Зоран Миливојевић - формуле живљења

[JESSY]

Осећања мењају перспективу

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 27.11.2016. у 09:00

Печеничић

Познато је још од античких времена да осећања, нарочито она која дуго трају, расположења, битно утичу на нечији доживљај себе, других и света. Зато се за веома интензивно осећање каже афект. Када кажемо да је неко нешто учинио у афекту, тада га на неки начин оправдавамо као да то није учинио својом вољом, већ под утицајем снажне емоције којој се није могао одупрети. У латинском језику affectus означава неко унутрашње стање које је изазвано деловањем спољашње силе.

Захваљујући сазнањима проистеклим из проучавања емоционалних реакција, данас више не гледамо на људе као на жртве својих емоционалних стања које је немогуће контролисати. Данас знамо да људи „производе” своја осећања тако што ситуацији коју су опазили приписују неко значење, а затим том значењу придају одређену важност. Како су људи субјективни, приписивање значења може да буде више или мање реалистично, па и потпуно ирационално. Научили смо да интензитет емоционалног одговора одговара важности коју је особа приписала датој ситуацији. Зато се сматра да људи јесу одговорни за своја осећања, како за њихов настанак, тако и за начин на који их изражавају другима.

Како се емоције појављују онда када је нешто веома важно, њихова унутрашња функција јесте да другим деловима психе задају приоритетни задатак. То је као да се емоција обраћа меморији, пажњи, имагинацији, концентрацији, интелигенцији, итд., захтевајући од свих да се баве оним важним послом због којег је емоција настала.

Постоји велика разлика између тога како непријатна и пријатна осећања утичу на остале психичке функције.

Емоције су реакције на важне промене, а непријатне емоције су реакције на негативне промене. Управо је непријатност неког осећања сигнал особи да је нарушен склад између ње и стварности. Функција емоције јесте да је покрене на неку акцију – емоција долази од латинског е и movere, што значи покренути – којом ће поново успоставити равнотежу. Последица је да непријатна осећања сужавају перспективу особе тако што је фокусирају на ону негативну промену која је и разлог појаве осећања. Зато се некада говори да емоције сужавају свест. То не значи да особа која снажно осећа не размишља, већ да веома интензивно размишља, али само на задату тему, што често значи да губи „ширину” размишљања и да не узима у обзир шири контекст у којем се појавила негативна појава. Што је емоција снажнија, то је фокусирање више изражено.

Док непријатна осећања сужавају перспективу и фокусирају је на проблем, пријатна осећања делују сасвим супротно јер је шире. Људи који се добро осећају, који су задовољни, боље региструју свет око себе, примећујући сву ону лепоту која измиче оку нерасположене особе

[JESSY]

Kajanje

 

Autor: Zoran Milivojevićnedelja, 11.12.2016. u 10:05

Илустрација Срђан Печеничић

Svaki put kada neko nešto pogreši, oseća se više ili manje neprijatno. Kada osoba uvidi da je njena greška izazvala neku veću negativnu posledicu – štetu – i oštetila nekog drugog, pojavljuje se osećanje krivice, koje se izražava kao kajanje. Kako ljudi često greše, dobro je razumeti krivicu i kajanje.

Glavna funkcija osećanja krivice jeste da se osoba iznutra i spolja distancira od svog pogrešnog postupka. Na taj način ona zauzima poziciju nekoga ko je dobar i ko se odriče svog lošeg postupka. Razlikovanje sebe kao osobe koja je dobra od svog lošeg postupka, preduslov je za osećanje onoga što se zove odrasla krivica, a što je osobina emocionalno zrelih ljudi. Deca po pravilu ne prave razliku između sebe i svog pogrešnog postupka, tako da kada shvate da su pogrešila, počinju loše da misle o sebi kao osobi. Osećanje krivice je rezultat ljutnje na samoga sebe, to jest zahtevanja od samog sebe da se prekine sa pogrešnim ponašanjem i da se ono ne ponavlja u budućnosti.

Priznanje krivice i izražavanje kajanja su poruka drugim ljudima koja glasi: „Za razliku od mog postupka, ja sam dobra osoba.“ Time osoba koja se kaje pokazuje oštećenom i drugim ljudima da je dobra, da nije imala lošu ili zlu nameru, da ne sude o njoj na osnovu postupka. Slično je i na sudu kada se okrivljenom uzima kao olakšavajuća okolnost to što priznaje krivicu i izražava kajanje. Time pokazuje da zna razliku između dobrog i lošeg, pa da prihvata moralne norme.

Osim što osoba koja se kaje ima želju da prizna svoju grešku, osećanje krivice je motiviše da ispravi negativnu posledicu, da smanji štetu bilo tako što će stvar vratiti u prethodno stanje, bilo tako što će ponuditi nadoknadu za štetu. Isto tako važno je i uputiti izvinjenje oštećenoj osobi, čime osoba koja je pogrešila pokazuje da je uvažava i da joj nije svejedno što se oseća loše zbog štete koju je pretrpela. Na taj način ona pokazuje oštećenom da prema njemu ima prijateljski odnos, tako da mu je teže da zauzme neprijateljski odnos, da mrzi i da se sveti. U tom smislu izražavanje kajanja „leči“ međuljudske odnose.

Osećanje krivice motiviše osobu i na učenje. Osim što je naučila da više nikada ne postupa na pogrešni način, ona se pita kakav bi bio ispravan postupak u nekoj budućoj sličnoj situaciji, kako ne bi ponovila grešku. Osećanje krivice i kajanje omogućuju ljudima koji tokom života ne mogu da izbegnu donošenje pogrešnih odluka i grešenje na druge načine, da uče iz svojih grešaka i da postaju ličnosti koje sve manje greše.

Iskreno kajanje bi trebalo razlikovati od manipulativnog straha od kazne kada neko imitira kajanje kako bi izbegao ili smanjio kaznu.

Kajanje poziva druge ljude na opraštanje. Međutim, ne bi trebalo oprostiti nekome, bilo odraslom ili detetu, neki loš postupak za koji se osoba nije iskreno pokajala.

[Снежана]

Virtualno ja

 

 

 

Odavno je primećeno da se ljudi ne ponašaju isto pred onima sa kojima su bliski i pred onima sa kojima to nisu. Na jedan način se ponašaju u bliskosti ili intimi, a na drugi u javnosti. Dok se u bliskosti ljudi ponašaju opušteno i otvoreno, u javnosti pokazuju svoje „javno ja”, koje se drukčije naziva fasada, persona ili socijalna maska. Javno ja jeste važan deo ličnosti koji ima svoje funkcije: od toga da osoba od drugih zamaskira ono što ne želi da drugi znaju o njoj, do toga da iza njega sakrije svoje spontane reakcije kojima bi mogla da druge uvredi ili dovede u neprijatnu situaciju. Pored ovih zaštitnih funkcija, javno ja služi da se osoba predstavi drugima na onaj način na koji želi da je drugi dožive. Ukoliko u tome uspe, onda joj ponašanje drugih prema njoj postaje predvidivo. Pojavom masovnog otvaranja profila na društvenim mrežama, nastao je novi javni prostor u kojem osoba može da živi svoj virtualni život i da zadovoljava svoje socijalne potrebe. Pojam „virtualno” dolazi od latinskog virtus, što izvorno označava vrlinu, čovečnost, a u prenesenom značenju nešto što ima iste osobine kao nešto drugo, ali što nije to. Drugim rečima, to je nešto što fizički ne postoji, već samo izgleda da postoji zahvaljujući kompjuterskom softveru. Profil na mreži postaje neka vrsta ličnog izloga u kojem osoba ima punu kontrolu šta će u njega da postavi i tako se predstaviti „prijateljima” u virtuelnoj zajednici. Ona bira fotografije, komentare i druge sadržaje koji će je predstaviti ne takvu kakva zaista jeste, već takvu kakva želi da bude viđena od drugih. Upravo zbog toga što može da kontroliše mnoge parametre samopredstavljanja, ona to može da radi mnogo uspešnije nego u stvarnom životu. Kada neko ima mnogo više virtualnih „lajkova” i „prijatelja” nego u stvarnom životu, kada se u virtualnoj zajednici oseća mnogo bolje nego u stvarnoj, taj se udaljava od stvarnog sveta. Kada neko svoje socijalne potrebe mnogo bolje zadovoljava virtualno, on svoj doživljaj lične vrednosti povezuje sa tim aktivnostima i ima veću potrebu da vreme posvećuje virtualnoj zajednici. U tom slučaju virtualni svet joj postaje neka vrsta zamene za stvarni život i stvarne socijalne odnose, a virtualno ja zamena za stvarno ja, što može da pređe u zavisnost. Iako u mnogim slučajevima virtualno predstavljanje sebe kao srećnog, socijalno i lično uspešnog, ali i društveno angažovanog, jeste samo kompenzacija za osećanje manje vrednosti u stvarnom ja, postoji i povratna sprega jer virtualno ja „obavezuje” osobu da se u stvarnom životu što više ponaša u skladu sa svojom virtualnom projekcijom sreće i uspeha. Oni koji se nalaze u procesu formiranja ličnosti su najviše izloženi riziku da njihovo virtualno ja „pojede” njihovo stvarno ja, a to su deca i mladi. 

[JESSY]

Dečija ljubav i ljubav odraslih

 

Glavna razlika između deteta i odrasle osobe je u tome što su deca nesposobna za samostalni život i zbog toga zavisna od odraslih, najčešće roditelja, koji o njima brinu. Nasuprot tome je odrasla osoba koja je sposobna za samostalni život u ljudskom društvu. Prema tome,deca su nesamostalna i zavisna od drugih, a odrasli su samostalni i nezavisni od drugih ljudi. Ovakva razlika se odražava i na način na koji deca i odrasli vole i žele da budu voljeni. Koje su razlike između dečje ljubavi i ljubavi odraslih?

Upravo zbog činjenice da zavise od odraslih koji o njima brinu i koji im omogućuju da se zdravo razvijaju, za decu je ljubav potreba. Detetovo preživljavanje, ali i pravilan razvoj povezani su sa trajnim odnosom ljubavi odrasle osobe. Brojni su dokazi da se dete neće psihički i emocionalno, ali ni telesno pravilno razvijati ukoliko ne dobija ljubav neke odrasle osobe. I upravo je ta jedna stvar – ljubav odrasle osobe – ono što čini da ta odrasla osoba na brojne načine stalno zadovoljava veliki broj detetovih potreba.

Kada osoba više nije dete, ona postaje samostalna i u stanju je da sama brine o sebi. U tom slučaju ljubav drugih ljudi – ukoliko je osoba zdrava – nije uslov za njeno preživljavanje. Zato ljubav odraslih ljudi nije zavisnička ljubav kao što je to dečja ljubav. Uprkos tome,ljubav je i odraslim ljudima veoma važna. Iako se bez ljubavi drugih može i živeti i preživeti, ipak je u tom slučaju kvalitet života nizak jer tada osoba gubi sve ono što je zasnovano na ljubavi.

Psihološko odrastanje i emocionalno sazrevanje nije nešto što funkcioniše po principu „sve ili ništa“. Ljudi emocionalno odrastu u jednom aspektu, ali ne odrastu u nekom drugom aspektu. Psihološka teorija koja se zove transakciona analiza govori o tome da svako od nas, bez obzira na to koliko ima godina, u sebi nosi neko svoje dečje „ja”, neko svoje „unutrašnje dete“ tako da se u nekim situacijama ponaša i oseća kao nekada kada je bio dete. To je pogotovo slučaj kada je ljubav u pitanju. Veliki broj odraslih ljudi, pogotovo onih u mlađim godinama,u svom ljubavnom životu odbija da odraste i upravlja se dečjim fantazijama o idealnoj ljubavi koja treba da se desi kada pronađu pravog partnera. Očekivanje da će se kroz idealnu ljubav postići velika životna sreća omogućuje zaljubljivanje, a zaljubljeni postaju zavisni od osobe u koju su se zaljubili jer veruju da je bez nje ideal zauvek izgubljen.

I zato je dobro da zapitamo sebe ukojoj je meri naša predstava o primanju i davanju ljubavi dečja, odnosno predstava odraslih.Na primer, šta nam je važnije –da volimo ili da budemo voljeni?

Zoran Milivojević

https://draganazakic.wordpress.com

[JESSY]

Čestitanje

 

Autor: Zoran Milivojevićnedelja, 01.01.2017. u 08:30

(Илустрација Срђан Печеничић)

Šta je dublji smisao čestitanja? Kakve međuljudske odnose uspostavljamo kada jedni drugima nešto čestitamo, na primer novu godinu, ostvarenje nekog uspeha itd, ili kada ne čestitamo? Šta znači kada na upućenu čestitku ne odgovorimo?

Ako nam neko u novoj godini poželi puno zdravlja, sreća i veselja, on nam izjavljuje da nam želi dobro. A želeti da neko bude dobro i da se dobro oseća jeste onaj temelj svakog prijateljskog odnosa koji zovemo saosećajnost.

Mnogi ljudi misle da je saosećajnost samo onda kada odgovaramo na osećanja osobe prema kojoj imamo prijateljski odnos. Ako je ona tužna, nama je žao što se ona tako oseća. Ako je ona srećna i zadovoljna, nama je drago što se ona tako oseća.

Ali pored te vrste saosećajnosti, postoji i ona druga u kojoj mi nešto činimo da bi se druga osoba dobro osećala, dok izbegavamo da činimo nešto za šta znamo da bi se ona zbog toga osetila neprijatno i uznemireno.

To se najbolje vidi u načinu izražavanja ljubavi. Kada nekoga volimo, ta osoba nam je veoma važna, kao što su nam važna i njena osećanja. Mi zato želimo da se ona oseća dobro, a ne loše. Zbog toga činimo nešto – bilo da je darujemo nekim poklonom za koji znamo da će je obradovati bilo da joj činimo neku uslugu koju nije tražila da bismo je razveselili. Cilj je da se ona oseti prijatno.

Za razliku od saosećajnosti ili simpatije koja je osnova prijateljskih odnosa i prijateljske ljubavi, protivosećajnost ili antipatija i ravnodušnost ili apatija, su u osnovi neprijateljskih odnosa.

Kada neko oseća antipatiju, tada želi loše osobi za koju smatra da nije u redu. Ako je drugoj osobi loše, njemu je drago, a krivo mu je kada je njoj dobro. Kod apatijskog odnosa niti je nekome drugi važan, niti mu je važno kako se on oseća.

I zato čestitke i čestitanje nisu samo isprazni rituali bez dubljeg smisla. Oni su duboko ljudske izjave poštovanja i prijateljske ljubavi.

Često ljudi prihvataju čestitanje samo od iskrenih prijatelja, dok smatraju da su oni koji su im emocionalno dalji, čestitali samo reda radi. Međutim, biti prijatelj sa nekim i imati prijateljski odnos prema nekome nije isto.

Možemo imati prijateljski odnos i prema onim ljudima koji ne samo da nam nisu emocionalno bliski, već ih i ne poznajemo. Ako nam kroz čestitanje ljudi prema kojima imamo distancu izražavaju prijateljski odnos, to treba prihvatiti jer prijateljske odnose treba negovati i sa takvim ljudima.

Poseban problem je kada nam neko uputi čestitku, na primer u pismenoj formi, na koju ne uzvraćamo kontračestitkom. Na taj način odbacujemo pruženu ruku i pokazujemo drugome da nam nije važan, da smo ravnodušni prema njemu i njegovim osećanjima.

[JESSY]

Prednosti lepih

 

Fizička lepota neke osobe jeste subjektivna kategorija, ali ipak se može govoriti o ljudima koji su u nekoj zajednici doživljeni kao lepi ili lepši od drugih. Određene proporcije tela, simetričnost leve i desne polovine tela, ali i skladno oblačenje i ponašanje jesu faktori koji doprinose doživljaju nečije lepote. Koliko fizička lepota jeste prednost u životu, a koliko je opterećenje?

Rezultati brojnih istraživanja, koja su uglavnom sprovedena u SAD, pokazuju da lepi ljudi imaju značajne prednosti u nekoliko oblasti života. Tako na primer lepi ljudi imaju oko 20 odsto veća primanja od prosečnih, dok su primanja onih čiji je izgled ocenjen kao ispodprosečan manja i do 10 odsto u odnosu na prosek.

Fizička lepota optuženih utiče i na rezultate suđenja. Ispostavilo se da ona utiče na stavove porote, pa čak i na sudije, tako da lepi ljudi dobijaju značajno blaže kazne.

Dokazano je, takođe, da ljudi više žele da se druže sa lepim ljudima nego sa onima prosečnog izgleda, tako da su lepi ljudi popularniji od drugih u svojoj grupi. To se odnosi i na decu i na odrasle.

Verovatnije je da će lepi ljudi imati bolje ocene u školi i da će imati uspešniju akademsku karijeru. To je zbog toga što učitelji imaju viša očekivanja od lepih učenika, a viša očekivanja učitelja su povezana sa boljim postignućima učenika.

Zašto je lepota prednost u nekim aspektima života? Najjednostavnije objašnjenje jeste da ljudi reaguju na tuđu lepotu doživljavanjem prijatnog osećanja lepog. Ovo osećanje se „meša” sa drugim utiscima o osobi, tako da opšti doživljaj druge osobe „pomera” u pozitivnom smeru. Suprotan proces se događa kada je neko ocenjen kao „ružan”.

Pored navedenih prednosti, lepi ljudi se suočavaju i sa određenim preprekama, prvenstveno u međuljudskim odnosima. Na prvom mestu su različita, manje ili više očigledna, ponašanja koja proističu iz osećanja zavisti i ljubomore drugih ljudi. Najčešće se postignuća lepih ljudi diskvalifikuju ocenom da su oni to postigli samo zahvaljujući svojoj lepoti, da su nešto dobili na „lepe oči”. Pored toga, lepi ljudi bi trebalo da nauče kako da izađu na kraj sa onima koji ih doživljavaju kao plen – koji odnos sa njima vide kao dokaz sopstvene uspešnosti i društvenog statusa.

S obzirom na navedeno, roditelji čije je dete obdareno posebnom lepotom, trebalo bi da budu svesni prednosti i teškoća koje dete može da ima zbog svoje lepote u životu. To je posebno važno zbog toga što se u savremenim medijima neprestano precenjuje lepota i projektuje predstava da je biti lep neophodni uslov za sreću u životu.

Dete i mladu osobu trebalo bi naučiti da pravilno „nosi” svoju lepotu, da je ne precenjuje, ali i da su u životu mnoge druge vrednosti važnije nego što je nečija fizička lepota.

[JESSY]

Napad panike

 

Autor: Zoran Milivojevićnedelja, 15.01.2017. u 10:30

Илустрација Срђан Печеничић

„Napadi panike” su jedan od najčešćih emocionalnih poremećaja koji muče savremenog čoveka. Naziv ovog poremećaja pogrešno upućuje da čoveka, iz nekog razloga, a protiv njegove volje, napada panika.

Panika je inače dobila ime po grčkom božanstvu Panu, za koga se verovalo da u šumarcima napada mladiće i devojke. Oni bi, kada bi zbog nekog šuma pomislili da ih vreba Pan, bezglavno trčali u pokušaju da mu izmaknu. Takvo osećanje i ponašanje je nazvano panika.

Iako mnogi misle da je panika neka vrsta srednje intenzivnog straha, između manje intenzivnog straha i mnogo intenzivnijeg užasa, ona jeste posebna vrsta straha koja po intenzitetu može da bude blaga, srednja ili veoma snažna.

Osećanje panike – uspaničenost – pojavljuje se onda kada ljudi smatraju da će za neko veoma kratko vreme, koje se često meri u minutama, nastupiti neka katastrofa. To ih pokreće da u tom kratkom vremenu pokušaju različita ponašanja u nadi da će neko od njih biti spasonosno. Gledano spolja, njihovo ponašanje izgleda bezglavo i haotično.

Kada neko kaže da ga protiv njegove volje „hvata panika”, on negira da je on taj koji je odgovoran za nastanak datog osećanja. Takva osoba želi da se „oslobodi panike”, ali da bi to bilo moguće, mora da prihvati odgovornost da je ona ta koja u datoj situaciji proizvodi svoju paniku – koja se uspaniči.

Iako za uspaničenje mogu da postoje neki spoljašnji razlozi, kod „napada panike” reč je isključivo o unutrašnjim razlozima u telu ili u psihi. Tipično je da se ljudi uspaniče onda kada pogrešno veruju da će u nekoliko narednih minuta kod njih nastupiti neka trajna posledica zbog koje bi mogli da umru, ostanu invalidi ili polude.

Kada je u osnovi uspaničenja telesna bolest, onda su to upravo one bolesti koje svojim naglim i trenutnim razvojem ugrožavaju zdravlje i život: infarkt srca, poremećaj srčanog ritma, moždani udar i gušenje.

Kada je u osnovi uspaničenja psihička bolest, ljudi se plaše da će ih potpuno preplaviti neka toliko snažna emocija, da će izgubiti kontrolu nad sobom i poludeti.

Za razliku od uspaničenja kod stvarnih telesnih bolesti, u „napadima panike” osoba samo pogrešno tumači svoje telesne senzacije i emocije, pripisujući im da su simptom početka neke bolesti ili ludila.

Kada neko jednom doživi „napad”, tada počinje da se plaši da će se on ponoviti u bilo kojoj situaciji, a pogotovu u onoj koja je osobi veoma važna. Zbog straha od ponavljanja napada osoba neprestano prati svoje unutrašnje procese kako bi prepoznala rane znakove „napada”.

Kada ljudi uvide da je njihova uspaničenost posledica, a ne uzrok, i razumeju kako pogrešno tumače svoje senzacije, tada im je mnogo lakše da prevaziđu ovu vrstu poremećaja.

[JESSY]

Zluradost

 

Autor: Zoran Milivojevićnedelja, 29.01.2017. u 10:05

Илустрација Срђан Печеничић

Da li ste nekada osetili zadovoljstvo zbog toga što je drugu osobu snašla neka nesreća koju je prema vašoj oceni „zaslužila”? Ako jeste, onda ste osetili osećanje zluradosti. Kao što kaže sama reč, zluradost označava radovanje, zadovoljstvo zbog toga što se nekom drugom desilo neko zlo.

Zluradost se ubraja u moralna osećanja zbog toga što je povezano sa idejama dobra i zla, procenom da je neko dobar ili loš. Zluradost jeste izraz neprijateljskog odnosa prema nekome ko je prethodno procenjen kao loš ili zao čovek.

Od malih nogu smo izloženi raznim pričama, bilo kroz literaturu, bilo kroz filmove, u kojima se na vrlo pojednostavljen način predstavlja borba dobra i zla. Arhetipski obrazac je sledeći: zla osoba ili sila nepravedno ugrožava dobru, ali nedovoljno moćnu osobu, što kod nas izaziva nezadovoljstvo, nakon čega se pojavljuje neka moćna dobra sila ili osoba, koja pomaže žrtvi i čini na kraju da pravda pobedi. Kada spasilac na kraju pobedi agresora, kod čitaoca, gledaoca ili publike nastaje osećanje katarze, razrešenje tenzije zbog dominacije zla i zadovoljstvo zbog pobede dobra. Deo doživljaja je zluradost prema poraženom agresoru.

Problem sa ovakvim idejama dobra i zla nastaje onda kada se one prenesu u međuljudske odnose. Ljudi veoma subjektivno procenjuju sebe i druge, doživljavajući sebe kao dobre, pripisujući pokvarenost i zle motive drugima. U tome im pomažu tračevi koji „dokazuju” da su iza socijalne maske dobrote koju nose, drugi zapravo loši i zli.

Zluradost je izraz neprijateljskih osećanja, kao što su zavist i mržnja, i u manjoj meri, prezir. Ova osećanja su rezultat procene da je drugi loš ili zao, zbog čega se prema njoj oseća antipatija, to jest protivosećanje. Polazeći od toga da svet mora da bude pravičan, osoba se loše oseća kada vidi da je drugome koga procenjuje kao zlog, dobro, a dobro se oseća kada vidi da mu je loše.

Na našim prostorima je osećanje zavisti glavna podloga za zluradost. Zavist može da bude prepoznata kao takva kod onoga ko je oseća, ali veoma često je nisu svesni ljudi koji je osećaju. Ono čega su svesni jeste da ih neko „jako nervira” iako ne znaju da objasne zbog čega. A logika zavisti jeste: „Onaj ko je veoma dobar je mnogo bolji od mene, što znači da sam ja mnogo lošiji od njega – a to nije fer.” Zato ljudi koji zavide tuđi uspeh pretvaraju u bolno i nepravedno doživljavanje vlastitog neuspeha. Zavist ih motiviše na smanjenje razlike između njih i uspešnog, uglavnom tako što se odlučuju da je lakše obezvrediti tuđi uspeh, nego se potruditi da se postigne svoj. Zato je posrnuće uspešne osobe razlog za zluradost.

Kako zluradovanje više govori o onome ko ga oseća, nego o onome prema kome se oseća, ono je dobar razlog za lično preispitivanje koje može da vodi ka ličnom napretku.

[JESSY]

Спојити срце и мозак

 

Иако је све више емоционално описмењених младих људи, који увиђају да су заљубљеност и љубав по својим психолошким механизмима два потпуно различита осећања, и даље партнера бира срце, то јест колико се особа заљубила. Већина и даље верује да што је снажнија заљубљеност, то ће из ње произаћи права љубав.

Упркос низу доказа да заљубљеност није прва фаза љубави, већ мањег или већег разочарања, заљубљеност се планетарно слави кроз Дан заљубљених. Неуспеси који су произашли из бирања срцем оправдавају се тиме да „још није дошао прави”.

Дилема: бирати срцем или разумом јесте дилема између две лоше варијанте. Да би неко добро изабрао, мора да споји срце и мозак. Међутим, то није тако лако. Људи добро разумеју да постоји ирационални и рационални страх, али им је неприхватљиво да постоји рационална љубав.

Шта би били добри критеријуми за избор партнера за озбиљну везу?

Веома је важна процена да ли особа може добро да функционише са датим партнером. Ако особа бира партнера за љубавну везу, није довољно да јој се неко много свиђа или да се заљубила, већ мора да зна какву везу жели, као и да сазна какву везу жели партнер.

Људи се привлаче некада на основу различитости, а некада на основу сличности, али данас знамо да стабилну и трајну емоционалну везу могу да остваре они који имају довољно сличне вредности и погледе на живот. Да би добро проценила партнера, особа мора да зна шта су њене највише вредности, а шта су партнерове.

Код бирања је важно оценити колико партнер брине о себи, а колико о другом партнеру. Најбоље је када оба партнера имају способност да брину о себи и о вољеној особи. Жртвовање за егоистичног партнера дугорочно није добро.

Конфликти, то јест ситуације када један партнер жели једно, а други то не жели или жели нешто друго, неизоставни су део заједничког живота. Зато је важно како партнер реагује на конфликте: кад га неко критикује, када му неко одбије жељу, када неко од њега тражи или захтева нешто што он не жели. Успешни парови су они који међусобне конфликте не узимају као доказ да је љубав престала.

Добро је када партнери једно другом могу да изразе љубав на оном „језику љубави” који партнер разуме: језик додира, лепе речи, даровања, чињења услуге или језику посвећивања времена.

Да ли је у вези могуће успоставити „оптималну дистанцу”, тако да оба партнера осећају да јесу блиски, али и да имају довољно личног простора у вези?

Не би требало занемарити ни партнерову везаност за родитеље, јер у случају да је она претерана, родитељи ће се мешати у везу или брак.

Све ово требало би говорити деци и младима, а не препуштати их хипнози медија и говорити да ће они сами осетити када се појави права особа.

 

[JESSY]

Родитељски ратови

 

Када се људи одлучују да започну озбиљну везу или брак, углавном се ослањају на своја осећања према партнеру и како се осећају унутар везе.

Процењујући колико им партнер по својим особинама одговара, често не размишљају о томе како ће он да функционише у неким улогама које им тек предстоје.

Зато могу да их изненаде накнадне, а важне, велике међусобне разлике, као на пример у улози родитеља.

Оптимално је када оба родитеља деле сличне погледе на васпитање – од показивања љубави до дисциплиновања – тако да се слажу око циљева васпитања и начина њиховог досезања.

То не мора да значи да се обоје истоветно понашају према детету, већ да разумеју и одобравају васпитне поступке другог родитеља које, према потреби, позитивно тумаче детету.

Проблем у васпитању детета, а последично и између родитеља, настаје онда када родитељи имају различите, супротстављене погледе.

Тада свако од њих оцењује васпитне поступке оног другог као неприхватљиве.

Када родитељ који инсистира на дисциплини кажњава дете, други родитељ у томе види непотребно трауматизовање детета. А када други родитељ поступа попустљиво или презаштитнички, други у тим поступцима види кварење детета.

Због супротстављених гледишта на васпитање, родитељи једно у другом виде лошег родитеља, а дете као његову жртву. У њиховим односима се успоставља „драмски троугао”, динамика између прогониоца, жртве и спасиоца.

Зато се „мешају” у васпитање другог родитеља било да родитељ који спашава дете постаје агресиван према другом родитељу (акција прогањања прогониоца), било да „поправља штету” тешећи дете када други родитељ није присутан.

Не само да оваква динамика и неспојиви родитељски ставови збуњују дете, него га плаше њихове међусобне свађе око васпитања и могу да га наведу да закључи да је оно криво за њихов лош однос.

Ствар је још комплекснија када се умешају родитељи родитеља (бабе и деде) са својим гледиштима и саветима, као и својим утицајем на дете.

Како су деца данас једна од највиших животних вредности, непрестани конфликти око васпитања постају стални извори незадовољства и лоших осећања за оба родитеља. Веома често се неразрешени конфликт између ње и њега у улогама маме и тате преноси на друге улоге, па постаје конфликт између жене и мужа.

Све то дестабилизује брак и не тако ретко постаје разлог да се једно од њих одлучи за развод.

Како родитеље развод, којим се констатује да они више нису муж и жена, не ослобађа улоге маме и тате, родитељски конфликт се наставља и понекад претвара у прави рат против омрзнутог „непријатеља”, у коме не може бити победника.

Зато је добро упознати се на самом почетку озбиљне везе са васпитним ставовима партнера. Они који још увек међусобно „ратују” могу да се заједно укључе у терапију васпитног стила.

[JESSY]

Prisila zaljubljivanja

 

Mnogi ljudi uživaju u tome da se zaljube u nekoga, očekujući da će zaljubljenost preći u ozbiljnu vezu. Međutim, postoje i oni drugi koji žele da se ne zaljubljuju, ali koji uprkos tome, to čine. Oni zaljubljivanje doživljavaju kao prisilu.

Ljudi koji su zadovoljni svojim ljubavnim životom ili koji smatraju da je sa njima sve u redu, samo što se „prava osoba” još nije pojavila, ne čitaju knjige o psihologiji ljubavi. Prisutnost velikog broja ovih knjiga na tržištu ukazuje da postoji veliki broj onih koji nisu zadovoljni svojim ljubavnim životom i koji pokušavaju da saznaju gde greše.

Glavni način na koji ljudi sabotiraju svoj ljubavni život jeste to što iznova i iznova čine „pogrešne izbore”. Naravno da svako može pogrešno da izabere, ali ovde je reč o ljudima koji to stalno čine. Stalno ponavljaju jedan obrazac koji se uvek završava neuspehom. Najkraće rečeno, oni se uvek zaljubljuju u pogrešne.

Pokušavajući sebi da pomognu čitajući knjige o psihologiji ljubavi, ovi ljudi izgrađuju novo znanje o ljubavi, zaljubljenosti i partnerskim vezama. To je svakako pozitivno, i to bi trebalo činiti.

Međutim, velika većina otkriva da time što je stvorila novo znanje nije izbrisala staro. Rezultat stvaranja novog jeste da je osoba sada u jednom stanju unutrašnjeg konflikta i dvovlašća. Jedan deo nje se trudi da bira partnera na novi, odrasli način, dok drugi deo nje funkcioniše i bira na stari način.

Kako je zaljubljivanje dečje osećanje, možemo ga pripisati onom delu ličnosti koje zovemo „unutrašnje dete”.

Kada se osoba trudi da izabere partnera za koga zna da je dobar za nju, unutrašnje dete se oglašava kako je on dosadan, kako prema njemu nema „hemije” i strasti. Takva unutrašnja sabotaža čini da, i ako se osoba odluči za vezu, ona ne traje drugo jer se ne oseća ispunjeno u njoj.

Kada se unutrašnje dete zaljubi, unutrašnji konflikt traje jer se osoba prepušta tom osećanju iako zna da je to pogrešno. Kada takva veza propadne, osoba se ljuti na sebe.

Šta je onda rešenje za one koji žele da prevaziđu prisilu zaljubljivanja? Da bi postigli taj cilj, moraju da prevaziđu zaljubljivanje. Kako je zaljubljivanje rezultat određenih uverenja, potrebno je ta uverenja otkriti, ustanoviti njihovu pogrešnost i onda ih konačno odbaciti.

Većina ljudi ima tip osobe u koju se zaljubljuje. Razumevanje logike takvog izbora najviše govori o samoj osobi i njenom stavu prema samoj sebi. Tako, na primer, devojka koja pogrešno veruje da nije dovoljno pametna stalno se zaljubljuje u muškarce koje doživljava kao pametnije od sebe. Kada popravi sliku o svojoj inteligenciji i prihvati sebe, ona gubi motiv za takve izbore.

Najvažnije je odustati od ideje da će nam prava ljubav doneti večitu životnu sreću, zato što ona zaljubljivanje čini mogućim.

[JESSY]

Ljubav i konflikt

 

Poznato je da se ljudi u konfliktnim situacijama – kada jedna osoba želi jedno, a druga drugo – ponašaju veoma različito.

Pored onih čije je ponašanje u konfliktima optimalno, postoje dva ekstrema: oni koji će sve učiniti da izbegnu konflikt sa drugim ljudima i oni koji sa lakoćom stupaju u konflikte, ali tako da uvek moraju ili da pobede ili prekidaju odnos.

Šta je zajedničko ljudima koji se u konfliktnim situacijama ponašaju ovako suprotno?

Zajedničko im je to što i jedni i drugi konflikte povezuju sa odbacivanjem. Prvi će sve učiniti da se drugi ljudi ne osete povređenim i odbačenim, a drugi da se oni sami ne osete odbačenim.

Da bi izbegli odbacivanje, prvi sve čine da ugode drugim ljudima, a drugi sve čine da im drugi ugode.

I jedni i drugi konflikt vide kao znak neprijateljstva, kao negaciju prihvatanja, poštovanja ili ljubavi. Zato prvi drugim ljudima poručuju da ih prihvataju, poštuju i vole, a drugi poručuju svima da su oni ti koji moraju da budu prihvaćeni, poštovani ili voljeni.

Ni jedni ni drugi ne razlikuju čoveka od njegove želje ili njegovog ponašanja. Zato za njih konflikti nisu sukobi želja, već su sukobi osoba, tako da konflikte doživljavaju lično, kao napad na osobu.

Kako su konflikti neizbežni deo svakodnevnog života, i jedni i drugi imaju, dugoročno gledano, značajne smetnje u socijalnom funkcionisanju. I jedni i drugi postaju žrtve svog iskrivljenog razumevanja konflikata.

Prvi zato što odustaju od svojih želja, a drugi zato što ih drugi ljudi doživljavaju kao neprijatne i teške, tako da ih izbegavaju. Posebno zabrinjava to što obe kategorije nose u sebi potencijal za razvoj ozbiljnijih poremećaja.

Oba mehanizma se usvajaju u detinjstvu. Prvima su roditelji zabranili konflikte i poručili da ako žele da budu prihvaćeni i voljeni, da moraju da im ugađaju. Drugima su roditelji stalno ugađali i tako im poručivali da ih vole.

Zato ni jedni ni drugi nisu uspeli da povežu konflikt i ljubav, nisu shvatili da je moguće istovremeno biti voljen i biti u konfliktu. Prvi su dobijali disciplinovanje, ali im nije pokazivana ljubav, a drugi su dobijali ljubav bez disciplinovanja.

Zbog svega je veoma važno da roditelji shvate da je priroda odnosa između deteta i roditelja takva da moraju povremeno, nekada i često, da ulaze u konflikt sa detetom.

Malo dete jednostavno ne može da razume da roditelj koji govori „Ne smeš!” ili „Moraš!” to čini zato što ga voli.

Ali ako roditelj koji dete disciplinuje jasno pokazuje ljubav u drugim situacijama, dete će postepeno shvatiti da konflikti i ljubav idu zajedno.

Kada se u detetovoj psihi povežu ljubav, prihvatanje i poštovanje sa konfliktima, obavljen je jedan veoma važan razvojni zadatak koji će imati brojne pozitivne posledice na budući kvalitet njegovog života.

 

[JESSY]

Емоционална преосетљивост

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 05.03.2017. у 09:00

(Илустрација Срђан Печеничић)

За неке људе, посебно за неку децу и неке жене, а мање за мушкарце, важи да су „веома емотивни” или да су „преосетљиви”, а све због тога што на неке ситнице реагују снажним осећањима.

Да ли заиста нека ситница има моћ да побуди нечије осећање? Главни постулат психологије емоција јесте да људи доживљавају осећања само онда када они сами нешто процењују као важно.

Према томе, када особа реагује на нешто што други оцењују као ситницу, јасно је да то за њу није никаква ситница, већ је „крупница”.

Суштина процеса настајања емоционалних одговора јесте у томе да људи не реагују на појаве, догађаје или стимулусе као такве, већ да реагују на оно значење и онај значај који им приписују. Процес оцењивања стимулуса има две фазе: прво се опаженом приписује неко значење, а затим се том значењу приписује нека важност. Другим речима, након што особа одговори на питање: „Шта значи то што примећујем?”, она одговара на следеће питање: „Ако то значи то и то, колико је то важно?” Ако је оцењено као важно, особа доживљава неку емоцију.

Због тога би проблему претеране емоционалности, било у смислу претеране учесталости било у смислу претераног интензитета, требало приступати на нивоу приписивања значења и важности. Емоционална реакција је само последица чињенице да особа неком стимулусу, којег други процењују као ситницу, приписује друкчије значење и важност.

У комуникацији важи правило да сваки пут када неко реагује емоцијом на неки наш поступак, он нам у ствари поручује да му је наш поступак важан – и онда када је нама неважан.

Ево неколико свакодневних примера. Муж који је тражио да се ништа не дира на његовом радном столу реагује снажном љутњом сваки пут када примети неку промену, па макар то било и друкчији положај оловке. Оно што је за друге ситница, за њега је непоштовање. Исто тако непоштовање доживљава и љутита жена чији је муж заборавио да склони прљаве чарапе са пода.

Често због различитог „читања” поступака настаје свађа јер док се једна особа љути због нечега, друга се љути на њу зато што се она неоправдано љути због ситнице.

Када су деца емотивно преосетљива, најчешће је због тога што у разноразним поступцима других људи виде доказ да нису вољена, због чега често реагују тугом и плачем.

Када неко реагује преосетљиво, није довољно тврдити да то чини због ситнице, јер на тај начин отписујемо и осећања и начин на који та особа тумачи стварност. Далеко је примереније заузети емпатијску позицију и сазнати и разумети како особа тумачи дату ситницу. Ако је заиста реч о погрешном приписивању значења и значаја, тада је потребно нудити исправније тумачење догађаја на који је особа реаговала. 

[JESSY]

Kako voleti sebe

 

Autor: Zoran Milivojevićnedelja, 12.03.2017. u 09:00

(Илустрација Срђан Печеничић)

Kada je u pitanju ljubav, mnogi razmišljaju u kategorijama ”ili, ili”. Tako je i filozof Ogist Kont smatrao da smo ili egoisti, koji vole samo sebe, ili alturisti, koji vole druge ljude. Danas znamo da nije dobro niti biti egoista, niti altruista koji se nesebično daje drugima. Egoisti na kraju ostaju sami, a altruisti na kraju uviđaju da ih je žrtvovanje za druge dovelo do toga da sebe smatraju žrtvom.

Treća pozicija, da neko istovremeno voli i sebe i druge, iako je optimalna, nema poseban naziv, zbog čega je mnogima nejasna. Kao što oni koje drugi opažaju kao sebične, egoiste, samožive, samoljubive – treba da nauče da vole druge, tako i oni koji se žrtvuju u ime ljubavi prema drugima treba da nauče da vole sebe.

Jedan od načina na koji osoba može sama sebi da iskaže pozitivan odnos jeste da sebe tretira na isti način na koje tretira i ljude koje voli. Dobar model koji može da posluži onima koji žele da razviju veštinu samoljubavi jeste „pet jezika ljubavi” Garija Čepmena.

Kao što drugima možemo da izrazimo ljubav tako što im upućujemo lepu reč, nežan dodir, darujemo ih poklonima, činimo im usluge i posvećujemo im vreme – isto tako to možemo da činimo i sebi.

Dobro je tokom dana unutrašnjim govorom pohvaliti sebe, prepoznati neki svoj kvalitet ili utešiti sebe. Isto tako je važno voditi računa o svom telu, pomaziti sebe nekim dodirom koji izražava ljubav. Oni koji to ne čine mogli bi ponekad da obraduju sebe tako što će sebi kupiti nešto što im znači i čemu će se obradovati. Učiniti nešto sebi znači zapitati sebe: „Šta bi mi sada prijalo?” i onda otići na neko lepo mesto, upustiti se na neku prijatnu aktivnost ili prirediti sebi neko zadovoljstvo, pa makar pripremiti sebi omiljeno jelo.

Veoma je važno uzeti vreme za sebe. Ljudi koji nikada nemaju vremena za sebe ne shvataju da to samo znači da sebi nisu dovoljno važni da bi sebi posvetili vremena. Ako nikada nemamo vremena za nešto, to znači da nam to nije dovoljno važno i da ga posvećujemo nečemu drugom što nam je važnije.

Izražavati ljubav prema sebi samo jednim jezikom ljubavi po pravilu nije dovoljno, tako da se preporučuje da osoba nauči da to čini bar na tri različita načina, što bi trebalo da tokom vremena pređe u naviku koja izražava novi odnos prema sebi.

Iako negovanje ljubavi prema sebi pomaže da se bolje osećamo, ono ne može zameniti osećaj voljenosti koji nastaje kada ljubav primamo od drugih. Negovanje samoljubavi ne smanjuje potrebu da se bude voljen od drugih. Ono pomaže i u odnosima ljubavi prema drugima zato što osoba koja prihvata i voli sebe zna da zaslužuje ljubav drugih.

[JESSY]

Начини љубавног везивања

 

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 26.03.2017. у 08:00

(Илустрација Срђан Печеничић)

Многи људи желе да пронађу „љубав свог живота”. Поетско изражавање које се тако често користи у „питањима срца” често замагљује ствари уместо да их појашњава.

Тако, на пример, нечија изјава „љубав мог живота” подразумева две ствари: наћи особу коју ћу волети и која ће волети мене, али и остварење задовољавајуће, стабилне и трајне љубавне везе са том особом.

Многи не увиђају да су особа и веза коју је могуће остварити са њом две различите ствари. Верују да ако пронађу „праву” особу за себе, да ће из тога произаћи квалитетна љубавна веза. Зато приликом бирања оцењују особу, а занемарују у каквој врсти везе се она осећа удобно.

Резултат је разочарање што са „правом” особом не могу да успоставе задовољавајућу везу. То се најбоље види код оних парова који упркос томе што се воле, долазе на партнерско саветовање зато што им је веза нестабилна и незадовољавајућа.

Када неко разликује особу од везе, тада приликом избора партнера обраћа пажњу на то какву везу жели потенцијални партнер. Претпоставка је и да сама особа претходно зна каква веза њој одговара.

Један од начина на који може да се гледа на љубавне везе јесте кроз теорију емоционалног везивања. Према овој теорији постоје три главна начина везивања за партнера: сигурно, преокупирано и избегавајуће везивање.

Особе које се за емоционалног партнера везују на сигуран начин, сматрају да су вредне љубави и да њихов партнер заслужује да буде вољен. Праве стабилне везе, у којима пружају и примају љубав без страха да ће љубав престати и однос се прекинути. Сматра се да се већина људи на овај начин везује за своје партнере и да због тога имају задовољавајуће, стабилне и дуготрајне везе.

Преокупирани начин везивања је карактеристичан за оне који су несигурни, који стрепе да ће љубав престати, тако да се потпуно посвећују партнеру и одржавању везе. Захтевају сталну пажњу, свакодневне потврде љубави, често су љубоморни и имају велику потребу за телесним контактом и блискошћу.

Избегавајући стил везивања имају они који у вези држе већу дистанцу, који су затворени, не воле додиривање, чувају своју интиму и није им тешко да буду сами.

Када неко на основу тога како је функционисао у претходним везама препозна свој типични стил везивања, тада може и да оцени који тип партнеровог везивања му одговара. Правило је да шансу имају парови у којима она и он имају исти начин везивања. Најнестабилније везе су оне у којима један партнер има преокупирани а други избегавајући начин везивања.

Ако неко жели да промени свој типични начин везивања, мора да промени уверења о љубави и блискости на којима је он заснован. Заинтересовани могу да потраже више информација у одличној књизи „Веза” Амира Левина и Рејчел Хелер.