Зоран Миливојевић - формуле живљења

[JESSY]

Оптимално васпитање

Основне ствари које родитељ треба да пружи детету су љубав и дисциплина: првом му поручује да је важно и вредно људско биће, а другом га учи разлици између допуштеног и недопуштеног понашања, као и да ради корисне ствари и кад су му непријатне

понедељак, 01.10.2018. у 10:00

Срђан Печеничић

Који је најбољи начин за васпитавање деце? Сваки родитељ, па чак и онај који то није, има неки свој одговор на ово питање. Уместо да говоримо о једном моделу васпитања, представићемо три која данас коегзистирају. Реч је о нашој интерпретацији три модела које је далеке 1966. године дефинисала код нас мало позната Дијана Баумринд: ауторитарно, пермисивно и ауторитативно.

Наша поједностављена анализа полази од дефинисања две основне ствари потребне деци да израсту у особе са позитивном сликом о себи и позитивним односом према себи, али и самодисциплином која их чини способним, одговорним и социјализованим личностима. Те две основне ствари које родитељ треба да пружи детету су љубав и дисциплина.

Када родитељи детету показују љубав, они му поручују да им је емоционално важно, вредно људско биће. Оно тако изграђује осећање личне вредности и позитивну слику о себи. Бивајући вољено и прихваћено од родитеља, дете прихвата само себе, развија осећања љубави према себи, самопоштовања и веровања у сопствене способности.

Навике штеде енергију

За разлику од показивања љубави, дисциплиновање подразумева конфликти између родитеља и детета, и оно се може свести на родитељске захтеве типа „Не смеш!” и „Мораш!”, и на увођење негативне последице (казне) када дете одбија да послуша родитељски захтев.

Дисциплинујући дете, родитељи чине две веома важне ствари. С једне стране га са „Не смеш!” уче разлици између допуштеног и недопуштеног понашања, уче га да обузда своје жеље и импулсе и да их одржава унутар дозвољеног оквира понашања. С друге стране са „Мораш!” га уче да ради оне корисне ствари које су детету непријатне и које оно због тога одбија да чини. На тај начин помажу детету да развије различите навике, од хигијенских, преко одржавања реда, све до учења и других радних навика. Дете које је стекло навику да нешто чини више не осећа отпор према тој активности, тако да навике штеде дететову енергију.

Дисциплиновање се одвија кроз неизбежан конфликт између детета, којим управља његова биологија, то јест „принцип пријатности”, и родитеља који заступа људско друштво у жељи да социјализује дете и наметне „принцип реалности”. Овај конфликт је немогуће избећи, а уколико родитељ жели да његово дете буде социјализовано он мора превладати у овом конфликту. Тада се дете подреди родитељу, при чему треба нагласити да је у речи „подређивање” корен реч „ред”.

У првим фазама подређености немогуће је избећи један краћи период у којем дете погрешно мисли да га родитељ који га подређује не воли.

Три модела

Када посматрамо изражавање љубави и дисциплиновање, видимо у првом, ауторитарном моделу формулу: дисциплиновање без показивања љубави. Дете које није сигурно у родитељску љубав се јако труди да им удовољи како би добило доказ њихове љубави. Како дете интернализује родитеља који овако условљава а ретко показује љубав, и који никад није задовољан, оно преузима исти тај став као однос према себи. Резултат су претерано социјализоване особе из чије самодисциплине произлази висока продуктивност, али које немају стабилну позитивну слику о себи. 

Други, пермисивни или попустљиви модел васпитања је настао као реакција на ауторитарни, а његова формула је љубав без дисциплиновања. Родитељи непрестано показују љубав детету, верујући да је она довољна. Покушаји дисциплиновања су неуспешни јер се родитељ у конфликтним ситуацијама повлачи из страха да не трауматизује дете и попушта детету. Резултат овог модала су личности са нереално позитивном сликом о себи, али без развијених способности и успеха који би оправдали овакву слику.

Формула трећег, ауторитативног или оптималног васпитања јесте љубав плусдисциплина. Овако одгојена деца имају позитивну слику о себи, али и развијену самодисциплину која ће им помоћи да у животу изграде своје срећу. Поред тога они науче да конфликт није негација љубави, што је веома важно за њихово будуће ментално здравље.

[JESSY]

Aristokrate među nama

Osobe sa samoproglašenom psihološkom privilegijom smatraju da su iznad drugih, da pravila koja važe za ostale ne važe za njih, uvek očekuju izuzetni tretman i postavljaju nerealne zahteve očekujući da ih drugi bespogovorno ispune

Autor: Zoran Milivojevićponedeljak, 15.10.2018. u 08:00

(Драган Стојановић)

Sve je prisutniji izraz „psihološka privilegovanost” koji se odnosi na nečiji čvrsto zauzeti „aristokratski” stav. Takva osoba nastupa kao da ima neku titulu koja je uzdiže iznad drugih i koja joj daje posebna prava koja drugi ljudi nemaju. Na njihovu „titulisanost” ukazuje i to što su na engleskom označeni rečju entitled, koju prevodimo kao privilegovanost.

Psihološku privilegovanost možemo definisati kao nerealističan i nezaslužen zahtev osobe upućen svima da je posebno dobro tretiraju, kao i da joj budu dodeljeni najbolji životni uslovi. Dok je većina ljudi svesna da u društvu postoji jedna vrsta nepisanog ugovora prema kojem se društveni status zaslužuje ulaganjem rada i vremena u stvaranje nekog značajnog doprinosa, rezultata ili zasluge, ljudi sa stavom psihološke privilegovanosti očekuju da im visoki društveni status pripada samo zbog toga što postoje – jer time zaslužuju bezuslovnu ljubav.

Nastup iz pozicije dominacije

Osobe sa samoproglašenom psihološkom privilegijom drugima postavljaju nerealne zahteve – naročito rođacima, prijateljima, partnerima, kolegama na poslu –  očekujući da ih oni bespogovorno ispune. Na ove zahteve drugi ljudi reaguju na dva načina. Dok se jedni distanciraju od osobe smatrajući da je „težak karakter”, drugi se trude da joj ugode. Međutim, kako privilegovane osobe nemaju razvijenu sposobnost empatije sa drugima, one ne osećaju zahvalnost kada neko ugodi njihovom zahtevu, nego smatraju da je to potpuno normalno i očekivano. Zato nakon jednog zahteva sledi novi, što odnos svodi na neku vrstu iskorišćavanja.

Kod različitih osoba psihološka privilegovanost je izražena u različitom stepenu, a kada je veoma izražena, tada možemo govoriti o poremećaju ličnosti. Ovakva ličnost u komunikaciji sa drugima nastupa iz pozicije više vrednosti, dominacije i zahtevnosti. Kada drugi odbiju da ispune neku njenu želju ili zahtev, osoba još više navaljuje, optužujući druge da nisu fer, koristeći razne oblike emocionalnog iznuđivanja i manipulacije. Nije spremna ni na kakav kompromis. Ukoliko na kraju ne dobije što želi, ona se oseća odbačeno, samosažaljeva se doživljavajući sebe kao žrtvu drugih ljudi i „okrutnog sveta”.

Kako privilegovanim osobama drugi ljudi nisu važni, nije im važno ni kako se drugi ljudi osećaju, tako da ne pokazuju niti saosećanje niti empatiju. Njima je najvažnije kako se sami osećaju, smatrajući da su drugi odgovorni za to.

Ove osobe smatraju da pravila koja važe za druge ne važe za njih, tako da uvek očekuju izuzetni tretman. Mogu biti impulsivne, što nekada znači nasilne. Nekada svoju privilegovanost ostvaruju iz pozicije nemoćne osobe koja je „osuđena” da joj drugi pomažu i udovoljavaju.

Pitanje koje se postavlja jeste kako ovi ljudi usvoje stav psihološke privilegovanosti. Najčešći tip nastanka možemo ukratko opisati formulom „privilegovano dete, privilegovani odrasli”.

Greške u vaspitanju

U porodicama u kojima dominira popustljivo vaspitanje, u kojima roditelji neprestano detetu pokazuju ljubav, a ne disciplinuju ga zato što izbegavaju konflikt sa detetom, ono jednostavno nauči da je ono centar porodičnog života i da mu pripada sve što poželi iz jednostavnog razloga: samo zato što je dete svojih roditelja. Ono taj zaključak o sebi i drugima ugradi kao jedan od temeljnih zaključaka u svoju ličnost, tako da kasnije, u tinejdžerskom i odraslom dobu očekuje i zahteva da se svi prema njemu ponašaju na isti način na koji su to radili njegovi roditelji.

Postoji još jedan razvojni put koji vodi ka stavu psihološke privilegovanosti. Neki ljudi koji su imali teško detinjstvo, počinju da misle da su time „zaslužili” da imaju srećnu odraslost, da im život to „duguje”. Zbog činjenice da su u detinjstvu bili žrtve, smatraju da su im drugi ljudi „dužni” da ih usreće i tako isprave nepravdu.

Što više popustljivo vaspitanje bude prepoznato kao veoma loš način odgajanja dece, manje će biti privilegovanih osoba u budućnosti. A privilegovani odrasli? O načinima prevazilaženja stava privilegovanosti pišu poznati psihoterapeuti Džefri Jang i Dženet Klosko u novoj knjizi „Osmislite život iznova”.

[JESSY]

Emotivna pomoć i samopomoć

Kad želimo da promenimo intenzitet nečije emocionalne reakcije, ne treba da se bavimo tim samim osećanjem jer ono je posledica, već uzrokom – načinom razmišljanja osobe koji ga je stvorio. I ne treba sva neprijatna osećanja suzbijati po svaku cenu, jer i ona imaju svoju funkciju

Autor: Zoran Milivojevićponedeljak, 08.10.2018. u 10:44

(Драган Стојановић)

Kako je život dinamičan, u svačijem životu se, s vremena na vreme, pojavljuju situacije zbog kojih se loše oseća, trpi. Kada nekoga muči neki događaj, neuspeh, raskid... tada se po pravilu okreće bliskim ljudima sa kojima razgovara o datoj situaciji i kako je doživljava. Tim osobama nije svejedno kako se on oseća, tako da saosećaju i njima je teško zato što je njemu teško. Zbog toga prijatelji, roditelji, rođaci, partneri, intuitivno pokušavaju da smanje intenzitet patnje osobe koja pati.

Kako će izgledati nečiji pokušaj da utiče na tuđa ili sopstvena osećanja, to proizlazi iz njegove predstave o tome šta su osećanja i kako nastaju. Većina ljudi misli da su osećanja jednostavno osećanja, da dolaze iz naše psihe, našeg nesvesnog, i da se tu ne može mnogo učiniti – da smo zapravo nemoći pred veoma neprijatnim osećanjima. Dok jedni veruju da bi ih trebalo „izbaciti iz sebe”, što pretpostavlja verovanje u postojanje neke vrste prepunog „rezervoara za emocije” u osobi, drugi pokušavaju da ih anesteziraju alkoholom, lekovima za smirenje, drogama, a treći smatraju da treba „udariti brigu na veselje”, prestati misliti o negativnom, usmeriti se na pozitivno i na silu uživati u onome što im život trenutno pruža.

Svi navedeni načini mogu biti efikasni u smanjenju patnje, ali svaki od njih nosi i neke rizike. Na primer, ako neko zaključi da je u njegovom slučaju alkohol veoma efikasno sredstvo za smanjenje patnje, on može, vremenom, postati alkoholičar.

Emocionalna pismenost

Ljudima koji se razumeju u to kako nastaju emocije i čemu služe – koji su „emocionalno pismeni” – na raspolaganju stoje zdravi načini smanjenja intenziteta bilo svoje, bilo tuđe emotivne patnje. Emotivno pismena osoba zna da za pojavu njenih osećanja nije kriva situacija po sebi ili neka druga osoba, već da su njena osećanja način na koji ona reaguje na datu situaciju. Ona takođe zna da se osećanja ne pojavljuju misteriozno sama po sebi, nego su rezultat toga kako je neko shvatio datu situaciju i kako ju je vrednovao. Kada neku situaciju ocenimo kao važnu na negativan način, rezultat su naša neprijatna osećanja. Što nam je važnija, to su osećanja snažnija.

Drugim rečima, naša osećanja su posledica načina na koji razmišljamo o nečemu, posledica onog značenja koje smo tome pripisali i one važnosti koju smo dali tom značenju. Iz toga sledi da kada želimo da promenimo intenzitet nečije emocionalne reakcije, ne treba da se bavimo samom emocijom jer je ona posledica, već treba da se bavimo njenim uzrokom: onim načinom razmišljanja osobe koji ju je stvorio (pripisanim značenjem i važnošću).

Kada se bavimo načinom na koji je neko doživeo neku situaciju (pripisivanje značenja i važnosti), tada ulazimo u njegovu subjektivnost. Poznato je da različiti ljudi u potpuno istoj situaciji reaguju različitim emocijama: strahom, ljutnjom, srećom, olakšanjem itd., a da drugi u datoj situaciji uopšte ne reaguju emotivno. Razlog za to je što različiti ljudi u istoj situaciji pripisuju različita značenja koja zatim različito vrednuju.

Razgovor kao lek

Kako onda promeniti ili smanjiti intenzitet nekog neželjenog neprijatnog osećanja? Najjednostavniji način jeste da se porazgovara sa osobom koja oseća o tome šta sve ta situacija njoj znači, zašto joj je važna i koliko. Ne treba joj nešto posebno objašnjavati, nego postavljati pitanja i pažljivo slušati odgovore.

Deca po prirodi stvari nemaju izgrađene realistične prestave o sebi, drugima i svetu, i zato su sklona da negativne događaje tumače na iskrivljen način i da im pripisuju preveliku važnost – da „katastrofiraju”. Tada roditelji treba da razgovaraju sa decom i da im svojom odraslom logikom objasne i pomognu da situaciju shvate na ispravan način i da je pravilno vrednuju.

Ne treba sva neprijatna osećanja suzbijati po svaku cenu. Ako je nekome umrla važna osoba, taj jednostavno mora da prođe kroz bolan proces tugovanja. Svako neprijatno osećanje, koje je rezultat razumno pripisanog značenja i važnosti, ima neku svoju funkciju – ali o tome neki drugi put.

[JESSY]

Покушали су да ме киднапују

Деца обично измишљају приче о наводној отмици да би избегла неку казна, уплашила родитеље, задобила пажњу или посебан статус у групи вршњака, а рачунају и на самилост и сажаљење због улоге жртве

Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 22.10.2018. у 08:00

(Срђан Печеничић)

Само у једном дану је четворо деце узраста од 7 до 15 година, у различитим деловима Србије пријавило да је неко покушао да их киднапује. Истрага је показала да је у свим случајевима прича о киднаповању била измишљена. Питање које се наметнуло јесте који је разлог због којег деца измишљају приче о киднаповању.

Деца, као и одрасли, лажу из различитих мотива. Један мотив је да се избегне казна или нека негативна последица. Једно дете је изјавило да се сетило приче о киднаповању зато што је каснило на часове, па му се учинило да би том причом избегло казну. То је најчешћи разлог за измишљање приче о киднаповању.

Најјачи родитељски страх

Тако, на пример, крајем јуна ове године троје малишана старих између 5 и 11 година у америчком граду Лексингтону је родитељима пријавило да је непознати мушкарац са црном маском и црним рукавицама покушао да их киднапује, али да су му се они отргли и успели да се спасу. Полицијска истрага је утврдила да су деца измислила причу, зато што су остала напољу дуже време него што су им родитељи то дозволили и што су се плашила казне. Током јула месеца, такође у Америци, двоје тинејџера је пријавило покушај киднаповања наводећи да је неко покушао да их увуче у кола, али да су успели да се ослободе и да се сакрију. Полицијска истрага је показала да су том измишљеном причом покушали да прикрију од родитеља да су недопуштено били у оближњем градићу на музичком концерту.

Други мотиви су жеља да се добије пажња, да се у групи вршњака постигне статус, да се добију самилост и сажаљење због улоге жртве, да се уплаше родитељи да би се видело колико им је стало до детета и слично.

Некада ствари једноставно иду својим током, без почетне намере да се лаже. На пример, дете се уплаши зато што му се учини да га неко прати и да хоће да га украде, потражи помоћ одрасле особе, одрасли одреагују и позову полицију, а онда дете одговарајући на питања почне да конструише причу како би се оправдало за велику гужву коју је покренуло.

Родитељи верују својој деци и често журе да о појави предатора обавесте друге родитеље, у чему често користе друштвене мреже. Како је страх од киднаповања детета један од најснажнијих родитељских страхова, ова „упозорења” се веома брзо шире. На овај начин „обавештени” родитељи упозоравају своју децу на опасност, а онда се ове вести шире међу децом. На тај начин ствара се емоционална клима да је улица једно веома опасно место за децу где га вребају киднапери и други предатори. То ствара атмосферу страха и код деце и код родитеља и повећава вероватноћу да ће више деце пријавити непостојећи покушај отмице.

Али може бити и горе. Тако, на пример, у Мексику, у августу ове године, а након што се широм земље преко телефонске апликације пренела лажна вест да је у земљу ушло неколико киднапера деце са намером да им ваде органе ради трговине, у два одвојена инцидента брутално је убијено и спаљено четворо невиних људи. Индијска полиција је у јуну ове године ухапсила 27 људи оптужених да су до смрти премлатили двоје невиних странаца који су пролазили кроз њихов забачени крај само због тога што се претходно пронела вест да су примећени „киднапери деце”. Слично се догодило у мају када је петочлана породица која је дошла да посети храм, због дељења бомбона локалној деци, „препозната” као киднапери који маме децу, након чега их је линчовала гомила од 200 људи, због чега је двоје умрло.

Киднаповања деце се заиста догађају – довољно је да се подсетимо изузетно дрског покушаја француских држављана да киднапују малу Машу – али много ређе него што то јавност мисли.

Непроверене вести

Најчешћи облик киднаповања деце су такозвана „родитељска киднаповања” када један родитељ након развода противправно одводи дете у другу државу. Са друге стране, као што су показала ова четири случаја, деца некада лажу. Упркос томе сваки случај треба пажљиво испитати, што и јесте полицијска пракса. А родитељи би требало да се суздрже од дељења непроверених вести на социјалним мрежама јер поред ширења панике могу настати и друге, озбиљније негативне последице.

[JESSY]

Неодлучност

Постоје људи који веома дуго не могу да донесу одлуку, па ни онда када су у питању мање важни избори, али и особе које уместо да одлучују остају пасивни и очекују да се ситуација разреши сама од себе

Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 19.11.2018. у 08:00

(Срђан Печеничић)

Иако то у већини случајева ни не примећује, сваки човек током дана доноси велики број одлука различите важности. Тек када се тиче нечег важног, људи постају свесни да се налазе у ситуацији у којој треба да донесу одлуку. Циљ је донети добру, а избећи лошу одлуку. Оно што одлучивању даје тежину јесте одговорност оног који одлучује, јер се сматра одговорним за њене последице. Када су последице позитивне, особа се сматра заслужном, а када су негативне она се сматра кривом.

Унутрашњи конфликт

Током одлучивања о неком важном питању људи су често у дилеми или унутрашњем конфликту. Ово колебање је уобичајено зато што је одлучивање процес у којем се вагају користи и ризици различитих могућих избора, а то некада захтева време потребно за прикупљање додатних информација. Ово колебање не треба изједначавати са неодлучношћу.

Под неодлучношћу подразумевамо две различите ситуације. Прва се односи на људе који веома дуго не могу да донесу одлуку, па ни онда када су у питању мање важни избори. На пример, особа двадесет минута проучава јеловник у ресторану и не може да одлучи шта ће да наручи. Друга се односи на оне људе који избегавају да донесу одлуку, тако да уместо да одлучују остају пасивни и очекују да се ситуација разреши сама од себе. О неодлучности говоримо када неко из ситуације у ситуацију понавља ове обрасце.

Када је у питању избор између нечега што је очигледно добро и нечега што је очигледно лоше, људи по правилу немају проблем са одлучивањем. Тада бирају без много размишљања, према својој интуицији, то јест према томе како се осећају. Иако је овај начин одлучивања добар код једноставних избора, није примерен за доношење избора у комплексним ситуацијама које захтевају да се могућности анализирају, прикупе подаци и добро промисли.

Иако добро бирају између очигледно добре и очигледно лоше могућности, неодлучни имају проблем када треба да изаберу једну од две добре могућности, али и када морају да изаберу једну од две лоше могућности. О томе говори басна о магарцу који је угинуо од глади иако се налазио између два пласта сена, па кад би кренуо ка једном, онај други би му се учинио бољим, да би када би кренуо ка другом, опет помислио да је бољи онај први.

Када кажемо да је нека одлука добра или лоша, ову оцену смо донели на основу неких критеријума. Ако се прво јасно дефинишу сви важни критеријуми на основу којих ће процењивати постојеће могућности, много је лакше донети добру, а избећи лошу одлуку.

Уобличавање јасних критеријума и постизање сагласности око њих је посебно важно за оне одлуке које као заједничке доноси двоје или више људи. На пример, млади брачни пар који купује стан се може натезати да ли да узму стан који се више свидео њему или онај који се више свидео њој. Уместо тога, они се могу, пре него што гледају станове који су на понуди, договорити који су то критеријуми које њихов будући стан мора задовољити, а који су они који су пожељни, али не и обавезни. Када дефинишу величину, спратност, начин грејања, близину вртића и школе, итд као главне критеријуме, тада ће им бити много лакше да оцењују станове које гледају и да на крају изаберу онај који је добио највише „поена”. Овако дефинисани и обострано усвојени критеријуми ће им помоћи да на обострано задовољство донесу и добру и заиста заједничку одлуку.

Страх од грешке

Некада се у основи неодлучности налази „максимализам”. Реч је о психолошком механизму да људи желе да донесу најбољу могућу одлуку за коју касније неће зажалити. То је највише изражено код одлучивања да се нешто купи. Када особа купи нешто за шта сматра да је најбоље, па убрзо за тим схвати да се појавио још бољи продукт, она почиње да се осећа лоше због своје одлуке. То се одражава на следећу куповину, јер особа одлучује да не купи, да сачека да се на тржишту појави још повољнији продукт, а када се овај појави, чека следећи, тако да куповину одлаже у недоглед.

Иако је тачно да се неодлучни плаше грешке, избегавају одговорност, своја лоша осећања или неку негативну последицу, главни узрок неодлучности је тај што нису научили како се доносе одлуке.

[JESSY]

Sindrom uspešnog oca

Biti „nečiji” sin ili kćerka je psihički opterećujuće za dete, od koga okruženje očekuje da bude „dostojno” svog uspešnog roditelja, pa ovi mališani nemaju pravo detinjstvo, već su pretvoreni u dečje javne ličnosti

Autor: Zoran Milivojevićponedeljak, 03.12.2018. u 08:00

(Срђан Печеничић)

Retki su oni roditelji koji nisu ponosni na uspehe svoje dece. To je još snažnije izraženo kada ona odrastu i kada su, kao odrasli sinovi i kćeri, uspešni u svom profesionalnim i privatnim životima. I deca su ponosna na uspehe svojih roditelja, ali postoji jedna bitna razlika: roditelji uspehe svoje dece smatraju svojim uspehom, a deca uspehe svojih roditelja ne smatraju svojim uspehom. Ona smatraju da je pred njima budućnost u kojoj tek treba da se dokažu.

Životni uspeh je relativan i subjektivan pojam, a ovde ga koristimo da označimo socijalni uspeh, to jest onu uspešnost u životu koju socijalno okruženje smatra takvom. Socijalna uspešnost roditelja bitno utiče na razvoj njihove dece i to, sudeći prema iskustvu, ne nužno pozitivno. I zato se pitamo koje probleme u razvoju imaju deca uspešnih roditelja, očeva i majki.

Roditeljski uticaj

Glavno psihičko opterećenje koje po pravilu ova deca imaju jeste jedna unutrašnja prisila da i oni moraju da budu bar isto tako uspešni, ako ne i uspešniji od svojih roditelja. Ova prisila je nekada rezultat roditeljskog uticaja, njihovog zahteva da i ono mora biti uspešno kako bi dokazalo da je dostojno svog roditelja. Nekada roditelj svoj uspeh vidi kao početak jedne transgeneracijske uspešne priče, bilo da je to neko porodično preduzeće, bilo da je u pitanju neka profesija poput advokature, medicine, stomatologije itd. Takav roditelj je napisao životni scenario svom detetu, često i pre njegovog rođenja, a na detetu je da ga bespogovorno ostvaruje, ako ne želi da roditelja duboko razočara.

Nekada uspešni roditelji ne očekuju od deteta neki poseban uspeh, već mu prepuštaju da samo izabere svoj životni put. Ali, iako roditelji ne očekuju, to očekuje društveno okruženje. Dete uspešnog roditelja, koji je u većini slučajeva i neka vrsta javne ličnosti, niti je obično dete niti ima obično detinjstvo. Ono je u datom okruženju određeno kao „nečije dete”, tako da se u odnos prema detetu unosi i odnos prema njegovom roditelju. To je dete za koje okolina već zna da je predodređeno da jednog dana bude „neko”.

Biti „nečiji” sin ili kćerka je psihički opterećujuće za dete, zato što okruženje od deteta očekuje da bude „dostojno” svog uspešnog roditelja. Na taj način dete uspešnog roditelja nema pravo detinjstvo, već je pretvoreno u jednu vrstu dečje javne ličnosti. Posledica je da i ono dete na koje roditelji nisu vršili pritisak kakvo treba da bude kada odraste zaključi da je njegova životna misija da dokaže da je dostojno svog uspešnog roditelja. A ako to ne dokaže, ispada da je nesposobno i nedostojno.

Niko, pa ni prestolonaslednici nisu uspeli u životu samo zbog toga što su nečija deca. Iza svakog životnog uspeha stoji dugogodišnji sistematični rad, učenje, odricanje i zalaganje. A da bi neko mogao sve to, mora imati odgovarajuću motivaciju koja dolazi iz dubina njegovog nesvesnog. „Moram da uspem zato što sam nečiji sin”, nije dovoljna motivacija za uspeh. Zato ova deca često imaju problem tipa: „Moram da uspem, samo ne znam u čemu.”

Često i uspešni roditelji i njihova deca veruju u genetsku osnovu socijalnog uspeha. Takav roditelj podrazumeva detetov uspeh samo zato što ono nosi njegove gene. Ova genetska samouverenost je pogrešna, jer i da se uspešni roditelj ponovo rodi u novim, sasvim drukčijim okolnostima nema garancije da bi u svom drugom životu ponovo postigao uspeh.

Rizične situacije

Sinovi i kćeri uspešnih roditelja često sebi postavljaju cilj da što pre dostignu nivo svojih roditelja. Kako su njihova očekivanja od sebe samih veoma visoka, onda ni oni manji uspesi koje postižu za njih nisu pravi uspesi, tako da na njih ne deluju stimulativno. S obzirom na to da žure, ulaze u rizične situacije za koje još nisu razvili odgovarajuće sposobnosti pa su skloni neuspehu. S druge strane, kada se ne približavaju zadatom brzinom svojim visokim očekivanjima, tada su skloni da se razočaraju u sebe same i svoje sposobnosti, iako to kriju i od roditelja i od okruženja.

Čak ni onda kada i sami uspeju u nečemu, vođeni savetima svojih roditelja i korišćenjem njihovog društvenog uticaja, nisu zadovoljni sobom zato što znaju da im vlastiti uspeh ne pripada.

[JESSY]

Veština rešavanja životnih problema

Tehnika sastavljena iz pet mentalnih koraka – definisanje problema, izmišljanje (ne)mogućih rešenja, analiza, izbor rešenja i, najzad, akcija – pomaže nam da se bolje nosimo sa izazovima svakodnevice

Autor: Zoran Milivojevićponedeljak, 26.11.2018. u 08:00

(Срђан Печеничић)

Kada smo budni, polje naše svesti zauzimaju određeni mentalni tokovi, bilo da je reč o onome što opažamo, što zamišljamo ili čega se sećamo. Mišljenje može biti i voljna, na cilj usmerena aktivnost – jedan oblik rada. Tako, na primer, intezivno i dugo fokusirano razmišljamo da bismo našli rešenje nekog životnog problema koji nas muči.

Često se smatra da je način na koji neko misli urođen, jer je izraz prirodne inteligencije ili talenta sa kojim je neko došao na ovaj svet. U izvesnoj meri to može biti tačno, ali je takođe tačno da deca i odrasli mogu naučiti da razmišljaju na analitičan i sistematičan način. A kada to nauče, bolje će se nositi sa malim, srednjim i velikim problemima sa kojima će se susretati u svakodnevnom životu.

Cela priča sa podučavanjem „tehnike rešavanja problema” započela je devedesetih u jednom popravnom domu u Nju Meksiku. Tada je jedan vaspitač počeo da sumnja da će analiza prošlosti zaista biti od pomoći njegovim maloletnim štićenicima, tako da se odlučio da ih podučava mentalnim veštinama koje nisu naučili kod kuće, a koje bi im mogle pomoći u životu. Iako je suština ove tehnike ostala ista, danas postoji više njenih verzija koje su prilagođene pojedincima, grupama i timovima.

Disciplina mišljenja

Kada se ljudi suoče sa nekim životnim problemom, tada pokušavaju da u trenutku smisle neko dobro rešenje. Nekada im to polazi za rukom, a nekada ne. Tehnika rešavanja problema je sastavljena iz pet mentalnih koraka koje je potrebno napraviti da bi se došlo do odluke – izbora najprimerenijeg rešenja. Tajna uspešnosti ove tehnike je upravo u tome da se disciplinuje mišljenje kako bi se problemi rešavali korak po korak, po logičnom redosledu koji omogućuje širinu pristupa i sagledavanja mogućih rešenja, njihovih dobrih i loših strana, kao i posledica.

Prvi korak je definisanje problema. Ljudi treba da se zapitaju: Šta je zapravo problem? Neke probleme je moguće lako definisati, druge mnogo teže. Ako je problem pogrešno definisan, tada će najverovatnije i sledeći koraci biti pogrešni.

Drugi korak je izmišljanje što više mogućih rešenja. Ne treba se usmeriti na traženje „najboljeg” rešenja, već opustiti i zapisivati sva moguća i nemoguća rešenja koja osobi padaju na pamet. Ovo je faza kreativnosti u kojoj su dobrodošle sve, pa i one najgluplje ideje. Odavno je primećeno da je nekada put do najboljeg rešenja upravo preko neke glupe ideje, tj. da osoba ne bi pomislila na genijalno rešenje da pre toga nije čula neku glupu ideju. Zato u ovom koraku nije dozvoljeno kritikovanje i odbacivanje „glupih” predloga rešenja. U ovom koraku su jednostavno sve moguće ideje dobrodošle.

Treći korak je analiza, kritika i procena svih predloženih rešenja iz prethodnog koraka. Osoba (ili grupa) razmišlja o razlozima za i protiv svakog predloga, kao i o posledicama koje bi njegova primena mogla imati. Razmišlja se i o okolnostima u kojima bi neki predlog mogao da ima prednost.

Četvrti korak sledi iz trećeg – odluka za izbor onog predloga rešenja za koji je procena pokazala da je najprimereniji. Nekada osoba može izabrati nekoliko rešenja koja će primeniti u zavisnosti od okolnosti. Kako je odluka, to jest izbor, logična posledica prethodnog promišljanja, osoba je donosi sa sigurnošću.

Kako sama odluka bez stvarne akcije ne rešava problem, peti korak jeste sprovođenje u delo izabranog rešenja za dati problem, i procena u kojoj meri rešava problem.

Odlučivanje u grupi

Kada osoba disciplinuje svoje razmišljanje i stekne naviku da rešavanju različitih problema pristupa praveći pet koraka, biće sigurna u svoje izbore, jer oni proizlaze iz šireg, a opet fokusiranog razmišljanja. Čak i ako izabrano rešenje ne donosi rezultat, osoba će znati da je dobro promislila. Primenjujući ovu tehniku, osoba razvija poverenje u svoje intelektualne sposobnosti.

Kada ovu tehniku koriste timovi ili grupe koje zajednički rešavaju problem, svi članovi tima moraju znati koji mentalni korak grupa pravi. Nije dobro ako je grupa u trećoj ili četvrtoj fazi, a pojedinac u timu kaže: Ja sam siguran da je problem nešto sasvim drugo!

[JESSY]

Izbor partnera ravan pravljenju filma

T. L. | 01. decembar 2018. 21:12 | Komentara: 0

Često vidimo kako ljudi koji se vole ali imaju različite koncepte o tome kakva veza treba da bude, "siluju" jedno drugo da se uklopi u njihov koncept veze. Mora da postoji i saglasnost o tome kakva veza treba da bude

 

 

DA li se u ljubavi ili prijateljstvu privlače sličnosti ili razlike, večita je dilema. Ali po kom principu bi trebalo da se rukovodimo u odabiru partnera i prijatelja da bismo bili u zdravom odnosu? Psihoterapeut Zoran Milivojević kaže da bi trebalo da biramo ljude koji sa nama dele osnovne životne vrednosti.

 

- Moraju da imaju slične poglede kao i mi na važna životna pitanja - tvrdi Milivojević. - U partnerskoj terapiji vidimo kako ljudi koji se vole ali imaju različite koncepte o tome kakva veza treba da bude, "siluju" jedno drugo da se uklopi u njihov koncept veze. I zato je veoma važno da, pored privlačnosti i ljubavi, postoji i saglasnost o tome kakva veza treba da bude. To vam je kao sa filmom, prvo se napravi scenario, a onda se traži glumac za glavnu ulogu. Kada postoji scenario, pojaviće se i kriterijumi, i postaje jasno ko ne može da se uklopi u dati scenario a ko može. Nije svejedno da li je film akcioni, horor, porodični, za decu, komedija ili porno.

[JESSY]

Кад родитељ мрзи

После вести о трагедијама које су изазвали најближи над својом децом, многи се питају шта нагони оца или мајку, који би требало да воле своје потомке, да почине злочин

Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 10.12.2018. у 08:00

(Срђан Печеничић)

Вест да је отац ударцима усмртио петомесечну бебу или да је мајка ножем избола седмогодишњег сина, поред ужаса и згражавања, покреће питање у свести оних који се не задовољавају етикетом „родитељ-монструм” како је могуће да родитељ, који би требало да воли своје дете, почини такав злочин.

Какви су то људи, да ли су зли и где је њихов родитељски нагон, због ког многи други родитељи жртвују себе да би спасли своје потомство?

Искривљена свест

Под претпоставком да разумети мотиве за оваква дела не значи оправдавати их, изложићемо неколико типичних субјективних разлога из којих произлази мржња родитеља према властитој деци. За све њих је типично да родитељ у својој искривљеној свести себе доживљава као дететову жртву, а дете као агресора.

Када је рођено нежељено дете, родитељ, који га не прихвата, доживљава да му је оно својим рођењем упропастило живот. Он не размишља рационално, већ мисли да је дете криво што се родило и што му је променило живот. Када је овај став прикривен, он се може изразити као брутално насиље према детету у оним ситуацијама у којима дете својим понашањем иритира родитеља. Тада прикривена родитељска мржња избија на површину.

Када особа није емоционално сазрела за улогу родитеља, када је „инфантилни родитељ”, за њу је свако дете нежељено, јер јој квари квалитет живота. Када је родитељ малолетан или премлад, он може ирационално кривити нежељено дете да му је „украло” ону младост коју је требало да проживи у младалачким забавама.

Неки родитељи верују да је дете криво што их је својим рођењем спречило да постигну нешто важно у животу, на пример, да заврше факултет или да их је присилило да се венчају за особу са којом имају несрећни брак. Они често детету поручују: „Боље да се ниси родио, јер да тебе није било, ја бих имао срећан живот!” Ова психолошка забрана постојања је некада узрок самодеструктивних тежњи детета, тj. будуће одрасле особе.

Постоје родитељи који одбацују властито дете зато што оно није испунило одређени услов који је морало да испуни да би га родитељ прихватио. На пример, после четири кћерке, пето женско дете је „издајица” свог оца, који је био сигуран да ће добити мушко дете. У разочарању, он га одбацује, шаљући му поруку да би било боље да се није ни родило.

Посебан проблем је однос оних очева који мисле да им је партнерка била неверна и да дете није њихово. Они због тога не прихватају дете и могу да имају према њему непријатељски однос. Данас своје сумње могу проверити у лабораторијама за генетске анализе, где се испоставља да је, од њих пет, четворо неоправдано сумњало.

Чедоморство чини мајка која погрешно размишља да мора да изабере између свог и дететовог живота. То може бити малолетна девојка која сматра да би рођењем детета упропастила свој живот и своју будућност, али може бити и жена која већ има четворо деце и која осећа да нема снаге да подиже и пето.

Некада остављени родитељ своју мржњу према родитељу који га је напустио може да усмери ка „његовој”, а заправо заједничкој деци или само ка једном од деце у којем „види” омрзнутог родитеља. Овакав родитељ под утицајем „Медејиног комплекса”, а у симболичком освећивању бившем партнеру може властиту децу кињити на разне начине, све до убиства.

Нетрпељивост и љубомора

Некада непријатељство према деци долази од оних који нису биолошки родитељи, већ се налазе у њиховим улогама – од маћеха и очуха. Маћеха у детету види конкурента властите деце, којој даје предност. То je познати мотив различитих бајки у којима маћеха и њена деца киње дете. Зла маћеха је архетип кога треба разумети као застрашивање деце, шта им се све може догодити ако изгубе своју биолошку мајку. То појачава дететов страх од одвајања од мајке и мајку чини још вреднијом у очима детета, што би требало да резултира већом послушношћу детета. Осим што у детету види конкурента, маћеха (очух) у детету може видети и конкурента са којим треба да једног дана дели наследство. Очух или маћеха може постати нетрпељив према детету, јер у њему види лик оног другог биолошког родитеља према коме осећа љубомору.

Било која од ових мотивација је токсична за дете и разлог је да се поразговара са стручном особом.

[JESSY]

Страх од промене

Некада је сасвим разуман, али може бити ирационалан када људи неким новинама и њиховим последицама приписују искривљена значења

Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 17.12.2018. у 08:00

(Срђан Печеничић)

Иако живимо у свету у коме се све константно мења, многе промене ни не опажамо као такве, већ имамо илузију да је свет релативно константан. У зависности од тога да ли је неко жели или је не жели, промена може бити предмет снажне жудње или предмет великог страха. Људи много чешће желе да се промени неко други, да се промени ситуација или свет него што желе да се промене сами, да постану бољи као личности.

Људи желе да буду адаптирани, да буду у стању у којем је спољашњи свет у релативном складу са њиховом представом о томе какав тај свет треба да буде. Када се појави значајнији несклад између света и представе – нека важнија негативна промена – људи улазе у стање стреса у ком покрећу своје адаптивне механизме како би се поново прилагодили. Ако сматрају да имају моћ да утичу на негативну промену делују активно на спољашњи свет како би је смањили или неутралисали; ако сматрају да су немоћни тада одлазе из неповољне ситуације, или, ако нису у стању ни да оду, прихватају помену и мењању своју представу о свету.

Удобно гнездо

Знајући да немају такву моћ да утичу на велики свет око њих, људи праве у свом микрокосмосу неку врсту удобног „гнезда”. То је њихова „зона удобности” у коју спадају сва она места где се особа осећа одомаћено, почевши од свог дома до омиљених локација. У ову зону спадају и људи који су особи познати и самим тим предвидљиви, као и активности које су део њене навике и рутине. Ово је зона сигурности која задовољава људску потребу за сталношћу других и света.

Тако, на пример, једни воле да летују тако што сваки пут иду на неко друго место, а други који имају наглашену потребу за сталношћу воле да летују увек на истом, добро познатом месту.

Потреба за сталношћу долази из детињства. Свако дете има потребу за „константним објектом”: за тим да је поред њега увек његова мама и да се та мама понаша на доследан, детету предвидљив начин. На исти начин дете има потребу за „константним светом”, оним делом света који му је познат, на које се навикло, у коме се осећа сигурно. Када неко одрасте у њему наставља да живи ово „унутрашње дете” које и даље има потребу за сталношћу и сигурношћу.

Као што је то случај и са другим страховима, и страх од промене може бити сасвим разуман страх и може бити ирационалан страх. Јасно је да постоје веома негативне промене као што су болест, смрт, разне спољашње катастрофе којих се треба плашити и од којих се треба штитити. Како људи не реагују на стварност већ на значење које јој приписују, тако не реагују на промене као такве, већ на значење које им приписују. Иста промена је за једну особу изазов са којим се суочава, а друга је паралисана осећањем беспомоћности. О ирационалном страху од промена говоримо онда када људи неким променама и њиховим последицама приписују искривљена значења.

Постоје и супротне ситуације када се рационални страхови од промене проглашавају ирационалним. На пример, предузеће које спроводи реорганизацију у којој ће известан број радника добити отказ или бити премештен на лошија радна места, ангажује стручњака који треба да код запослених отклони „страх од промене”.

Једна од промена је улазак у треће животно доба. Они који имају позитиван сценарио о томе како ће проводити овај период немају страх од ове промене.

Кључ у прилагођавању

Криза средњег доба настаје само код оних који верују да ће им се тело због старења толико променити да ће постати непривлачни, немоћни, склони болестима и зависни од других. Ужаснути идејом да се налазе на прагу такве старости, да им је остало још само мало година квалитетног живота, људи су спремни да свашта ураде како би „побегли” од своје представе о старости.

Да бисмо као одрасли добро живели, морамо у себи помирити две супротности: жељу за сталношћу и сигурношћу и способност да прихватамо нужне промене и да им се прилагођавамо. Када је баланс дугорочно померен на једну страну мораћемо да се суочимо са негативним последицама било своје ригидности, било хроничног стреса због недостатка сталности.

[JESSY]

Saosećanje i uživljavanje

Ovo je temeljni princip svakog prijateljskog i ljubavnog odnosa, ali ponekad empatična osoba može zaboraviti na svoja osećanja, potrebe i interese, a takvo zapostavljanje sebe vodi u neurotičnu ljubav prema drugima

Autor: Zoran Milivojevićponedeljak, 24.12.2018. u 08:00

(Срђан Печеничић)

Saosećati sa drugom osobom je temeljni princip svakog prijateljskog odnosa, od ljubavi, preko prijateljstva, pa do prijateljskog odnosa prema nepoznatoj osobi. Zato je saosećanje vezivno tkivo svake zajednice. Saosećati znači emocionalno rezonovati sa drugom osobom: osobi je žao što drugi pati, a drago joj je što je srećan.

Što je prijateljski odnos intenzivniji, saosećanje je izraženije.

Podeliti i bol i sreću

Ono što omogućuje da jedna osoba saoseća sa drugom jeste to što se njom identifikuje, poistovećuje. Tada osoba u drugome vidi čoveka koji je isti kao i ona, ili koji je isti kao neko koga ona voli. Videći sebe u drugome, ona sebe vidi u situaciji u kojoj se drugi nalazi.

Moguće je saosećati sa drugim kada su njegova osećanja bolna, ali i kada je drugi srećan zbog nekog uspeha. Kada nisu bliski sa drugima, ljude ne dotiče toliko sreća drugih, koliko ih dotiče njihova nesreća. Identifikacija i saosećanje pokreću osobu na solidarnost, na pružanje pomoći osobi u nevolji.

Izraziti saosećanje osobi koja je doživela neki gubitak jeste, samo po sebi, znak prijateljskog odnosa. Tako, na primer, kada je osoba tužna zato što je izgubila neku blisku osobu, drugi joj izražavaju saučešće i time potvrđuju prijateljski odnos. „Saučestvovati u tuđem bolu” zapravo znači sažaljevati, ali se u ovim situacijama ta reč ne koristi zbog toga što ima negativno značenje, kao što ima u izrazu koji sadrži prezir: „Mogu samo da ga sažaljevam.”

Dok za saosećanje sa neprijatnim osećanjima druge osobe postoji više izraza, kao što su saučešće, sažaljenje, samilost, nemamo posebnu reč za saosećanje sa prijatnim osećanjima. Kako ne postoji „saradovanje”, „saveselje” itd, neki su predložili da koristimo grčku kovanicu „sinhedonija”.

U odnosima ljubavi u kojima je saosećanje najviše izraženo, vidimo da ono nije samo reakcija na osećanja voljene osobe već je i proaktivna radnja. Kada volimo nekoga mi želimo da se oseća prijatno, tako da preduzimamo radnje koje kod njega izazivaju prijatna osećanja. Istovremeno, ne želimo da se voljena osoba oseća neprijatno, tako da izbegavamo one postupke za koje znamo da će kod voljene osobe izazvati neprijatnost. Naravno, ovo nije apsolutno pravilo, jer u odnosu ljubavi se pojavljuju konflikti i prepirke, ali jeste važan princip ljubavi na koji se često zaboravlja.

Stručni naziv za saosećanje sa drugim jeste simpatija. Suprotan odnos, odnos neprijateljstva je antipatija, protivosećanje, kada je osobi drago što drugi trpi, a krivo kada je drugi srećan. Apatija označava ravnodušnost i takođe može biti vrsta neprijateljskog odnosa kada je neko ravnodušan prema tuđoj patnji.

Razumevanje, pa empatija

Empatiju ili uživljavanje treba razlikovati od simpatije ili saosećanja. Sposobnost empatije je sposobnost jedne osobe da se uživi u neku drugu osobu koja je različita od nje. Svaka majka dobro zna šta je empatija jer se uživljava u svoje dete koje još nije naučilo da govori i tako prepoznaje njegove potrebe. Uživeti se u nekoga znači pretpostaviti da ste vi ta osoba, a onda „njenim očima” i „iz njenih cipela” sagledati njenu životnu situaciju. Što bolje poznajemo drugu osobu, njene vrednosti, pogled na život, one elemente u kojima je ona različita od nas, to će naša empatija biti tačnija. Danas smatramo da je za empatiju daleko važnije razumeti način na koji drugi doživljava sebe, druge i svet, nego da se uživljavamo u njegovu situaciju. Upravo iz ovih razloga ljudi sa visokom sposobnošću empatije imaju visoku emotivnu i socijalnu inteligenciju zbog čega su veoma uspešni u onim profesijama u kojima se radi sa decom i ljudima.

I simpatija i empatija, i saosećajnost i uživljavanje su okrenuti prema drugima, tako da saosećajna i empatična osoba može zaboraviti na sebe, na svoja osećanja, potrebe i interese. Zapostavljanje sebe vodi u „neurotični altruizam”: neurotičnu ljubav prema drugima. Upravo zbog toga su nastale novije psihološke teorije koje naglašavaju važnost razvijanja saosećajnosti osobe sa samom sobom i negovanja njenog prijateljskog odnosa prema samoj sebi.

[JESSY]

Зашто се надамо

Људи имају потребу да гледајући у будућност и верују да је неповољно стање пролазно, привремено, да ће уследити жељени, позитиван расплет, а ово осећање нарочито се јавља почетку нове године

Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 31.12.2018. у 08:00

(Срђан Печеничић)

Када се људи налазе у неким неповољним околностима на које не могу да утичу, остаје им само да се надају да ће се нешто десити што ће околности позитивно променити. Онај који се нада мање трпи од онога ко је изгубио наду. Разлог је у томе што онај који се нада верује да је неповољно стање пролазно, привремено, да ће уследити жељени, позитиван расплет.

Зато људска бића имају потребу да гледајући у будућност осећају осећање наде, нарочито у оним симболичним временским тачкама каква је почетак нове године.

Животни елан и жеље

Не само да нам осећање наде помаже да нешто издржимо, већ нам и даје енергију да идемо напред. Доживљај животне енергије, животног елана или либида, снажно је повезан са жељама. Када људи нешто снажно желе и када верују да то могу остварити, пуни су животног елана којег усмеравају на остварење датог циља. Када људи нешто што снажно желе повезују са суштином свог бића, схвате да ту своју жељу никада неће остварити, тада губе животну енергију и постају депресивни. Некада је једино нада оно што спречава да се особа „сломи” у егзистенцијалном смислу. А када особа престане да верује да ће се на крају оно чему се тако снажно нада заиста догодити, тада наступа безнађе, очај са којим одлази последња животна енергија, воља за животом.

Када нешто желимо тада је кључно питање да ли ми можемо да учинимо нешто како бисмо своју жељу остварили или не можемо ништа да учинимо. Када можемо, тада је у питању активна жеља која нас покреће на акцију да је остваримо и да тако дођемо до задовољства или среће. Међутим, наше људске моћи су ограничене. Ако упоредимо нашу данашњу ситуацију коју карактерише велики степен цивилизацијског развоја, поглед на свет који је заснован на науци и технологији, са ситуацијом човека у првобитним заједницама, можемо закључити да се наша, људска моћ у изузетно повећала. Упркос великом напретку који нам је омогућио да остваримо многе наше жеље, да активно делујемо на свет и да га натерамо да се прилагоди нашим жељама, наше људске моћи су и даље ограничене. С друге стране ове границе су „више силе”, природне и друштвене силе које су јаче од нас и на које не можемо утицати.

Управо онда када немамо моћ да утичемо на развој догађаја или на судбину, ступа на сцену осећање наде. Ми тада једноставно верујемо – надамо се – да ће се ствари одвијати у складу с нашом жељом. То нам даје извесно осећање сигурности да ће ствари бити онакве каквих их желимо. Такође, ако желимо да престане неко непријатно стање, рецимо нека тешка болест на чији развој не можемо пуно утицати, тада нам је такође потребна нада како бисмо имали слику будућности која се одвија на начин на који желимо. Управо због тога што и онда када смо немоћни и беспомоћни и када ништа не можемо урадити, нада нам даје позитивну визију, она нам омогућује такву слику будућности због које желимо да живимо.

Некада људи погрешно процењују своје моћи да утичу на позитивни развој догађаја. Једна врста грешке јесте да имају моћ да утичу, али они уместо да активно желе и предузму акцију, погрешно верују да су немоћни тако да се само пасивно надају. Друга врста грешке је када људи у стварности немају моћ да утичу на позитиван развој, али погрешно верују да имају, тако да су активни, губећи енергију у активностима које не могу да донесу резултат.

Лажна нада

На лажну наду можемо гледати као на статистички проблем. Бројне су ситуације у којима је вероватно да ће се ствари одвити на жељени начин, али је ова вероватноћа веома ниска. Пример за то би било играње игара на срећу или клађење на спортске резултате. Што је особи важније да се догоди позитиван резултат то је склонија да се поверује да ће се баш њој догодити статистичко чудо. У медицини је позната изрека: Све болести су излечиве, али нису сви болесници.

Људи не воле позицију пасивности и зато имају склоност да помажу „вишој сили”. За вернике је то молитва Богу да утиче на позитиван исход. Други се окрећу магијском „принципу магнетизма” верујући да и сам чин снажног жељења може да утиче на стварност. Како било, желети другима да им се остваре жеље и наде јесте знак пријатељства.

[JESSY]

Колико траје љубав

Много младих верује да је најлепша људска емоција само нестално и пролазно осећање, одустајући од потраге за њом, јер не виде смисао да неко кратко време воле, а да онда пате зато што су остављени

Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 07.01.2019. у 08:00

(Срђан Печеничић)

Данас многи, посебно млади, посматрајући свет око себе закључују да је љубав једно нестално и пролазно осећање. Због таквог закључка неки од њих одустају од тражења љубави јер не виде смисао да неко кратко време воле и буду вољени, да би на крају неко патио зато што је остављен. Зато што очекују да љубав неће дуго трајати, унапред се припремају за то, па се „плиће” везују за партнера како их раскид не би много болео.

Ма колико се чинило да свака нова љубав доноси нешто ново, дугорочно гледано ово није ништа друго до „врћење укруг”. Као да љубав која није, како би то Хесе рекао, „стрела испаљена ка вечности” и не може да буде љубав.

Замке идеализације

Како смо дошли до тога да много младих верује да је љубав, која је по својој природи једна веома снажна, стабилна и трајна емоционална веза између људи, постала своја супротност?

Један од главних разлога за овакво нетачно представљање љубави јесте у томе што смо током последњих нешто више од пола века колективно почели да љубав изједначавамо са једном другим, сличним осећањем: заљубљеношћу. Већина људи верује да је заљубљеност она почетна, веома страсна и интензивна фаза љубави, након које следи смиренија и дуготрајнија фаза. Како је доживљај заљубљености много пријатнији него што је то доживљај саме љубави, људи желе да су што дуже заљубљени, по могућности трајно. Када примете да се њихова заљубљеност смањује и да се „хладе”, тада сматрају да престају да воле тако да траже неког новог ко ће им поново пробудити осећање заљубљености.

Иако људи изједначавају љубав и заљубљеност, сматрајући да је због свог интензитета заљубљеност снажнији облик љубави, ова два осећања су у стварности различита, а некада и супротстављена осећања. Различити су психички механизми на којима су заснована: љубав је резултат емотивног везивања, а заљубљеност је резултат идеализације.

Ако на љубав и заљубљеност гледамо као на различита, дакле раздвојена осећања, онда видимо да је једна од њихових главних разлика управо у трајању. Љубав, због емотивног везивања јесте веома трајно и стабилно осећање. Заљубљеност, због идеализације партнера која неминовно води ка мањем или већем разочарању, јесте нестабилно и пролазно осећање. Из праксе знамо да заљубљеност траје од неколико дана до неколико година. То су потврдила и различита истраживања која су покушала да у различитим културама измере просечно трајање заљубљености оних који у ступили у брак и закључила да је просек нешто већи од две године.

А када људи изједначе заљубљеност и љубав, тада погрешно закључе да је љубав та која може да најдуже траје неколико година.

Емотивно везивање, механизам на којем је заснована љубав, појављује се у еволуцији онда када и комплексни организми којима је потребно много времена да би постигли одраслост и самосталност. Тако, на пример, орангутану је потребно осам година до полне зрелости, а човеку дванаест. За све то време потребно је да неко брине о младунчету, а постојаност те бриге је омогућило емотивно везивање, дакле љубав.

Дете мења приоритете

Када мајка затрудни, она полако развија став да је дете део ње, њеног организма. Након порођаја, она задржава тај став, само што сада сматра дете делом своје личности. Тај однос је најинтензивнији у прве три-четири године дететовог живота, када се мајка и дете понашају као да су једна личност, а наставља се током целог живота. Мајка која је емоционално везана за дете је променила своје претходне животне приоритете и ставила дете на прво место, тако да јој ништа није тешко да уради за дете. Емоционална везаност је стабилна категорија, тако да је љубав онај дуготрајни оквир стабилности и непроменљивости који омогућује дететов развој.

Иако се љубав према детету и љубав према партнеру значајно разликују, обе су резултат међусобног емоционалног везивања.

Ако се на крају, када правимо разлику између заљубљености и љубави вратимо почетном питању о трајању љубави, видимо да она може трајати колико и живот.

[Milica Bajic]

ĆIRILICA

 Mени

 

FORMULE ŽIVLJENJA

Zašto ljubav nije dovoljna

Kada ljudi biraju svog partnera treba da razmišljaju o svom i partnerovom konceptu veze:ako su razlike nespojive, bez obzira na to kolika je privlačnost, strast i ljubav, par neće moći da uspostavi dugoročniji stabilan odnos

Autor: Zoran Milivojevićponedeljak, 14.01.2019. u 08:00

(Срђан Печеничић)

Ljudi nekada veruju da je ljubav moćna sila koja može da ljude promeni, izleči, da ubrza njihov emotivni razvoj, da ih motiviše da urade nešto što inače ne bi uradili. Iz tog uverenja sledi drugo, a to je da ako neko nekoga zaista snažno voli da će učiniti sve da mu se prilagodi kako bi sa njim ostao u odnosu ljubavi. Drugim rečima, razlike nisu važne, važno je da se snažno voli i sve će biti u redu. U stvarnosti, to nije tako: razlike jesu važne, a ljubav nije dovoljna.

Najvažnije su one razlike između ljudi koji se vole koje se odnose na to kako oni zamišljaju zajedničko funkcionisanje, vezu ili brak. To jednostavno znači da svaki čovek ima neku svoju predstavu o tome kako treba da se ponaša on, a kako njegov partner sa kojim je u ljubavnoj vezi ili braku. Tu predstavu zovemo „koncept veze”.

Očekivanja i popuštanja

Kada se partnerovo ponašanje ne uklapa u osobin koncept ljubavne veze, kada nije u skladu sa njenim očekivanjima, ona počinje da se oseća neprijatno i počinje da misli da nešto nije u redu u vezi, da je partner ne voli dovoljno. Zbunjuje je što partner tvrdi da je voli, a ponaša suprotno od načina na koji bi trebalo da se ponaša osoba koja voli. Zato protestuje i ljuti se na partera zahtevajući da on promeni svoje ponašanje i da počne da se „ispravno” ponaša. Ako partner popusti i uklopi se u osobinu predstavu o tome kako ljubavna veza treba da izgleda, osoba ponovo počinje da se oseća voljenom i da vezu doživljava udobnom.

Problem je u tome što i partner ima svoj koncept ljubavne veze koji se u datom aspektu razlikuje od osobinog. Sa istim pravom sa kojim osoba traži od njega da promeni ponašanje da bi se osetila voljenom, on traži od osobe da ona promeni ponašanje da bi se on osetio voljenim. Tako nastaje situacija u kojoj su i jedno i drugo „opravdano” ljuti, pokušavajući na razne načine da „uteraju” ono drugo u svoj koncept ljubavne veze. Kako se ovi konflikti hronično ponavljaju, veza ulazi u krizu i postaje nestabilna.

Što se ljudi više vole, to im više smetaju međusobne razlike u predstavama o ljubavnoj vezi. Tako ljubav, umesto da pomogne da se stvari smire, dodatno pojačava važnost neslaganja u vezi. Nestabilne veze su veoma naporne jer u njima partneri ponavljaju cikluse u kojima se smenjuju periodi stabilnosti i nestabilnosti. A kada raskinu ili se razvedu, ljudi to čine ne zato što im nije stalo, nego zato što im jeste stalo, ali ne mogu da naprave zadovoljavajuću vezu.

Kada se odluče na terapiju para ili partnersku terapiju, tada jasno vidimo da ljudi mogu da se snažno vole, ali da zbog razlika u konceptu veze ne mogu da naprave kvalitetnu, stabilnu i trajnu vezu. Ono što radi partnerski terapeut jeste da im pomogne da shvate razlike u njihovim očekivanjima od veze i partnera i da im pomogne da prevaziđu ove razlike.

Ovih problema u vezama bi bilo daleko manje kada bi ljudi kada biraju svog partnera razmišljali o svom i partnerovom konceptu veze. Kada neko zna kakvu vezu želi da ima, tada treba da sazna da li i osoba koja mu se sviđa želi dovoljno sličan tip veze. Ako su njihovi koncepti veze nespojivi, tada je jasno da bez obzira na to kolika je privlačnost, strast i ljubav, da to dvoje ljudi neće moći da uspostavi dugoročniju stabilnu vezu.

Srećni do kraja života

Tipično je da većina nas ne razlikuje ljubav od ljubavne veze jer smo zahvaljujući decenijskom uticaju različitih medija postali kolektivno isprogramirani da verujemo u mit o tome kako je velika ljubav dovoljna da naše živote učini srećnima. Verujemo da je dovoljno pronaći pravu osobu koju ćemo isto tako snažno voleti kao i ona nas kako bismo trajno bili srećni. Kao u bajkama: „srećno su živeli do kraja života” bez objašnjenja kako i zašto im je to uspelo.

Ako razlikujemo ljubav od ljubavne veze, ako razlikujemo osobu od njenog koncepta ljubavne veze, tada ćemo lakše ostvariti kvalitetnu, stabilnu i trajnu ljubavnu vezu ili brak. Nije dovoljno da nam je drugi veoma privlačan, nije dovoljno ni to da zaista želi ozbiljnu vezu, već da želi takvu ljubavnu vezu kakvu želimo i mi.

[JESSY]

Život u nevidljivim informacijskim mehurima

Živimo u komorama u kojima odjekuju naša uverenja, zatvorenim za sve „iritirajuće” informacije bez obzira na njihovu istinitost ili važnost, pa ne širimo sliku sveta i svoje znanje

Autor: Zoran Milivojevićponedeljak, 21.01.2019. u 08:00

(Срђан Печеничић)

Kako se osećate kada neko iz vašeg društva krene da zastupa političke stavove koji su sasvim suprotni od vaših? Najverovatnije neprijatno, iziritirano. Bilo da uđete u otvoreni sukob mišljenja, bilo da oćutite, sigurno će vam biti neprijatno i poželećete da napustite društvo.

Ljudi tako funkcionišu: izbegavaju one informacije koje nisu u skladu sa njihovim postojećim uverenjima, a traže one informacije koje ih potvrđuju. Razlog za to je što ljudi na osnovu svojih prethodnih iskustava, saznanja i zaključaka formiraju jednu sliku o sebi, drugima i svetu, koja čini njihovu istinu.

Samo prijatne istine

Ova unutrašnja „istina” je sistem uverenja na koji se ljudi oslanjaju krećući se kroz život. Upravo zbog toga što moraju da veruju sebi, svojim čulima i svojim procenama, ovaj sistem uverenja mora da bude čvrst, rigidan i otporan na promenu. Posledica je da kada se neko susretne sa činjenicama koje su u suprotnosti sa njegovom istinom, onda oseća neprijatnost i teži da ih omalovaži i odbaci.

Na sličan način ljudi biraju prijatelje. Kandidati za prijatelje su oni ljudi sa kojima delimo slične vrednosti, uverenja i poglede na svet. Takvi ljudi nam prijaju, odakle i dolazi reč „prijatelj”. Druge i drukčije izbegavamo.

Kada su se pojavile novine i časopisi, ljudi su kupovali samo one koji su potvrđivali njihove vrednosti, poglede na svet i politička uverenja. Smatrali su da su samo takve novine objektivni izvor informacija. Tako je i danas. Kako se časopisi na tržištu bore za preživljavanje i za profit, oni se trude da ponude takve sadržaje koji će privući pažnju i biti prijatni što većem broju ljudi. Rezultat su visoki tiraži „žute štampe”. Kada su se pojavile komercijalne televizije, one su sledile isti put, što nas je na kraju dovelo do dominacije „rijaliti kulture”.

Ubrzo nakon pojave interneta, nastale su različite internet kompanije koje su nudile virtuelne socijalne mreže i druge slične servise. Sve one imaju dva lica: ono koje je okrenuto korisnicima kojima besplatno zadovoljava neku potrebu, i ono drugo okrenuto drugim kompanijama kojima prodaju te iste korisnike kao „robu” za ciljano oglašavanje. Kako profit internet kompanija zavisi od broja korisnika, one su morale da privuku što veći broj ljudi, i da te ljude što bolje upoznaju. To znanje im je omogućilo da korisnicima ciljano prodaju same sebe: da se svakom korisniku socijalne mreže pojavljuju samo oni sadržaji koji će mu biti prijatni, a da će oni koji su mu neprijatni biti isključeni. Za tu svrhu kompanije su razvile kompjuterske programe, algoritme koji su postali „urednici” pratećih sadržaja svačijeg pojedinačnog profila. Tako su svakom korisniku predstavljani oni sadržaji koji su u skladu sa znanjem koje kompanija ima o njemu. Posledica je da je svaki korisnik bez svog znanja izložen jednoj filtriranoj slici sveta, tako da on bivajući uveren da posmatra svet, zapravo gleda jedan mehur od filtriranih informacija koji je podešen upravo zbog njega – personalizovan.

Virtuelne socijalne mreže omogućuju istomišljenicima da se udružuju u grupe ili „plemena” čiji članovi jedni drugima potvrđuju i učvršćuju uverenja o nekom političkom ili drugom pitanju. Pripadnici drugih „plemena” su neprijatelji koji šire „lažne vesti”, a svakog pojedinca koji se suprotstavi plemenskoj „istini” treba ismejati, degradirati i linčovati na istim tim mrežama.

Smetnja razvoju

Između nas i medija postoji nesvesni dosluh o prijatnosti. S jedne strane sami tražimo one informacije koje potvrđuju naša uverenja, a s druge nam drugi ljudi, mediji i internet serviraju iste takve informacije. Živimo u komorama u kojima odjekuju naša uverenja, a koje su zatvorene za sve „iritirajuće” informacije bez obzira na njihovu istinitost ili važnost. Umesto da širimo sliku sveta i svoje znanje, ostajemo, bez svoje svesti u tome, unutar naše „eho komore”.

Sve to ima brojne negativne posledice jer umesto da mediji razbijaju naše zablude, oni ih potvrđuju radi sopstvenog profita. Umesto da u demokratiji građanin bude izložen različitim političkim viđenjima, on rezonira u svojoj eho komori. Brojni su aspekti života u kojima „mehuri” i „komore” sprečavaju i individualni i kolektivni razvoj.