Не, ово није хришћанство

[cloudking]

Iskreno verujem da u citavoj srbiji postoji cak pet hriscana koji pravoslavlje razumeju i shvataju na aleksandrov nacin... ( da ateiste uopste i ne pominjemo sad)

[Александар Милојков]

Ово нас сада води полако до једног веома важног питања: КОЈИ ЈЕ РАЗЛОГ ХРИСТОВОГ ОВАПЛОЋЕЊА?

Онај горњи клип показује схватање које је превладало у западном хришћанству, а преко њега је остало и у многим псевдохришћанским сектама, које су произишле из Пртостантизма (јер, Протестанти су се одвојили од РК, а ове мање верске заједнице од Протестаната, отуда та идентична нит схавтања овог конкретног питања). Како они то разуемевају? Видите, они разумевају да је човек на почетку био бесмртан, савршен и да је онда сагрешио (прича о јабуци). Тај Адамов преступ се схвата потпуно јуридички, кроз категорије правде и праведности. Ниси послушао врховни ауторитет, који си био дужан да слушаш, јер те је створио и дао ти све лепоте које имаш, зато заслужујеш казну. Бог је добар, али те он МОРА казнити јер је праведан. Замислите, Бог нешто МОРА... Паде ми на памет, ако сте гледали, онај цртаћ из серијала "Библијске приче", о Адаму и Еви (има на јутјубу, погледајте). Она сцена када су њих двоје појели јабуку, па сад Бог критикује, а они јадни плачу, суза сузу стиже, говоре "опрости Боже, нећемо никада више", а Бог одговара у стилу "не могу ништа да учиним". Видите, то је управо та западна теологија, то схватање првородног греха кроз идеје правде и кроз јуридику (Рим, право, иде са тим, зар не?) Човек у је, дакле, праведно одузета бесмртност, по овом схватању. Сетих се и Светог Августина, који је суштински утицао на креирање западне теолошке мисли. У једном свом делу, "О слободи воље", када разматра ово питање Пада и кад после размишља: зашто и ми умиремо због Адамовог преступа? Видите како тешко питање, ако се Пад схвати јуридички. Заиста, што сам ја крив, зашто сносим последице због нечијег прекршаја? Ако мој отац оде на робију, што морам и ја због његовог преступа? Ову ће вам нелогичност, рецимо, и атеисти данас навести. Ако овако схватимо грех, онда су атеисти потпуно у праву. Но, Свети Августин је ипак достетљив, па успева да нађе некакав одговор у тим категоријама правде и праведности. Он каже (парафразирам): Ако је Адам скривио Богу и због тога праведно испашта, онда не би било праведно да рађа људе боље од себе. Дакле, опет и опет, јуридика. Овакво схватање проблема смри и греха, неминовно води у схватање Цркве као "тврђаве морала", као оне која врши морални светоназор над светом. Јер, спасење од смрти се задобија добрим владањем, будући да смо га лошим владањем изгубили. Ако обратите пажњу на РКЦ, на Папу и његова прогласе вернима, онда ћете ту углавном видети само морал, учење о моралу. Папа говори о презервативима, о хомосексуалцима, о предбрачним односима, о вантелесној оплодњи, о разним другим ЕТИЧКИМ питањима. Тако, бити хришћанин значи владати се у складу са тим принципима. Нажалост, ни Православље није у потпуности имуно на овакво схватање Цркве. Чак, има православаца који су по овом питању "већи актолици од Папе". И зашто су им Цркве све празније? Па зато што морал можеш учити где хоћеш. Чак можеш да бираш који ти се од многих моралних система више допада. Шта ће ти Црква да би био добар? То можеш и ван ње бити. Ово је сурово тачно.

Да видимо сада како се схвата Христово оваплоћење. Наставак следи.

[Александар Милојков]

Ево два схватања Тајне Христа, двојице Отаца:

"Да човек није сагрешио, Христос се не би оваплотио."

Свети Августин

"И да човек није сагрешио, Христос би се опет јавио."

Свети Максим Исповедник

Видите, потпуно супротне тврдње. Ова мисао Светог Августина је нешто што карактериши поменуто схватање западних хришћана (јуридика, морал). По овом схватању, да је човек успе да буде добар, Бог га не би кажњавао и онда не би било разлога за Христовим оваплоћењем. Врхунац оваквог јуридичког схватања налазимо у учењу чувено Анселма Кентрберијског (Кентрберијски бискуп, живео 1033-1109, познат и у историји философије), у његовом Прослогиону. Наиме, Анселмо то овако објашњава. Људски грех и неправда су се јако умножили. Толико су се умножили да дотадашњи начин оправдања кроз приношење жртава, нити било шта што је човек мога да учини, нису могли да искупе човека од казне. Упоредите оово учење са оним детаљем из горњег клип, где су грех и оправдање представљени са оном вагом где на једном тасу стоји sin (=грех) а на другој врећа са доларима. Када је грех толико отежао, уместо "долара" на тас плаћања морало је да се стави нешто друго, много вредније. Тако то говори и Анселмо. На тај тас морао је да се стави сам Син Божији, као плата, као праведно намирење увређене Божије правде. Дакле, догађај Христа јесте опет јуридички схваћен. Отуда, да смо били "добри", он не би ни долазио. Како смо постали толика морална олош и како више никаквим својим делом нисмо богли да дамо сатисфакцију за Божију праведност, морао је неко много већи од нас да то учини. Отуда је код РК и осталих западних хришћана, акценат на Великом Петку, на страдању. Јер, првенствено се у рој димензији догађаја Христа види избављење света - Христос кроз страдање намирује увређену Божију правду. Сетите се само Гибсоновог филма "Страдање Исусово". Васкрсењем се тај филм бави неких петнаестак секунди, а све остало је страдање.

да видимо сада зашто Свети Максим тврди да би се Христос оваплотио и да Адам није сагрешио. Па то управо значи да је Христово оваплоћење смисао због којег је свет створен. То је она божанска воља, онај Почетак који је Адам оставио, да се човек и свет сједине са Богом и да тако постоје вечно (оно што сам писао горе, на почетку). То јединство створеног и нествореног се управо дешава у оваплоћењу Сина Божијег, јер Бог постаје човек - Богочовек: две природе у једној личности (халкидонски догмат). Христос као Богочовек, будући да је у вечној заједници са Оцем, сада као оваплоћен у ту заједнису уноси и све нас, целу творевину, која постоји возгављена у његовој личности. Човек и свет постоје као Син Божији, тачније, јесу Син Божији. На тај начин се дешава поменута Тајна обожења. Свети Оци то овако кажу: "Бог је постао човек, да би човек постао Бог." Даље, следи наставак, али сутра. Лака вам ноћ.

[uros]

Уф ал си га искидао брате Ацо, свака част prst ka gore

По мени нема ништа горе од банализације хришћанства где се, као по правилу, увек улази у тоталну јерес, у антипод хришћанства. Интересантно како се то _увек_ деси када је изван Цркве. Али када се то деси "унутар" Цркве онда је то катастрофа.

[Јанко]

Iskreno verujem da u citavoj srbiji postoji cak pet hriscana koji pravoslavlje razumeju i shvataju na aleksandrov nacin... ( da ateiste uopste i ne pominjemo sad)

Да не аминујем испод сваког Александровог поста овде једно велико

Ја, за разлику од Мултиверса, искрено верујем да има у Србији много више од пет хришћана који овако схватају православље, али их можда има пет који на правом месту, на прави начин и у право време то умеју другима рећи и објаснити. Знање није довољно имати, већ га треба и применити и знати предати другом. Катихизис пар екселанс. 1000000001010

[Пеђа974]

Честитам Александру на труду.Помоћи ће новосрпским Хришћанима сигурно.

Покојни Момо Капор рече једном приликом " Данас клинце можеш да убедиш у све - ако је на Енглеском "

[Александар Милојков]

Наставићу, чим ми време дозволи. Има ту још пуно тога да се каже.

[sqny]

Hvala Aleksandru na objasnjenjima 1000000001010

[игорсима]

Прочитао сам све што си до сад написао, разумео колико сам разумео па имам пар питања:

2. Првородни грех нема никакве везе са моралношћу, нити какве везе са јуридиком. Првородни грех је промашај циља, смисла због којег су човек и свет створени.

У чему се састоји тај првородни грех. Смисао због којег су створени човек и свет сам донекле разумео али нисам разумео у чему се састоји промашај.

4. Смрт није Божија казна већ природно стање човека и света. Свет постоји као самодовољан, самообјашњив, ослоњен на себе самога, на своју створену природу (тако су људи одлучили да га схвате и такав су му смисао дали). Зато је свет смртан - јер је створен и остао је на тим својим природним категоријама јер није ушао у заједницу са Нествореним.

Значи, смрт је природна ствар.

Али, многи у православној Цркви тврде супротно. Ево чак и на овом форуму:

https://www.pouke.org/forum/topic/15038-poreklo-vere/page__view__findpost__p__504275

Smrt je apsolutno strana pojava zivotu

Имају чак и православне књиге са насловом: "Господ није створио смрт" и тако даље...

http://www.scribd.com/doc/29022398/%D0%93%D0%9E%D0%A1%D0%9F%D0%9E%D0%94-%D0%9D%D0%98%D0%88%D0%95-%D0%A1%D0%A2%D0%92%D0%9E%D0%A0%D0%98%D0%9E-%D0%A1%D0%9C%D0%A0%D0%A2

[Александар Милојков]

Прочитао сам све што си до сад написао, разумео колико сам разумео па имам пар питања:

У чему се састоји тај првородни грех. Смисао због којег су створени човек и свет сам донекле разумео али нисам разумео у чему се састоји промашај.

Значи, смрт је природна ствар.

Али, многи у православној Цркви тврде супротно. Ево чак и на овом форуму:

https://www.pouke.org...post__p__504275

Имају чак и православне књиге са насловом: "Господ није створио смрт" и тако даље...

http://www.scribd.co...%9C%D0%A0%D0%A2

Нисам још завршио са писањем и свакако да планирам да још тога кажем и појасним. Но, да не би чекао, ево да ти укратко објасним.

Првородни грех се састоји у супротстављању човекове воље наспрам воље Божије, када је само постојање у питању. Дакле, први људи су били призвани да, као слободна и словесна бића (иконе Божије), себе и свет кроз себе, унесу у заједницу са Богом. Та заједниса са Богом, заједница створеног са Нествореним, значи нешто јако конкретно: Оваплоћење Сина Божијег - да Бог постане Човек. У Личности Сина Божијег све створено се приноси Богу Оцу, односно улази у заједницу љубави Отац-Син (причаћемо касније о Литургији, па ће ово бити много јасније). На тај начин дешава се обожење човека и свега створеног. Обожње значи и обесмрћење, живот вечни у заједници са Творцем - циљ због кога је свет и створен.

Адам је пројавио вољу да постоји само општећи, сједињујући се са створеном природом ("прилепи се к жени својој"), одбио је горе поменуту Тајну Христа (израз апостола Павла и Светог Максима Исповедника: као Тајне због које је све створено) . Дакле, његов грех, тај првородни грех, јесте промашај начина постојања творевине. Творевина сада постоји по својој природи, без коначног возглављења свега створеног у личности Сина Божијег. То ће се десити на крају историје. Више ћу о томе касније.

Веома треба бити опрезан када употребљавамо реч "природа" у теолошком контексту. Ја је употребљавам сходно отачкој теологији, а посебно сходно теологији Светог Максима. Када Свети Максим каже "логос фисеос" (логос природе, оно што је природно и што се тиче природе) на шта он мисли? Он мисли на нашу природу као возгалвљену у Христу, на оно што је ИСТИНИТА наша природа. Дакле, природа која постоји кроз личност Сина Божијег. Дакле, Свети Максим мисли на есхатолопку нашу димензију. Када је, пак, природа одвојена од свог "логоса" од свог смисла због којег је створена, као што је сада - управо, јер су тако одлучили људи, прародитељи, онда је смрт једна од њених особина. Исто као што јој је и једна од особина да има почетак. Дакле, наше садашње природно стање, да будем прецизнији, наше палоприродно стање, јесте овакво какво јесте - живиш умирући и умиреш живећи. Што би рекао Хајдегер, "биће за смрт".

То хоћу да истакнем: смрт није додата нашој природи од стране Бога. То и значи ово твоје треће питање да "Бог није створио смрт". А шта то значи да Бог није створио смрт? То значи да Бог није створио свет да он постоји овако како постоји - овако како постој у онтолошким, а не у етичком смислу. Дакле, онтологија света, начин како он постоји, није ИСТИНА света, није ПРИРОДНО његово постојање, али ПРИРОДНО у смислу "логос фисеос", односно природно као онај крајњи смисао због којег је свет створен. А то је: да постоји кроз личност Сина Божијег, да постоји, како Свети Григорије Богослов каже, као "обожено човештво". То је наша природа коју је замислио Бог. Али, она није дата у старту. Човеку је дат лик Божији (слобода и личносни начин постојања), али је пред њим постављен циљ да стекне подобије. Управо то подобије значи да човек и свет, кроз покрет човекове воље, стигну до свог циља - до обожења и вечног живота.

Зашто човеку све ово није дато, како рекох, у старту? Зато што бити личнист, постојати по угледу на Бога, као личност, укључује љубав и слободу. Без наше слободе и љубави нема досезања циља због којег смо створени. Живети, постојати - то није НУЖНОСТ ПРИРОДЕ, већ заједница слободе и љубави. Управо онако како постоји Онај по чијем смо лику саздани. Рећиећеш сада, али постојаће и људи који нису заволели Бога? Да, али како ће постојати? "Постојаће" у смрти, као "бесмртна природа", али без личносног идентитета. А "постојање" без оног "ко сам ја" није постојање, иако ништа од наше природе неће отићи у небиће - јер Бог је постао човек и обесмртио творевину једном и за свагда.

[Александар Милојков]

Smrt je apsolutno strana pojava zivotu

Видиш, брате, прво мораш да рашчистипш са тим ште је живот. Животу мораш да даш елемнт истине, а када му даш елемент истине онда си му дао и елемент трајности (јер, истина не трпи промене). Морамо да изађемо из истине као феномена и да размишљамо о истини као онтологији. Кда ова рашчистиш, онда кад кажеш "живот" мислићеш на "истинити живот", ма "постојани живот", на живот са правом и потпуном онтолошком нотом - дакле, на вечни живот. Наш је проблем што ми, када размишљамо о овим питањима, не излазимо из ове наше палости, из истине као феномена који се јавља, дефинише и нестаје.

[cloudking]

Iste stvari je i moj komsija skoro pricao na jednoj slavi... svi su se slozili da je u pravu....

[Александар Милојков]

Iste stvari je i moj komsija skoro pricao na jednoj slavi... svi su se slozili da je u pravu....

Берђајев: "О савршености хришћанства и о несавршености хришћана". Немој да мешаш то двоје. Друго, ја сам теолог. Није ни за очекивати да неко ко то није баш тако лако барата овим стварима.

[-Владимир-]

Берђајев: "О савршености хришћанства и о несавршености хришћана". Немој да мешаш то двоје. Друго, ја сам теолог. Није ни за очекивати да неко ко то није баш тако лако барата овим стварима.

Можда живи поред патријаршије или богословије.

[DYNABLASTER]

a mozda je iz shume