Borba sa iskusenjima - izazov samospoznaje i preumljenja

[Зорица екс Милева]

И то што кажеш 

[Andre Williams]

Ja inace imam panicne napade od letos, i duuugo dugo odlagala odlazak u crkvu zbog njih. I kako zivim u deluSrbije gde se mnogo prica o magiji i jednom prilikom mi je receno da mi je napravljeno svasta nesto i naravno da nisam htela da idem da mi oni to "skidaju" ja se uplasim i odem u crkvu. Bila je vecernja sluzba ja mislim, od ulaska u crkvu su meni lile suze, pocela da jecam, brisem suze i gledam samo da me ne primeti neko... Prilazim svesteniku noge klecaju, ali kad sam izasla osecala se kao nikad u zivotu. Na ispovest sam otisla uplasena i plasila se kako i sta da ispovedim al ispostavilo se da nisam nista pricala ja vec samo svestenik, tad mi je pao kamen sa srca ali eto sad se osecam kao da se nisam ispovedila  t4431

Do pricesca nisam imala panicne napade u crkvi, bas sam se lepo osecala a eto posle pricesca cesto imam napade, pokusavam da izdrzim i ne izadjem i uspevala sam... Poslednji put povela malu sestricu i kako smo usle tako je mene uhvatio panicni toliko jak da sam morala da izadjem a nju ostavila unutra. Sedela sam na klupu ispred crkve i plakala. I sad opet imam strah da idem... 

Сад се сетих како ме је смиривао друг (сада је монах) кад сам имао своје страхове. Говорио ми је тада само о великој љубави Божијој према нама. Да је Господ ту крај мене...  и то ми је пуно значило.

[anajrim]

Ja inace imam panicne napade od letos, i duuugo dugo odlagala odlazak u crkvu zbog njih. I kako zivim u deluSrbije gde se mnogo prica o magiji i jednom prilikom mi je receno da mi je napravljeno svasta nesto i naravno da nisam htela da idem da mi oni to "skidaju" ja se uplasim i odem u crkvu. Bila je vecernja sluzba ja mislim, od ulaska u crkvu su meni lile suze, pocela da jecam, brisem suze i gledam samo da me ne primeti neko... Prilazim svesteniku noge klecaju, ali kad sam izasla osecala se kao nikad u zivotu. Na ispovest sam otisla uplasena i plasila se kako i sta da ispovedim al ispostavilo se da nisam nista pricala ja vec samo svestenik, tad mi je pao kamen sa srca ali eto sad se osecam kao da se nisam ispovedila  :229229229:

Do pricesca nisam imala panicne napade u crkvi, bas sam se lepo osecala a eto posle pricesca cesto imam napade, pokusavam da izdrzim i ne izadjem i uspevala sam... Poslednji put povela malu sestricu i kako smo usle tako je mene uhvatio panicni toliko jak da sam morala da izadjem a nju ostavila unutra. Sedela sam na klupu ispred crkve i plakala. I sad opet imam strah da idem...  :229229229:

...maio draga,a da mozda pocnes da razmisljas malo ovako...sva ta iskusenja su od demona,a kad znamo od koga su onda nam se lakse i boriti...mene sama pomisao na tako nesto cini jacom,kazem sebi-ja sam Hristova,ne mozete mi nista ...i vec tad mi je lakse kad imam tako neko iskusenje...i obavezno da se molis pred samo izlaganje nekoj situaciji,ali i da se potrudis da Mu vjerujes...i da se malo potrudis da vise zavolis Hrista,sve misli okreci NJemu,trudi se da manje negativno razmisljas...i pomalo izgovaraj Isusovu molitvu,meni licno ona bas daje snagu...grlim :229229229:

[malaMaia]

Hvala vam puuuuno na odgovorima, bas znace  0110_hahaha

I ja razmisljam tako, to su iskusenja i ne mogu mi nista... i molitvom oteram sve. Ali eto poslednji put mi je bilo bas bas tesko. Veceras otisla i malo mi u pocetku bila frka al posle ok. Ali redovno stojim pored stuba i cim krene napad ja rukom pipnem stub kao da ce on da mi pomogne

Jos jednom hvala svima  ekstra

[Ленка*]

E, сестрице драге и сви остали :group111: и ја сам вам у истом ''сосу'' Кад одем сама на Литургију и није толико страшно. Зевам и ја pospan, мало ми буде мука, мало боле ноге, падају ми свакакве глупости на памет и одвраћају ми мисли од молитве, дрхтим пред сваку исповест до те мере да ми буде лоше (а прву нећу никад да заборавим winter), мало ме нервира жена иза мене која не пева већ крешти мени на уво stadaradim...  Све се то преброди. Али кад поведем наше двогодишње чедо 1500_baby t1007 (понекад и мужа  d13qw7qišaimaba)... Е то су муке. Од чега зависи незнам , али она по некад престоји мирно целу Литургију, без проблема се причести, сама приђе, а нафору увек тражи још... Ма прави анђео. Сви около нам се диве а од мене нико срећнији t4431 А понекад УЖАС. Почевши од отимања јер неће ни да уђе у Цркву, драња за време Литургије ''досадно ми је, мама!'', трчкарања около bliss jeeee, па до одбијања Причешћа до те мере да УРЛИЧЕ! Са свим овим уопште незнам како да се изборим, јер сам и сама преслаба. Падам у искушења и бесна излазим из Цркве са њом (као послидњи пут кад смо ишле заједно, бесно сам је зграбила и изјурила напоље crvenilo), љутим се на њу, нервирају ме прекорни погледи људи около који само што не кажу ''шта си довела то дерле да нам смета овде!'', па и оних који ме сажаљиво гледају док њихова деца мирно ''трепкају'' поред њих... Па једни ми кажу дете ''има нешто'' .mislise. (а што исто то нема кад је добра), други ми кажу немој ни да је доводиш, шта ће она ту, мала је .mislise, трећи кажу (међу њима и наш свештеник) само буди упорна... Све ме ово збуњује, јер као што рекох, још увек сам слаба и лако паднем па у тим ситуацијама избесним и на себе, и на њу и на све около crvenilo А онда дођем кући па се исплачем кад схватим шта радим crvenilo

[JESSY]

дрга моје...велико је олакшање и утеха када знате да нисте саме у својим искушењима ...нисте саме у смислу да је са вама увек а и ваше остале сестре у Христу...а такође да нисте једине којима се све то дешава...

[anajrim]

Ja inace imam panicne napade od letos, i duuugo dugo odlagala odlazak u crkvu zbog njih. I kako zivim u deluSrbije gde se mnogo prica o magiji i jednom prilikom mi je receno da mi je napravljeno svasta nesto i naravno da nisam htela da idem da mi oni to "skidaju" ja se uplasim i odem u crkvu. Bila je vecernja sluzba ja mislim, od ulaska u crkvu su meni lile suze, pocela da jecam, brisem suze i gledam samo da me ne primeti neko... Prilazim svesteniku noge klecaju, ali kad sam izasla osecala se kao nikad u zivotu. Na ispovest sam otisla uplasena i plasila se kako i sta da ispovedim al ispostavilo se da nisam nista pricala ja vec samo svestenik, tad mi je pao kamen sa srca ali eto sad se osecam kao da se nisam ispovedila 

Do pricesca nisam imala panicne napade u crkvi, bas sam se lepo osecala a eto posle pricesca cesto imam napade, pokusavam da izdrzim i ne izadjem i uspevala sam... Poslednji put povela malu sestricu i kako smo usle tako je mene uhvatio panicni toliko jak da sam morala da izadjem a nju ostavila unutra. Sedela sam na klupu ispred crkve i plakala. I sad opet imam strah da idem... 

...maio znas sta ja jos mislim...da Bog nekako najvise voli da mi nekako treparimo za Njega,i da ceznemo za NJim,tako da mislim da je NJemu draza ta tvoja zelja da budes u Crkvi,pa i ako ne mozes da odes,a zelis-da je to onda Njemu drago,i jos draze od toga da ja npr. prestojim svu Liturgiju,a u mislima nisam s NJim...inace,da,to je bas moje veliko iskusenje,nikako da saberem svoju paznju,ne mogu da se koncentrisem,pa se pomalo borim Isusovom molitvom...eto

[SANJA]

Malopre sam čitala nešto iz Svetog pisma i naišla na nešto zanimljivo u Pavlovoj poslanici Rimljanima 5:3,4

"I ne samo to, nego se hvalimo i nevoljama, znajući da nevolja daje postojanost, a postojanost iskustvo, a iskustvo nadanje."

Po ovome ispada da se naša ličnost kali putem nevolja i kao rezultat toga ili otpadamo ili ostajemo postojani u veri. Kroz iskustvo nevolja i iskušenja dolazimo do nade (večni život) koja hrani našu veru i čini nas jakim Isusovim vojnicima. Ovo mi je bilo baš zanimljivo, pa rekoh, da otvorim temu da čujem vaša mišljenja. Da li ste se kroz iskušenja kalili i jačali i da li su te nevolje uticale na to da postanete bolja osoba- strpljivija, mudrija, sa puno više ljubavi...? Da li smo mi glina u rukama Velikog Lončara koji nas kroz probleme i iskušenja oblikuje u bolje ljude, to jest, da li iskušenja služe u tu svrhu ili možda neku drugu? t4431

[Milan Nikolic]

Исправно закључујеш.

[Srdjan Kotur]

Kupim ti ja tako farmerke. Zadovoljan. Ali treba da se skrate. Odem kod krojačice koja mi kaže da "vraća originalni porub". Vratim se posle dva dana da pokupim farmerke kad ono... nije to baš kako sam zamislio. I iznerviram se. I prećutim. Žena je skratila farmerke i nešto lepila tu ali to nije to. Btw, uzela 400 dindži.

Da li ja samo preterujem ili imam prava da mi bude pružena usluga kakva treba da bude pružena? Ili ...?

[Oglo]

neću žvaku hoću kusur .mislise.

[Divad]

Malopre sam čitala nešto iz Svetog pisma i naišla na nešto zanimljivo u Pavlovoj poslanici Rimljanima 5:3,4

"I ne samo to, nego se hvalimo i nevoljama, znajući da nevolja daje postojanost, a postojanost iskustvo, a iskustvo nadanje."

Po ovome ispada da se naša ličnost kali putem nevolja i kao rezultat toga ili otpadamo ili ostajemo postojani u veri. Kroz iskustvo nevolja i iskušenja dolazimo do nade (večni život) koja hrani našu veru i čini nas jakim Isusovim vojnicima. Ovo mi je bilo baš zanimljivo, pa rekoh, da otvorim temu da čujem vaša mišljenja. Da li ste se kroz iskušenja kalili i jačali i da li su te nevolje uticale na to da postanete bolja osoba- strpljivija, mudrija, sa puno više ljubavi...? Da li smo mi glina u rukama Velikog Lončara koji nas kroz probleme i iskušenja oblikuje u bolje ljude, to jest, da li iskušenja služe u tu svrhu ili možda neku drugu? bliss jeeee

.mislise. 4chsmu1Да апсолутно је тачно,у искушењу ми одлучујемо да ли ћемо стати уз Христа или ђавола.И тиме градимо свој однос са Богом.Искушења никада нису изнад нашег духовног степена.

[Дијана.]

Koliko smo svi slicnog dozivjeli! Prvo jedno vrijeme duugo nisam isla u crkvu, osjecala sam se krivom, ali se nisam sjetila ljekara, i tad kad bih rijetko odlazila bilo mi je lose, od te potisnute krivice i sledstvenog straha! Pa kad sam se osvijestila konacno, i krenula u preumljenje, dugo sam samo postila i isla u crkvu ali se nisam pricescivala (ooo, na sta je sve spreman nep. da nas od Case Zivota udalji, "'nije mu mrzak ni post, ni drugi podvizi", to sam na svojoj kozi osjetila); pa prva ispovijest nakon duuugih godina i oprostaj i Bozija milost, to je bilo velicanstveno i jedno vrijeme sam bila u zanosu, i naravno, upala u prelest (valjda, ako sam shvatila pojam). Tad mi je dosla pomisao da sam se nedostojno pricestila (a nisam, 'i krv i znoj i suze', mada kako mi je svestenik objasnio svi smo mi uvijek nedostojni ali ne treba da odstupamo vec da se trudimo), i uzasan strah i tahikardija od tog straha (jer imam tu organsku slabost), i ja sam ovaj put znala o cemu se radi i dalje dolazila uporno u crkvu ali s ocekivanjem straha i naravno da se pojavljivao. Bilo je trenutaka kad sam se bojala da cu dobiti infarkt, ali sam vise tvrdoglavo nego hrabro stajala i mislila ''ako i infarkt, nek bude na liturgiji i na molitvi". Kako sam se toga rijesila? Molitvom pojacanom i kuci, a tada u hramu, osim naravno Isusove molitve koja je najjace oruzje, drzala sam se rukom za krstic na grudima (slamka), i govorila dio iz molitve Casnom Krstu "koji silom raspetoga na tebi Gospoda Isusa Hrista odgonis demone" i isjecak iz Andjelske molitve "ne daj mjesta zlom demonu da ovlada mnome pomocu nasilja ovog smrtnog tijela", i Bogorodici... nekad i prigodne stihove iz Psalama kojih bih se u datom momentu sjetila. U Velikom postu je to nestalo kao rukom odneseno  bleh , onda opet zanos, pa onda ocajanje, pa jos jedno iskusenje, ali misleno samo, opet sam znala da me samo kusa u postu... SAMO HRABRO, NISTA NAM NE MOZE, SAMO HOCE DA SE ODVOJIMO OD LJUBAVI HRISTOVE, ALI NASA SLOBODNA VOLJA JE JACA  prstgore ali i to je po blagodati koja se da na nasu cvrstu nakanu

[мирођија]

E, сестрице драге и сви остали 0110_hahaha и ја сам вам у истом ''сосу'' Кад одем сама на Литургију и није толико страшно. Зевам и ја pospan, мало ми буде мука, мало боле ноге, падају ми свакакве глупости на памет и одвраћају ми мисли од молитве, дрхтим пред сваку исповест до те мере да ми буде лоше (а прву нећу никад да заборавим winter), мало ме нервира жена иза мене која не пева већ крешти мени на уво 0110_hahaha...  Све се то преброди. Али кад поведем наше двогодишње чедо 1500_baby t1007 (понекад и мужа  bleh)... Е то су муке. Од чега зависи незнам , али она по некад престоји мирно целу Литургију, без проблема се причести, сама приђе, а нафору увек тражи још... Ма прави анђео. Сви около нам се диве а од мене нико срећнији t4431 А понекад УЖАС. Почевши од отимања јер неће ни да уђе у Цркву, драња за време Литургије ''досадно ми је, мама!'', трчкарања около prstgore, па до одбијања Причешћа до те мере да УРЛИЧЕ! Са свим овим уопште незнам како да се изборим, јер сам и сама преслаба. Падам у искушења и бесна излазим из Цркве са њом (као послидњи пут кад смо ишле заједно, бесно сам је зграбила и изјурила напоље crvenilo), љутим се на њу, нервирају ме прекорни погледи људи около који само што не кажу ''шта си довела то дерле да нам смета овде!'', па и оних који ме сажаљиво гледају док њихова деца мирно ''трепкају'' поред њих... Па једни ми кажу дете ''има нешто'' 0110_hahaha (а што исто то нема кад је добра), други ми кажу немој ни да је доводиш, шта ће она ту, мала је .mislise, трећи кажу (међу њима и наш свештеник) само буди упорна... Све ме ово збуњује, јер као што рекох, још увек сам слаба и лако паднем па у тим ситуацијама избесним и на себе, и на њу и на све около crvenilo А онда дођем кући па се исплачем :cheesy2: кад схватим шта радим crvenilo

          Мало  сам  ''поранила са коментаром'', али заиста треба бити упоран са децом, а и собом.Понашање

деце у цркви не би требало нимало да нам смета. Па то су чељад и анђеоске душице, хвала Богу када су ту. Па само су деца, свакодневно расту, буквално се њихова телашца увећавају, а и поред тога прихватају

Господа и свет око себе, отвореним и срећним очима.

          Па шта што су понекад кењкави, поспани, желели би напоље, да се играју, пажњу им заокупљају

неки звукови или  светлост споља. Нека су живи и здрави.

          Само напред.Ко ужива на литургији, све му је лепо и људско. prstgore

[Иван Недић]

Медо, изињавам се, али мислим да треба бити веома уздржан са коментарима и судовима попут: "То је највероватније ђавоиманост..."