Душекорисни садржаји

[JESSY]

УЗДАЈ СЕ ЈЕДИНО У БОГА
 
Иако је у духовном животу неопходно не уздати се у себе, то ипак не значи да морамо очајавати, бежати с бојишта и предавати се непријатељу. Кад се одречемо себе, треба свим срцем осетити да немамо у кога да се уздамо до у Бога и да једино од Њега можемо очекивати добро, помоћ и победу.
Као што од себе не очекујемо ништа, пошто смо и сами ништа, тако се исто надамо да ће нам Бог даровати сваку победу, по сведочанству из псалма: у Њега се поузда срце моје и Он ми поможе (Пс. 28,7).
Да бисмо добили такву наду и помоћ биће нам од користи овакво размишљање:
а) Свемоћни Бог може учинити све што жели, па може и нама помоћи.
б) Као Свезнајући и Премудри зна све најсавршеније, те зна шта је најбоље за спасење сваког од нас.
в) Као бескрајно добар увек је готов да нам сваког дана и сваког тренутка с неисказаном љубављу пружи помоћ која нам је за извојевање потпуне духовне победе потребна. Треба само да му се са чврстом надом обратимо.
Зар би онај добри Пастир који је три године ходио, тражећи заблуделу овцу, звао је из свег гласа, пролио Своју крв и дао Свој живот за њу, могао, када овца иде за Њим, када Му се с љубављу обраћа и зове Га у помоћ, не обратити пажњу на њу, не узети је на Своја божанска плећа, не донети је пред хорове анђелске и не приредити велику свечаност у част тога? Кад Бог не престаје да тражи с великом бригом и љубављу грешника, као она удовица из Јеванђеља изгубљени динар, зар је могуће да ће га оставити сада када као заблудела овца вапије и зове свога Пастира? И ко би веровао да Бог, Који по речима Откривења (3, 20) непрестано куца на вратима човековог срца, жели да уђе унутра, да обедује с њим и донесе му своје дарове – ко би веровао да се тај исти Бог сада, када Му човек отвара своје срце и зове Га, може оглушити и не желети да у њега уђе?
г) Постоји још једно средство да се оживи нада у Бога, а то је сећање на све случајеве Божје помоћи који су записани у Св. Писму. Ти нам тако многобројни случајеви јасно казују да никада нико ко се узда у Бога није остао постиђен и беспомоћан. Погледајте на прошлост, говори премудри Сирах, и видите: ко је веровао у Господа и остао постиђен?
Наоружај се тим мислима и храбро ступај на бојиште, бори се јуначки и буди уверен да ћеш однети победу. Јер ћеш, захваљујући таквим мислима, задобити снажну наду у Бога, а она ће ти непрестано доносити Божју помоћ и давати снагу да победиш.

Свети Никодим

[Bokisha]

Грехови данашњице

Данашњи свет све више зарања у безакоње, изопаченост и грех. Све више људи нема никаквог додира са Богом, не желе да слушају о Њему, а многи Га и мрзе, оптужујући Га за све промашаје и зла овог света. Хајде да попричамо о 2 +1 основна греха, која су се просто разбуктала у данашњем времену, која су се потпуно одомаћила као нешто позитивно и чак добро.

У данашњем свету видимо многа сексуална изопачења, перверзности и греховности, како се прихватају као саставни део живота и као “нормалност“ иако је у Светом Писму постављена строга забрана за све оне који желе да припадну Богу и слушају Његове заповести. Кад људи кажу НЕ Богу, када својевољно не желе да признају Његово постојање, онда и Бог одустаје од њих и предаје их најнижим, изопачавајућим пожудама. ”Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бешчасте телеса њихова међу њима самима..” (Рим. 1, 24)

То је оно што поготову видимо у садашњем западном свету. Људи су постали сексуално промискуитетни и изопачени. То није оно што је Бог желео да буде са људским родом, али ако намерно идете против Божијих стандарда и правила, упорно их одбацујући, онда Бог каже: ”У твом животу неће више бити моја воља, већ твоја.” Када не желите Бога, Он вас неће држати уза себе на силу. Тако у савременом свету видимо све облике сексуалног промискуитета и перверзија, као резултат одступања Божије благодати. Ово је сушта истина. Ово је Бог рекао да се обавезно догађа кад Њега избацимо из живота.

У данашњем свету свуда око нас имамо 2 основна греха, која су навелико раширена, а то је блуд и прељуба. Блуд је секс пре брака, а прељуба је варање брачног партнера. Христос је рекао да је постојање сексуалне жеље, макар је и не учинили јавно, исувише велики греха за себе, тако да се не варају они који гледају порно филмове сматрајући да је то све у реду, јер није.

Ево шта по том питању пише у посланици Јеврејима 13, 4: ”Брак нека буде у свему частан и постеља брачна чиста; а блудницима и прељубницима судиће Бог.”

Ми мислимо да је све у реду ако имамо секс пре брака, ако невечани живимо са својим партнерима, али Бог нам је поручио да ће таквима судити Бог, уколико остају упорни у таквом понашању, не желећи да се покају и промене. Нама можда то и није велики грех, нити велики проблем, али Богу јесте, чим нам је оставио тако стриктну опомену.

Бог нам је и у Старом и у Новом Завету поручио да је хомосексуализам грех. Многи објашњавају да је то био грех у Старом Завету, али да се Христовим доласком то променило. Немојте бити преварени. Хомосексуализам је дефинитивно велики грех.

Ево шта о томе пише у Новом Завету: ”Зато и предаде Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове пртворише природно употребљавање у противприродно, а исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући себи одговарајућу плату за своју заблуду.” (Римљанима 1, 26 -27)

Ево шта о хомосексуализму пише у Старом Завету, у 3. Књизи Мојсијевој 18, 22: ”С мушкарцем не лези као са женом; гадно је”.

Ми живимо у свету у ком је забрањено рећи да је хомосексуализам грех и одмах бивате осуђивани и пљувани. Ипак, ви и ја нисмо писали Свето Писмо већ Бог и Бог је то поручио човечанству.

Са друге стране, Бог воли грешнике, прељубнике, блуднике и хомосексуалце, али то не значи да није грех оно што чине. Бог је сасвим разјаснио да то јесте грех. Бог стрпљиво чека њихово покајање, о доживотно непокајаним грешницима следи страшна казна: ”Не варајте се; ни блудници,ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници (хомосексуалци), ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, НЕЋЕ НАСЛЕДИТИ ЦАРСТВО БОЖИЈЕ” (1. посланица Коринћанима 6, 9 – 10)

Данашња деца одрастају без знања да је погрешно имати сексуално искуство пре брака, да је погрешно живети заједно пре брака, да је погрешно имати хомосексуалну везу. Ово је важно знати, јер је Бог поручио човечанству да је све претходно наведено грех, који нас, за време земаљског живота, одваја од Божије милости и благодати, а ако се не покајемо, онда нас одвлачи од живота са Богом у вечности. Тада нам је читав живот у вечности пропао због неких не тако важних страсти, јер су страсти краткотрајно уживање, а вечност је заувек.

Извор: svetatrojica.wordpress.com

http://www.prijateljboziji.com/_Grehovi-danasnjice/47381.html

Sent from my GT-I9500 using Tapatalk

[JESSY]

"Да ли је грех ако..."

 

Често моји пријатељи, познаници или ђаци осете слободу да ми постављају питања која почињу са: „Да ли је грех...“. Као да постоји књига написана на небесима у коју су уписана црно – бела правила и прописи, а Господ зури у наше поступке, спреман да нас оптужи и отера у пакао. Па људи очекују да свештенослужитељи или теолози имају неку могућност у ту књигу да "провире" и виде где се налази њихово (не)дело.

 

У суштини, не постоји дело, мисао или жеља који су сами по себи добри или зли, то јест, они који су „огољени“ од наше личности и од нашег односа према Богу и ближњем. Прецизније, гледа се наш однос према Господу, ближњима, творевини и однос према себи. Дела, мисли и жеље су само испољавање, пројава тог односа. 

 

Бог увек узима у обзир контекст нашег живота, наше могућности, али и слабости. Он жели да своје недостатке превазиђемо, себе и друге променимо на боље и огреховљен живот заменимо врлинским, али пре свега, Он жели да будемо искрени и да у тој искрености волимо.

 

Чуо сам мишљење једне хришћанке да би она чешће и дуже постила, њој није проблем пост што се тиче хране, али јој је проблем она духовна димензија поста. Сматра да не може да се контролише од осуђивања, одмах се „омрси“, она се љути због туђих мана и грехова. Рекох јој да је лепо што је увидела у чему греши, али да неуспех да се са тим грехом одмах избори не значи да треба да сасвим прекине да покушава и да одмах одустане од борбе. 

 

Ми смо често „перфекционисти“, да не кажем „чистунци“ – очекујемо да постанемо скоро па савршене личности и хришћани, некад и не уложивши искрен труд и стрпљење да победимо своје слабости, а још чешће и погубније, покушавамо да сами, искључиво својим трудом победимо грех. Ми сами не можемо ништа. Највећи грешници постајали су највећи светитељи,  не стога што су се својим трудом „прочистили“ од греха, већ управо зато што су признали да сами јесу ништа и да не могу ништа, те су призвали Бога да им помогне. У томе лежи тајна искреног покајања, преумљења, у томе је сила и смисао поста, светотајинског живота, у крајњој мери, и смисао живљења. „Јер који се понизи, узвисиће се“( Мт. 23, 12 )  Молитвеност човекова се не огледа тек у тражењу нечега од Бога, молитвеност је жудња човекова за самим Христом. А на ту жудњу Христос сигурно одговара. „Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се.“ ( Мт. 7,7)  Савршен хришћанин није онај који нема грехове, већ онај који се искрено и напорно труди да приђе Христу и у том труду он се силом Духа спонтано мења.

 

Није поента освртати се на нашу борбу са негативних аспеката – не гледајмо увек  „тамну страну месеца“. Није наш примарни циљ победа над грехом, већ сусрет са Христом, није „чишћење“ од греха, већ умножење љубави. Зар тада неће бити више радости коју ћемо поклањати другима? Зар није сва наша вера радосна вест? Не гледајмо, дакле, увек тамну страну. Њу осветљава и побеђује Христос.

 

Права, жива вера не кочи. Не паралише. Она гура напред.

 

 Неминовно је да људи који одишу вером буду препознати, вољени и прихваћени од стране других верујућих људи. Христос је Један у многим људима. Права вера спаја, зближава, она дели и радост и тугу, она мотивише, чини дела љубави. 

 

Наравно, они чија је вера слаба, изопачена и чије је око кварно ( Лк.11, 34) , гониће и одбацити људе који имају вере као зрно горушчино (Мт.17,20). Увек ћу памтити савет мог духовника, човека живе вере, кад сам био саблажњен и поколебан невером  и злом намером неких назови-хришћана.  Гласио је отприлике овако: „Христа су многи одбацили, пљунули, ударили, на крају и погубили. Ко си ти, или ко сам ја, да као Његови следбеници прођемо боље? (Лк.6,40) Захвали Богу на томе јер ти је Њиме откривено  шта је исправно и шта је праведно и од тога никада не одустај. Исплати се. Ако је Бог са тобом, ко ће против тебе? (Рим.8,31) “

 

Жива вера је кретање ка Животу. Препознајмо оне који су на том путу и њих се држимо, као најближих пријатеља. Чувајмо се и бежимо од осуђивања других, гледајмо свој труд и свој пут, не плашимо се и не одустајмо од борбе, макар и посустајали. Нико од нас није савршен, па ни светитељи нису били људи без греха, али су били они који су се цео овоземаљски живот исправљали , постајали бољи – и то не само својом силом, већ у заједништву са Христом и призивањем Духа Светог.

 

 Људи постају сувише огорчени лицемерјем оних који се називају хришћанима или чак имају неку значајнију службу у Цркви. Па на основу тога закључе да хришћанство у себи и не садржи истину. У ствари, лицемерни нису одраз хришћанства, они су одраз своје личне, искривљене верзије хришћанства. Није чак ни толики проблем што је тобож толико лицемерних у цркви, проблем је што прави верници не умеју да препознају и пригрле хришћанске вредности упркос настојањима ових првих.

 

Тешко је бити хришћанин, има пуно лицемерја?

 

 Па шта, свако од нас може и треба да уради шта је до њега да би посведочио Христа.

 

 Тим пре што је стање такво, позвани смо да сведочимо Христа: ништа не може толико да врати веру у Бога и веру у људе неголи дело искрене љубави. Дела искрене љубави ће, убеђен сам, и лицемерне вратити са пута њихове заблуде. Ако не све, макар десетину и нешто смо, ипак, урадили.

 

Дела љубави која другима чинимо увек треба да сматрамо ништавнима по себи. Добар човек своје дело неће сматрати подухватом или доброчинством, неће тражити ни захвалност од нишчих, ни награду од Бога. Доброта коју испољава је оно што га чини човеком, то је спонтано показивање Лика по Којем је створен. Његова доброта и није његова, јер је не би ни било, да Господ није дозволио, благословио и пружио.

 

Oни који воле неће никад сматрати љубав својим успехом, већ својом природом, jeр су Христови и Христос је њихов. Сходно томе, њихов грех ће их заболети као хула на  милост коју им је Господ пружио и  удаљавање од Његовог Лица. Зато ће се изнова трудити да Му буду ближе.

 

Дела љубави чине чуда јер је јасно као дан да Господ дела, грли и воли управо кроз руке и срца верника.

 

Не испитујмо „меру” наше вере постављањем себи питања која почињу са: «Да ли је грех ако сам...». Вера се испитује односом који имамо према Богу, ближњима, творевини и себи самима. Боље питајмо: "Колико ја уопште волим?"

 

Вера се сагледава кроз дела љубави. 

 

 

«Ако имам сву веру, да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам» ( Апостол Павле, 1.Кор.13, 2)

 

http://avdenagom.blogspot.rs/2015/12/blog-post.html

[Данче*]

Богати и богатство

Господ је рекао Својим ученицима: Како је тешко богатима ући у Царство Божије! А ученици се запањише на ријечи Његове. А Исус опет одговарајући рече им: Дјецо, као је тешко онима који се уздају у богатство ући у Царство Божије! (Мт. 19, 16-21; Мк. 10, 23-24). Али немојте мислити да је Господ то рекао само о богаташима који имају много новца. Не, то се односи на све оне који душом стреме ка богатству и жуде за њим свим срцем, а таквих има и међу сиромашнима и просјацима.

Сви ми, хришћани, треба да усвојимо ваљан однос према богатству, који нам је заповедио Господ. Чак су се и апостоли, они који су међу људима били најближи Богу зачувши Његове речи, ужаснули и упитали запањено: Ко може да се спаси, ако је ово немогуће за богате (Мк. 10, 26)? Зашто су се тако зачудили? Они су били Јевреји, а Јевреји су тада сматрали да богатство представља Божји благослов. У израиљском народу се на богате гледало с великим поштовањем и људи су мислили да ако је човек добио благослов од Бога у богатству то значи да Му је близак. Међутим, Господ је одговорио: Лакше је камили кроз иглене уши проћи неголи богатоме у Царство Божије ући (в.: Мк. 10, 25).

Исто тако негативно о богатима говори и апостол Јаков: Чујте, драга браћо моја, не изабра ли Бог сиромахе овога свијета да буду богати вјером, и насљедници Царства које обећа онима који Њега љубе? А ви понизисте сиромаха. Нису ли богаташи ти који вас угњетавају и зар вас они не вуку на судове? Не хуле ли они на добро име којим сте названи (Јак. 2, 5-7)? О презасићењу богатством још је јасније рекао Исус Христос у проповеди на гори: Тешко вама богатима, јер сте већ примили утјеху своју. Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладњети. (Лк. 6, 24-25). Огладнеће и патиће од сталне глади, зато што је богатство страшно бреме, огроман терет, који вуче наниже, не дозвољавајући човеку да подигне поглед према небу. Јер, зар не знате да је богаташ – слуга свог блага, а гдје је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Лк. 12, 34). И срца богаташа су закључана у сандуцима с новцем, заједно с мољцима.

Да би се ушло у Царство Небеско свим срцем непрестано непрестано тежити ка вечној истини Божијој, треба бити служитељ добра. А да ли може ка небу да стреми онај ко је својим богатством везан за земљу, онај ко не служи духу већ телу, живећи ради своје насладе и ужитка? Кад су све жеље усмерене на наслађивање тела, на задовољства, нема места за виша духовна трагања за истином и добром, јер се богатство скоро увек стиче неправдом.

На огромном капиталу америчких милијарди стеченим за време рата, на овом неправедном богатству лежи печат ђавола, јер су они незасити, и што више добити добијају, тим више желе да стекну. Они жуде за тим да освоје власт над целим светом – економску и с њом нераскидиво повезану политичку. Они покрећу нове ратове против оних, који не желе да се налазе под њиховом влашћу.

А где су ту, реците, милосрђе, љубав, сажаљење, самилост? А ако је срце богаташа пуно онога што је супротно љубави, значи да за њих нема места у Царству Божијем.

Сиромаштво је заповеђено свим монасима: примајући монашки постриг људи дају завет сиромаштва. Истински монах треба да се задовољава манастирском храном и одећом, које добија од манастира и да не тежи више ка било чему земаљском.

Има у свету и милосрдних људи, који богатство користе за помоћ сиромашнима. На пример, свети Павлин Милостиви, који је тако прозван зато што је његова милост била безгранична, све је давао болеснима и несрећнима. У својој неограниченој тежњи да свима помогне светитељ је дошао до задивљујућих поступака.

У његово време – почетком V века – дивљи Вандали су напали земљу у којој је он био епископ, опустошили су је и одвели у заробљеништво много несрећних људи. Сва своја средства св. Павлин Милостиви је почео да користи за откуп заробљеника. За то се сазнало у народу и код свеца су почели да долазе рођаци заробљеника и он их је откупљивао. Једном је дошла жена којој је одведен син-јединац и са сузама је молила да га спаси. Међутим, светитељ није могао да откупи младића, зато што му у то време већ ништа није остало.

Он тада смишља запањујућу ствар и каже тужној мајци: "Добро, ја ћу сам отићи код Вандала, нека ме заробе уместо твог сина." И учинио је као што је рекао. Доспевши у ропство код варварског кнеза светац је усрдно обављао најтеже послове. Кнез је с чуђењем гледао његову смерну марљивост, кротост и ћутљивост. Дуго кнез ништа није могао да сазна и напокон се одлучио да га директно упита. Кад је сазнао да је епископ код њега у ропству, ужаснуо се и понудио је светом Павлину слободу, хтео је да му дарује злато. Међутим, светитељ је одбио и замолио је само за једно: "Ослободи све моје заробљене земљаке." Кнез Вандала је био толико запањен великодушношћу хришћанског епископа да је издао наредбу да се ослободе сви заробљеници који су ухваћени у његовој земљи.

Други пример – светог Антонија Великог - показује како хришћани треба да користе богатство. Антоније је у узрасту од двадесет година изгубио родитеље од којих му је остало огромно наследство. Чувши једном за време Литургије јеванђељске речи: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима (Мт. 19, 21), истог часа је све поделио и отишао је у египатску пустињу ништа не поневши са собом. Од Бога је добио такво духовно благо с којим није могло да се упореди злато целог света, због чега је и назван Великим. 

Само тако се треба односити према богатству. Ако пак нисмо богати, не треба да желимо да се обогатимо, већ треба да се потрудимо да покоримо своје тело духу, да га учинимо тако тананим да постане попут нити и да лако прође кроз уска врата у Царство Божије. 

Свети Лука Кримски

[Данче*]

Смрт није крај, већ почетак

 

Као верујући људи, ми имамо велику наду јер очекујемо да живимо у вечности. На много места у Светом Писму Господ нам је потврдио да нас након смрти тела чека вечни живот и да добро водимо бригу како ћемо провести живот, јер од тога зависи где ћемо провести вечност – уз Бога или сасвим супротно и далеко од Њега. А Бог не може да лаже – лаж није у Његовој природи.

Једног дана ће ваше срце престати да куца и то ће бити крај живота вашег тела. Ипак, то неће бити крај вас самих. Ви сте створени по Божијем лику, ви сте Божија икона. Ви сте створени да бисте живели вечно.

Али то није све. Јер, без обзира колико тежак и трауматичан живот на земљи може да буде, то је само веома краткотрајно у односу на вечност. Ми ћемо проводити милионе и трилионе година са друге стране вечности ”где нема туге, ни муке, ни уздисања”, где нема болести, тешкоћа, траума, греха, нити патње.

Уколико сте поживели довољно дуго, онда сте сигурно били присутни на многобројним сахранама. Вероватно сте приметили велику разлику код људи, који су сахрањивали своје најближе, а нису имали наде у вечни живот, од оних који имају наду у вечни живот и спасење. Разлика се види у погледу, у очима. Они који живе без наде на вечни живот, имају невероватан ужас и страх у погледу. Они размишљају: ”То је све. Ово је потпуни крај. Никада се више нећемо видети, заувек смо се раздвојили. Живот је ништа.”

Упоредите тај страх и ужас са ставом верних људи хришћана. Они знају да је смрт само процес транзиције, пресељења у вечни живот, који је, у ствари, прави живот. Они знају да њихови најближи иду у вечност у Божијем присуству. Они имају велику наду, јер знају да ће се једног дана поново састати са својим најмилијима. За хришћанина, смрт није напуштање дома, већ одлазак у дом.
 
У Исусу Христу ви живите живот без осуде за грехе, јер је Он платио све што сте икада починили или ћете учинити у будућности. Ако искрено тражите опроштај, опрашта вам се ма шта да сте починили. Уз Христа живите живот над којим нема владавине смрти, греха и ђавола. Уз Христа сте ослобођени. Са Христом се страховито мењате, више него што сте тога свесни. Бог вас мења на боље, тако да бисте живели живот у вечности, где више неће бити прекида никаквом смрћу, јер тамо нема смрти, ни страдања. Схватите да се спремате за вечност са Богом!

Извор: svetatrojicaroterdam.com

[Данче*]

По (о)делима познаће се

Још док дијете бијах, са страхом и уздахом, слушао сам прелијепу духовну, богомољачку пјесму, посвећену Пресветој Богородици. Кроз пјесму се набрајају разне неподопштине народне – („Оставише људи пост, преко пакла паде мост, што је к небу водио, док је народ постио“) – због којих народ пропада, па се, између осталог и многог, вели: „Хаљине им говоре, да се Богу не моле“. Размишљао сам, како хаљине могу некога на безбожност подстицати. Тек сада, са свом овом бестидном распојасаношћу модних блесавости и безобразлука, увиђам како хаљине – мушке и женске, свеједно – могу бити развратне и богохулне. У првој глави Прве књиге Мојсијеве, гдје се говори о устројавању свијета, овога и онога, вели се лијепо и јасно да је Господ Створитељ, на крају свега створеног, саздао „човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их“. (1. Мојс. 6, 19)

Садашња мода агресивно насрће на лик Божији у човјеку, разобличава га и преобличава га у супарника Божијег. Није то нимало случајно, не заваравајмо се. То, на крају крајева, води ка томе да кад се Антихрист појави, који ће чуда чинити али му лице неће благошћу сијати, он буде лакше примљен и прихваћен. Давно је прошло вријеме Снегуљица и Црвенкапица, и оних, племенитих и лијепих бајки; сад се дјеци намећу несподобе и ругобе, доведене од које куда, и из поднебесја, тако да те ругобе постају свакодневни пратиоци и другови наше дјеце и унучади. Већ одавно не гледам телевизију а кад ми се деси да, и за тренутак, та чудовишта видим, ужасавам се пред том подвалом која нам се, од малих ногу, сервира.

Не чини ми се случајним да, непосредно иза америчких борбених авиона, слијећу у душе окупираних продукти демонске америчке (не)културе. Исто тако, безобзирно и нападно, данашњи модни трендови прецртавају ту, од Бога зацртану разлику између мушког и женског; преодјевајући мушко у женско и xенско у мушко“. „Унисекс“ је творевина овог доба, суманутог.

„Иду двоје, не познајем ко је“, пјева једна лијепа шумадијска пјесма. „Не познајем ко је“ – мисли се на то да се не познаје: ко су, чији су, одакле су. Некад се то, Богу хвала, све знало и пратило. Данас, међутим, кад иду двоје, заиста се не познаје ко су: ко је од њих мушко а ко је женско. Колико пута се осјетимо нелагодно кад увидимо да је она сподоба, која би требало да буде мушко, јер носи кратко подшишану фризуру – у скорије вријеме до главе ошишана – у ствари женско а јадо, с дугом косом, репићем и машницом, и менђушама о увета објешеним, и панталонама до испод коже затегнутим, требало би да је „мушко“. Ето Господу Створитељу пркоса!

Гледам женску дјецу, обнажених стомака, како у ледене зимске дане (и ноћи) робују моди и питам се, кад ће и какво ће чедо на свијет то дијете, касније, донијети. Не пада ми на памет да је и ово случајно и безазлено. Модни „креатори“ од некога, ко се ђаволским послом „планирања раста човјечанства“ бави, добијају задатак да изуме такве фармерке у које, кад јадно женско чељаде хоће да уђе, мора да позове и тату и маму да је некако у фармерке утегну да ни корачати не може. У тако, утегнуто и стијешњено, створење никакав се људски заметак заметнути не може. А ако и то није довољно, чини се све да бубрези и материца, и сви унутрашњи органи премрзну и оболе па ето дупле вајде: докторима и апотекарским компанијама посла до гуше а радосног дјечјег жамора не овој грешној планети све мање.

Још је давних дана, и у његово, ипак, безазлено вријеме, Свети Владика Николај указао на комерцијални ефекат ондашњих модних трендова. Речено за јуче, још више вриједи данас. „Они што измишљају моду, и намећу је лаковреном свету, мисле искључиво о парама. При тој својој трговачкој работи не помишљају на културу и просвећеност ни колико жаба на звезде. То су обични великоварошки варвари, који на лукав начин долазе до пара… Исцрпљена духа до јехтичавости у измишљању нове моде, они су у наше дане почели наметати женском свету такав крој одела какав се коси са најобичнијим појмовима пристојности и стида као и са простим правилима здравља и домаћинства. Но зар се њих тиче морал света, и карактер људи, и стид девојачки, и здравље нације, и мале пензије матера? Паре и само паре – то је побуда и циљ модних творевина тих трговаца и војске њихових агената“.

Добри наш Свети Владика! У данашње дане, он би морао ићи и даље и дубље у процјени намјера „тих трговаца и војске њихових агената“. Данас је „мушка“ мода једнако бесрамна, и, рекао сам већ, богоборна, као и женска. „Исцрпљени до јехтичавости у измишљању нове моде“, тзв. креатори налазе инспирацију у Светом писму! Али не да буду сатрудници Божији у дообликовању творевине Божије него баш Богу на супрот, намећу маси неукус и бесрам.

Прије неку годину, појавише се мушке главе, у круг ошишане. Преко ноћи, и стари и млади главе своје нагрдише. „Не стрижите косе своје уокруг, ни грдите браде своје“ (3. Мојс. 19, 27), наређује Господ. Ето „креатору“ идеје како Господу да пркоси. „Не ударајте на се каквих биљега“ (3. Мојс. 19, 28), опет наређује Господ. Ево идеје богоборцима да читаву индустрију обиљежавања маса развију. Док не научи ни прво слово да својом дјечјом ручицом извезе, дијете добије безброј прилика да се сво стикерима излијепи и по свом тијелу неке несподобе и ругобе оцрта и утисне. Погледајте око себе: на све стране људи – а медијске личности, рок-пјевачи, нарочито, унакажени некаквим змијуринама, ђаволима, симболима. Поведете дијете на какво дјечје збивање, утисну му печат на руку. Као да није било, и нема, других начина продаја улазница. Пође ли ваш син или кћерка на какву забаву, у клуб, и које куда, и тамо добије печат на руку. И гдје год да се крене, свуда печати. Лијепо. Кад Антихрист пристигне све спремно за њега. Људи од малих ногу, припремљени и сређени за примање његовог печата. Печат више или мање, врло важно, рећи ће.

Отворите, опет, Прву књигу Мојсијеву, главу 35, и прочитајте 4. стих па ће вам бити јасно откуда „креаторима“ идеја да мушкарце обиљеже минђушама. Библијски, дакле, Божији узор женске љепоте: „коса на глави као царска порфира, у боре набрана“, је управо повод да прекројитељи Божије творевине дођу на мисао да женску косу до главе острижу. Ако би по њиховом до краја било, у данашње вријеме не би било Марије, сестре Лазареве, да Господа миром помаже, ноге његове сузама окваси и косом главе своје да их отре. (Лк. 7, 37-38) За то вријеме би косе мушких, чворавих и боравих, глава до испод појаса лепршале. „Зар вас и сама природа не учи да је мужу срамота ако има дугачку косу – пита нас апостол Павле. А жени је слава ако има дугачку косу. Јер јој је коса дата умјесто покривала.“ (1. Кор. 11, 14-15)

 Ево, и овдје одговора зашто по њима мора супротно да буде. Неће жена покривало, знак покорности па макар то и Сами Бог наређивао. И кроз ово лудило, и многа друга, која нам се спремају, ми, који смо се Христовим именом означили, треба да прођемо, колико је могуће, неоскрвњени и неокрњени. Насупрот том лудилу око нас, морамо да чувамо лик Божији у нама. Само оно што је унутра у нама, оно вриједи и по томе ћемо бити суђени. Спољни оквир и суд ионако пропада и распада се. „Морална лепота, лепота душе, срца и карактера светли и кроз најружније лице човечије.

Никад унуче не види своју бабу ружном. Кроз смежурано и потамнело лице старице сија љубав и због те љубави унук види лепоту своје баке. То је лепота која се повећава сразмерно ругоби телесној. Што ружнија кеса, то драгоцјеније злато у тој кеси. Јер сама телесна лепота, рецимо, једног идиота или неваљалих жена јесу позлаћена врата на свињцу. Није до телесног омота него до онога што је у омоту. У овом кратком хаџилуку на земљи ми смо, као хришћани, позвани да хитно пунимо свој телесни омот – без обзира на спољашност – „духовним златом којим се небо купује“ (Владика Николај).

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com

[JESSY]

Срце цркве

Литургија је срце Цркве. Она је њен идентитет, извор, утока и смисао. Царство Божје у икони, у материји и ‘‘земљаним судовима,’‘ неизрецива заједница Нествореног и створеног, Бога и света. Она је пројава Духа Светог у простору и времену, Живоначалне Тројице у историји, Тело Христово видљиво и опипљиво, Небо на Земљи и Земља на Небу, заједница људи у љубави, укус Адамом изгубљеног Раја и радост вечног живота у Христу – Новом Адаму. Литургија је вечна радост, Земља живих у којој нема бола, туге и жалости, место Светлости којој је извор Васкрсли Христос – Сунце Правде и Победитељ смрти. Она је сабор Светих и Сила Небеских, Богородице Шире од Небеса, Апостола и Отаца, Пророка и Праведника, од Адама до кончине рода људског, свих сабраних у Једном и око Једнога – Христа Сведржитеља.

Литургија је свету и човеку све, смисао и циљ свега што постоји. Она је даровани од Бога савез и завет свету и људима, двери и печат, залог и прилика свакоме и свима, да буду подобије Божје, синови Божји по благодати, род спашени од греха и смрти. Свет и људи живе јер постоји Литургија, она је срце Цркве и света јер Црква је васколики свет, у њој је све возглављено и присутно, принето и узнето у наручје Бога Оца као Тело Христово у Духу Светом. Литургија је душа света јер прима и носи у себи све судбине, прилике и неприлике, сузе и уздахе, страхове и стрепње, молитве и наде, благодарења и радости, све што свет јесте и што ће бити.

Без Литургије не би било ни света, а свет и људи живе као да је нема, оковани сопственим усудом зла, мржње и греха према Богу, ближњем и себи. Од Бога Срце добијено на длану, бацају под своје ноге у кал сопственог безумља и самољубља, мислећи да могу да живе без Срца, без Душе, без Бога и Литургије. Нема живота без Литургије и Причешћа и опоменимо се Истине да је тако мало потребно вере и љубави да наше срце куца срцем Цркве – Божанственом Литургијом.

Протонамесник Александар Вучај

[JESSY]

О тајнама објављеним
Нема ништа сакривено што се неће открити,
ни тајно што се неће дознати. (Мат. 10, 26)

Има једно око, браћо, које никад не спава. То је око Божје. Има на небесима, браћо, више очију него звезда на своду небеском. То су очи ангелске. Никаква завеса, никакав зид, ни мрак, не могу од тих очију скрити ма какву тајну на земљи. Пред Богом Свевидећим и ангелима Његовим светим све је откривено и јавно. Онај човек постаје злочинац, који поверује да се дела људска могу сакрити. Тако су мислиле и старешине јеврејске које припремаху у тајности свој злочин над Христом Господом, тајно Га гоњаху, тајно суђаху, у мраку ноћном, тајно наимаху и потплаћиваху сведоке лажне, као и Јуду, и тајно Га осудише. Где су данас те њихове тајне? Све је постало јавно васцеломе свету. Пре се човек може сакрити од ваздуха него ли од вида Божјега. Све тајне људскога рода, и добре и зле, откривене су пред Богом; а многобројне од тих тајни Бог открива и васцелом свету према Своме промислу. Људи који могу да схвате ову истину, да Бог види све и зна све, опрезно се чувају и од злих помисли у тајности срца свога, а камоли од злих дела. Кад год те срце потегли на зло, о човече, сети се ових речи, које нису од човека него од Бога: нема ништа сакривено што се неће открити. А ти што чиниш добро у тајности, не малаксавај: свако твоје добро уписано је на небесима, и објавиће се у своје време.
Господе Свевидећи, помози нам и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Пролог

Свети владика Николај

[JESSY]

САСТАНАК са Богом

20APR2016

”А Господ Бог викну Адама и рече му; где си?” (Књига Постања или 1. књига Мојсијева 3, 9)

Бог жели да се редовно и свакодневно састаје са сваким од нас. Схватите то као имање и држање састанка са Богом.

Питам се, колико пута током сваког дана Бог жели да прича са нама, али једноставно не може да дође до речи.

Господ можда каже; ”Одавно већ желим да разговарам са тобом, али ти си превише заузета и немаш времена за Мене. Јутрос сам хтео причати са тобом, али си био презаузета нечим другим и ниси одвојила времена за Мене – гледала си телевизију, прегледала мејлове, причала си на телефон. Никако не отвараш Моју Реч – Библију. Уопште се више не молиш. За ручак хтедох нешто да ти дошапнем, али је твоја молитва била брза и површна. Касније сам опет покушавао причати са тобом, али ниси одвајала време за Мене. Требало би да редовно имаш састанке самном. Зашто се тога не придржаваш?”

Сетите се како је Адам сваког дана имао састанке са Богом у Рајском врту? Он би чуо Божији глас сваког дана у смирају, пред вече.

Једног дана Адам је покушао да пропусти тај састанак са Богом због греха ког је починио. ”А Господ Бог викну Адама и рече му; где си?”

Питам се да ли то Бог говори и многима од нас; ”Ѓде си? Где си? Тражим те већ неко време, потребно је да причаш самном, имам нешто да ти говорим. Хоћу да одвајаш време за Мене, време да будеш у Мом друштву, јер је потребно да ти говорим и упућујем те.”

Замислите ту дивоту – Створитељ читавог универзума жели да проводи време са вама! Постоји ли било који други састанак на овом свету, који је вреднији од овог састанка?

[JESSY]

Прича о (су)сретању српског народа са Христом, који се најпре збио у личности Светог Саве, а потом и многих светих Божјих људи кроз векове до Светог Владике Николаја, који "лицем у лице" гледа Господа у време тамновања у нацистичком логору Дахауу. 

ОПИС ЕМИСИЈЕ: У част троструког јубилеја Светог Владике Николаја - 135 година од рођења, 60 од престављења Господу и 25 од преноса моштију из Либертивила у родни Лелић надомак Ваљева, Телевизија Храм, уз техничку подршку Телевизије Ваљево плус, реализује емисију "С нама Бог". 
Названа по једном од најпознатијих дела новопросијавшег српског светитеља- "Емануил" (у преводу: "С нама Бог"), ова емисја има за циљ да као својеврстан водич кроз чудесно житије и дела Владике Николаја пренесе и трајно утисне у душу савременог човека обиље мудрих поука, утемељених на неизмерној љубави ка Христу Господу, којом је за земаљског живота био испуњен "Лелићки Златоуст".

Аутори емисије су: Јадранка Јанковић, новинар Информативне службе Епархије ваљевске и протонамесник Бранко Чолић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву.

[JESSY]

 

[JESSY]

 Не тугуј него ради

Престани туговати, док не испиташ има ли оправдања твојој тузи. Можда тужиш због губитка имања, јер се бојиш нећеш моћи изранити себе и породицу своју. Не бој се, Бог ће се постарати. Лек тузи то је рад. Ко све време употреби на рад томе не претиче ни часа за тугу. Као што је лењост мати свих порока тако је и рад лек од свију порока. Туга је грех; тога греха човек се може опростити радом. Век човечји је кратак, ко га проведе у нераду и лењовању томе је још и досадан: луди су они који у место једнога товаре два зла на своја леђа. Ко не ради томе су све сласти живота непознате; томе је и живот празан.
Стидно је за разумна човека упућивати га, да се угледа на вредноћу пчеле или мрава. То су тако малена и слабомоћна бића, па ипак својим животом много дају поуке лењоме човеку. Да ли има ко неразуман, да му треба доказивати користи рада и штете нерада? То би било излишно и према најнеразумнијим. Свак је могао уочити веселост, задовољство и све одлике здрава тела и врлине поштене и праведне душе код човека, који живот проводи у непрестаном раду као што се лако могла уочити истина, да тромост и болест, незадовољство и туга, сви пороци и преступи прате човека лења. Нерадник нема ни здраво тело, ни здраву душу, то је наказа, која срамоти род човечански. Сви мудраци свију векова препоручивали су рад као лек од свију зала у људском животу. Срећнији је живот онога, који се увече осећа уморан од посла него нерадника, који, испаван преко дана, брине се како ће ноћ прележати.


Владика Николај Велимировић

[Bokisha]

Распета жена

[Bokisha]

Благодаримо Господу

Постоји један грех који се, нажалост, веома много раширио уу нашем народу и пустио дубоко корење у народну душу. То је грех незaхвалности Богу. Незахвалност Богу рађа многе, па и трагичне, последице. Са друге стане, захвалност Богу је чин духовне послушности и наше личне жртве за шта нам Господ дарује многе благослове и – радост.

„Радујте се свагда. Молите се без престанка. На свему захваљујте, јер је ово Божија воља за вас у Христу Исусу.” – поручује свети апостол Павле хришћанима свих времена. Захваљуј редовно Господу током дана. Захвалност чупа жалац недаћа из твог срца. Из тог разлога је Господ и заповедио да Му се захваљујеш на свему. Постоји елемент мистериозности у том чину – ти се захваљујеш Богу (без обзира на твоја осећања), а Бог ти заузврат даје Радост (без обзира на твоје околности).

Захваљивање Богу је духовни чин послушности Њему. За људе који не знају за Бога и постојање контакта са Њим, ирационално је и чак немогуће захваљивати се Богу у сред страшних искушења. Но, ипак, они који остану духовно послушни овој заповести постају непроменљиво благословени, чак и ако проблеми и недаће не јењавају.

Захвалност отвара твоје срце за Божије Присуство и твој ум за Божије Мисли. Ти и даље можеш бити на истом месту и истим околностима, али ће све изгледати као да си укључио светло, које ти омогућава да свет видиш из другачије перспективе. Светлост Божијег Присуства, отклања жаоке животних недаћа. Када је твој ум заузет захваљивањем Богу на свему што ти се дешава, онда немаш времена за бригу или жаљење. Ако непрекидно практикујеш захвалност, негативне мисли се постајати све слабије и слабије.

Да би заштитио осећај захвалности Богу, мораш се подсећати да обитаваш у палом свету где су испреплетани благослови и туге. Константан фокус на недаће, поразио је многе хришћане. Крећући се кроз дан испуњен светлошћу и лепотом, они примећују само сивило сопствених мисли. Омаловажавање праксе захваљивања Богу, помрачило је њихове умове.

Како су само драгоцена она Божија деца, која Му захваљују у свако време, као што нам је и заповеђено! Такви могу ићи кроз најмрачније дане са Радошћу у срцима, јер осећају и знају да је Светлост Божијег Присуства у њима.

Нека захвалност влада у твом срцу! Захвалност Богу отвара твоје очи да видиш многа Божија величанствена богатства. Са тако отвореним видом, ти можеш употребити много више тога што ти је на располагању од Бога, а што са помраченим видом ниси ни распознавао. Живот испуњен захвалношћу Богу и величањем Бога, постаје живот испуњен малим и великим чудима. Зато уживај у животу пуном обиља, непрекидно исказујући захвалност Богу!

Ево дан који створи Господ! Радујмо се и веселимо се у њему! (Псалам 118, 24)

Извор: svetatrojicaroterdam.com

Sent from my GT-I9500 using Tapatalk

[Bokisha]

старац Јосиф Исихаста: ТЕ ВЕЧЕРИ БОГ МИ ЈЕ ПОКАЗАО ЗЛОБУ САТАНИНУ

двадесет и четврто писмо

Немој се чудити, чедо моје, тако се дешава са монасима. Монашки живот је непрестано мучеништво. Најслађи Исус спознаје се у тескобама. Чим га потражиш, Он ће ти послати тескобу. Његова љубав се налази усред страдања. Показује ти мало меда, испод којега је скривено читаво складиште горчине. Претходи мед благодати, а следи горчина искушења.

Када жели да ти пошаље патњу, Он те извештава и одговарајућу благодат ти као гласоношу шаље. Као да каже: „Буди спреман! Гледај одакле ће те напасти и ударити непријатељ“ Тако почиње твоја борба и битка.

Пази да се не уплашиш! Не чуди се кад „загрме топови” и одважно стој као Христов војник, као прекальени борац, као храбри ратник. Овај живот је бојно поприште. Починак ћемо наћи „тамо“. Овде смо у изгнанству, „тамо“ је наша истинска отаџбина.

Зар ти раније нисам говорио да сам на почетку пуних осам година ратовао са демонима? Сваке ноћи — љута битка, а дању — страсти и помисли. Долазили су са сабљама, пијуцима, секирама и лопатама.

„Сви на њега“, узвикивали су. Било је то мучеништво.

„Похитај, Пресвета Богородице”, викао сам. Ухвативши једног, њиме бих ударао друге. Али сам поломио руке о зидовe.

У посету нам је случајно дошао један познаник из света. Те ноћи, оставио сам га да спава у мојој колибици. Демони су, по свом обичају, дошли код мене и почели да њега ударају. Човек је почео да вришти, обузео га је ужас и само што није полудео. Одмах сам дотрчао.

„Шта се догодило“, упитао сам.

„Демони само што ме нису удавили”. одговорио је. „Ударали су ме штаповима!“

„Не плаши се“ рекох му, „то су били моји, али су ноћас грешком повредили тебе. Не бој се!“ Приповедао сам му најразличитије занимљивости да би се примирио. Али је било немогуће. Није више био у стању да остане на том месту мучеништва. Онако преплашен, гледао је лево-десно и замолио ме да оде. Негде око поноћи, одвео сам га у Свету Ану и вратио се.

Живели смо тада на Светом Василију.

И тако, после осам година свакодневног Ударања штапом да бих угушио телесну битку, од поста којег сам држао, бдења и других подвига, ја сам се, претворио у леш. Разболео сам се. И очајавао мислећи да више не постоји нада да ћу победити демоне и страсти.

Једне ноћи, док сам седео, отворила су се врата. Недижући поглед, ја сам погнуте главе, творио умну молитву. Мислио сам да је ушао о Арсеније. Затим сам доле осетио неку руку која ме побуђивала на насладу. Отворио сам очи и угледао демона блуда, оног шугавог. Био сам толико бесан да сам се као пас бацио на њега и зграбио га. Осетио сам на додир његову длаку као свињску. Ишчезао је. Смрад се ширио свуда унаоколо. Од тог тренутка, заједно са њим ишчезла је и телесна битка. И постао сам као беба у великом бестрашћу.

Те вечери, Бог ми је показао злобу сатанину. Налазио сам се веома високо, на једном прекрасном месту. Доле се налазила велика равница, а недалеко од ње море. Демони беху поставили на хиљаде замки. Туда су пролазили монаси. Када би падали, замке би једнога хватале за главу, другога за ноге, некога за руке, а некога за одежду, за шта год би стигле. А змај из бездана држао је главу изнад морске воде и бљувао пламен из чељусти, очију и носа, радујући се и веселећи паду монаха. Видевши све то, ја сам га проклињао.

„О, змају из бездана! Зато нас обмањујеш и постављаш нам замке?!”

Дошавши себи, осетио сам и радост и жалост. Радост јер сам видео замке ђаволске. Жалост, због нашег пада и опасности која нам прети до краја живота.

Од тог доба, задобио сам велики мир и молитву. А онај се, међутим, не смирује. Подстакао је људе против мене, Због тога ти и пишем, да бисте ти и остала браћа показали трпљење. Ако хоћеш да победиш у овом животу има да се бориш, И то није шала! Ти ратујеш са Нечистим духовима, а они на нас не бацају слаткише и бомбоне, него оштру танад која усмрћују душу, а не тело. Али се не жалости. Не тугуј. Ти имаш помоћ. Ја те придржавам. Заиста сам те синоћ видео у сну, заједно смо се узносили ка Христу. Према томе, устани и потрчи за мном. Само буди опрезан, јер си видео замке ђаволске. Тешко ономе ко се у њих ухвати! Неће му бити лако да се ишчупа из тих канџи! Најзад, ма колико да он то жели, ђаво не може сам да нас погуби уколико ми сами не садејствујемо у његовом злу. Исто тако, ни Бог не може сам да нас спасе, уколико и ми не постанемо сатрудници Његове благодати у нашем спасењу. Бог увек помаже и увек стиже на време, али хоће да се и ми потрудимо и да учинимо онолико колико можемо.

Зато не говори да ниси узнапредовао, зашто ниси напредовао и слично. Напредак не зависи само од човека, чак и ако он то хоће, чак и ако се усрдно труди. Сила Божија, благодат Његова благословена, све чини када од нашега прими. Она подиже палога и усправља збаченога.

Из свег срца преклињимо Бога нашег и Спаситеља да дође, да укрепи одузетога, да васкрсне четвородневног Лазара, да подари очи слепом и да нахрани изгладнелога.

http://manastirpodmaine.org/starac-josif-isihasta-te-veceri-bog-mi-je-pokazao-zlobu-sataninu/