свих одбачени и спремни на све. Одлазећи у Заједницу и пратећи њихова лица примећујем да временом постају нови, преображени људи. У почетку код њих нема радости, а касније им се чак и физиономија мења. Оно што је за те људе најкорисније и најзначајније јесте њихово учешће у литургијском животу, свакодневно читање Еванђеља и Псалтира, одлазак на шетајућу бројаницу, вођење дневника, као и свакодневне „поделе" које имају за циљ да зависнике који су по правилу затворени научи да своје мисли и осећања јавно искажу и потраже помоћ.

Светигора: Да ли Црква данас заиста може да помогне младим људима да се избаве од болести зависности? Да ли је код Вас било већ неких конкретних резултата?

Вл. Јован: Узимамо да је потребно да штићеник проведе најмање две године у Заједници и да тада добије благослов за излазак. Они који су сачекали благослов су у главном добро, готово сви раде, живе литургијским животом у својим парохијама, јер ко са благословом и послушањем прилази светињи њега светиња лечи и спасава. Остао ми је упечатљив разговор са једним од штићеника који требао са благословом да изађе из заједнице. На моје питање шта ће радити када изађе, одговорио је да се у породицу враћа са радошћу и са зебњом. Са радошћу јер га деца сада називају оцем, а са страхом да га не опомену на претходни живот, када је и од њих крао да бих набавио дрогу. Радост је за Српску Цркву да постоје овакве здраве заједнице. У Заједници ти млади људи постају прави домаћини, градитељи, а не рушитељи. Они улажу труд, а онда им у помоћ притиче благодат Божија.

Светигора: Какве, по Вашем мишљењу, социјалне активности Православна Црква треба да обавља и колико су оне значајне данас за мисију Цркве у свету, а са друге стране, који су и колики њени ресурси?

Вл. Јован: Црква мора да буде будна за све изазове свога народа. Она мора да реагује на недостатке добра. Ресурси Цркве су благодат Божија и Свете тајне. Вечне вредности су у Цркви и те вредности морамо стицати. Црква мора да познаје свест и стање данашњег човека да би му дала адекватан лек. Без Христа не можемо постати истински људи и праве личности.

Светигора: Из црквених медија видимо да је почео са радом и епархијски радио „Свети Јован Златоусти", каква је Ваша оцена досадашњег рада?

Вл. Јован: Као што сам рекао и на отварању радија, медији не могу да чине чуда и не могу бити једино средство за мисију Цркве. Као и сва остала технолошка достигнућа и медији су добри када се употребљавају на добро и на корист човека. Лош аспект употребе медија је отуђење које стварају код људи као и чињеница да људи све мање читају, па се самим тим и недовољно образују.

Светигора: За крај, какву поруку можете дати младим људима као носиоцима будућег времена?

Вл. Јован: Црква и Христос су вечно млади. Христос је извор младости и ко живи у Цркви бива вечно млад. У Цркви треба користити и богато искуство старијих, те Црква позива на заједницу као извор Истине. Омладина је данас у великој опасности јер нема ауторитета у васпитавању и одрастању. Они тако сами себи постају ауторитети. Можемо са радошћу да констатујемо да је у Српској Цркви настало буђење и да нам се данас причешћује више младих него старијих људи. Живели смо у времену изопачених вредности и за то време човек је био гладан и жедан, сада млади човек има потребу да попуни ту празнину. Младима ћемо најбоље помоћи ако прво себе осветимо и просветимо.

На крају бих додао да, видевши радост која је присутна у нашој Заједници, смело позивам сваки град у својој Епархији да оснива овакве заједнице. Ми се радујемо кад некоме помогнемо да се исправи. Криза не може бити изговор јер добро увек нађе начин. Желео бих да се овом приликом захвалим локаној самоуправи у Лазаревцу, ПД РБ Колубара, локалном становништву, лекарима и мојим свештеницима у Лазаревцу и свима осталима који нам помажу. Дужни смо једни друге да исправљамо и помажемо.

Разговор водио протосинђел Кирило Бојовић

1: У Заједници ти млади људи постају прави домаћини, градитељи, а не рушитељи. Они улажу труд, а онда им у помоћ притиче благодат Божија.

2: Црква мора да буде будна за све изазове свога народа. Она мора да реагује на недостатке добра. Ресурси Цркве су благодат Божија и Свете тајне.

[Милан Меденица :)]

откуд је ово одело сузо, зар не видиш да је мантија у питању?

dobro nisam se sjetila  dase mantija kaze pa sam odijelo napisala ,oko vrata  ima kao kod katolickih svestenika  

сузо, друго је оковратник који носе католици, а друго је оковратник кошуље коју владика носи испод мантије. надам се да ће после ове доње сличице католичког оковратника да буде очигледније. као што видиш католички свештеник носи одело и кошуљу, а доле носи и панталоне, тако да се то може сматрати оделом.

претпостављам одакле ти такве идеје, пошто га за свашта оптужују па и за то ношење католичког оковратника, па те молим да се не храниш таквим недоличним нецрквеним и неправославним форумима или причама јер човека смућују и гаде.

[Зоран]

Епископ Атанасије (Јевтић): Косара и Џулија – лажа и паралажа

Епископ др Атанасије (Јевтић), умировљени захумско-херцеговачки

Косара и Џулија – лажа и паралажа /pdf/

http://www.spc.rs/files/u5/2011/12/riGavrilovic__1_ep_atanasije__ispravljeno_2_.pdf

[Зоран]

Патријарх Иринеј у западноморавском крају

Лепо и надасве богоугодно је било у суботу и недељу, 17. и 18. јула 2010. године,  у западноморавском крају, где је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио Свету Литургију, освештао цркву, парохијски дом и посетио неколико манастира и цркава и на најлепши начин провео време са својим народом.

Најпре је у суботу у селу Станци освештана црква посвећена Св. великомученици Недељи, и у наставку је служена Света Архијерејска Литургија.

У недељу у селу Крвавица цело село је са цвећем дочекало свог духовног вођу испред порте цркве посвећене Св. великомученици Марини. После Свете Архијерејске Литургије освештан је парохијски дом. Оба дана је на Литургији Његовој Светости салуживао велики број свештеника и ђакона уз појање хора Свети кнез Лазар. На Литургији и прослави у оба села, био је градоначелник Крушевца г. Десимир Павловић са својим сарадницима.

За показани труд у изградњи цркве и парохијског дома многи мештани оба села су добили грамате и захвалнице. После Богослужења је следио програм у коме су деца и млади у живописним српским ношњама извели најлепша народна кола. У оба села домаћини су се потрудили да заједничке трпезе љубави буду праве домаћинске. Било је и лепе песме и садржајног разговора. А онда, срдачан испраћај, када су сви хтели да узму благослов и да се сликају са својим Патријархом. И велика жеља да им Патријарх опет дође.

На путу за Ниш, Патријарх је посетио цркву посвећену Св. Николају Мириклијском у Коморанима, у чијој се порти налази најстарија школа у Србији изграђена 1824.год. и где се гради веома лепа камена ограда око порте са столетним дрвећем. Затим је Патријарх посетио цркву посвећену Св. Прокопију са посебно лепо уређеном портом у селу Јасика и прегледао радове на уређењу парохијског дома. Онда је следила посета дивном манастиру Покрова Пресвете Богородице у Ђунису, где је Патријарх благословио радове око поновног поплочавања стаза око манастира.

И на крају, манастир Св. Роман, где се на извору Свете воде граде велика лепа чесма и прилази са степеницама. Патријарх је претходна два дана био на коначишту у манастиру Наупаре посвећеном Св. архиђакону Стефану, задужбини Светог деспота Стефана Лазаревића, где је као и увек, у миру и тишини лепоте овог здања, провео време у молитви и одмору. Било је дивно видети и чути како Патријарх на бденију служеном уочи недеље пева за певницом и тако помаже игуману оцу Дамаскину.

Његова Светост је у ова два дана изговорио неколико беседа. Уз благодарења Господу и исказане захвалности народу, посебно су две теме имале значај - једна о важности рађања деце и друга о нашем Косову.

Свјатјејши је посебно нагласио једну од првих Божјих заповести - '' Идите, множите се и напуните земљу'' , и тиме истакао рађање деце као највећу важност за +Српски род и очување Православне вере. Уједно је истакао и погубност убијања нерођене деце, као супротност воље Божије. Патријарх је позвао родитеље да рађају децу и да тако буду сарадници Божји, јер нема ништа лепше ни значајније него бити следбеник Господа у доношењу на свет новога живота; нема ништа лепше од породица са више деце, то је право богатство и снага народа.

О Косову, о Светој српској земљи, Патријарх је рекао да светски поредак праве моћници који немају праведности према малим народима, који немају праву демократију, и чије одлуке нису реалне. Али, без обзира како они буду одлучили за Косово, ми га никада нећемо дати, и увек ће бити у нашим срцима. Тамо су наше светиње још из доба Немањића, најлепше творевине наше културе, наши корени. И ако сачувамо корене, сачуваћемо народ. Гром удари и поломи гране и уништи лишће, али корени остају, и из њих опет никне дрво. Наш народ је много пута живео у тешким временима, али је успео да сачува своје корене, свој идентитет.

Само тако можемо да опстанемо и у ери глобализације светског друштва, само ако сачувамо своје корене, своју веру, свој идентитет. Свјатјејши је истакао и речи блажено упокојеног Патријарха Германа: ''Ми као народ морамо да опростимо злодела, али никако не смемо да заборавимо, јер ако заборавимо, онда ће се зло поновити.'' Зато никако не смемо да заборавимо многа стратишта на којима је Српски народ пострадао и на почетку и на крају прошлога века, и за која се нико од починилаца злодела није извинио. Можда смо ми и заборавили Јасеновац, Јадовно, Сајмиште, и многа друга стратишта, па нам се зло вратило. Али нада и вера у Господа да ће нам помоћи и увек треба да су присутне у срцима нашим, и тако нас Он неће оставити.

ЦО Крушевац

[suza]

откуд је ово одело сузо, зар не видиш да је мантија у питању?

dobro nisam se sjetila  dase mantija kaze pa sam odijelo napisala ,oko vrata  ima kao kod katolickih svestenika  

сузо, друго је оковратник који носе католици, а друго је оковратник кошуље коју владика носи испод мантије. надам се да ће после ове доње сличице католичког оковратника да буде очигледније. као што видиш католички свештеник носи одело и кошуљу, а доле носи и панталоне, тако да се то може сматрати оделом.

претпостављам одакле ти такве идеје, пошто га за свашта оптужују па и за то ношење католичког оковратника, па те молим да се не храниш таквим недоличним нецрквеним и неправославним форумима или причама јер човека смућују и гаде.

medo fala za vrijeme i sliku ,nemoj da uzmas tako  preozibljno kad nest napisem  ,nisam optuzila  vec negdje slicno a nisam bas ni zagledala tako , nije to propast svijeta odma ,nemislim da  bi me spasilo i spasava tako nesto sta svestenici nose i kako koji  ciji

[Милан Меденица :)]

праштај, није ми била намера да звучим строго prst ka dole

[suza]

праштај, није ми била намера да звучим строго

nema sta da oprastam ali ti oprosti sto tako bubam cesto

[Зоран]

Мало уздарје - одговор на нападе Владике Атанасија

23. јул 2010 - 0:01

„Проповедај реч,

настој у добро време и у невреме,

покарај, запрети, умоли

са сваким сношењем и учењем"

(II Тим. 4, 2).

Овај богонадахнути и богомудри савет светог апостола Павла, упућен његовом ученику Тимотеју, епископ др Атанасије (Јевтић) схватио је на себи својствен начин, као и многа друга места из богонадахнутих књига Светога Писма и делâ светих Отаца Цркве Свете Православне. Он заиста не пропушта прилику да „у време и у невреме" нападне, извређа, оклевета, облати... свакога онога ко беспоговорно не усвоји његов начин мишљења, делања и живљења у Цркви Бога Живога, ко не пристане да му се по свему усличи, да буде његова „слика и прилика", поготову ако је још и његов „брат".

Зар се то није „опет и много пута" (паки и многажди) очигледно показало у последњих неколико година, а посебно у последњих неколико месеци? Тај човек (иако пре једанаест година умировљен) добио је (од кога ли?) невероватну снагу и ревност да се, попут Дон Кихота, бори са ветрењачама које сâм гради, руши и поново саграђује. Иако је успео - уз помоћ још неке браће, монтираног процеса, неодржаног суда - да Нас осуди и лиши поверене нам Епархије рашко-призренске, да својом логосношћу од оца Симеона (Виловског) изгради демоноподобног монструма, да стрпа у затвор Предрага Суботичког који тамо чами шест месеци, то му није било довољно. Очекујући да се питање изручења о. Симеона реши на највишем државном суду Грчке, Ареопагу, владика Атанасије је половином јуна обиграо целу Свету Гору и пола Грчке достављајући обилно свима своје „доказе" о злоделима и манипулацијама Симеона Виловског. Тада се прославио својим интервјуом на Ромфеи који је пренет и на (сада) званичном сајту Епархије рашко-призренске. Будући да је на то добио адекватан одговор од о. Симеона, такође на Ромфеи, нећемо се тиме овде бавити, иако не би било без значаја и за нашу црквену јавност да се та преписка појави у интегралном виду.

Беше то показана ревност „у добро време", али не беше довољно. Врховни суд Грчке, Ареопаг, на своме заседању 6. јула ове, 2010. године, одлучи да о. Симеона не изручи правосудним органима Србије. Зашто? Видеће се из њиховог званичног саопштења које ће се ових дана појавити. Оно што се већ зна, то је тако одлучено због тога што правосудни органи Србије уз захтев за изручење о. Симеона нису доставили ни један једини доказ о кривицама које му се приписују. Зашто Београд није доставио те доказе? Очигледно зато што их није имао. Таква одлука грчког суда баца ново светло на цео случај Епархије рашко-призренске.

Но, владика Атанасије то негира и проналази „стварне" разлоге ослобађања оца Симеона. Он дословно вели: „Он је (о. Симеон) ослобођен захваљујући опет и много пута лажном сведочењу владике Артемија". То рече и остаде жив, али ни то ничим не доказа, као ни мноштво других клевета, лажи, инсинуација које је изговорио и написао на Наш рачун. А шта је све у стању тај „брат" да смисли, створи, искомбинује, тешко је набројати у једном кратком осврту. Ипак, ко има прилике, нека нађе, опет на званичном сајту Епархије рашко-призренске, његов најновији објављени богословски трактат: „Криво (=неправославно) схватање Ц р к в е  и  с п а с е њ а у теорији и пракси епископа Артемија и групе монаха, његових ученика", па ће му многе ствари постати јасне.

Немамо ни жеље ни могућности да детаљније анализирамо све шта нам је тамо прикачено и пришивено, „опет и много пута", без икаквих доказа, сем умишљених и измишљених конструкција у глави владике Атанасија. Примера ради, он пише: „Артемије тврди да он сада није више епископ својим монасима, али да им и даље јесте духовник, ‚духовни отац'. Ову тезу он развија нашироко - притом доста дрско - у својим јавним иступима, отвореним писмима и сличним текстовима", а да не наведе ни један једини пример из тог „обиља текстова" који би поткрепили ту његову тезу. Нешто слично Ареопагу.

О квалификацијама и блаћењу тих јадних монаха и монахиња који кренуше из својих манастира, у којима су провели и по двадесет и више година, не због медених колача него притиснути огромном количином „љубави" која се на њих излива од стране првог и другог администратора Епархије рашко-призренске шта уопште казати? Ко то не види? Ко то не осећа? Наравно да у тексту владике Атанасија главни и једини кривац за све те „беспоретке" у Српској Православној Цркви, па и за покретање монахâ, јесте нико други до владика Артемије. Крив је и што је „Артемије сâм, лично и искључиво, монашио" своје монахе. То ми је, ваљда, и највећи грех. Да би то „доказао", наводи пример апостола Павла, који, како и Атанасије (овде) правилно закључује, „спасење своди на Христа и зато не проповеда себе него Њега, Распетога и Васкрслога, Њега Који је Љубав и Који духовном љубављу ствара, конституише, Цркву Своју као Заједницу Љубави". Таквим описом рада светог апостола Павла као да жели да истакне и „докаже" да је Артемије, уместо Христа, Распетога и Васкрслога, ваљда прoповедао себе!?

Таквих конструкција је сијасет у ових четрнаест страница текста владике Атанасија. Па још, шта ми све не приписује иако су то ноторне лажи: „Владика Артемије је поделио своју паству..., па и своје монаштво", наравно опет (као и много пута) без икаквих доказа. Чак злурадо очекује „да види какав ће раздор и поделу Артемије створити у Сремској епархији" и пророчки додаје: „Јер он тамо неће мировати." А као доказ наводи гласине: „Јер се већ чуло да су његови приврженици купили кућу близу манастира Шишатовца", питајући се забринуто: „Којим ли новцем?"

О поређењу Артемија и артемијеваца, њихове групе и групашења, са грчким старокалендарцима, блискости Артемија са старокалендарцем Кипријаном, „са којим је Артемије иначе одржавао својеврсне односе и то се знало у Грчкој, а знали смо и ми у Србији", било је повремено говора и у протеклом периоду. Будући да једино Артемије није ништа знао о тим „својеврсним односима", било би добро да је Атанасије и то поткрепио бар једним доказом, како би бар та небулоза, колико-толико, била уверљива.

Тврдећи, између осталог, да Артемије, који нема своје Епархије, не може имати ни своје „духовне деце", поготову у другим епископијама, њега живо интересује „шта ли Артемију исповедају његова ,духовна деца' кад и даље бунтују против црквеног реда и поретка..." Будући да то не може знати, нити му ја, као духовник, смем то открити, он закључује да „њихово недавно Отворено писмо администратору Епархије рашко-призренске, митрополиту Амфилохију, најбоље потврђује какви су плодови Артемијевог ,духовништва' над таквим монасима", јер „они немају ни слово м од монашког образа и завета".

У својој знатижељи Атанасије се и даље пита: „Шта представљају групе и групице артемијеваца?...." и самоуверено закључује: „Осим знак да Артемије већ ствара еклисиолошки раскол". Јер, он (Артемије), „уствари гази и пориче и свете каноне и Свето Предање и ствара, без љубави и зајeдништва, нове, неправославне, нецрквене, неканонске, нелитургијске теорије о некој имагинарној, виртуелној еклисиологији, па, самим тим, и о некој новој сотириологији..." Будући да ни овде не наводи никакве доказе или цитате који потврђују постојање те Наше „теорије", остаје само да се закључи да то све постоји само у глави аутора, који прави конструкције, уистину „имагинарне", против којих се онда ватрено бори, истичући себе за новог Дон Кихота.

И тако даље, и тако редом. Грех до греха, безакоње до безакоња, и владика Атанасије је насликао духовни и морални лик епископа Артемија, који поред свега што му је учињено још се усуђује да „сматра да му је учињена неправда", па се пита (иако је уверен да није), чак и да је тако, „зашто радије не поднесе неправду, Христа ради, него дели народ Божји и цепа нешивену Ризу Христову"? Да ли је и овде потребан неки коментар?

На крају, захвалан сам владици Атанасију што ме братски подсећа на дивне текстове светитеља Божјих Игњатија Богоносца, Иринеја Лионског и, посебно, светог Јована Златоуста, који саветује своју сабраћу епископе: „...Али немојте потписивати моју осуду, јер ништа не знам на себи што је достојно свргнућа". Ја, пак, будући свестан својих грехова и мана, не усуђујем се поредити себе са тим светитељима Божјим, иако бих поруку светог Златоуста могао и Ја упутити својој браћи архијерејима.

Оно што радује јесте молитва на крају текста владике Атанасија, ако је искрена, где он у своје грехе, за које моли милост од Бога, убраја и ово своје писаније.

+ АРТЕМИЈЕ,

умировљени епископ рашко-призренски

[Зоран]

Службено и уједно лично писмо Епископа бачког Иринеја Епископу умировљеном рашко-призренском Артемију

23. јул 2010 - 0:11

ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Бр. 23

22. јул 2010.

у Београду

Његовом Преосвештенству

умировљеном Епископу рашко-призренском

господину др Артемију

Манастир Шишатовац

Предмет: захтев да Информативна служба Српске Православне Цркве објави текст Мало уздарје: одговор на нападе епископа Атанасија

Ваше Преосвештенство,

Јуче, 21. јула, у Информативну службу Српске Православне Цркве приспео је, електронском поштом, Ваш текст Мало уздарје: одговор на нападе епископа Атанасија, уз Ваш пропратни акт, којим, позивајући се на Закон о медијима и на морално начело да се чује и друга страна, молите да Информативна служба Српске Православне Цркве објави Ваш гореспоменути текст.

Иако Вам је знано, Преосвештени брате и саслужитељу, да је потписник ових редака у Светом Синоду одговоран за рад Информативне службе, Ви свој допис нисте упутили истоме него сте га доставили безлично, Информативној служби као установи, те остаје нејасно зашто у свом кратком пропратном акту употребљавате личну заменицу Ви и присвојну заменицу Ваш (са великим почетним словом) када немате у виду конкретног личносног адресата него установу. Нећу Вам одговорити по начелу реципроцитета - ни безлично, ни преко Вашега јерођакона Дамјана, ни преко неког од уредникâ или сарадникâ Информативне службе - него лично и непосредно, поштујући основни протоколарни ред и, више од тога, дужни однос према епископском чину и достојанству, при чему никаквог значаја нема то да ли је неко епархијски, викарни, умировљени или чак титуларни епископ.

Још нешто занимљиво и индикативно уочио сам у оних шест редова који чине Ваш пропратни допис. Ви, наиме, пишете: „Молимо Вас да на Вашем званичном сајту објавите..." (подвлачење моје). Ако је у питању мој или наш званични сајт, значи ли то да он није и Ваш званични сајт? Јер, морам да Вас подсетим на то да је Информативна служба установа наше свете помесне Цркве као целине и да њоме руководи Свети Синод, несумњиво саборни јерархијски орган. Уколико, дакле, споменути наш сајт није аутоматски и Ваш, поставља се питање Вашега схватања саборности Цркве, које Ваш и мој брат, владика Атанасије, уствари третира као један од главних проблема Ваше еклисиологије, а на који не налазим одговора у Вашој реплици на његова „писања".

Али Ваш пропратни акт није за мене главна тешкоћа. Вашу омиљену антитезу ви и ми налазим кудикамо израженијом у самом тексту Вашег „малог уздарја" брату Атанасију. Притом се, колико видим, под ви подразумевају Сабор и Синод, - што ће рећи Српска Православна Црква, оприсутњена, историјски и егзистенцијално конкретизована преко Сабора и Синода, - а под ми се подразумева Ваша личност окружена Вашом духовном децом и присталицама, овенчана ореолом наводног страдалништва, изгнаништва, невиних жртава, катакомбника и томе сличних виртуелних својстава.

Не улазим овде у питање шта је главни разлог за познату нам одлуку атинског Ареопага. Једно је сигурно: главни разлог за њу није, како Ви сматрате, одсуство доказâ или неспособно правосуђе Србије, чију ажурност у овом случају иначе немам намеру да браним. Ово не тврдим на основу било каквих или било чијих саопштења него на основу личног увида у текст службеног образложења саме одлуке Ареопага. На основу тог увида, међутим, уверио сам се да Ваше сведочење јесте било један од главних разлога за такву одлуку - не кажем главни или једини разлог, али свакако један од најважнијих, а притом се овде, из обзира према Вама, не изјашњавам о степену његове истинитости или лажности, иако бих могао, будући да сам непосредно, текстуално, упознат са главнином његовог садржаја.

О Вашем осећању за саборну природу Цркве Православне много говори и чињеница да Ви и даље - упорно као и свих претходних година - једноставно не признајете оне саборске одлуке које нису у сагласју са Вашим схватањима, тежњама или очекивањима. Тако, у овој Вашој реплици, Ви, сасвим неприкривено, стављате до знања нашој укупној јавности да у самој ствари не признајете одлуку Великог црквеног суда којом је Ваш бивши протосинђел, секретар и први сарадник лишен свештеномонашког чина и одлучен од црквене заједнице. Подсећам Вас успут и на то да сте покушали - кришом од Синода, а и насупрот духу и слову светих канона и позитивног законодавства Српске Цркве - да тог човека истовремено произведете и за клирика друге помесне Цркве и за свог архијерејског заменика, што представља акробацију без преседана у историји наше Цркве и школски пример анархистичког понашања у Цркви. Пошто, дакле, не признајете ни одлуку Великог црквеног суда ни одлуку Сабора, Ви истога, у свом тексту, сваки пут без устезања означавате као оца Симеона. При свему томе, за Вас је ирелевантна и чињеница да је пресуду Виловском за његове вапијуће канонске преступе и финансијске малверзације изрекао, једнодушно и једногласно, наш Свети Архијерејски Сабор још 2006. године, а да је Велики црквени суд заправо само спровео ту одлуку, и то са потпуном процедуралном коректношћу и после претходно спроведеног поступка у равни епархијског црквеног суда. Следствено, ни Ви ни он не можете по овој ствари апеловати на Сабор, као што се потајно узалуд надате, јер је Сабор већ изразио своју вољу, а не верујем да ћете се одлучити за апелацију цариградском патријарху или, поготову, римском папи. Уосталом, изволите уколико тако нешто сматрате целисходним и упутним!

Даље, одлука Сабора архијерејâ наше Цркве о Вама путем тајног гласања донета је, сетите се, на предлог неколицине браће архијереја, - који су наступили као ваши заштитници премда су се и сами у ранијим приликама итекако жалили на Ваше упаде у њихове епархије и подбуњивање народа против њих (најтипичнији пример: Канада), - а противно мишљењу и ставу Његове Светости Патријарха, Вама по дефиницији сумњивог Синода и многих других архијереја, међу њима, дабоме, и онога који, по Вама, „сâм гради, руши и поново саграђује", извесне људе проглашава за демоноподобне монструме, неке друге успева да „стрпа у затвор", покушава да утиче на одлуку Ареопага тако што сву Свету Гору и пола Грчке замајава својим несувислим причама, и тако даље, и томе слично, све пак са једним циљем, својим животним циљем - да гони Вас, Вашег бившег секретара и Вашу духовну децу... Још напомињем да сте за тајно гласање били и Ви лично, свакако у нади (неоснованој, како се показало) или у уверењу (погрешном, како се испоставило) да је већина за Вас и за Вашу концепцију саборности Цркве и односâ у њој, као и да ће тајност гласања дефинитивно окренути на Вашу страну све оне који се устручавају да лицем у лице противрече Патријарху или, не дао Бог, да се нађу на удару оштрог језика онога који је у Вашем Малом уздарју означен као „брат", а не као брат. Укратко, тражили сте - добили сте. Па ипак, - као да сте све ово заборавили или као да смо сви све ово заборавили, - Ви у свом „Одговору на нападе епископа Атанасија" хладнокрвно, незазорно, без страха Божјег и најминималнијег стида људског, расправу на Сабору и саборску одлуку о Вама чашћавате квалификацијама попут „монтираног процеса" и „неодржаног суда".

Хтели Ви то да признате или не хтели, Ви, брате Артемије, себе и своје саборце у Вашој „борби за веру" стављате изнад Сабора, а у коначној анализи - не признајете саборну природу наше Цркве и канонске структуре које из такве њене природе природно происходе. У том погледу, Ваша „духовна деца", слепо Вам одани приврженици и поклоници, Вашу теорију доследно и непогрешиво оваплоћују у својој пракси. С тим у вези, потписујем сваку реч из следећег размишљања владике Атанасија, исказаног у његовом приватном писму мени које добих пре десет минута: „Какав је црквено-канонски статус (они не воле израз еклисиолошки) монаха одбеглих из Епархије рашко-призренске? Артемију су надлежни Патријарх и епископ сремски. А њима „у егзилу"(како воле да се хвастају)? Ако је то Артемије, онда имамо прави црквени раскол. А имамо га, нажалост, са њима, и са њим који их као такве подржава, јер они не признају ниједног епископа на чијем су терену настањени. Ето, то је та имагинарна, виртуелна еклисиологија о којој сам писао..."

Таква еклисиологија, не само имагинарна него и тоталитарна, препознатива по уздизању једног епископа у раван која је изнад Сабора, довела је, нажалост, читаву хришћанску васељену до најтрагичнијег расцепа у историји хришћанства, расцепа још неисцељеног и, убеђен сам, неисцељивог без верности свих саборној еклисиологији првих векова, у којој нико, па ни Први у Сабору, није изнад Сабора, односно изнад Цркве. Анонимац који се крије иза човекопоклоничке, нарцисоидне и сујесловне самоознаке „један од Лазаревих", уместо реалне и истините један од Артемијевих, оптужује нашега заједничкога брата (не „брата"), владику Атанасија, за „криптокатоличку теологију", али мени се чини да оптужбу није упутио на праву адресу. Притом, узгред буди речено, ни наш брат ни ја никад нисмо минимизирали - а некмоли порицали - неприкосновеност епископа у својству главе месне Цркве „на месту Христовом и као слика Христова" (подсећам Вас да сам управо ја говорио у Сабору да епископ није чиновник Синода, па ни Сабора, што сте Ви потом често понављали) него смо увек заступали, и у овој ствари, начело богочовечанске равнотеже, хармоније и узајамности, у духу халкидонског догмата и 34. правила светих апостола.

Једном речју, и овај Ваш текст сведочи о томе да сте Ви - свесно, бојим се, а не несвесно - инспиратор, идеолог и апологет еклисиолошког анархизма и канонског нихилизма људи које сматрате колатералном штетом Ваше личности и невиним жртвама, принуђеним (!) на „избеглиштво" и „катакомбе" (при чему не заборавише да са собом из манастирâ понесу у „егзил" и „катакомбе" новац који је манастирима, а не њима, послала „издајничка" власт „Тадићевог режима" и да на више возила, не баш најјефтинијих, са собом повезу још понешто из Грачанице, Црне Реке и других светиња), односно, по Вама, „тих јадних монаха и монахиња који кренуше из својих манастира..., притиснути огромном количином ͵љубавиʹ која се на њих излива од стране првог и другог администратора..." Аферим, Владико! Аферим за духовност, за трезвеност, за истинољубивост и - на крају, али не и напослетку - за братољубље!

Иначе, преко тезâ брата Атанасија или, ако хоћете, његових алармантних оптужби на рачун Ваших еклисиолошких и сотириолошких идеја Ви прелазите мање-више лежерно, малʹтене овлаш и успутно, замењујући контрааргументацију - или бар разговетно артикулисане антитезе - етикетама и дисквалификацијама: владика Атанасије, тврдите, прича „небулозе", оптужује „без икаквих доказа, сем умишљених и измишљених конструкција", а и „не пропушта прилику да нападне, извређа, оклевета, облати..." Са моје стране, опет и много пута (паки и многажди; Ваш најсвежији омиљени израз): аферим, Владико, брате Артемије! И овде сам сагласан, апсолутно сагласан, са констатацијом брата Атанасија - из његовог, већ навођеног, данашњег писма мени - о Вашем методу у вођењу дијалога-монолога: „Владика Артемије заобилази тему, избегава да се суочи са стварношћу, са истином Цркве."

Носећи и сносећи одговорност за рад Информативне службе Српске Православне Цркве, не могу и нећу дозволити да и она постане један од форума за презентацију или, не дај Боже, популаризацију Ваших доктрина (ако у нашој Цркви има новотаријâ и „новотараца", код Вас и око Вас их ваља тражити), доктринâ

- о супердуховништву;

- о неизгладивом (све до Страшнога суда и после њега!) карактеру монашких завета, нарочито оних сто пута у животној пракси погажених и одбачених једнако добровољно као што су некада дати;

- о надепархијској и надепископалној „духовној јурисдикцији" апсолутизованог, безмало обоготвореног „духовног оца" („један од Лазаревих" отворено изјављује: Артемије је за нас Христос, а други се моли за грешног митрополита-администратора да га Господ помилује молитвама светог великомученика Артемија);

- о праву да се оквири сопствене надлежности прошире на сву васељену и на све помесне Цркве, од Русије до Грчке и од Канаде до Аустралије;

- о..., о..., о...

Нарочито, међутим, не могу и нећу дозволити да Информативна служба постане још један терен за бесконачно фразирање и патолошко иживљавање скрибоманâ из круга Ваших, „Лазаревих" - нажалост, не и Лазаревих - следбеника. Јер, они уместо истински богословских текстова - какви, свиђали се коме или не свиђали, јесу текстови нашега брата (не „брата"), владике Атанасија - нуде читалачкој публици час сладуњаво-кењкаве, лажно преподобне и привидно „со умиљенијем" интониране, уопштеним позивањем на Свето Предање, на свете Оце и свете Саборе и на све могуће духовне ауторитете преобилно снабдевене, а изнутра бесадржајне и по правилу нецрквене тираде час, опет, примитивне, неотесане, опскурне, грубијанске, неприкривено острашћене, крајње нетолерантне и арогантне, у екстремним случајевима сасвим простачке и непристојне изливе самоуверености, бахатости, високоумља и још понечег „јеже не појетсја в соборје", при чему уз њихова вештачки кићена „плетенија словес" и „словоизлијанија", код наше браће Јелина позната и као логодиареја, иду, барабар, и монструозне, светогрдне карикатуре са ликовима Патријарха српског, чланова Синода и других архијереја, а уз употребу разних имена, укључујући и име Сатанасије. Све то нека је на част бешчасним ауторима! (Још једна - надам се, последња за ову прилику - примедба у загради: иако „паки и многажди" умољаван од Синода и од „многе браће", Ви се од овог феномена никада, ниједном речју, нисте оградили нити сте своје несмирене „послушнике" икад опоменули да не чине то што чине.)

Све наведено - а поготову све ненаведено - било би, по мени, довољно да одбијем Ваш захтев да Информативна служба објави Ваше Мало уздарје, како сами насловисте свој одговор „на нападе епископа Атанасија". Али једино зато што сте епископ Цркве Христове, па, самим тим, не само наследник светих апостола него, као предстојатељ свете Евхаристије и светих Тајни, и наследник Самога Христа Богочовека, Јединог Доброг Пастира, Вечног Архијереја Цркве и Епископа душа наших; што сте ми, упркос свим разликама у мишљењу и у вредновању мисије Цркве у нашем историјском тренутку, брат у Христу и што још увек нисте прекорачили Рубикон раскола, мада сте крочили на његову обалу, ипак ћу дати налог да Информативна служба објави Ваш текст. Наравно, притом ћу се и ја, поучен Вашим примером, позвати на морално начело да се чује и друга страна, изворно Audiatur et altera pars, па ћу своје сараднике замолити да на сајт ставе, после Вашег текста, и овај мој коментар, који, ако ћете ми веровати, није нимало недобронамеран и небратољубив у односу на Вашу личност.

Кад већ обојица наводимо латинске изреке, дозволите ми да закључим још једном таквом изреком: Dixi et salvavi animam meam (рекох и спасох душу своју; преводим је ради наших читалаца, а не ради Вас, јер је Ви бесумње разумете), уз завршно искрено, нимало злобно или иронично питање, које нам обојици може зазвучати као однекуд познато, а није му неопходан превод:

Quo vadis, frater Artemie?

Ваш у Христу брат (не „брат")

Епископ бачки Ирине

[Милан Меденица :)]

Боже, колико остатак СПЦ треба да научи од Митрополије