Душекорисни садржаји

[Данче*]

Христос је наш мир

Својом крвљу Пречистом Господ је искупио род људски – израиљски и незнабожачки – и помирио га са Богом. Јер до Христа, „између Израиљаца и незнабожаца зјапио је бездан, који нико од смртних људи није могао испунити и поравнати. Господ Исус једини могао је то учинити и Он је то учинио. Оно што је било удаљено, Он је приближио и спојио… крвљу својом. Својом жртвом Он је заменио све остале жртве. Тиме је Он искупио и Собом заменио сву природу од које су људи узимали и Богу (односно, боговима) на жртву приносили. Једна је жртва довољна и за Израиљце и за незнабошце – то је жртва Христова“. (Владика Николај)

Својом крвљу Господ је објединио све у, „нову твар“, (2. Кор. 5, 17) хришћане, „народ свети, народ задобијен“, (2. Петр. 2, 9) те нема више Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни скита, роба ни слободњака него је све и у свему Христос. (Гал. 3, 28) Тако су хришћани браћа међу собом, и то, крвна. Међу хришћанима, појединачно, и међу хришћанским народима не би смјело да буде сукоба и ратова. Ако до сукоба и ратова, ипак, долази, то значи да нисмо, појединачно, добри хришћани и, на ширем плану, нисмо добри хришћански народи.

Мир је, браћо и сестре, једна од најчешћих ријечи на коју наилазимо у Светом писму Новог завјета. Све се миром започиње и миром завршава. Своју искупитељску мисију Спаситељ наш започиње миром. „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“, (Лк. 2, 14) објавише свијету рођење Господа анђели Господњи и с њима мноштво војске небеске, који хваљаху Бога. Бог је сишао међу нас „да обасја оне који сједе у тами; да управи ноге наше на пут мира“. (Лк. 1, 79)

Господ наш је миром поздрављао и миром отпоздрављао и с позивом на мир од Себе испраћао. С благословом мира од Својих ученика се раставио. У опроштајној својој бесједи мир Свој им је оставио. „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји“, (Јн. 14, 27) вели им.

Свети апостол Павле сваку своју посланицу започиње с поздравом мира и, опет, свако своје обраћање хришћанима завршава с призивом мира у животе њихове. „Благодат вам и ми род Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа“, (Еф. 1, 2) пише он, на примјер, на почетку посланице хришћанима ефеским, из које посланице је и узето данашње апостолско штиво; и „мир браћи и љубав с вјером од Бога Оца и Господа Исуса Христа“, (Еф. 6, 23) завршава он ову своју посланицу.

С позивом на мир започета је ова света Литургија, као што и сва друга богослужења и обреди с позивом на мир започињу. „У миру помолимо се Господу“, чусте и молисте се. Па се молисмо за вишњи мир, то јест, за мир с више, за мир који је од Бога. Молисмо се за мир свега свијета и сједињење свих. Света Литургија завршава се с благословом свештеника и позивом да се мир, који се у светој Литургији стекне, понесе и рашири на све са којима вјерни у контакт дођу. „У миру изиђимо“, вели се.

Мир је, браћо и сестре, стање срца и душе. Срце и душа обремењени гријехом и злом вољом и злим мислима оптерећени, не могу мир имати ни мир сијати. Сваки човјек, најприје, са собом мора да сведе и среди рачуне; мир свој у себи нађе и онда Богу своме да се обрати и од Господа благослов вишњег мира добије. Срећете и лако препознајете људе који су мир душама својим нашли. Богу драгом хвала, има их и међу нама, данас и овдје. Човјек, помирен са собом, шири мир око себе. „Само ти, сине, ради свој посао“, вели своме мучитељу свети Вукашин, старац херцеговачки.

На другој страни, људи, оптерећени својим раздорима, унутрашњим, и немирима, свуда око себе немир и несрећу шире. „Кад човек зарати с Богом, он се истовремено нађе у ратном стању и са самим собом и са свеколиком васионом: природом, људима анђелима“, вели Прота Живан Маринковић. „Добар човјек из добре ризнице срца свога износи добро, а зао човјек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре из сувишка срца“, (Лк. 6 45) учи нас Господ наш. Видите их на улицама и овога града; иду усплахирено, унезвјерено се окрећу, нешто мрморе; сами са собом и причају и с неким се свађају.

„Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима“, (Рим. 12, 18) поручује Свети Апостол Павле хришћанима римским. Зна Апостол да је човјеку, грјешном, често немогуће да сачува мир, да не реагује и, на крају, не експлодира. Али исто тако, свјестан је Апостол, а и ми, браћо и сестре, треба да знамо да је, на крају крајева, све до нас. Камо пусте среће да прије опоре ријечи, што је изговоримо, до неког броја одбројимо. Што већи број, то боље. Често смо свједоци како од безазлених, политичких, спортских, и било каквих разговора, на крају, до тешких свађа и омраза дође. За себе могу да кажем да се не покајах кад нешто не изговорих а покајах се често, и горко, кад „срцу на вољу дадох“ па рекох и за језик се уједох.

 „А ми имамо ум Христов“. (1. Кор. 2, 16) „Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо нити цркве Божије“, вели за нас, хришћане, свети апостол Павле. (1. Кор. 11, 16) „На мир нас је позвао Бог“; (1. Кор. 7, 15) „јер Бог није Бог нереда него мира“. (1. Кор. 14, 33) Па нам, даље, каже свети Апостол: „Старајте се да имате мир са свима и светост без које нико неће видјети Господа.“ (Јевр. 12, 14) …Старајмо се зато за оно што доприноси миру и узајамном напретку, (Рим. 14, 19) да би нас Христос Господ за своје прихватио „А сам Господ мира нека вам да мир свагда и у свакој прилици. Господ са свима вама!“ 

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com

[Bokisha]

Неверник

Срце је човеково станиште Бога живога и једино га Бог може утешити и учинити радосним. Срце у којем Бог не живи испуњено је горчином и очајањем. Такво срце тражи и жели многе ствари, али га ништа не задовољава јер сва животна задовољства немају моћ да испуне празнину људског срца.

 

еверник је најтужнија особа међу људима, јер нема највреднију ствар на свету - веру, једину праву водиљу ка истини и радости. Он је несрећан јер нема наду, која је једина константна подршка на дугом животном путу, нема лепоте и љубави у срцу, па тако не поседује ни божанског лика свога Творца који је Бог  урезао у човека и који вера може да открије. 

Око неверника ништа друго не види у творевини осим сила природе. Брилијантна икона Светог Творца и лепота његове творевине остају сакривени, њему непознати. Неверник расејано тумара у огромној творевини, али њену лепоту нигде не види. Он не налази лепоту Божје мудрости и не усхићује се великом силом Божијом. Он не проналази доброту Божју, божанску промисао, правду и љубав Творца према својој творевини. Његов ум не може да се уздигне изнад физичког света и телесних чула. Његово срце остаје безосећајно према божанској премудрости и снази, па не даје никакве плодове и не прославља Бога. Његове усне остају запечаћене и без речи. Има тешкоће које му стварају бол, а бол ствара очајање. Све ствари које су привлачиле његову пажњу губе смисао. Разлог овоме је чињеница да све забаве у животу не могу да га учине срећним.    
 
Срце човеково је створено да би Бог у њему обитавао и једино га Бог може учинити срећним. Али, Бог је отишао из срца неверника. Људско срце чезне за бесконачношћу јер је створено да тражи и у себи има безграничност. Док се срце неверника не испуни Богом, све око њега је испуњено очајањем. Он тражи и жели многе ствари, али га ништа не задовољава јер сва животна задовољства немају моћ да испуне празнину људског срца.  
 
Када се сва задовољства и забаве света угасе, срце је остављено са осећајем горчине. Лажне славе света постају туга. Неверник игнорише стварност да се људска радост не састоји у светским уживањима већ у љубави Божјој која је бесконачна и вечна. Ту греше они који игоришу Бога. Онај који одбацује Бога одбацује своју радост и блаженство. Тада се неверан човек мучи у животној борби без Божјег присуства.
 
И на тај начин се очајање и страх настањују у његовом срцу, па неверник хода према свом већ отвореном гробу. По Божјој мудрости, промислу, милости и моћи, чуда се у свету догађају пред његовим очима. Али он их уопште не примећује, иако су она најважнија у човековом животу поред хармоније и божанске доброте. Поред њега протиче слатка вода радости и задовољства али због свог неверја он не успева ни сувоћу са језика да уклони. Жеђ га мучи, али не добија живу воду са великог извора, јер се са његових усана не чује захвалност Богу, а још мање појање у славу Божију.
 
Радост која струји васељеном не улази у срце неверника, јер се Бог удаљио од њега. Празнина у срцу је испуњена тугом. Он остаје у том стању јер нема жеље код њега за духовним даровима. Он тумара тамом без иједног светла и никога нема да га руководи. У животној трци он је сам и живи без наде за бољим животом. Корача међу многим замкама и нема никога да га избави. Он пада у замке и осећа њихову тежину, а туга не престеја јер нема никога да му помогне.  
 
Мир и тишина срца су отерани његовим неверјем. Жалост је испунила дубине његовог срца. Радост коју верник осећа када испуњава свете заповести и задовољство када живи морално су непознати за неверника. Срећа која долази због вере никада није посетила срце неверника. Вера помаже вернику у животним борбама и због ње добија снагу, док је та снага за неверника непозната.

Осећај захвалности која долази из љубави је велика тајна за неверника. Он поставља материјалне ствари на прво место, тако да праву духовну радост не осећа већ се заварава краткотрајним материјалним забавама. Тежња ка врлини му је потпуно страна, па тако ни сладост благодати није никада окусио. Неверник је занемарио прави извор радости и јури ка извору горчине. Испуњавање световних жеља му је донало само празнину. 

О, несрећни робе страшног тиранина! Ко ти је отео радост живота? Како ти је украдено право богатство? Изгубио си своју веру, одбацио Бога, и бацио велике дарове божанске благодати. Много је несрећан живот такве особе! Такав живот је испуњен разним невољама, а природа око неверника изгледа стерилна и мртва. Он се не радује Божјој творевини јер је за њега све тужно. Неверников живот постаје веома тежак и временом неподношљив.  

Због свега тога, очај њему изгледа као џелат и страшни мучитељ који га терорише. Његова храброст га је већ напустила, а морал ослабио, јер је помрачен мањком вере. Он тада изгледа као човек који је мотивисан нечим другим, односно он бива мотивисан неверјем. Он се предао очајању у коме нема милости и саосећајности. Његов живот је насилно и немилосрдно одвојен од дарова Божјих и гурнут је према дубинама погибије, према тами пакла одакле га једино може позвати Његов Творац. Творац кога је он целог живота одбацивао, а сада треба њему да положи свој рачун због свог неверја. Тада ће бити осуђен и биће бачен у вечни огањ.

Свети Нектарије Егински
Извор: manastir-lepavina.org

http://www.prijateljboziji.com/_Nevernik/52260.html

 

[Данче*]

Господња је земља

Посљедње ријечи које заостану за мртвим човјеком, кад се његов ковчег земљом загрне, овако гласе: „Господња је земља и што год је у њој, васељена и све што живи на њој“. (Пс. 24, 1) Та мисао, да све што је створено припада Створитељу, честа је у Светом писму. „Твоје је небо и Твоја је земља“, узвикује цар Давид. „Ти си саздао васељену и шта год је у њој.“ (Пс. 89, 11) На другом мјесту псалмопјевац вели да „Господ претвара ријеке у пустињу, а изворе водене у сухоту, родну земљу у слану пустару, за неваљалство оних који живе на њој. Он претвара пустињу у језеро, и суху земљу у изворе водене, и насељава онамо гладне. Они зидају градове за живљење, сију поља, саде винограде и сабирају љетину. Благосиља их и множе се јако“. (Пс. 107, 33 – 38)

И сам Господ, на много мјеста, изричито ставља до знања ко је прави господар: „Моја је земља а ви сте дошљаци и укућани код мене“. (3. Мојс. 25, 13) Отуда је Господ испоручио свој захтјев за десетином од свега што земља из себе изњедри, не зато што Њему треба било што из човјечијих руку него зато да чин жртвовања буде стална опомена људима да наше ништа није него да је све Божије а нама дато да се тиме привремено користимо. (3. Мојс. 27, 30)

Има ту једна важна ствар, која нас упућује да све ово што се са нама сада збива схватамо у перспективи Божјег примисла. Тачно, Господња је земља и све што је у њој, али Господ, према своме нахођењу, а према заслугама народа, даје једном народу земљу или је одузима од њега. Бог, дакле, као велики баштован, сије, у превеликој башти божанској, народе; пресађује их или их искорјењује. Господ узима Авраама и шаље га у земљу коју му је намијенио. Он се јави Аврааму и рече му: „Твојему сјемену даћу земљу ову“. (1. Мојс. 12, 7) Послије извјесног времена, а према своме промислу, Авраамове изданке враћа тамо одакле је њиховог оца узео и повео. Бог наређује Јакову да се врати у постојбину своју. (1. Мојс. 31, 13)

Кад хоће, Бог предаје земљу туђу и усађује у нове власнике осјећај да је то сада земља њихова. Господ рече Мојсију да је учинио завјет с праоцима, да ће им дати земљу Хананску, земљу у којој бијаху дошљаци, у којој живљаху као странци. (2. Мојс. 6, 4)
Зашто Господ узима земљу од једних и даје је другима? Само за један једини разлог: због гријеха народа чија је земља била. Видјесмо да он претвара ријеке у пустињу, изворе водене у сухоту, родну земљу у слану пустару за неваљалство оних који живе на њој. (Пс. 107, 33 34) Кад се земља оскврни, она сама изметене, избљује, становнике своје. Зато Господ опомиње народ свој да држи законе његове и не чини никакве гадости да их зе би земља изметнула, као што је изметнула народе прије њих. (3. Мојс. 18, 25 – 28)

Господ земљом награђује праведност. По примјеру народа изабраног, непријатељ мора да се отјера са земље али тек пошто се земља заподјене и на њој се богоугодан живот живи; тек, дакле, послије тог доказа земља припада том народу у насљедство пред Господом. (4. Мојс. 32, 22) „Држите добро заповијести Господа Бога својега и свједочанства његова и уредбе његове, које ти је заповиједио и чини што је право и добро пред Господом, да би ти било добро и да би ушао у добру земљу… и да би је наслиједио, да би отјерао све непријатеље твоје испред тебе, као што ти је рекао Господ.“ (5. Мојс. 6, 17, 19) Када је послије свих искушења, коначно, увео народ свој у земљу обећану, Господ га опомиње да се у добру не поносе: „И када узједеш и наситиш се и добре куће начиниш и у њима станеш живјети, и кад се говеда твоја и овце твоје наплоде, и кад ти се намножи сребро и злато и што год имаш кад ти се намножи, немој да се понесе срце твоје и заборавиш Господа Бога својега“. (5. Мојс. 9, 11 – 14)

Бог усађује у народ осјећај дубоке припадности земљи и нераскидиве повезаности са њом. Нема ваљда веће туге од те која потиче из осјећаја искоријењености. Нас, живеће у земљи „чуждој“, не треба посебно увјеравати у то. Изданке праотаца и отаца једнако вуче неодољива жеља за њиховим коријенима колико је вукла и вуче њихове старе. У земљи страној никакве радости не може бити. Када се Мојсију рађа син, ван постојбине његове, он му надјену име: Гирсан, „јер сам – рече – дошљак у земљи туђој“. (2. Мојс 2, 22) 

Једна од најпотреснијих пјесама свеукупне свјетске поезије је, свакако, Давидов псалм 137, који је туговање заробљених за њиховом отаџбином: „На водама вавилонским сјеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона. О врбама сред њега вјешасмо харфе своје. Ондје искаху, који нас заробише, да пјевамо, и који нас оборише, да се веселимо: Пјевајте нам пјесму Сионску. Како ћемо пјевати пјесму Господњу у земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави дјесница моја. Нека пригне језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свога“. (Пс. 127, 1 – 6)

Крхко је људско знање и варљив је наш суд. Видимо и увјеравамо се у то свакодневно. Каквим препознајемо наш српски народ, православни, у огромној башти Божјој, на свакоме од нас је да суди. А и закључак о свему: да ли смо и колико смо народ Божји, да ли и колико смо у складу са промислом Његовим, ја одговор назирем а коначни суд донијеће сутрашњи дан. Молимо се Богу да и даље буде милостив према нама и не испусти нас из моћних руку својих божанских.

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com

[Биљана 1234]

Помири се са собом, и мириће се са тобом и Небо и земља

(св Исак Сирин)

[Bokisha]

Има ли страшнијег суда?

Најстрашнији суд је, кажу свети, суд сопствене савести над човеком. Спознаја да смо се огрешили о љубав Божију тако што смо се одрекли самога Господа. О томе нам ништа тако јасно не указује као јеванђелско сведочанство о одрицању апостола Петра од Господа.

Кратак је, уистину, јеванђелски опис одрицања Петровог. ''И обазревши се Господ погледа на Петра, и сјети се Петар ријечи Господње како му рече: Прије него што пијетао запјева одрећи ћеш ме се трипут''. Петар је уз све своје замешатељство ово приметио. Поглед Учитеља и Господа је продро у његово срце. Чинило се да поново чује судбоносно предсказање: ''пре него што петао пропева, три пута ћеш Ме се одрећи...'' Зар ово није слика Страшног суда?

Зар нас Христос неће тако погледати, с болом, с прекором, с кротошћу и уједно са жаљењем? И то је сав Суд! Како ће топао, најсветлији поглед, пун љубави и туге бити страшан, мучан за срце, које је издало ову љубав! Тада ће се душа сама одмах свега сетити – колико пута, где и када била издајица. Ето, то су «књиге судбине», ето и «свитака» са списковима грехова, ето и огња који пали, и црва који не спава, и хладноће тартарске...

Кажем да они који се муче у паклу бивају рањавани бичем љубави! И како је горко и сурово ово мучење љубави! Јер они који су осетили да су погрешили против љубави трпе муку већу од сваког мучења које наводи на страх; туга, која погађа срце због греха против љубави је страшнија од сваке могуће казне... Ето дакле, по мом мишљењу паклено мучење је раскајање.

Трикратно појање петла! Трикратно одрицање! Још није свануло, још увек се тек приближава крсни дан испитивања вере – Велики петак, још су само подсећања у освит на будући дан Страшног суда, на страшне догађаје, засад је још увек ноћ... Пред човечанством су још тешка искушења, саблазни антихристове, колико још треба да се испитује вера православна... А ми се грејући се поред ватре, раслабљујемо због топлоте превртљивог тренутног мира, нисмо се три, већ много пута одрекли Христа и даље се одричемо...

Дакле, после зова анђеоске трубе у освит осмог дана најсветије очи ће рећи немо – рећи ће кротко, тихо, тужно: «Одрекао си Ме се,» и одвратиће се од нас Божански лик. Ето, то је све! Али, који је суд страшнији од овог? Шта може да буде болније? Душо, душо! Свега ћеш се тада сетити! Како нам кад губимо блиског човека пролази пред очима сећања срца све рђаво и горко што смо му некад рекли или учинили! Како пече, сече душу свака таква успомена, протеже се кроз срце, као нит с крутим чворићима, кида, мучи душу: «Зашто, зашто сам то говорио? Због чега сам то радио?» Ова питања као пијавица исисавају из срца сав живот, разједају мир, све добро, цепају на делове сву душевну грађу, само тело се суши, мучи се. И ово се дешава већ сад...

Треба се сећати, сећати погледа упућеног Петру. Не треба се плашити смрти, не треба се плашити пакла, већ оног кротког погледа који је упућен Петру!

Старац Лазар Абашидзе

Из књиге ''Мучење Љубави''

Извор: manastirglogovac.blogspot.rs

http://www.prijateljboziji.com/_Ima-li-strasnijeg-suda/52309.html

Sent from my GT-I9500 using Tapatalk

[Bokisha]

Привремено и вечно

Основа грађанске и друштвене слободе налази се у вери хришћанској, у високом предодређењу човека да постане син Божији и бесмртна твар преображена у Богу. Вера хришћанска, која осветљава разлику између привременог и вечног, уједно представља и корен храбрости која је хришћане држала усправно и пред суровостима и смртним опасностима.

Христова Црква је кроз векове пронела идеал великог узвишења, обожења човека, потпуног његовог просветљења у Богу. Истина Божанства, које се на земљи оваплотило у Христу, показује се и у истини преображаја људског живота. „Бог је постао Човек да би човек постао бог.” Остајући по својој природи твар, човек по благодати Сина Божјег Исуса Христа, налази свој изгубљени образ Божји. Тако угаљ захваћен ватром, иако остаје угаљ, ипак губи своје црнило и постаје светлоносан. И човек у Христу постаје син Божји, бесмртна твар, преображена у Богу.

Ово је темељ хришћанства. Грађанска и друштвена слобода има у својој основи ову веру у високо предодређење човека. Такво је учење Цркве. Свети Григорије Богослов у четвртом веку, у своме слову, посвећеном успомени на упокојеног Василија, архиепископа Кесарије Кападокијске, овако саопштава разговор Светог Василија с императором Валентом. Из овог дијалога се може видети, са коликом су храброшћу хришћани објављивали и штитили пред суровим државним властима свој идеал и своје схватање човека.

Свети Василије Велики овако одговара императору, који га прекорева за гордост јер у питањима вере не жели да се потчини императорској вољи:

– Ово не захтева мој Цар (Бог), не могу да се клањам твари будући да сам сам твар и имајући заповест да будем бог.

– Император Валент: Зар се ти не бојиш власти?

– Св. Василије: Не, не бојим се.

– Император Валент: Чак, иако би ти морао да претрпиш све што је у мојој вољи?

– Св. Василије: А шта то подразумева? Објасни ми.

– Император Валент: Одузимање имовине, прогонство, мучење, смрт.

– Св. Василије: Запрети нечим другим, ако нечег другог има код тебе, а ове претње нас не узнемирују.

– Император Валент: Па, како то, због чега те не узнемирују овакве претње?

– Св. Василије: Зато што се не боји одузимања имовине онај који нема ничег при себи. Зар ти је потребна моја проста одећа и оно мало књига, од којих се и састоји сва моја имовина. Шта је то прогонство, ја не разумем, јер нисам везан ни за једно место, и ово на коме живим сада, није моје, и свако, на које ме пошаљу, биће моје место. Боље речено, свуда је Божје место и ја ћу свуда бити луталица и дошљак. А телесна мучења? Шта она мени могу наудити, кад ја немам ни тела, јер и оно такође припада Богу? А смрт је за мене добитак, она ће ме пре послати Богу, ради Кога живим и подвизавам се, ради Кога сам и већим делом већ умро и Коме одавно стремим…

Заједно са Василијем Великим хришћани у свим народима могу рећи: „У свему другоме, о владари, ми смо скромнији и смиренији од свих, јер нам то налаже заповест, а када је реч о Богу и када против Њега дрско устају, тада ми, не обраћајући пажњу ни на шта, имамо у виду само Бога”.

Тако су говорили са државним властима које су гониле Цркву истински хришћани и пастири свих векова и народа. Ако је и било пастира слабих духом, који су служили силницима овог света и угађали богатима, онда они нису заступали хришћанску истину, већ они који су били као Василије Велики. А ако не би било оваквих пастира, не 6и било ни саме вере. А вера Христова је прошла кроз све векове и никаква гоњења нису могла угасити њен огањ.

Безбројни су у историји примери храбрости пастира Цркве, који су указивали народу и државним властима својих земаља пут правде и милости Божје… А колико је само било мучено таквих пастира и у Руској Цркви у последње време…

Исповедник и мученик наших дана, архиепископ Крутицки Иларион (Тројицки), умревши у петроградском казамату после тамновања у Соловјецком концлогору, говорио је, изражавајући разум Цркве: „Са оваплоћењем на земљи Јединородног Сина род је добио нове снаге, започео је преображај пале људске природе, покренут је процес стварања новог човека, нове твари. Живот и усавршавање личности у Цркви носи са собом срећу и блаженство. А они се не дају као спољашња награда, већ јављају као унутрашња и неизоставна последица самог савршенства, јер ми потврђујемо једнакост врлине и блаженства. Упркос свим невољама у свету, наша хришћанска нада је радосна, светла. Наша мисао није мрачна, него светла… Јер није видело тога око, нити слушало ухо и није долазило у срце човека, оно што је припремио Бог онима, који Га љубе.“

Из књиге ''Апокалипса незнатног греха''

Извор: manastirklisina.com

http://www.prijateljboziji.com/_Privremeno-i-vecno/52315.html

Sent from my GT-I9500 using Tapatalk

[ines]

 

[JESSY]

Од теорије до реалности

15JUN2016

”Aли Он зна пут мој; кад ме окуша, изаћи ћу као злато.” (Књига о Јову 23, 10)

Кад пролазите кроз невољу, постајете или јачи или огорчени. Схватила сам да обично бива или једно или друго. И погодите ко доноси одлуку да ли ћете постати јачи или ћете постати огорчени? Ви, наравно!

Ви одлучујете да ли ћете постати бољи кроз непомућену веру у Божије планове или ћете постати огорчени окренувши главу од Бога и чак постајући Његов противник.

По неки људи, након доживљене трагедије кажу; ”Пролазећи кроз ово, изгубио сам веру у Бога”. То је добро, јер је то показатељ да њихова вера и није била посебно стабилна, нити јака.

Ако сте прави верник, ваша вера не може нестати зато што пролазите кроз тешкоће. Она може постати само много јача. Вера која не може издржати ударце живота, која не може издржати тестове, није вера којој се може веровати. Животне тешкоће и трагедије откривају ко је прави верник.

Патње нам помажу да се духовно развијамо и оне снажно утичу на јачање наше вере. А вера је сасвим другачија у разговору, у теорији и на делу.

Најзгоднији пример за упоређивање ког сад могу да се сетим су момци који надограде тј у сленгу речено, набуџе своја кола и додају им разне опције, које фабрички нису биле уграђене. Урадили су најбоље чега су се могли сетити, најдебље могуће гуме за тај модел и разне додатке на лимарији. Међутим, ако их питате; ”Јесте ли пробали како кола иду ван пута?”, рећи ће вам; ”Ма, шта ти пада на памет? Знаш ли колико сам пара уложио у ауто? Одох да га одвезем на ауто – прање…” Иако су дебелим гумама и додацима припремили ауто за вожњу ван асфалтног пута, не пада им на памет да га опробају на земљаном путу.

На начин сличан томе, могу рећи да је лако причати о вери. Ипак, живети по вери је сасвим друга реалност. Многи од нас ћемо се хвалити чињеноцом колико дуго година идемо у цркву или колико молитава знамо напамет. Додуше, то је све одлично и похвално.

Али кад твоја вера пролази животни тест тешкоћа или трагедија, тек онда ћемо видети од чега си стварно саздан.

Патња не ствара карактер; она га само открива.

 

http://svetatrojicaroterdam.com/текстови/

 

[БанеЛ]

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

15-17. Ако ли ти згријеши брат твој, иди и покарај га међу собом и њим самим; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да у устима два или три свједока остане свака ријеч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник.
 
Оштро укоривши оне који саблажњавају своју браћу, сада исправља и оне који су саблажњени. Како ти, будући саблажњен, не би потпуно пао у заблуду мислећи да се речи „Тешко онима…“ односе само на оне од којих долази саблазан, Господ говори: „Желим да ти који си саблажњен, то јест повређен, покараш оне који ти чине неправду и наносе штету, ако су они хришћани“.[6] Пази шта каже (на другом месту): „Ако ли ти згреши брат твој…“, то јест хришћанин. Међутим, ако ти сагреши неверник, онда му дај чак и оно што је твоје. Али, ако ти је брат, покарај га. Није рекао „понизи га“, већ „покарај га“.[7] „Ако те послуша“ значи ако дође к себи и призна своју погрешку. Господ жели да грешника прво насамо покарамо, како не би постао још бестиднији (у греху) ако то учинимо пред другима. Али, ако се он не застиди ни када га покарамо и пред два или више сведока, тада изнеси његов грех пред црквене старешине. Пошто није послушао двојицу или тројицу, јер Закон каже да иза сваке речи стоје два или три сведока,[8] нека га уразуми Црква. „Ако ли не послуша ни Цркву“, нека буде искључен из Цркве како не би преносио своје зло на друге. Такву браћу Господ упоређује с цариницима, јер су цариници сматрани нечистим људима. За онога коме је учињена неправда довољна је утеха да се његов увредилац назове „цариником“ или „незнабошцем“, то јест грешником и не-верником. Да ли је то једина казна за оне који другима наносе неправду? Није, зато послушај шта даље каже:
 
18. Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу. „Ако ти“, каже, „коме је учињена неправда, сматраш онога који ти наноси зло за цариника и незнабошца, он ће такав бити и на небу. Ако га ‘разрешиш’, то јест, ако му опростиш, биће му опроштено и на небу.“ Дакле, није само разрешено оно што свештеници разрешују, већ ће и све оно што ми, којима је нанесена неправда, свежемо или разрешимо (на земљи) бити свезано или разрешено (на небу).

https://svetosavlje.org/sr/tumacenja-svetog-evandjelja-po-mateju/21/

Негде пред Божић, ђакон Ненад Илић је лепо описао зашто ми не славимо Божић кад и остали хришћани. Једна од мисли је била да чекамо Хрвате да се покају. Нешто ми пада на памет, да поред својих грехова и несавршености, нисмо ли ми таоци и нечијих непокајања? Колико је уопште рана настало као последица наше гордости или самољубља? "Грех рађа бол, а бол убија грех." Нека је и горак лек, само да је делотворан.

 

[АлександраВ]

Није ваша ствар

Изаћи на улицу с «чирокијем» или у поцепаним фармеркама, или с минђушом у носу, или..., или... све донедавно је било немогуће. Већина људи би пропала у земљу од срамоте. И друштво је осећало да има права да фркће и да шишти, да пљуне и да се мршти на чудаке, који су дрско презирали просечне стандарде. То време је прошло. Његовом одласку људи су се прво радовали као лаком поветарцу слободе. Сад радости има мање, пошто је поветарац слободе често весник буре самовоље. Ја тако хоћу! Мени се тако свиђа! Није ваша ствар! Ове реплике се чују често и свуда. Желим да их оспорим. Не желим да их уништим, већ да покажем где им је место. И пре свега треба пронаћи ово место.

Сложићемо се да постоји извесна музика у речима «није ваша ствар» и «ја тако хоћу». Нека то не буде музика, али неки акорд. Овде постоји истинска слобода или неки њен део (човеку није дата апсолутна слобода). Не можемо да видимо идеал у свеопштем калупу и монотонији. Зато нисам против ове музике, али сам против кад је неко укључи на максимум после 23:00. Мојој и твојој слободи су потребна ограничења. Желиш да пушиш? На здравље, ма колико смешно то звучало. Али кад пушиш не треба да закопаваш пикавце у песак на плажи и да стрељаш њима кроз прозор кола. Такође не треба да пушиш у затвореној просторији поред непушача. Ако мало наставиш овај низ ограничења добићеш узду на њушки лепог коња који се зове «Слобода». Тако треба поступати у свему.

Понекад ми се уопште чини да нема личних ствари које не би имале друштвеног одјека. Ево, ја сам, на пример, дебео. Дијетолози грде, другови се смеју, ја нисам задовољан собом, али се у присуству других кочоперим. Свима кажем: шта се то вас тиче? И да «ми је тако згодно» и «пазите на себе» и тако даље. Заиста, моја телесна дебљина је мој и само мој проблем. Па, добро, можда је још проблем моје жене и мог кројача. Да ли је то истина? Јесте, истина је. Али само док не седнемо у исти линијски аутобус. Чим смо постали сапутници у аутобусу или тролејбусу моја дебљина није само мој каприц, него и ваш проблем. Покушајте да оспорите. Недавно сам летео авионом поред једне даме којој би и три седишта био мало, а не само једно. А летели смо за Хабаровск кроз осам или више временских зона. Озбиљно искушавање љубави према ближњем. Нисам имао и немам ништа против ове даме. Али мислим да бих, да ми је у одговор на прекор због дебљине рекла «шта вас брига?» лично имао шта да кажем.

Или још један пример. Човек има ружан рукопис. И шта кога брига за то? Он није калиграф и није војвода који ставља историјске потписе на папире са жигом. Да, није војвода. Али пише цедуљицу у храму с молбом да се помолимо за живе и покојне. Он пише, а ја ни реч не могу да прочитам. Немам представу кога треба да помињем. Сваки свештеник ће вм рећи да често мора да дешифрује имена која су записана с подједнаком брижљивошћу с којом кокошка «пише» ногом по песку. Зар је то лична ствар? Па ваши рођаци могу остати без молитве. И зар твоја (моја) неуредност не превазилази границе личног и не подиже се на ниво друштвеног увек изнова, дан за даном и годину за годином?

Ватра која није угашена, пољане са смећем после пикинка, гласна музика после поноћи, свакодневна прљавштина и дрскост свуда унаоколо скривени су иза примитивне фразе «ја тако хоћу» или «шта вас брига?». Демократске слободе у њиховом најгорем обличју. Јер, наћи ће се и концептуални мислиоци-адвокати, који размишљају о кошмару Совјетског Савеза и радостима либералне слободе. Али свих нас се тиче ако се возите трамвајем с ташном пуном папира или кофом фарбе. И имамо право да не уживамо у вашем изгледу ако далеко превазилази границе здравог смисла. А да вас не примећујемо, опростите, не можемо. Куда да скрећемо поглед са голих тела на летњим улицама, с галерије тетоважа и пирсинга и остале паклене естетике?

Не нудим ништа конкретно у условима превелике слободе. Само једно – да размислимо. Мисао није ситница. Мисао преокреће светове. Предлажем да размислимо о томе где треба поставити границу својој самовољи. Где моје «хоћу» треба да избледи на фону општег «не сме се», «није лепо», «срамота је». Живот често бива скотски и несносан управо зато што се не бави свако од нас питањем гушења своје ситне самовоље ради бижњег који се налази поред. Оно се само неће појавити. Треба га васпитавати, учити. Постављамо саобраћајне знаке који упозоравају на то да на путу постоји опасна кривина, да је могућа поледица, да су у току радови на поправци. То нам не изгледа чудно. Не само то, признајемо да је природно и неопходно. Али исто тако неопходне ствари су предвиђене Законом Господњим. Установљени су принципи бриге о ближњем. Заповеђено је да кад приметимо на путу рупу треба да је покријемо каменом или нечим другим да се стока ближњег или сам ближњи не би повредили наишавши на рупу. Заповеђено је да се човек не враћа кад сакупља летину. Зрна грожђа или класје на њиви које не убере домаћин треба да остану за сиротињу. Нека се сиромах храни оним што је измакло српу домаћина. Оваквих заповести има много, а главна ствар у њима јесте идеја бриге о ближњем. Разишљај о другима, а не само о себи. Не живиш само ти на земљи. То је лајтмотив сличних заповести.

Делимично смо скренули с једне теме на другу. Али се обе теме фокусирају у краткој речи: не живиш само ти на земљи. Размишљај о другима. Осоливши свој ум само овом сољу можемо дочекати занимљиве и неочекиване плодове. А мисао није ситница. Мисао покреће светове.

Протојереј Андреј Ткачов

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/95671.htm

[Bokisha]

20.07.2016.

•  
•  
•  
•  
•  

ЧУЛА ПРЕСТЈУ ДА ДЕЛУЈУ И ЧОВЕК БИВА ОТРГНУТ У СОЗЕРЦАЊЕ

двадесет и пето писмо

 

То што си ти, чедо моје, окусио током ноћи у тој твојој молитви, било је дејствовање благодати. Моли Господа да ти је поново подари када то њему буде угодно.

Познајем једног знаменитог брата који се једног дана сусрео са многим искушењима. Плакао је читавог тог дана ништа не окусивши.

Док је залазило сунце он је, седећи на неком камену, на врху Свете Горе угледао храм Преображења и плачући, са болом преклињао:

„Господе, као што си се Ти преобразио пред ученицима Својим, преобрази се и у мојој души! Обуздај страсти и умири срце! Подај молитву оном што се моли и уздржи мој неуздржани ум!”

Док је он то са болом изговарао, од храма је наишао неки дашак, као лагани поветарац преиспуњен миомирисом. Како ми је овај брат рекао, тај поветарац је испунио његову душу радошћу, просветљењем и божанственом љубављу. Из његовог срца је са сладошћу почела да извире непрестана молитва.

Тада је устао и упутио се ка месту где је живео, јер се већ смркавало. Приклонивши главу на груди, почео је да окуша сладост коју је изливала дарована молитва.

Истог тренутка био је захваћен созерцањем, нашавши се у потпуности изван самога себе.

Није био ограђен зидинама и стенама. Био је изван сваке жеље. У тишини, у заслепљујућој светлости, у безграничној ширини. Бестелесан. Његов ум био је обузет само једним: да се више не врати у тело и да заувек остане тамо где се сада налази.

Било је то прво созерцање које је видео овај брат. Поново се вратио у себе, и подвизавао се да би се спасао.

Сео сам и мало дошао себи. Опоменувши се шта ме још чека, везујем покидану струну. Узевши своју лиру, цедим мед из трња мог искуства сакупљеног као цвеће у пустињи. Дођи и поново се угости под мојим хладом. Ја ћу ти из трња исцедити миомирисну мастику. Када се на тебе обруше жалости, проникни у смисао онога што ти је речено, и моје речи учиниће ти се слађима од меда.

Према томе, добра су оба начина молитве.

Иако је други начин, уз употребу речи, донекле опасан, он је плодотворнији. Сваке вечери упражњавам и један и други начин. Најпре користим речи, а када се уморим и видим да оне више не доносе плода, закључавам је у срце.

Познајем једног брата који је, када је био млад и имао око 28 или 30 година, свој ум спустио у срце током шест часова. Није му допустио да оде одатле од девет часова увече до три ујутро (имао је часовник који је показивао време). Био је сав мокар од зноја. Након тога је устао и обављао своја послушања.

Укратко речено: да би човек стекао слободу, неопходно је да своје тело доведе до распадања и да презире смрт.

Молитва која се твори речима, твори се и умно, безгласно, и назива се прозба или молба. Онај ко започиње прозбену молитву, започиње је овако:

„Невидљиви и непостижни Боже, Оче, Сине и Свети Душе, једина сило и помоћи сваке Душе, једини добри ичовекољубиви, животе мој, миру и радости…“, и наставља довољно дуго ту произвољну молитву.

Ако буде дејствовала благодат, одмах се отварају врата и молитва достиже двери небеске, и уздиже се као стуб или као огњени пламен. У том тренутку долази до промене. Ако пак благодат не садејствује и дође до расејаности ума, он тада кружно закључава ум у срце. Он тада тихује, као да је у гнезду, и не лута, као да је срце постало место у којем је закључан и у којем се чува ум.

Ако дође до промене, она ће се десити током прозбене молитве. И тада благодат која преплављује преиспуњава човека просветљењем и бесконачном радошћу. Тада, када обухваћени благодаћу више није у стању да обузда огањ љубави, његова чула престају да делују и он бива уграбљен у созерцање. Све до тада, човек се креће по сопственој вољи. Након тога, он више не влада собом, нити је свестан самога себе, будући да се сјединио са огњем, да је дошло до његовог потпуног пресуштвљења — и да је постао бог по благодати.

То је божански сусрет, када се уклањају зидови и он удише другачији ваздух, ваздух разума, слободан и преиспуњен миомирисом раја. Затим поново, мало-помало, одлази облак благодати и отврдњава земљани човек као восак, и враћа се себи као да је изишао из бање: чист, лаган, блистав, светао, сладак и мек као вата, пун мудрости и знањa.

Само, онај ко то жели, мора у сваком тренутку корачати ка смрти.

 

http://manastirpodmaine.org/cula-prestju-da-deluju-i-covek-biva-otrgnut-u-sozercanje/

[Bokisha]

свети владика Николај – СРПСКОМ НАРОДУ КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР – LII

владика Николај – СРПСКОМ НАРОДУ КРОЗ

30.07.2016.

•  
•  
•  
•  
•  

свети владика Николај – СРПСКОМ НАРОДУ КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР – LII

Олако је узело наше поколење реч Божју, због тога је грозно пострадало, огњем жежено и маљем бијено. И ако се не покаје, још ће га већи огањ жећи и маљ тући. Јер није се шалити створењима са Творцем, ни деци са Родитељем, ни слугама са Царем својим. Нити је се шалити путницима са угоститељем ни гостима са домаћином својим. Међутим, у модерном времену људи су узели Бога као шалу и речи Христове као дечју играчку. Тако је чинио стари Израиљ, тако у наше време чини Европа. Стари Израиљ је одбацио речи Божје а прихватио речи својих самозваних мудраца. Презрео је Израиљ речи Господње речене преко праведних отаца и славних пророка старозаветних, забацио Стари завет Божји а ставио пред своје лице Талмуд и Кабалу, збирке басни и маштарија људских не од Бога. Стопу у стопу пошла је модерна Европа путем старог Израиља, ама стопу у стопу. Одбацила је и Стари и Нови завет и ухватила се за басне и маштарије својих песника и философа. Одбацила је речи које су као огањ и као маљ, а прихватила је речи које су као дим и паучина. Праву истину одбацила, а привидну истину пригрлила. Од Бога је права истина, од људи привидна истина. А привидна истина је лаж у оделу истине, вук у овчијој кожи. Последњи европски проповедници привидне истине сишли су с ума и помрли у лудници. Па чак ни тај ужа сни догађај није могао побудити Европу да одбаци приви дне истине и лажне речи тих философа својих. Због тога је Господ Саваот прибегао последњем средству: пустио је мач и огањ и глад на земљу, и потресо је сву васиону на колосеку њеном. Да се позна ко је Бог а ко човек. Да се очигледује величанство Бога над звездама и ништавило људи у пепелу. Европа у својој поноћи безумља викала је: Мир, мир! Створићу мир у свету помоћу новина и биоскопа и конференција. Мир свима и на све стране. Створићу мир без Бога и без Христа. И тек што је те речи изговорила ушла је у рат. Откуд ова недоследност? Отуда што је Бог рекао: Нема мира безбожницима. И још кад буду вика ли: Мир, мир, појешће их мач. Јер мир као и киша зависи од Бога и долази од Бога. И као што се људи морају молити Богу за кишу тако и за мир. Не тако Европа, не та ко. Него је она ковала злобу у срцу против Христа, заједно са Јеврејима, а мислила створити мир у свету помоћу пропаганде. Зашто није низвела бар једну кишу помоћу пропаганде? Заиста разбогатила се Европа помоћу Христа, па је онда одбацила Христа. Угојила се и одебљала, па јој се вид смањио, и слух стеснио, и срце одрвенило. Све ис то као и стари Израиљ, и све као по рецепту Кајафином.

Ево сведоџбе о Израиљу какав је дао Мојсеј човек Божји: Али се Израиљ угоји па се стаде ритати, одебља и засали те остави Бога који га је створио и презре стијену спасенија својега… Приносише жртве ђаволима а не Богу (V Мојс. 32, 15). Мојсеј није знао за Европу, али је овим речима нехотично фотографисао будућу Европу на хиљаде година пре Христа. Какав стари Израиљ, такав и нови.

Због тога се и јавила страшна мржња Европејаца према Јеврејима. Јер, свако мрзи своје пороке у другима.Европа дише духом јеврејштине зато гони Јевреје. Та нису Јевреји ни потребни више Европи. Они су свршили своје дело у Европи. Европско човечанство ће их достојно заменити у богоборству и христоборству.

А ти, српски роде куда си залутао? Бежи са лађе која тоне. Враћај се од јеврејске Европе својој Цркви и историји. Одбаци речи људске, тражи речи Божје које су као огањ живи и као маљ што разбија стену у комаде. Про слави Христа да би Христос спасао и прославио тебе као и оце твоје на век века. Амин..

http://manastirpodmaine.org/sveti-vladika-nikolaj-srpskom-narodu-krou-tamnicki-prozor-lii/

лај – СРПСКОМ НАРОДУ КРОЗ ..

[Bokisha]

Љубав према ближњем

Пројава духовне љубави према ближњем је знак обнове душе Духом Светим. Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу. Јер, ко не љуби брата остаје у смрти. Савршенство хришћанства је у савршеној љубави према ближњем. То је једини показатељ да у нашем срцу живи и љубав према Богу. Оне су могуће само заједно, никако одвојено.

Шта може бити дивније, сладосније од љубави према ближњем? Љубав је – блаженство, мржња је мучење. Сав закон и пророци су се усредсређивали на љубав према Богу и ближњем. Љубав према ближњем је стаза која води у љубав према Богу: зато што је Христос благоизволео да се обуче у сваког нашег ближњег, а у Христу је - Бог. Немој мислити, највољенији брате, да је заповест о љубави према ближњем била блиска нашем палом срцу: заповест је духовна, а нашим срцем су овладали тело и крв; заповест је нова, а наше срце је старо.

Наша природна љубав је оштећена падом. Њу је потребно умртвити - то заповеда Христос - и преузети из Јеванђеља свету љубав према ближњем, љубав у Христу. Особине новог човека све морају бити нове; никаква стара својства му не приличе. Пред Јеванђељем љубав која долази од узбуркане крви и телесних осећања нема никакву вредност. И какву она вредност може имати, када се при загрејаној крви заклиње да ће положити душу за Господа, а кроз неколико сати, када се крв охлади, даје заклетву да га не познаје?

Јеванђеље одбацује љубав која зависи од узбурканости крви, од осећања телесног срца. Оно каже: Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови. Пад је потчинио срце владавини крви, и преко крви, владавини кнеза овог света. Јеванђеље ослобађа срце из тог ропства, из тог насиља, и доводи га под руковођење Светог Духа. Свети Дух учи да је свето волети ближњег.

Љубав која је вођена, храњена Светим Духом – јесте огањ. Тај огањ гаси огањ природне, плотске љубави, оштећене грехопадом."Онај који каже да је потребно имати и ту и другу љубав, обмањује сам себе", рекао је свети Јован Лествичник. Какав је пад наше природе? Такав, да онај који је по природи способан да воли ближњега са горчином, мора себе нарочито принудити како би га волео онако како Јеванђеље заповеда да га воли. Најпламенија природна љубав лако се преокреће у одбацивање, у непомирљиву мржњу. Природна љубав се исказивала и ножем. У каквим ранама је наша природна љубав! Каква тешка рана је на њој – страст! Срце којим је овладала страст спремно је на сваку неправду, на свако безакоње, само како би удовољило својој болесној љубави.

Лажна су мјерила мрска Господу, а права мјера угодна му је. Природна љубав свом миљенику доноси само земаљско; о небеском она не мисли. Она се бори против неба и Светог Духа; зато што Дух тражи распињање тела. Она се бори против неба и Светога Духа; зато што се налази под влашћу духа лукавог, духа нечистог и палог.

Приступимо Јеванђељу и погледајмо се у то огледало! Гледајући се у њега, свући ћемо старе хаљине, у које нас је обукао пад, и украсићемо се новом хаљином, коју нам је припремио Бог. Нова хаљина је – Христос. Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нова хаљина је – Дух Свети. Обући ћете се у силу с висине, рекао је Господ за ту хаљину. Хришћани се облаче у особине Христове, дејством свеблагог Духа. За хришћанина је могуће то облачење. Него се обуците у Господа Исуса Христа; и старање за тијело не претварајте у похоте – каже апостол.

Прво, руковођен Јеванђељем, одбаци непријатељство, злопамћење, гнев, осуђивање и све што стоји насупрот љубави. Јеванђеље заповеда да се молимо за непријатеље, да благосиљамо оне који нас куну, чинимо добро онима који нас мрзе, да не чинимо ближњем све оно што не желимо да он нама чини. Потруди се, ти који желиш да следиш Христа, да све те заповести испуњаваш на самом делу. Веома је недовољно само са задовољством прочитати заповести Јеванђеља, и задивити се високом моралу који оно садржи у себи. Нажалост, многи се тиме задовољавају.

Када приступиш испуњавању заповести Јеванђеља тада се чврсто супротстави задовољавању владара твог срца. Ти владари су: твоје сопствено телесно стање, којим си потчињен телу и крви, и пали духови, под чијом влашћу је земља – телесно стање човека. Телесно мудровање, његова истина и истина палих духова, траже од тебе да не испустиш своју част и друге надмоћи, да их заштитиш. Али ти са храброшћу издржи невидљиву борбу, вођен Јеванђељем, вођен самим Господом. Жртвуј се свима како би испунио јеванђелске заповести. Без таквог жртвовања ти их не можеш испунити. Господ је рекао Својим ученицима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе.

Када је Господ са тобом – надај се победи. Господ не може да не буде победник. Измоли за себе победу код Господа; измоли је непрестаном молитвом и плачем. И неочекивано ће доћи дејство благодати у твоје срце: ти ћеш изненада осетити најсладоснији занос духовне љубави према непријатељима.

Предстоји ти још борбе! Потребно је још да будеш храбар! Погледај на предмете твоје љубави: они ти се веома допадају? Твоје срце је веома привезано за њих? Одрекни их се. То одрицање од тебе тражи Господ, који је поставио закон љубави, не зато да би те лишио љубави и онога што волиш, него да би ти, одбацивши телесну љубав упрљану примесама греха, постао способан да примиш духовну, чисту, свету љубав која је врховно блаженство. Онај који је осетио духовну љубав са мржњом ће гледати на телесну љубав као на изопачено унаказивање љубави.

Како се одрећи предмета љубави који као да су прирасли за само срце? Кажи Богу за њих: "Они су Господе Твоји, а ја – ко сам? Немоћно створење, које нема никакав значај. Данас ја још странствујем на земљи, и могу нечем бити користан за моје вољене; сутра, можда, ишчезнућу са њеног лица и ја сам за њих – ништа!"

"Хтео не хтео, смрт долази, долазе друге околности, које ће ме насилно отргнути од оних које сам сматрао мојима, и они више - нису моји. Они у ствари и нису били моји; то је био некакав однос између мене и њих, обмањивао сам се тим односом, називао сам, признавао их за моје. А да су они заиста били моји - заувек би ми припадали." Створења припадају само Творцу: Он је – њихов Бог и Владика. Твоје, Господе мој, предајем Теби: ја сам их неправилно и узалудно присвојио себи." За њих је сигурније да буду Божији. Бог је вечан, свеприсутан, свемогућ, неизмерно добар. Ономе ко је Његов Он је највернији, најпоузданији помоћник и покровитељ.

Бог Своје даје човеку: човеку људи постају своји, привремено по телу, заувек по духу, када Бог благоизволи да човеку да тај дар. Истинска љубав према ближњем заснива се на вери у Бога: она је – у Богу. Да сви једно буду, говорио је Спаситељ света Своме Оцу, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду. 

Смирење и преданост Богу убијају телесну љубав. Дакле, она живи таштином и неверјем. Чини корисно што можеш и што закон дозвољава, за твоје вољене, али увек их препуштај Богу, и твоја слепа, телесна, нехотична љубав мало-помало ће се претворити у духовну, разумну, свету. Ако ли је твоја љубав противзаконита страст, одбаци је као гадост. Када твоје срце није слободно – то је знак острашћености. Када је твоје срце у ропству, то је знак безумне, греховне страсти. Света љубав је - чиста, слободна, сва у Богу. Она је дејство Светог Духа, који делује у срцу по мери његовог очишћења. Одбацивши непријатељство, одбацивши острашћеност, одреци се телесне љубави, стекни духовну љубав; уклони се од зла и чини добро. 

Указуј поштовање ближњем, као икони Божијој - поштовање у твојој души, невидљиво за друге, јасно само твојој савести. Твоје деловање нека буде тајанствено сагласно твом душевном настројењу. Указуј поштовање ближњем, не гледајући на узраст, пол, сталеж – и постепено ће у твом срцу почети да се јавља света љубав. Узрок те свете љубави није тело и крв, није наклоност осећања већ је – Бог. Они који су лишени славе хришћанства, нису лишени друге славе, коју су добили при стварању. Они су – иконе Божије. Ако икона Божија буде бачена у ватру страшног ада, ја и тамо морам да је поштујем. Шта се мене тиче ватра, ад! Ту ће икона Божија бити бачена по суду Божијем: мој посао је да сачувам поштовање према икони Божијој, и тиме да себе сачувам од ада.

И слепоме, и губавцу, и ономе оштећеног ума, и одојчету, и крајњем преступнику, и незнабошцу, указаћу поштовање, као икони Божијој. Шта ти имаш са њиховом немоћи и недостацима! Старај се за себе, да ти не би имао недостатка у љубави. У хришћанину укажи поштовање Христу, који нам је рекао за поуку, и још ће нам рећи, када се буде решавала наша вечна судбина. Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. У свом односу према ближњем држи у сећању те речи Јеванђеља, и постаћеш напрсник љубави према ближњем. Напрсник љубави према ближњем њоме улази у љубав према Богу. Али ако ти мислиш да волиш Бога, а у твом срцу постоји непријатно расположење према макар једном човеку: ти си онда у тужној самообмани. Ако ко рече – говори свети Јован Богослов – љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је. И ову заповијест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега. 

Пројава духовне љубави према ближњем је знак обнове душе Духом Светим: Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу. Јер, ко не љуби брата остаје у смрти. Савршенство хришћанства је у савршеној љубави према ближњем. Савршена љубав према ближњем је у савршеној љубави према Богу, у којој нема краја савршенству, у којој нема краја у напредовању. Напредовање у љубави према Богу је бесконачно: зато што љубав јесте бесконачни Бог. Љубав према ближњем је темељ здања љубави. Тражи да откријеш у себи духовну љубав према ближњима. Улазећи у њу, ући ћеш у љубав према Богу, на врата васкрсења, на врата Царства небеског. 

Свети Игњатије Брјанчанинов
Извор: gradandjela.blogspot.rs

http://www.prijateljboziji.com/_Ljubav-prema-bliznjem/52465.html

[Bokisha]

Љубав према Богу

Две заповести о којима, по речима Спаситељевим, висе Закон и пророци јесу заповест о љубави према Богу и ближњем. Али, како знати да имамо љубави према Богу? Један од најзначајнијих показатеља јесте непрестано удаљавање од зла. Али, не само то; него и испуњавањем јеванђелских заповести достижемо љубав Божију. Самим тим, ми пребивамо у љубави према Богу, остаје у љубави Божијој.

 

Љуби Бога тако како је Он заповедао да га љубиш, а не тако како мисле да га љубе самообманути занесењаци. Не стварај себи усхићења, не узнемиравај своје нерве, не распаљуј се пламеном вештаственим, пламеном твоје крви. Жртва благопријатна Богу је смирење срца, скрушеност духа. Бог се са гневом одвраћа од жртве која је принесена са уображеношћу, са гордим мишљењем о себи, чак и ако је то жртва паљеница. Гордост доводи нерве у узнемиреност, узбуркава крв, побуђује машту, оживљава пали живот; смирење умирује нерве, обуздава узбурканост крви, уништава маштарење, умртвљује пали живот, оживљава живот у Исусу Христу.

Послушност пред Господом је боља од жртве, и покорност је боља од сала овнујског, говорио је пророк израиљском цару, који се усудио да принесе Богу неправилну жртву. Ако желиш да принесеш Богу жртву љубави, немој је принети самовољно, по непромишљеној страсти; принеси је са смирењем, у оно време и на том месту, када и где је Господ заповедио. Духовно место, једино на ком је заповеђено да се приносе духовне жртве јесте – смирење.

Господ је верним и тачним обележјима означио онога који воли и онога који не воли. Он је рекао: Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће. Ко мене не љуби, ријечи моје не држи. Хоћеш да се научиш љубави Божијој? Удаљи се од сваког дела, речи, помисли, осећања које је забрањено Јеванђељем. Твојим непријатељством према греху, који је толико мрзак свесветоме Богу, покажи и докажи твоју љубав према Богу. Сагрешења, у која се упадне по немоћи, одмах лечи покајањем. Али боље се труди да не допушташ себи ни та сагрешења, строго бдијући над собом.

Хоћеш да се научиш љубави Божијој? Пажљиво изучавај заповести Господа у Јеванђељу и труди се да их оствариш на самом делу, труди се да јеванђелске врлине претвориш у навике, у твоје особине. Особина онога који воли је да тачно испуњава вољу онога ког воли.

Заволех заповести Твоје већма од злата и драгог камења. Ради тога по свима заповестима Твојим управљах се, сваки пут неправедан омрзох –  говори пророк. Такво владање је неопходно ради очувања верности Богу. Верност је неизоставни услов љубави. Без тог услова љубав се раскида. 

Непрестаним удаљавањем од зла и испуњавањем јеванђелских заповести - чиме се извршава све јеванђелско морално учење - достижемо љубав Божију. Самим тим, ми пребивамо у љубави према Богу: Ако заповијести моје одржите, остаћете у љубави мојој –  рекао је Спаситељ.

Савршенство љубави састоји се у сједињењу са Богом; напредовање у љубави повезано је са неисказивом духовном утехом, насладом и просвећењем. Али у почетку подвига ученик љубави мора издржати жестоку борбу са самим собом, са својим дубоко повређеним бићем: зло, које је урођено природи палој у грех, постало је за њу закон, који се бори и негодује против Закона Божијег, против закона свете љубави. Љубав према Богу заснива се на љубави према ближњем. Када се код тебе ублажи злопамћење: тада си ти близак љубави. Када твоје срце осени свети, благодатни мир у односу на читаво човечанство: тада си ти пред самим вратима љубави. Али, та врата се отварају само Духом Светим. Љубав према Богу је дар Божији у човеку, који је себе припремио за примање тог дара, чистотом срца, ума и тела. 

По степену припремљености бива и степен дара: зато што је Бог и у својој милости - правосудан. Љубав према Богу потпуно је духовна: Што је рођено од Духа, дух је; Што је рођено од тијела, тијело је. Телесна љубав, као рођена телом и крвљу, има вештаствена својства, трулежна. Она је непостојана, променљива, њен огањ потпуно зависи од твари.

Слушајући из Писма, да је Бог наш огањ, да је љубав огањ, и осећајући у себи огањ природне љубави, немој помислити да је то један исти. Не! Та два огња су међусобно супротстављена и гасе један другог. Служимо угодно Богу са поштовањем и страхом. Јер Бог наш је огањ који спаљује.

Природна љубав, пала љубав, распаљује крв човека, доводи до узнемирености његове нерве, побуђује машту; света љубав хлади крв, умирује и душу и тело, вуче унутрашњег човека ка молитвеном ћутању, погружава га у занос смирењем и духовном сладошћу. Многи подвижници, примивши природну љубав као божанску, распалили су своју крв, распалили су и машту. Стање распаљености веома лако прелази у стање помаме. Оне који се налазе у распаљености и помами многи су сматрали за испуњене благодаћу и светошћу, а они су несрећне жртве самообмане.

Било је много таквих подвижника у западној Цркви, од времена када је она упала у папизам, који богохулно приписује човеку божанске особине, и човеку одаје поклоњење, које одговара и приличи само Богу. Ти подвижници су написали много књига у свом распаљеном стању, у ком им је помамљена самообмана изгледала као божанска љубав, док им је растројена уобразиља приказивала мноштво виђења, ласкајући њиховом самољубљу и гордости.

Сине источне Цркве! Удаљи се од читања таквих књига, удаљи се од слушања поука самообманутих. Руководи се Јеванђељем и светим оцима истинске Цркве, у смирењу узлази ка духовној висини љубави божанске, кроз посредство извршавања Христових заповести. Поуздано знај да је љубав према Богу највиши дар Светог Духа, а човек се само чистотом и смирењем може припремити за примање тог великог дара, којим се мења и ум, и срце, и тело. Узалудан је труд, он је бесплодан и штетан, када тражимо да превремено откријемо у себи високе духовне дарове: милосрдни Бог их даје у своје време, постојаним, трпељивим, смиреним извршиоцима јеванђелских заповести. Амин.

Свети Игњатије Брјанчанинов
Извор: gradandjela.blogspot.rs

http://www.prijateljboziji.com/_Ljubav-prema-Bogu-/52462.html

[Bokisha]

старац Јосиф Исихаста: СЕСТРО У ГОСПОДУ И НАЈПОБОЖНИЈА ИГУМАНИЈО

Сестро у Господу и најпобожнија игуманијо… Молим се за твоје здравље, које је драгоцено за твоје сестринство.

Благословена старице, данас сам добио твоје писмо и видео о чему ми пишеш. Пишеш да ће (моје писмо) бити од користи, а ја верујем твојим речима и отпуштам своју вољу, молећи се да вам свако слово буде корисно и душеспасоносно.

Према томе, отвори уши и прими моје речи.

Ми, сестро моја, када смо дошли на Свету Гору, нисмо се затворили у једној обитељи, као што то учини већина. Напротив, тражили смо, призивали, плакали. Нисмо пропуштали ни планину ни јаму, тражећи непрелешћеног путовођу да чујемо речи живота, не речи празне и бескорисне. Није остао ниједан старац пустињак, од којега нисам добио бар једну кап користи.

Један од њих, којем је било деведесет година, казивао нам је да је седамнаест година живео на врху једне планине. Севале су муње и цепале му одежду. Пројавио је крајње трпљење.

Други нам је казивао како је дао антидор нагим светим подвижницима, који су били невидљиви.

Трећи је рекао да их је причестио, служећи Литургију у поноћ.

Био је и један Рус који је годинама живео на врху. Сваких десет година силазио је одатле да би се сусрео са другим пустињаком. Док смо били тамо с њим, рекао нам је да га управо очекује и да ћемо га видети. Али изгледа да је умро у пустињи.

Од свих њих распростирао се миомирис, као од светитељских моштију.

Док сам то слушао, у мени се још јаче распламсао огањ. Питао сам их како се хране, како се моле, шта виде, шта су размишљали, шта виде док умиру.

Неки су видели Пресвету Богородицу, неки свете анђеле при исходу душе. И сада се дешава да пре смрти имају виђења како би их Бог узео у миру.

Чим бих чуо такве ствари, жудно сам хитао да видим и чујем шта ће говорити док буду умирали.

Од тих светитеља добио сам „молитвено правило“ и „устав“, по којем ћу се кретати у свом животу. Они су ме учили. Ја не говорим ништа своје.

Знао сам и за дом тог старца о којем говорите: био је то калајџија и пекар који је ловио рибу и правио напрсне крстове, отац Неофит. Знао сам и многе друге. Ја сам тражио где се налази Живот. Где могу задобити корист за душу, јер ће се благо вратити у Божију ризницу, и наступиће глад, и неће се чути реч Божија. Светиљке се гасе. Ми се крећемо по опипљивој тами. Ретко се чује реч о спасењу. Само клевете и осуде. Један жели да поучава другога. Ретко да неко свој живот даје као потврду Јеванђеља, као продужење живота отаца. Све што је остало је велики страх од искушења и неумерена разметљивост у речима.

Оставимо оне који нас окружују, благословена старице. Како сваки од њих живи, тако и говори. Тако виде, тако и казују. Сви су у праву.

Када неко изгуби свој пут јер је са њега скренуо и не зна за други пут, хоће да и сви остали иду као и он што иде. Ако му неко каже да постоји и други, краћи пут, он ће му одговорити: „Ти си прелешћен! Нема другог пута!“ Он то каже јер тај други пут не познаје. Због тога је oн y праву. Он то види, тако мисли, од себе говори и pacyђyje.

Сада, када смо се затворили да бисмо безмолвствовали — јер смо се томе научили од самог почетка – сви су се окренули против мене. Боље речено, то чини кушач којем се не допада да види како се и у нашем нараштају неко брине о спасењу. Њега ће уништити Бог, а браћа нека буду помилована због онога што говоре и суде.

Ја све препуштам Богу и учим се да све што дође претрпим без роптања.

Сада ћемо говорити о умној молитви, за којом и ти трагаш.

Ја мислим, драга моја старице да је неправилно то што се са тобом догађа. Ти ниси призвана на толике бриге, него на тиховање (безмолвије). Ако, дакле, хоћеш да ме послушаш, ја сматрам да бисмо добро учинили уколико бисмо делање и безмолвије довели у равнотежу и сјединили једно са другим. Без тиховања, благодат се неће задржати, а човек без благодати је ништа.

Због тога замоли вашег старца да ти додели једну одвојену келијицу у којој ћеш безмолвствовати. До поднева примај сестре и разговарај. Затим, кад једеш, спавај до вечери. И не дозволи да те узнемирују до следећег јутра, чак и да манастир захвати пожар. Када се пробудиш, ако је још дан или залазак сунца, изврши своје правило. Када се смркне, попиј шољицу кафе и почни бдење, почни молитву.

Циљ је да покренеш благодат, да би она постала дејство. А када благодат почне да дејствује — онда је то све.

Ја најпре започињем читањем повечерја са акатистом. Када то завршим, настављам речима које ми дођу на ум и којима се обраћам Христу и Богородици.

„Исусе мој најслађи, светлости душе моје, једина љубави, једини миру и једина радости…“ Говорим много и са болом. Затим се обраћам Богородици, и наша слатка Majчица показује велику љубав. О, када би њено име увек било на нашим уснама!

Када се умири ум и наслади душа, седнеш и изговараш умну молитву, о чему и ти пишеш, све док те не обузме дремеж. Тада поново тихо, тихо запевај и са сладошћу славослови Владику Христа и Његову Свенепорочну Мајку. Изговарај полако и чисто: „Светлости тиха…”, „који је бог велики као Бог наш…“, „Свети Боже…“ и остало што знаш.

Затим Свецарици: „Радуј се, Царице…“, „Теби се Благодатна радује сва твар…“, „Достојно је ваистину…“, „У Црвеном мору…“ и остало. Ако је дремеж и даље упоран, додај и следеће: „У наручју Очинском…“, „Хтедох Сузама да умијем…“, „Ко подиже буру и притече…“, „Ја сам овца…“ и остало чега се сетиш.

Говори то са умиљењем, седећи на својој постељи и очекујући милост и милосрђе Божије. Ако благодат не буде дејствовала у речима, дејствоваће у умној молитви, а ако не, онда у појању.

Нипошто не пропуштај да прочиташ своје правило, јер то доноси велику корист. Светитељи ти дају пример. Као у огледалу, видиш своје грешке и недостатке и исправљаш свој живот. Читање правила је светлост у тами.

Тако ћеш више користити сестрама него да се читавог дана исцрпљујеш.

Након тога устани. Ако хоћеш, сиђи у цркву. А ако одлучиш да останеш сама, изврши службу на бројаницама и одмори се.

На тај начин ћеш и сачувати своје здравље, и донети велику корист својој души и бити светиљка водиља својим сестрама. Уколико пак остариш у метежу, у потпуности ћеш изгубити своју молитву, јер си научена безмолвију.

Према томе, рођена сестро моја, будући да си испробала и безмолвије и живот међу многима, познала си колика је корист и од једног и од другог. Стога сједини једно са другим и биће ти добро. Потруди се да безмолвствујеш колико год можеш, и спокојно ћеш отићи одавде.

http://manastirpodmaine.org/starac-josif-isihasta-sestro-u-gospodu-i-najpoboznija-igumanijo/

Sent from my GT-I9500 using Tapatalk