Душекорисни садржаји

[JESSY]

НЕ БОЈ СЕ !

20MAY2016

”Да пођем и долином сјена смртнога нећу се бојати зла; јер си Ти самном. Штап Твој и палица Твоја теши ме.” (Псалам 23, 4)

Око којих ствари се забрињаваш, шта те плаши? Плаши те како ће проћи избори? Или те плаше рачуни који непрекидно стижу? Или твоје здравље? Можда твоја деца? Да ли се плашиш будућности?

Чињеница је да постоји много разлога да се у данашње време буде забринут и уплашен.

Али Божије тврдо обећање је да ће бити уз тебе, чак и у најмрачнијој долини тегобе.

Пронашла сам врло интересантну чињеницу, а то је да у Библији постоји 365 реченица у којима пише; ”Не бој се”. Бог нам је за сваки дан у години послао по једно ”Не бој се”. Чини се као да Бог жели да нас утврди да већ једном прихватимо да се не бојимо, као да нам каже; ”Хоћу да озбиљно схватиш Моју поруку да се не бојиш.”

Интересантно је приметити да готово сваки пут кад Бог разговара са неким у Библији, прво што му каже јесте; ”не бој се!” Зашто?

Зато што нас наши греси, мане и унутрашње повреде узрокују да мислимо како Бог не жели да нас нађе ни због чега другог већ да нас прокуне и дурово казни.Али то уопште није истина. Доказ за то је Господ Исус.

Када схватимо Божију милост и благослове, онда више немамо никаквог разлога да се бојимо будућности. Бог уопште не жели да вам врати мило за драго, нити да изједначи рачуне са вама. Господ Исус је потпуно преузео све казне коју си заслужио због грехове које си починио или ћеш их тек починити у будућности. Он је исплатио на крсту казну коју бисмо ми морали плаћати.

Зато, кад се деси нешто лоше, не мораш да мислиш; ”Ово Бог хоће да ми наплати за моја зла дела.” Уместо тога, сети се; ”Да пођем и долином сјена смртнога нећу се бојати зла; јер си Ти самном. Штап Твој и палица Твоја теши ме.”

[Bokisha]

Архиепископ Аверкије Таушев: О ПОЛОЖАЈУ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ (1)

Слободно и без икаквог претеривања можемо рећи да је положај православних хришћана у са|временом свету крајње тежак. Сав савремени живот, у свим својим појавама, овако или онако, управљен је против хришћанства. Јер све је у том животу, у суштини, потпуно порицање истинског хришћанства. Ако је још у апостолско доба љубљени ученик Христов јеванђелиста Јован Богослов могао да пише да свет сав у злу лежи (1Јн. 5,19), онда са кудикамо већим правом ми можемо то рећи о нашем времену. Бити истински православни хришћанин, спреман да до смрти чува своју верност Христу Спаситељу, у наше дане много је теже него у првим вековима хришћанства. Тада су хришћане прогањали неразумни непријатељи, који нису знали Христову веру и имали су о њој погрешне представе, често бесмислене. Али та гоњења су имала претежно спољашњи карактер. У њима су први хришћани осуђивани на мучења и смрт тела, но тиме није причињавана штета њиховој души. Тадашњи хришћани, добро памтећи Завет Христов: Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити (Мт. 10,28), поткрепљивани Божијом благодаћу, радосно су ишли на муке и давали свој живот За Христа. Oвa Гоњења не само да нису гасила дух него напротив – још више су му давала крила и разгоревала га, па је крв мученика стварно постајала семе хришћанства.

Сада тога нема. Савремени свет, са неким изузецима (имамо у виду крвава гоњења вере која се догађају у совјетској Русији), носиоцима Христовог имена не прети телесним мукама и телесном смрћу тако очигледно и отворено. Штавише, сам он у свом знатном делу још наставља да носи име „Хришћански“, да гради храмове, призива Христово име и заклиње се над светом Библијом.

Али све је то само привид.

Под маском ове варљиве, лепе спољашњости, која многе доводи у заблуду, у стварности је сада свуда у току најјаче скривено прогањање хришћанства, које се пројављује у најразличитијим видовима и облицима. Ово прогањање далеко је опасније и страшније од некадашњег отвореног гоњења јер прети потпуним опустошењем душа — духовном смрћу. Сада се догађа управо оно на шта је упозоравао и што је више од свега напомињао Христос Спаситељ, поучавајући своје следбенике да се не боје телесних мука, јер оне не прете души: него се више бојте онога, говорио је Он, који може и душу и телопогубити у паклу (Мт.10, 28).

Шта се то догађа у савременом свету и како он, који толико столећа, бар како изгледа, живи хришћански, може да гони хришћанство?

У свему овоме за нас нема ничег неочекиваног. На Све ово одавно нас је упозорила Реч Божија. Али тешко ономе ко упорно затвара очи за ово, не желећи да види оно на шта нас Реч Божија призива да будемо спремни.

По речима Светог апостола Павла, у свету тајна безакоња већ дејствује (2 Сол 2,7)- у току је процес „одступања“ хришћана од Христа, који се непрекидно убрзава и, на крају крајева, треба да доведе до појаве човека безакоња, сина погибли-Антихриста (2 Сол. 2,3). Овај страшни процес отпадништва у последње време се тако јавно и очигледно показује у свим странама живота да само слепац може да не види чему он води: све што се сада догађа у свету није ништа друго до брижљива припрема царства Антихриста, у којој најактивније учествују како они који су се отворено одрекли Христа, тако и они који још увек споља носе име „хришћана“

Прва важна етапа на путу овог „одступништва“ било је отпадање од православља латинског Запада са папским престолом на челу. Зар није Антихристово начело положено у темељ претензије да папа постане непогрешиви „намесник Сина Божијег“ на земљи? Зар се не осећа Антихристов дух у том стремљењу папе да тобож „замени“ Христа и да га „заступа“ у име свих који верују у Њега? Зар нису карактеристичне црте Антихриста и дух противхришћанске гордости, који тако очигледно доводи до „прелести“ у духовном животу, и прекомерно властољубље, које тежи да потчини себи сав свет?

Такво извртање Христовог духа у западном хришћанству, које је отпало од православља, повукло је за собом читав низ лажних учења и страшну моралну изопаченост. Остао је само привид хришћанства, његова спољашност лишена истинског духа живота у Христу. Све је то проузроковало појаву друге погубне етапе отпадништва — настанак такозваног „хуманизма, који је на Западу имао за последицу нову епоху — доба „препорода (ренесансе)“. Eпохе „хуманизма“ и „препорода“, које су се јавиле као реакција на изопачено западно хришћанство, биле су у суштини одрицање од хришћанства и враћање идеалима паганства. Оне су прогласиле култ јаког, здравог и лепог човечијег тела и духу Христовог смирења и послушности супротставиле дух самопреузношења, самоуверености и обоготворења човечијег „разума“.

Као протест против изопаченог хришћанства, на основу тог истог хуманистичког идеала који је сматрао „разум“ највишим критеријумом живота, појавио се на Западу религиозни покрет који је добио назив „протестантизам“. Протестантизам са својим безбројним огранцима — свим могућим сектама — не само да је коренито изврнуо све учење истинског хришћанства него је одбацио и сам догмат о Цркви, поставивши самог човека за свој највиши ауторитет, и дошао чак до порицања вере у божанство Исуса Христа, Оснивача Цркве. Надмена човекова гордост најзад сасвим одступа од Бога, почиње дрско да одбацује чак и само постојање Божије и човек као да проглашава самога себе за Бога. Обузет гордошћу, високоумљем и увереношћу у своје неограничене моћи, могућности и способности, човек васпитан на идеалима „препорода“ више не види никакве потребе за стремљењем ка духовном усавршавању које му је заповеђено Јеванђељем, што природно повлачи за собом његово све дубље сурвавање у бездан духовног пада и моралне изопачености. У први план ступа служење телу, услед чега се духовне потребе све више гуше и потискују, и човек, да би једном заувек уништио мучан глас савести који пребива у духу, напокон објављује да сам дух не постоји.

Тако се појављује „материјализам“, рођено чедо „Хуманизма“ природан и логичан развој његове идеје. Идеал ситог Стомака, који се прикрива иза звучног „научног“ назива „идеала социјалне праведности“, „социјалне правде“ постао је највиши идеал човечанства које се одрекло Христа. И то је разумљиво. Зар би могло да настане такозвано „социјално питање“ кад би људи остали верни истинском хришћанству, оваплоћеном у животу? Са друге стране, услед логичке неопходности на основу материјализма већ природно настају учења „социјализма“ и „марксизма-комунизма“. Хуманизам и материјализам, који су одбацили духовно начело у човеку, прогласили самог човека за „бога“ и самим тим узаконили човечију гордост и животни егоизам који се непрестано самопотврђују, довели су до тога да је сурова борба на основу сталног сукоба интереса људи егоиста постала закон човечијег живота.

Као природан резултат те такозване „борбе за опстанак“ моћнији, паметнији, лукавији и вештији људи почели су да подјармљују и угњетавају слабије, мање паметне и лукаве, мање веште. Јер закон Христов који заповеда: Носите бремена један другога (Гал 6,2) и не улађај себи?“ и што нећете да се чини вама не чините другима (Дап 15,29), него љуби ближњега свога као самога себе (Mт 22,39) био је прогнан из живота. Управо зато почело је све више да расте и да се шири такозвано „социјално зло“ да се повећавају и умножавају „социјалне неправде“ и „социјалне несреће“ у друштву. А пошто је живот бивао све неподношљивији услед стално раcтућег егоизма и насиља једних људи над другима, било је природно да се „нешто“ измисли ради покушаја успостављања поретка живота једнако подношљивог и прихватљивог за све. И ево, „социјализам“, а затим и његов крајњи израз – „комунизам“ — постали су модерна учења која су обећала људима избављење од свих „социјалних неправди“ и увођење на земљи мирног и спокојног рајског живота у коме би сви били срећни и задовољни. Али ова учења су имала за циљ да лече зла људског друштва неприкладним средствима. Она нису хтела да виде да зло савремености има корен у самим дубинама човечије душе која је одступила од јединог спасоносног, јеванђељског учења, и наивно су сматрала да је тобоже довољно променити, по њиховом суду, несавршено, државно и друштвено уређење живота да би на земљи одмах настало опште благостање и живот постао рај. Ради ове, како су они тврдили, неопходне и благотворне промене, крајњи социјалисти, као на пример комунисти, предлагали су чак и принудне мере, све до проливања крви и физичког уништавања људи који се не слажу са њима. Другим речима: мислили су да победе зло такође злом, и то злом још већим и неправеднијим по својој суровости и беспоштедности.

„Велика француска револуција“, у којој су проливене читаве реке човечије крви, била је њихов први оглед. Она је јасно показала како су људи немоћни да устроје на земљи свој живот без Бога и до каквих страшних по Следица човека доводи одступање од Христа и његовог Спасоносног учења.

Међутим, повратка назад више није било: процес „отпадништва“ већ је постао сувише озбиљан.

И ево, трећа, најважнија етапа „отпадништва“ која се сада тако брзо развија пред нашим очима, била је страшна, крвава катастрофа, која је 1917. године задесила нашу несрећну отаџбину Русију. Изведена попримеру „Велике француске револуције“ 1789. године, наша руска револуција може се сасвим оправдано сматрати као највеће достигнуће слугу долазећег Антихриста. Сломом православне Русије уклоњена је главна препрека на путу победнички наступајућег „отпадништва, Богом допуштеног: у свету је нестало моћног бедема истинске хришћанске вере и Цркве, и Антихрист. оличен у својим слугама, почео је да, по изразу нашег домаћег тумача апостолских посланица (Светог Теофана, вишинског затворника), „делује широко“.

 

http://manastirpodmaine.org/arhiepiskop-averkije-tausev-o-polozaju-pravoslavnih-hriscana-u-savremenom-svetu-1/

[Bokisha]

БЕСЕДА

о близини Судије
Гле, судија стоји пред вратима (Јаков 5, 9).
За један дан, брате, можеш задобити сву вечност. И за један дан, брате, можеш изгубити сву вечност. Дате су ти хиљаде дана на земљи, да се определиш за своје сопствено вечно спасење или за своју сопствену вечну пропаст. Но блажен по сто пута онај дан, у који се покајеш од свих својих нечистих дела, нечистих речи и нечистих мисли, и обратиш Богу с вапајем за милост! Тај дан вредеће ти више од хиљаде других дана.
Какав је тај блажени дан? То је дан самоосуде. Кад тај дан сване, човек, који је дотле осуђивао цео свет, погледа и наједанпут види себе као највећу мрљу на овом Божјем свету. И застиди се од Бога, и застиди се од сваког човека, и застиди се од сваке твари Божје у свету. И стид га почне пећи као огањ. И он онда признаје и исповеда: ваистину, ја сам највећа мрља на овом Божјем свету! ваистину, сви су људи бољи од мене? ваистину, све су твари чистије од мене! црњи сам од огорелог угарка, а ја сам досад мислио да сам бео! ружнији сам од жабе, а ја сам досад мислио да сам леп као ангел! Господе, Господе, Господе, смилуј се мени грешнику, и опери ме од кала греховнога, да колико-толико почнем личити на Твоје творење!
Не чекај, брате, не чекај да тај блажени дан покајања сам дође! Ти сам ухвати чврсто први дан који ти долази у сусрет и реци: ти си тај мој блажени дан којим ћу купити вечни живот! Не чекај, брате, не чекај, јер гле: судија стоји пред вратима! Тај судија је Господ Живи, који те је и створио и сва твоја безакоња до сада видео и избројао. За дан за два може те Он повући на суд где нећеш имати ни речи оправдања. Граби дан! Граби дан за покајање! Граби дан док тебе није смрт уграбила! Гле, судија стоји пред вратима!
О Господе страшни и праведни, продужи грешнику дане док се не покаје. Теби слава и хвала вавек. Амин.

пролог св владика Николај

 

[JESSY]

Литургија није Бог

 

 

Дух дише где хоће. (Јн.3,8)  Дух не познаје границе, људске прописе, не признаје наше одлуке о нормалном, уобичајеном и прихватљивом.

 

Ако човек призива Светог Духа, жели Га и ка Њему се креће, Свети Дух живот чини испуњеним, увек другачијим, увек новим, распршује илузије о конвенционалном и чини нас смелима и радоснима.

 

Хришћани су испуњени Духом Светим,нису ли? Па, опет, некад Литургија делује као тачно програмирани механизам, увек иста позоришна представа. Машина, где свако зна како се његов шраф мора обртати, приредба, са прописаним сценаријом за свакога. Хула? Стрпљења.

 

Прво, ваљало би поменути да правила морају постојати и да Литургија нипошто не може да служи произвољно, то већ не би било испољавање Духа Светог и једномислија Цркве, већ људске гордости и самовоље.

 

Са друге стране, Литургија је жива молитва живе заједнице и не сме се  прилагођавати мртвом слову више неголи живој вери. Наша је грешка што сматрамо како је Бог одредио да се непобитно тако, у слово, Литургија служи. Није. Људи су.

 

Литургија није Бог.

 

Литургија је један од начина сусрета са Богом.  Сходно Христовом спасоносном делу и Његовом позиву да узимамо Његову Телу и Крв, Свети Оци испуњени Духом Светим су теолошким речником и симболиком написали службе за потребе Заједницe. Они су, штавише, само „дотерали“ већ постојеће службе, настале у Цркви и за Цркву. У службама изражавамо молитвеност, прилазимо  Господу и сједињујемо се с Њим. Али службе нису Господ.

 

Ево једне дрске помисли: да ли би сада Црква могла да уобличи нову службу?

Не другачију службу у правом смислу те речи, јер Дух је увек исти, само делује другачије, у другачијим временима и кроз другачије људе.

 

Ми већ стварамо  „нове“ службе.  Додајемо јектеније за различите потребе: молимо се Господу да престане киша, или да падне; молимо се за здравље и упокојење, за мир, итд. То је један од доказа да је молитва Цркве жива. На крају крајева, сваки пут кад учествујемо у Литургији, она  јесте апсолутно нова: то је наш нови сусрет са Творцем и Животодавцем.

 

Иако тренутно можда нема потребе за тим, сматрам да теолошки, литургички уопште не би било погрешно да Црква изњедри „нове“ службе, иако је, кажем, све једно и исто – служење Богу. Само су начини другачији.

 

Радосним и живим учествовањем у Литургији, прилажењем Чаши, ми се сједињујемо с Христом у мери наше љубави и милосрђа Божијег. Али сама Литургија није Бог. Њене речи, радње, њени свештенослужитељи, нису божанства. Епископ, као ни бадњак нису Христос.

 

Прекинимо са обожавањем речи, предмета, радњи и људи. Према свему овоме имамо поштовање, али обожавање припада само и једино Господу. Или се молимо више речима, неголи срцем? Служимо ли Богу више делима љубави, или ритуалним кретањем?

 

Некад се наглашавањем једномислија сузбија посебност и јединственост свачије мисли, става, жеље, кретања. Ми смо сви различити, сједињени Христом. Није поента да сви будемо идентични. Поента је да наше различитости поштујемо и ценимо као дар, али и да их надвисимо у Христу. Различити, а Једно, и то је оно што Дух чини.

Још много тога има да се каже у овом контексту, али засад толико. Две анегдоте за крај, управо о лепоти тог спонтаног делања Духа кроз нас.

 

На Врбицу много народа у храму, нарочито деце. Једна девојчица није могла да види шта се дешава док траје вечерње, прво је поскакивала, а затим дође до столице и попе се на њу, да види. То ме је подсетило на причу о Закхеју, о снази жеље која побеђује наше личне недостатке и слабости, и којој Христос излази у сусрет.

 

На Васкрсно јутрење смо ставили микрофоне за певницу. Како Устав налаже, свештеници прво поју ирмосе канона, а брат за певницом спонтано крене да певуши са њима. „Ћути, микрофони су ту, чује се“, ућуткујемо га ми. И тако он неколико пута, махинално крене да пева, као да глас сам крене из њега. На крају у полу-шали каже: „Ма што не могу да се веселим к'о човек!“

 

Христос воскресе. Будите добро и радосно.

 

http://avdenagom.blogspot.rs/2016/06/blog-post.html?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed:+blogspot/UuAXt+(Avdenago)

[JESSY]

САСТАНАК са Богом

”А Господ Бог викну Адама и рече му; где си?” (Књига Постања или 1. књига Мојсијева 3, 9)

Бог жели да се редовно и свакодневно састаје са сваким од нас. Схватите то као имање и држање састанка са Богом.

Питам се, колико пута током сваког дана Бог жели да прича са нама, али једноставно не може да дође до речи.

Господ можда каже; ”Одавно већ желим да разговарам са тобом, али ти си превише заузета и немаш времена за Мене. Јутрос сам хтео причати са тобом, али си био презаузета нечим другим и ниси одвојила времена за Мене – гледала си телевизију, прегледала мејлове, причала си на телефон. Никако не отвараш Моју Реч – Библију. Уопште се више не молиш. За ручак хтедох нешто да ти дошапнем, али је твоја молитва била брза и површна. Касније сам опет покушавао причати са тобом, али ниси одвајала време за Мене. Требало би да редовно имаш састанке самном. Зашто се тога не придржаваш?”

Сетите се како је Адам сваког дана имао састанке са Богом у Рајском врту? Он би чуо Божији глас сваког дана у смирају, пред вече.

Једног дана Адам је покушао да пропусти тај састанак са Богом због греха ког је починио. ”А Господ Бог викну Адама и рече му; где си?”

Питам се да ли то Бог говори и многима од нас; ”Ѓде си? Где си? Тражим те већ неко време, потребно је да причаш самном, имам нешто да ти говорим. Хоћу да одвајаш време за Мене, време да будеш у Мом друштву, јер је потребно да ти говорим и упућујем те.”

Замислите ту дивоту – Створитељ читавог универзума жели да проводи време са вама! Постоји ли било који други састанак на овом свету, који је вреднији од овог састанка
 

http://svetatrojicaroterdam.com/састанак-са-богом/

[JESSY]

Богословље без Бога?

 

Најзаступљенији облици савремене теологије могу се, више или мање, сместити у два велика шаблона. Наравно, увек постоје изузеци и никад не треба генерализовати.

 

ПРВИ ШАБЛОН

Учење:

Црква је Заједница и  Тело Христово. Светим Причешћем постајемо  удови Христови, јер Христос је Глава Цркве. Епископ је икона Христова. У Литургији као икони Царства небеског, сабрани око Епископа, ми смо “већ сада и још не” у Царству Небеском. Есхатон.

 

Живот:

Прост народ не разуме шта им свештеник беседи, нити заиста схвата текстове са оваквом и сличном терминологијом. Прича о Цркви као заједници и икони раја је скоро свима  поприлично конфузна из разлога што се не слаже са стварношћу: људи из исте парохије се међусобно не познају, или се презиру. Нарочито мутна остаће теорија о епископу као икони Христа без којег је заједница немогућа -  неки неће видети епископа за живота. Наглашавањем причешћа кроз ову теологију многи мисле да је сва суштина хришћанства причешћивати се. Термин «љубав» у теорији ове теологије сасвим се профанизује и постаје апстрактан упркос свим напорима теолога да га објасне кроз термине личности и односа. Вреди ли напоменути да је «личност», «однос», «заједница», «есхатон» , «онтологија» -  често обична терминолошка заврзлама, нешто што теолози понављају као мантру? Свештенослужитељи често имају став да су значајнији за цркву, неголи народ,  и тако народу приступају. Сходно томе, љубав у току Литургије и ван ње, међуљудски односи у целости – сасвим се занемарују и хришћанство се своди на философију и култ. Ретке су харитативне делатности, међусобни однос верника је хладан, о односу свештенослужитеља и народа да не говоримо.

 

ДРУГИ ШАБЛОН

 

Учење:

Христос је умро за грехе наше. Неопходно је држати правила поста како установише оци, да би се достојно припремили за Причешће. Поштовати каноне, као и наше обичаје. Потребно је примати Свете тајне, молити се Господу, да би нас сачувао од греха и ђавола и да би напредовали у сваком добру.

 

Живот:

Верници извршавају правила као да ће тиме испунити неку Богом постављену норму и на тај начин задобити, «зарадити» Царство небеско. Вера се исцрпљује у пијетизму, спољашњој форми без пуноће смисла. Добро се чини зарад награде, пост се доживаљава као пуко одрицање и следовање правила, а грех се види где га и нема: и код себе, и код других. Сам израз «примати» Свете тајне говори да се оне доживљавају као нешто спољашње, нешто што над нама свештеници извршују, «помоћ одозго» коју добијамо пасивно. Исповеда се чак и током Литургије јер се исповест доживљава као обични предуслов за Причешће – придајући притом скоро магијски значај свештеничким речима (тако је и у разумевању осталих Светих Тајни). Скоро митолошки се доживљава и Господ и његови светитељи, а од светих храмова, икона и моштију појединци као да праве тотеме. Из страха од демона и демонизованог запада јавља се ксенофобија, нетолеранција, конзервативизам, а од пренаглашавања српских обичаја и историје сујеверје, својврсно идолопоклонство, етнофилетизам, а некад и национализам ( у данашњем негативном контексту који је добио). Истине вере се не доживљавају, већ се само сричу и прихватају, чиме хршћанство постаје пуки и често нелогични  догматизам, схвата се кроз категорије «ваља се-не ваља се». И опет последица свега тога: недостатак живе, разумне вере и доживљавање богослужења као пуког култа.

 

Важна напомена: постоје изузеци! Хвала Богу. И они који се не сврставају ни у један «табор».

 

Теологија са својим представницима и следбеницима се тобож дели на «новотарце» и «старотарце», али ови изрази немају везе са истином. Теологија је једна уколико је жива и животна, уколико остварује свој циљ, а то је вођење ка остваривању живог односа са Богом. Проблем наступа кад теологија, то јест, теолози одбију да сагледају ширу слику. Зато имамо горенаведена два «шаблона» који себе често искључују, па ће екстремни поборници прве теологије свести сво хришћанство искључиво и само на Причешће, а ревносни следбеници друге теологије биће спремни да се због страха од покатоличавања окрену ка Артемијевој «цркви».

 

Обе ове фракције, а то је највећа и најгора грешка, не допуштају да њихови следбеници одступе од предочених теолошких идеја, начина размишљања и стремљења. Некад се чини да се под изговором заједништва, јединства, спречава раличитост и посебност. Не говоримо овде у контексту појаве јереси, наравно, већ о другачијем приступу, о новом доживљају једне и исте вере.

 

Шта је потребно чинити?

 

Укинути шаблоне, не наметати своје богословско мишљење као догму, изнова проналазити и сведочити веру - доследно веровати и аутентично живети.

 

Уколико се јавља расцеп између онога што теологија поручује и онога како се она «примењује» – то престаје да буде теологија, постаје обична теорија без повезаности са праксом, пука философија. То увиђају верни. Рецимо, данас говорити о Цркви као Заједници има више смисла у малим парохијама где су заједништво, љубав, испомагање, толеранција – заиста присутни у животу Цркве. Не кажем, можда тога има и у великим градовима. Нема ни ту шаблона. Али, ако се о Заједници говори, Заједницу морамо градити: макар Свети Дух био Онај који ће заједништво омогућити, труд се и од нас очекује.

 

Реч Божија је Сам Христос – Љубав. У мери сведочења те Речи -  мери се нечије богословље. Не кроз гласове или слова, већ кроз Реч Божију која се пројављује (или се не пројављује)  у личности богослова. Не кроз оно шта говорник беседи, већ кроз траг који оставља за собом.

 

Најискренији додир који имамо са Богом биће личан, директан, јединствен, иако се остварује у Заједници. Свако од нас јесте јединствен и као јединствене личности приступамо Богу. Православље истиче свачију посебност, позива да и ми, сами, чинимо кораке ка Богу.

 

 Не мари Христос за речитост, али мари за искреност. Није Га брига за број молитава, али брине за нашу ревност. Нису важни ритуали, али је важна радост у којој се с Њим срећемо.

 

Макар сви били сабрани једном вером, љубављу и надом – свако од нас испољава на свој, јединствен начин ту једну веру, љубав и наду. Свако од нас има јединствен однос са Христом. Као што је иста љубав којом сестра и ја волимо родитеље, свако од нас има јединствен однос са њима. Тако градимо и однос ка Богу. Разлике су добре и Богом благословене.

 

Дакле, немојмо стрпати нашу веру у неки шаблон. Не називајмо се ни «старотарцима», ни «новотарцима», не приклањајмо се обрасцима. Жива, ватрена вера гради лични однос са Христом, иако нипошто не одступа од Заједнице и Њене вере.

 

Волите своју јединственост, јер то је достојанство које нам је свима Господ дао. Усудите се да учините. Загрлите. Запевате. Заиграте. Усудите се на молитву. На реч. На плач. Усудите се да целим бићем верујете. Да волите. Да се радујете.

 

 

Усудите се да живите. 

 

извор

[Bokisha]

http://www.pravoslavie.ru/srpska/94270.htm/URL]

Sent from my GT-I9500 using Tapatalk

[JESSY]

 

Од теорије до реалности

15JUN2016

”Aли Он зна пут мој; кад ме окуша, изаћи ћу као злато.” (Књига о Јову 23, 10)

Кад пролазите кроз невољу, постајете или јачи или огорчени. Схватила сам да обично бива или једно или друго. И погодите ко доноси одлуку да ли ћете постати јачи или ћете постати огорчени? Ви, наравно!

Ви одлучујете да ли ћете постати бољи кроз непомућену веру у Божије планове или ћете постати огорчени окренувши главу од Бога и чак постајући Његов противник.

По неки људи, након доживљене трагедије кажу; ”Пролазећи кроз ово, изгубио сам веру у Бога”. То је добро, јер је то показатељ да њихова вера и није била посебно стабилна, нити јака.

Ако сте прави верник, ваша вера не може нестати зато што пролазите кроз тешкоће. Она може постати само много јача. Вера која не може издржати ударце живота, која не може издржати тестове, није вера којој се може веровати. Животне тешкоће и трагедије откривају ко је прави верник.

Патње нам помажу да се духовно развијамо и оне снажно утичу на јачање наше вере. А вера је сасвим другачија у разговору, у теорији и на делу.

Најзгоднији пример за упоређивање ког сад могу да се сетим су момци који надограде тј у сленгу речено, набуџе своја кола и додају им разне опције, које фабрички нису биле уграђене. Урадили су најбоље чега су се могли сетити, најдебље могуће гуме за тај модел и разне додатке на лимарији. Међутим, ако их питате; ”Јесте ли пробали како кола иду ван пута?”, рећи ће вам; ”Ма, шта ти пада на памет? Знаш ли колико сам пара уложио у ауто? Одох да га одвезем на ауто – прање…” Иако су дебелим гумама и додацима припремили ауто за вожњу ван асфалтног пута, не пада им на памет да га опробају на земљаном путу.

На начин сличан томе, могу рећи да је лако причати о вери. Ипак, живети по вери је сасвим друга реалност. Многи од нас ћемо се хвалити чињеноцом колико дуго година идемо у цркву или колико молитава знамо напамет. Додуше, то је све одлично и похвално.

Али кад твоја вера пролази животни тест тешкоћа или трагедија, тек онда ћемо видети од чега си стварно саздан.

Патња не ствара карактер; она га само открива.

http://svetatrojicaroterdam.com/текстови/

[JESSY]

БОГ који ОБНАВЉА

08JUN2016

”И накнадићу вам године, које изједе скакавац, хрушт (врста гусенице) и црв и гусеница….И јешћете изобила и хвалићете име Господа Бога својега, који учини са вама чудеса…”  (Књига пророка Јоила 2, 25 – 26)

Ми служимо Бога који обнавља. Можда си имао многа разочарења у животу или су ти се десиле неке нефер ствари. Али уместо што ћеш зурити у своју прошлост, самосажаљевати се и живети као нека поражена особа, изабери да се фокусираш на Божија обећања, јер Он хоће да обнови и надокнади СВЕ што је било украдено из твог живота до сада.
Бог хоће да обнови твоју радост, твој мир, твоје здравље, твоју финансијску ситуацију.

У Божијем присуству се лечи не само само наше нарушено емотивно стање, психичке неправилности, већ се лечи и наше оболело тело.
Али постоји један предуслов који зависи само од тебе – ти мораш имати веру у то, ти мораш имати визију. Мораш подићи своју наду и поверење у Њега и донети одлуку да ћеш своје мисли и своје речи водити у исправном правцу како је Бог одредио;

 

• ”..што је год истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојн љубави, што год је на добром гласу, било која врлина, било шта похвале достојно, то мислите” (посланица Филипљанима  4, 8)

Не мислите о саблазнима и изопаченостима овог света, већ о Божијим стварима, о добрим, лепим стварима. Уједно ширите својим речима добро, а не зло. Будите својим речима Божији изасланик, а не изасланик непријатеља људског рода, јер причајући о отпаду овог света ви ширите сатанске ствари, не Божије.

Данас донесите одлуку да ћете се фокусирати на своју будућност, уместо на болну прошлост. Отпустите бол из прошлости кроз опраштање.

Повуците линију и реците; ”Ја сам дете Свемогућег Бога и нећу да живим негативан живот, да се кроз живот вучем као неки губитник и жртва. Данас је нови дан и узимам назад оно што ми припада, а што ми је Бог обећао.”
То је задобијање обнављајућег менталитета. А Бог ће вам на такав став умножено додати.

[Bokisha]

Укратко о трансплантацији

Питања биоетике уопште, а медицинске етике посебно, представљају релативно нову, али изузетно важну проблематику у савременом друштву. У укупном друштвеном и научном дијалогу о изазовима ове врсте неизоставно треба саслушати, и практично уважити, и религијске ставове – у нашој земљи, као и другде у Европи, првенствено хришћанске.

Питање трансплантације људских органа на исти начин посматрају и вреднују Православна и Римокатоличка Црква, као и традиционалне Цркве Реформације. Са хришћанским гледиштима се у овом случају подударају и гледишта јудаизма и ислама. За све верујуће људе полазна тачка у сагледавању тема везаних за трансплантацију и за друге, сродне медицинске захвате јесу неприкосновена вредност, слобода и достојанство људске личности и светиња живота као неопозивог дара Божје љубави. 

То значи да трансплантација неког органа са једног човека на другог јесте не само дозвољена него и заслужује сваку похвалу са становишта хришћанског морала уколико испуњава следеће услове: 

•  и прималац и давалац поступају слободно и добровољно;

•  давалац је надахнут и подстакнут искључиво љубављу према ближњем, за којега добијени орган значи здравствену помоћ, а често и опстанак у животу; следствено, недопустива је било каква манипулација, принуда, трговина људским органима; искоришћавање људског сиромаштва за куповину органâ здравих људи, па и деце; клонирање у циљу производње и складиштења резервних органа (узгред: шта значи бриселски „контејнер органâ”?) и све што је налик овоме;

•  пресађивањем органа не сме бити угрожен живот његовог даваоца, а ни његово опште здравствено стање не сме се притом толико оштетити да он уствари постане само нова жртва, уместо онога коме је искрено хтео да помогне; у изузетним случајевима важи реч Христова да нема веће љубави од оне кад неко жртвује и сопствени живот за ближњега свога; и, најзад,

•  трансплантација не сме бити таква да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца, односно његов идентитет као припадника људске врсте или као личности.

У вези са овом, последњом тачком цитираћу једног свог доброг пријатеља, врсног лекара и убеђеног православног верника, који пита: „Да ли је... допуштено да експериментишемо играјући се са животом, а знамо да промене које вршимо могу, у будућим генерацијама, неконтролисано да измакну из каналисаног наслеђа?”

Данас је могућа и трансплантација срца. То је, такорећи, чудо медицинске науке, које спасава многе животе. Ту, међутим, не сме важити правило: твоја смрт јесте мој живот или обрнуто. Не може један човек дати срце другом, дарујући живот њему, а одузимајући га себи. Зато се срце – па и други витално важни органи – пресађује само ex cadavere, са мртвог човека (леша). Али ту се често јавља дилема: када је човек дефинитивно мртав телом?

Традиционална дефиниција телесне смрти гласила је да је то стање које настаје када је човеку потпуно и бесповратно престао рад срца и дисање („кардио-респираторна смрт”). Данашња медицина углавном прихвата гледиште да је то стање кад настане комплетна неактивност или неповратна дегенерација мозга („мождана смрт”). Притом, ваља напоменути, нема више потпуног, „људског” живота, али се још унеколико може регистровати известан траг биолошке активности, известан остатак „телесног живота”.

Овде се рађа етичка дилема. По хришћанској, библијској антропологији, смрт значи одвајање душе од тела (види Пс. 145, 4 и Лук. 12, 20). Из тога би следило да живот, маколико „висио о концу”, постоји све дотле док се остварује делатност организма. Али не би следило да вештачко, механичко продужавање рада само појединих органа (живот или, пре, продужено умирање „на апаратима”) значи неко особито доброчинство за човека.

Једно је, за хришћанску савест, непобитно: мора се констатовати дефинитивна смрт да би се извршила експлантација срца. У овој тачки су православни и католички теолози принципијелно једнодушни, с тим што данас неки – не сви – католички теолози сматрају да просто треба прихватити преовлађујуће медицинско гледиште о тренутку смрти, то јест да треба практично усвојити тезу о „можданој смрти” као коначној смрти организма. Ипак, православни и католички теолози у огромној већини траже највећи могући опрез у процењивању стварне смрти.

Човек, као боголико биће, има право на живот достојан човека. Али он заслужује и смрт достојну човека – хришћански крај живота, непостидан и миран, у измирености са Богом, другима и собом, у љубави. Зато ни срце умрлога – ако је стварно већ умро – не можемо пресадити у тело живога ако нема сигурног доказа да је покојник то за живота хтео. Ако је заиста хтео, то је онда посмртни израз љубави, посмртно доброчинство. Завршићу речима свог већ цитираног пријатеља, верујућег лекара: „Живот је свештен, јер изузев свог овоземаљског почетка истовремено има и свршетак, тојест биолошки крај. Тај крај не представља прелазак у ништа, јер да је то тако, онда ни рођење, па ни сâм живот, не би имао никакве вредности. Смрт је исто тако свештена, јер не представља смрт него почетак и васкрсење у истински живот. Живот има дубоки апофатички смисао, а та област не припада медицини.”

Дакле, трансплантација органа – да, од жива човека и од покојника, а трансплантација срца – условно да, никако од жива човека, само од покојника.

Епископ бачки Иринеј
Извор: spc.rs

http://www.prijateljboziji.com/_Ukratko-o-transplantaciji/52056.html

[Bokisha]

Значење и суштина молитве

Скоро да нема духовне теме о којој се кроз историју Цркве није више говорило него што је то молитва. Већ сама чињеница да је о њој изречено и написано толико речи, сведочи да молитва и јесте суштина и смисао хришћанског начина постојања. Осим тога, молитва не сведочи само и једино о односу човека према Богу; она још и више сведочи о односу Бога према свом најљубљенијем бићу – човеку.

Каква је неизмерно велика част човечанству, што може да отвара своја уста пред Богом, да ступа с Њим у разговор, да моли Њега за своје потребе, да му благодари за доброчинства, да му славослови за неизрециву велелепоту Његову и да буде уверено да је та жртва благодарности и славословља угодна Богу, да се најбоље, духовне, молбе наше за спас наших душа увек испуне. Како је и у овом односу човек неизмерно уздигнут изнад свих створења, и чулствених и оних који имају душу. Ниједно створење није добило од Бога такву част, мада и она имају свој језик, којим изражавају потребе своје природе, јер речено је да и птићи гавранова призивају Господа (Пс. 146, 9). Користићемо ту високу част ради тога да би смо заслужили од Господа још веће почасти вишњега звања. Тамо на небу је наша пуна слава, а овде су само њени почетци, који се јављају код верних хришћана.

Молитва је узношење ума и срца Богу, созерцање Бога, одважан разговор створења са Творцем, стајање душе пред Њим са страхопоштовањем као пред Царем и Само-Животом, који свима даје живот; заборављање ради Њега свега што нас окружује, храна душе, ваздух и светлост, њена животворна топлота, очишћење грехова, благи јарам Христов, лако бреме Његово. Молитва то је стално осећање (сазнање) своје немоћи или духовног сиромаштва, освећење душе, предокушај будућег блаженства, анђелско блаженство, небесни дажд, који освежава, напаја и земљу душе чини плодоноснијом, сила и моћ душе и тела, освежење и очишћење мисаоног ваздуха, просветљење лица, весеље духа, златна веза, која сједињује створење са Творцем, бодрост и храброст у свим невољама и искушењима живота, светиљка живота, успех у делима, равноангелско достојанство, утврђење вере, наде и љубави.

Молитва, то је заједница са Анђелима и Светима, од памтивека Богу угодивших. Молитва је исправљење живота, мати скрушеног срца и суза, снажни подстицај на дела милосрђа; сигурност живота; уништење страха од смрти; пренебрегавање земаљског богатства, жељење небеских блага, очекивање Судије целога света, општег васкрсења и живота будућег века; појачано старање за избављење од вечних мука; непрестано искање милости (помиловања) од Владике; хођење пред очима Божијим; блажено ишчезнуће пред пресаздавајућим и свеиспуњавајућим Творцем, жива вода душе; молитва је смештање у срце свих људи љубављу, низвођење неба у душу; усељење у срце Пресвете Тројице, по реченом: у њему ћемо доћи, иу њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23).

Молитва је доказ моје разумне личности, моје боголикости, залог мог будућег обожења и блаженства. Ја сам саздан ни из чега, ја нисам ништа пред Богом, као онај који ништа своје нема; али ја сам по Његовој милости личност, имам разум, срце, слободну вољу и при свом разуму и слободи могу срдачним обраћањем Њему да постепено увећавам у себи Његово бесконачно Царство, да постепено све више и више умножавам у себи Његове дарове, црпим из Њега као из сталнотекућег неисцрпног Извора разноврсне духовне и телесне дарове, посебно духовне. Молитва изазива у мени убеђење да сам ја икона Божија, да са смиреним и благодарним расположењем своје душе пред Богом, својом слободном вољом, ја, бесконачно умножавајући духовне дарове Божије, могу исто тако у бесконачност да се усавршавам и до бесконачности увећавам моје богоподобије, моје небеско блаженство, за које сам опредељен. О! молитва је знак мог великог достојанства, којим ме је почаствовао Саздатељ. Али, она ме истовремено подсећа на моју ништавност (ја сам ни од чега и ништа своје немам зато и молим Бога за све), као и за своје највише достојанство (ја сам образ Божији, ја сам обожен, ја могу да се назовем Божијим пријатељем као Авраам, отац верујућих, чим бих несумњиво веровао у биће, доброту и свемоћ мога Бога и уподобљавао би се Њему целим животом делима љубави и милосрђа).

Треба се молити ради непоколебљиве и чврсте уверености срца, да све, и наше душе, и наша тела, са њиховим благостањем и неблагостањем, и сва имовина наша, и све околности живота, имамо од Бога, од моћи Његове, а не од природе, не од случаја, не од себе. Ако се не молиш Богу ускоро ћеш срцем заборавити Добротвора, Творца и Господа свега, а са заборављањем Њега упашћеш у свако зло. Тако видиш да ти молитва увек доноси суштинску корист.

Господ је тако милосрдан да се никада не гнуша наше молитве, већ сваку милостиво прихвата, и оно што није савршено у њој Сам исправља, само да би смо се Њему обраћали искрено и да Га не бисмо сасвим заборавили. Бог зато тражи од нас свагдашње обраћање Њему у молитви, да би нас, који смо подивљали од грехова, и удаљили се од Њега, чеда Своја, привукао Себи, очистио и привио у загрљај Своје љубави, да би нам показао, како је нама с Њим свагда добро. Тако и добри родитељи поступају са својом злонаравном децом. Свагдашња топла молитва приводи нас до најискренијег и најчвршћег уверења о бесмртности наше душе и о блаженству оног невештаственог века: јер сву сладост молитве човек црпе од БогаДуха; сву снагу прима од Њега, исто као, по благодати Његовој, од Мајке Божије (Она избавља наше душе од беда, успокојава, радује, оживљава), од Анђела и Светих.

Свети Јован Кронштатски
Извор: vaznesenjeovcarbanja.blogspot.

http://www.prijateljboziji.com/_Znacenje-i-sustina-molitve/52062.html

 

[Bokisha]

21.06.2016.

•  
•  
•  
•  
•  

ВАСПИТАЊЕ МЛАДИХ НАРАШТАЈА ЗАХТЕВА НАШЕ УМИРАЊЕ

архимандрит Василије (Гондикакис)
ВАСПИТАЊЕ МЛАДИХ НАРАШТАЈА ЗАХТЕВА НАШЕ УМИРАЊЕ

Рекао сам већ раније да млад човек може бити старац. Знате, неко може бити рођен стар. А свети апостол Павле никада не може постати стар. Што се тиче најважнијег проблема, најприсутнијег, на горућој равни широм света – питање забринутости за младе нараштаје – једини извор који је у стању да пружи помоћ, драговољну, целом свету, пут који је плодоносан и поуздан, јесте Православна Црква. Један скромни православни верник имао је обичај да каже „ Ја не покушавам да задржим своју децу код куће силом. Врло се трудим да им пружим одрастање, да и када оду од куће, врате се по свом нахођењу“. Пружајући одрастање, образовање младом човеку исто је као и живљење не за себе већ за Другога – Онога Који је умро и устао зарад нашег добра – и за твоју браћу. Ради се о одлуци да се умре. Умиреш како би други, твоје истинско сопство, могло да живи. Пружати образовање, захтева љубав, вештину и напоран рад. Данас, млади нараштај протествује. Најважнији жила куцавица друштвеног уређења на Западу, буни се против свега овога. Каже се „Не“ његовој култури. Ови људи траже нешто друго, нешто смисленије, више тајинствено, нешто што се тиче целе личности и што поштује целу личност. Они трче овамо и онамо. Одлазе све до Далеког Истока, трагајући за психофизичком равнотежом. Цивилизовани Европљани постају жртве источних магова, који их искоришћавају и обећавају рај. И тамо постоје сви ови системи и теорије, од психолошког саветовања до шарлатанства и демонске поседнусти. Гуруи и учитељи ових система долазе на Запад. Задобијају тло у душама младих. Запозежу плацеве земљишта, како би направили ове, такозване „рајеве“. Ко ће створити васељену местом за живљење деце, и учинити живот милим? Ко је у стању да помогне деци данашњице да задобију своје сопство, да пронађу свој пут, да се радују свом животу? Ко ће их их убедити својим животом да „Онај Који је у Вама већи је него онај који је у свету” (Јн. 4, 4)? Ко ће им објаснити да схвате да „ радост која је у Богу,“ „снажнија је од садашњег живота“ (Ава Исаак) ? И да је „ истински човек онај који је избавио себе од страстне љубави (eros) уз помоћ обожене љубави“ (Свети Јован Лествичник)? Ко је у стању да са њима разговара и понуди им „љубав која побеђује све жеље“?

http://manastirpodmaine.org/vaspitanje-mladih-narastaja-zahteva-nase-umiranje/

 

[Bokisha]

Пустош сујеверја

 

Црна мачка, празна кофа, број 13, посебно ако пада у петак... Знакова који најављују неуспех или неку несрећу има много. Сујеверје је неспојиво са хришћанством, али, чак и у црквеној средини има много сујеверја повезаних с неким дејствима у храму или чак и обредима. А шта тек да кажемо о апсолутно сујеверном односу према иконама, светим изворима, па чак и ходочашћу?

 

Реч «сујеверје» се среће у многим језицима. Између осталог, у грчком постоји појам – «метеотис», који се на словенски и на руски језик преводи управо као сујеверје. У грчком значи празнина, привид и глупост. И у јеврејском језику постоји реч са сличним значењем: «дим, пара која се лако расејава, ништа не значи, нема суштине», као и «глупост и обмана». Чини ми се да нам ови језици: грчки и јеврејски – пошто су то језици Светог Писма и управо о сујети се говори у Светом Писму – веома добро преносе суштину ове појаве – сујеверја. По свом садржају то је извесна празнина и глупост. А ако је реч о јеврејском језику, онда је чак и превара. У овом случају – самообмана. Ето шта је сујеверје.

Сујетно је ништавно, ништавило, празнина, оно чега заправо нема. А човек томе придаје значај као нечему што заиста постоји и услед тога пада у обману, у самообману и логично, наноси себи штету, пада у заблуду. Ето шта је сујевереје: вера у сујетне, ништавне ствари које заправо немају никакав значај и суштину.

Међутим, зашто се сујеверје назива грехом и да ли је то такође страст? Шта је грех? Грех је оно што штети човеку. Ево, на пример, сад ћу узети и исећи себи прст – то ће бити грех. Или ћу се убости иглом – то ће бити грех. Грех је све оно што штети човеку. А замислите сујеверје: ево, почињем да верујем да ми је црна мачка прешла пут и сад се не зна шта ће са мном бити, или сам наишао на некога ко носи празну кофу... Човек се растроји, не зна шта да ради, због тога се ремети сав његов нормалан живот – управо зато је то грех. А постоје различите врсте сујеверја. Један волгоградски лажни старац је говорио: «Ако крстећи се не додирнете својом руком лево раме, треба одозго, одозго! – он ће остати да седи тамо и шапутаће вам на лево ухо.» Или замислите да у цркви предајете нешто преко левог рамена – многи чак устукну – и то се дешава!

Има ствари које су можда и смешне, а има и оних које наводе људе на врло жалосне закључке. На пример, монахиња ми је у једном манастиру рекла: «Ове године нисмо успели да се окупамо на Богојављење – а кад се окупаш, сви грехови за годину дана се опраштају, човек се чисти од грехова.» Замислите! И узгред речено, ова глупост, Господе! – се шири по нашој мајчици Русији и многи почињу: «Обавезно се треба окупати и омити се од грехова.» Како је то лако: окупао се човек и све је у реду. Није потребно ни покајање, ни труд – ништа! Окупао си се, а још ако човек после купања попије и чашицу – па то је дивота! У принципу, Православље је најбоља религија на свету.

А како се борити против сујеверја, против ове празнине? Како да човек не доспе у њу? Познат је закон духовног живота: што мање има вере у Бога, тим више има сујеверја. За човека који верује да се без воље Божије ништа не дешава, да на свету нема никаквих случајности и да се воља Божија не састоји само у томе да Бог пожели и учини, већ и ономе што у потпуности одговара људском духовном стању, и да нам Бог као Лекар шаље само најбоље околности како бисмо се освестили, - дакле, за онога ко верује управо у Бога, сва ова сујеверја, наравно, нису ништа друго осим бесмислица, празнина и ништа више. Потребна је вера у Бога. А кад човек заборавља на Бога, он почиње да верује у разноразне глупости. Читаво паганство се, узгред буди речено, на томе и гради – паганство је на крају крајева заправо сујеверје.

Понекад се дешава да се нешто заиста подудара. Црна мачка пређе човеку пут – он иде, саплете се и повреди колено: ето ти га! А можда је сама подударност изазвана тиме што је човек поверовао у ову црну мачку, па је зато разбио нос или колено, али само по себи подударање ових ствари јача у њему веру у оваква сујеверна обележја. То је један од фактора који су присутни у нашем животу.

А можда се главна ствар састоји у томе што вера у Бога тражи да будем одговоран у свом животу – према својој савести, према вери у вечни живот, према вери у то да ће ми после смрти све што сам овде учинио бити показано и да ће ми заиста донети патње ако сам чинио нешто зло.

У принципу, вера у Бога је одговорност – труд и неопходна самопринуда. А у сујеверју ништа није потребно. Само избегавати: избегавати да ми неко не пређе пут... Има случајева који су просто смешни: идеш и видиш да неко трчи колико га ноге носе... И шта онда? Добро, нисам ти прешао пут, него си ти прешао мени. Значи, по тој логици, желиш ми зло? Како то човек да схвати? – Људи о томе чак ни не размишљају. Главни хришћански животни принцип је принцип љубави и овај принцип се у датом случају потпуно одбацује: само да мени буде добро.

Крстић се налазио на поду у храму – нико га није подигао. Моја сестра га је подигла и ставила на прозор у близини. Крстић је моментално нестао. Тек касније је сазнала о чему се ради. Испоставља се да људи бацају крстић како би га неко подигао и на тај начин преузео болест или непријатност – схватате: сујеверје већ постаје зловерје. Узгред речено, то је један од одговора на питање због чега је сујеверје грех. Зато што постаје зловерје.

У сваком случају, сујеверје ме не оптерећује било каквом моралном одговорношћу пред било чим. Никакве заповести ми нису потребне, могу да не размишљам ни о каквим греховима и зато је сујеверје, наравно, много лакше, и човек се интуитивно опредељује за њега, а не за веру у Бога где је све повезано с трудом. То је главни разлог.

Сујеверје треба објашњавати. Треба га разобличавати. Нажалост, прилично често имам прилике да чујем да се на проповеди објашњава историја празника, да се објашњава шта је свећа, шта је амвон, и врло мало, скоро никад се не говори о томе да постоје духовни закони живота, које је опасно кршити – исто као што је опасно кршити закон теже или закон температуре: не смеш – опећи ћеш се или ћеш се смрзнути, пашћеш с десетог спрата. Има закона: неће ме Бог казнити кад скачем с петог спрата, већ закон силе теже. Исто тако је и у духовном животу: ако желиш некоме зло самим тим зариваш нож у своје тело. Ако некоме завидиш – не каже се случајно: «позеленео је од зависти», - а светитељ Василије Велики је писао: «И никад у људској души није зачета погубнија страст од зависти.» Испоставља се да је сваки грех рана коју задајемо себи. И у овом случају сујеверје је често повезано са зловерјем и оно увек човеку доноси штету, грех и рану, које човек, наравно, треба да избегава. Али ради тога, авај, треба да зна Православље, и то да његова суштина није само у правилном испуњавању свих његових захтева, већ у томе да се човек бори са својим рђавим жељама и поривима: да не лаже, да се не претвара, да не вара итд. – ето у чему је суштина Православља. «Сине, дај ми срце твоје,» - каже Господ, - а не ноге и руке. А ми то не чинимо: дајемо руке и ноге.

Магијски однос према православним светињама је такође врло уврежена појава. Против болести – тај и тај извор, ако хоћеш да нађеш стан – иди тамо и тамо и т.сл. Заиста, сад кад говоримо о препороду Православља народ одједном захвата овакво сујеверје. Једном сам на предавању, негде у прохији, строго упитао: «Коме се треба молити за избављење од пијанства?» Сви су одговорили: «‘Неиспијној Чаши!’» Рекао сам: «Тачно. Немојте да вам падне на памет да се молите пред Владимирском, или Казанском, или Иверском иконом Мајке Божије! Неће вам помоћи!» Сви су одмах рекли: «Хи!» Докле смо дотерали» Разлог је исти: ово је лако, ово је много лакше. Лакше је запалити свећу, заказати молебан и акатист. Није чудно што је један песник написао изванредне стихове: «Да, бој са собом је најтежи бој. Победа над победама је победа над собом.» Заиста, спреман сам да превалим на стотине километара до «Неиспијне Чаше» у овом манастиру, али да се уздржим од још једне чашице – то је већ превише, наравно.

Борба са собом је најтежа ствар и Православље позива управо на то: на борбу са својим старим човеком. А наш лукави разум ради исто што и вода која тече: наилази на камен – обилази га и тече даље. Тако је и овде: наилазимо на заповести Божије и заобилазимо их. И подмећемо уместо заповести Самог Бога ове формалне ствари, оно што се у јудаизму назива «субота». Главно је да поштујеш суботу. Ако си испунио ова правила – све је у реду, добар си. Ето, испоставља се да ствари тако стоје.

Видите шта је светитељ Теофан писао о ходочашћу. Једном ми је неко послао снимак литије где је свештеник пред почетак објавио: «Сви они који дођу до краја добијају потпуни опроштај за све грехове које су учинили.» Свештеник! Шта ради! Истина, пут је трајао три дана и био је тежак, али ето шта је човек рекао. Испоставља се да се човек на тај начин чисти од грехова: не покајањем, не исповешћу, не пажљивим животом, не борбом са својим старим човеком, већ – гази ногама. Ево шта светитељ Теофан Затворник пише о ходочашћу: «А на путу нећеш ни приметити као ћеш постати неосетљив. Колико ти предмета улази у главу – и остаће само форма, без силе и живота. Зар није боље да се одрекнете туђиновања?» - пише он једној особи. У другом писму: «А шта ћете на путу све покупити, чега ћете се све нагледати и наслушати!»

Да, заиста, човек стоји у храму, а мисли му лутају по читавом свету. А овде, хајде покушај да се усредсредиш док ходаш. Најбоље је ако људи певају. Видите како се светитељ односио чак и према ходочашћу – наизглед, добра ствар, свето дело – а погледај изблиза. Истина, он притом пише, ради објективности, да човеку који још увек скоро ништа не зна о вери, који не може да води никакав хришћански живот код куће, ходочашће понекад може бар мало да помогне, кад оде у светињу, кад се помоли, исповеди и причести. «За такве људе, - каже он, - добро, то може бити и корисно. А за човека који је јак у вери то може постати само узрок расејаности.»

А погледајте у шта су се претвориле наше покладе! «После Свете литургије – провод за покладе» - читам. И то се објављује на црквеним страницама! Човек се сети историје Руске Црве, како су се борили наши подвижници – један епископ је чак и убијен због тога што је строго разобличавао распојасаност која је почињала на покладе. И видиите: данас покладе улазе у наш живот. Ускоро уопште више нећемо моћи да се разаберемо где је Црква, а где је свет. Нећемо чак моћи ни да схватимо. И све је то под заставом некаквог мисионарења. Опростите, какво је то мисионарење? Напротив – то је подривање ауторитета. Ако знате да има људи који се заиста припремају за пост – покажите их: ето, видите како се они понашају, - већ почињу да се спремају за пост. Заправо се дешава потпуно супротно, односно то је већ паганство. И шта може да се каже за то? Покладе су пагански празник, што је сасвим очигледно.

Људи су непрестано у страху (од црне мачке, од урока и др.), али има и оних који  осећају страх када понекад долазе у храм? Свесни су проблема, али никако не могу да га победе... Како се борити са страховима? На ово питање Христос је одговорио: «Кад чујете...» - и набројао је страшне ствари које чекају човечанство на крају историје. Он каже: «Кад чујете, подигните главе ваше!» О ком времену говори? Кад људи буду, да кажемо на словенском «издисали» од страха због предстојећих невоља. Већ сад се многи плаше. Христос је упозорио: кад чујете (ви – односно хришћани), подигните главе, јер се приближава час нашег сусрета. Сусрета са Христом! Опет морамо да поновимо исте речи: што је мање вере у Христа у нама, тим више имамо не само сујеверја, већ и страхова. То је потпуно природна и законита појава. Ко може да ме увреди кад су са мном дивови-заштитници? Па нико! Никога се не плашим. А овде је са мном Господ Бог, а не било ко. Ако човек има такву веру – само што веру у себи треба разгоревати, - наравно, овакав страх ће се повлачити, одступиће од њега. Веома је важно да се човек на то подсећа. Као што је писао игуман Никон (Воробјов): «Правилне мисли не треба одлагати у неки магацин сећања, већ стално треба подсећати себе на њих и разгоревати их у себи, зато што греју душу и помажу човеку у његовом животу.» Испоставља се да је пут: «Подигните своје главе!» Чини ми се да за савремене људе ове речи попримају све већи значај.

Алексеј Иљич Осипов
Извор: pravoslavie.ru

http://www.prijateljboziji.com/_Pustos-sujeverja/52077.html

[Bokisha]

Страх

Једно од најопаснијих осећања која могу обузети душу човека јесте осећање страха. Страх везује све силе у човеку и чини да оне замиру. Из страха, који истовремено означава и уплашеност за егзистенцију, човек је кадар да учини много тога лошег. Но, нису ни сви страхови из истог извора и не воде истом циљу.

Важно је да ли у некоме превладава љубав или страх. Најмање се плаше свети људи који су испуњени љубављу и тиме спојени са Богом, људима и целим створеним светом. Највише се плаше они са најмање љубави, безнадежно ограничени самима собом, без икакве везе са Богом, људима и светом. Између та два пола постоји безброј степена и нијанси. Па и у животу истог човека понекад долази до великих осцилација по том питању.

Страх се храни једноставном чињеницом да смо смртни и можемо и да не постојимо. Ако мислимо да наше постојање зависи само од нас самих онда смо у непрекидном и великом страху. Можемо га повремено заборавити или преварити, али он је стално ту и трује живот чак и оних најуспешнијих који мисле да све зависи само од њих. Тај страх од непостојања, ретко се појављује у огољеном облику јер би био неиздржив. А пошто је он моћан паразит, он пушта своје пипке у нама који производе огроман број мањих страхова. Са којима се може живети. Истина лоше, половично, али макар како-тако подношљиво. Људи су данас утопљени у море мањих и већих страхова, од нејасне стрепње, преко брига до праве панике.

Страхови могу да имају смисла да избегнемо непотребне повреде себе или других, прерану смрт. Али само ако су зауздани нашом љубављу, отвореношћу према Богу, људима и свету. Ако нису зауздани од њих се разбољевамо или живимо живот недостојан човека – иконе Божије.

Наша обавеза је да своје страхове, и мање и веће, препознајемо и зауздавамо. Каже се да јунак није онај који се не плаши него онај ко побеђује свој страх. А страх се побеђује само изласком из себе. Ступањем у везу са целином. Изаћи из себе, надићи себе може се само у љубави коју усвајамо целог живота. Живот нам је и дат да бисмо научили да волимо. Да надиђемо свој почетни уплашени егоизам. Ако је могуће да волимо толико да се повежемо с целином, да је заволимо у тој мери да и смрт ту везу не може да раскине.

Упорност у остваривању везе са Богом је спасоносна пречица која нам је понуђена да подсецамо основни страх, страх од непостојања. Зато је наша вера од највеће важности. Страх од Бога је користан да бисмо освестили свој страх од непостојања, да бисмо постали свесни погубне ограничености сопственог егоизма, али ако се задржимо само на страху, макар и на страху од Бога, западамо у опасност да љубав као божански начин постојања заменимо ропском послушношћу. А она је често притворна и квари и најплеменитије прокламоване циљеве. Љубав ће увек захтевати слободу – ризик, уз веру у Бога да ће нас сачувати у том ризику ако је он због љубави.

Тамо где се не осећа ризик слободе и где је више страха него љубави – тамо се не налази права вера. То је један од важних критеријума процене наше сопствене правоверности. А и Бог и људи и цео свет од нас очекују праву веру. Веру у Бога Истинитога, веру у васкрслога Христа који је и нама смртнима отворио пут у вечно постојање.

ђакон Ненад Илић

Извор: vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs

http://www.prijateljboziji.com/_Strah-/52107.html

Sent from my GT-I9500 using Tapatalk

[Данче*]

Дође у свет да грешнике спасе

Свети апостол Павле нас походи нас са најрадоснијом поруком охрабрења и наде. „Истинита је ријечи свакога примања достојна да Христос Исус дође у свијет да спасе грјешнике од којих сам први ја.“ „Јер Бог тако завоље свијет да је Сина Својега Јединороднога да, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни.“ Ево нам најсажетијег смисла Божића: Син Човјечији долази да потражи и спасе изгубљено. Павле, добри наш апостол, велики страдалник и исповједник Христа Распетога, он, који је сав ондашњи свијет, многобожачки, науком Христа Васкрслога просвијетлио, који је, у тијелу или изван тијела, био однесен до трећега неба, себе, овдје, назива најгорим од свих грјешника.

Размишљао сам о томе и, у први мах, помислио: Апостол, из скромности своје, себе грјешником најгорим назива. Знамо да је он, негда, страшни грјешник био. За себе самог каже да није достојан апостолом се назвати, „зато што гоних Цркву Божију“. У прегријаној ревности својој, пустошио је Цркву, „улазећи у куће и силом одвлачећи људе и жене, предаваше их у тамницу.“ Дисао је пријетњом и убиством на ученике Господње. Својим доприносом смрти првога мученика Христовог, ђакона Стефана, био је и уведен у Свето писмо. Пошто је млад био да би му било дозвољено да се каменом на свеца Божијег баца, он је чувао хаљине оних који су Стефана каменовали; да би, ваљда, ослобођени од њих, јаче замахивали и убитачније погађали. Он „одобраваше њихово убиство“. Кад, касније, своје животне рачуне свођаше, поштено признаје: „И ја сам, заиста, и сам мислио да ми ваља много радити против имена Исуса Назарећанина. Што и чиних у Јерусалиму: и многе од светих ја затварах у тамнице, примивши власт од првосвештеника; и кад их убијаху, ја се саглашавах. И по свим синагогама, често их мучећи, приморавах да хуле, и са превеликом јарошћу против њих, гонио сам их чак и у туђим градовима.“ 

Но Господ је одлучио био да од највећег грјешника, мучитеља и хулитеља, себи најоданијег слугу приправи. На путу за Дамаск, куда се Савле упутио био да хришћане убија, Христос га је Сам зауставио, Својом га свјетлошћу, до ослијепљења, обасјао и од гонитеља Савла, Павла, мученика прогоњеног, начинио.

Видите шта Господ чини. Павлов примјер је охрабрење да се нада никада не губи. На првом мјесту његове ријечи охрабрења биле су упућене младом владики Тимотеју. Из одговора и савјета, које му је, у својој Посланици, упутио, видимо које су муке Тимотеја снашле биле. Приговарали су му да је сувише млад. Морао се супротстављати појави лажних учитеља  и лажног учења. Сукобио се са недостатком достојних црквених вођа. Заводио је ред у богослужење. Због свега овога, могао се поколебати, омалодушити. Зато му његов старији и искуснији брат, који се на његовим мукама у Ефесу три године пекао, поручује: Кад је Бог, од мене, онаквог, слугу Свога начинио, што се ти бринеш, неће ни тебе из својих божанских руку испустити. Али, само под једним условом: „Ја не бијах непокоран небеском виђењу“; немој, сине, ни ти. Прихвати страдање своје с радошћу.

А нама, и поново, Павлов примјер је охрабрење да се нада у милост Божију и Промисао Његов никада не губи. Само, морамо да имамо у виду: није Господ Савла у Павла преобразио, к Себи га обратио и с њиме све рачуне олако измирио. Ићи ћеш, моје ћеш Име проносити, табанаћеш ужареним путовима свијета широкога али ћеш, успут, ите како, своје гријехе пређашње окајавати и страшним их жртвама измиривати и равнати. Свакога дана бијелога и дугих ноћи тамних приносићеш плодове достојне покајања. Ја ћу ти показати колико ти ваља пострадати за Име моје. 

Од Савлове, ондашње, грјешности, до сусрета са Господом и његовог преобраћања до писања ове Посланице, било је протекло преко двадесет година. Он, сада Павле, други и друкчији човјек, за себе каже да је најгори грјешник. Шта више, уочвамо градацију грјешности у његовим исказима. У Првој посланици хришћанима коринтским, најраније писаној, он за себе вели да је „најмањи од апостола“; у Посланици Ефесцима, насталој касније, он се сматра најмањим од свих светих, најмањим од свих хришћана; а овдје, у Посланици својој, првој, Тимотеју, најкасније насталој, он, чусте, каже за себе да је најгори од свих грјешника.

Не правда се он много, а могао би. Своје претходне, и, заиста, страшне, видјесмо, гријехе, чинио је у најбољој намјери својој, у ревности, мислећи да Богу службу чини. Гријех из незнања мањи је гријех и блаже се, одувијек, судио; за свјестан и упоран гријех казна је страшнија била. Вели он, свакако, и себе у виду имајући: ”Ако ми гријешимо хотимице и послије примљеног познања истине, ту више нема жртве за гријехе, него само страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике.“ 

Кад апостол Павле себе најгорим грјешником назива, он се Христом својим мјери. Савле је видео славу Божију и у свјетлости те славе његова тамнина још му се тамнијом указала. Што је човјек Богу ближи, то боље дубину своје грјешности види. Праведан човјек најоштрије себе осуђује. Велики светитељи и угодници Божији, у самртном су страху дрхтали пред величином Божијом. А што је човјек грјешнији, његова му се грјешност све мањом чини и сваким тренутком све прихватљивија постаје.

Савле, на путу за Дамаск сусрео је Господа и у сјају присуства Божијег сагледао себе у свој својој сићушности људској. Зато се он, и онда, и сада, у Посланици Тимотеју, не бави питањем грјешности људи около њега; он је себе мјерио и у грјешности својој сагледавао. Грјешном човјеку, свјесном погубности хријеха – а ко је од људи праведан – ни најмања утјеха не може да буде то да су други, такође, грјешни или, чак, грјешнији. Ако ћу се ја, не дај, Боже, у паклу мучити, шта ми може значити ако ће се и други у таквим мукама наћи.

Исповјест апостола Павла, једног од највећих угодника Божијих, нама би требало да буде прави повод за озбиљно претресање наших живота. Морамо се, на првом мјесту, и искључиво, својом, сопственом, грјешношћу бавити. Оставимо друге да себе, како им год драго, сматрају; себе анализирајмо а не њих. Ко се, имало озбиљније, собом позабави, нимало времена му преостати неће да се другима бави.

Али, гле, храбри нас на покајање апостол Павле: „Колика год да је грјешност твоја, дођи до ње, чупај је из себе; кај се, плодове покајања приноси; бој се али не очајавај; наде има; милост Божија неизмјерна је. Господ у свијет долази да грјешнике спасе.“

Покајане грјешнике Господ неизмјерно воли. У своме сродству, по тијелу, Он је имао итекако великих грјешника. Није се либио да се Сином Давидовим назове а не заборавите, то је онај Давид који је преко смрти ближњега свога до жене његове дошао. Али, то је онај Давид који је сузама покајничким даноноћно постељу своју квасио. 

Господ се грози умишљених праведника. Јеси ли такав, „светац“ и „чистунац“, све своје обавезе „строго“ и „дословно“ испуњаваш, теби Бог потребан није нити милост Његова. Због тебе Он не долази.

Срећемо прелашћене, ђаволом посједнуте и обмануте, који, у умишљеној праведности својој, са свецима зборе. Замислите, њима се свеци јављају и небеске тајне откривају! Са Светом Петком, свакодневно, кафе испијају; са Пресветом, повремено. То су ти оличени у фарисејима, окреченим гробовима, „пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ на које се Господ страшно срдио, викао на њих и свакаквим их именима називао.

Безнадеждни су они који не знају и не прихватају да су изгубљени. Кад Господа осуђиваху да се са грјешницима дружи, да са њима једе и пије, одговарао им је да није дошао да зове праведнике него грјешнике на покајање. „Не требају здрави љекара него болесни“, одговарао им је. Када се Васкрсењу Своме упутио, са собом је повео једног од, заиста, највећих грјешника: покајаног разбојника са крста.

За наду и охрабрење наше, Господ је преобиље примјера Свога милосрђа дао. Говорио је изгубљеној овци и великој радости када је нађена. Словио је о изгубљеној, па нађеној, драхми. Казивао је о блудном сину и радости очевој када га, је пред домом својим, угледао. А словом својим апостолским, данашњим, нама, који смогнемо снаге да се са грјешношћу својом суочимо, апостол Павле, као и своме ученику, Тимотеју, поручује: Ако је Господ, мене, онаквог грјешника, помиловао, не бојте се ни ви, колико год да су вам гријеси велики, ако се обратите и покајете, и плодове, достојне покајања, принесете, и вас ће Господ спасити и помиловати. Ја – вели нам он – „бих помилован да би Исус Христос показао на мени првоме све дуготрпљење, за примјер онима који ће вјеровати у живот вјечни.“ 

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com