Зоран Миливојевић - формуле живљења

[JESSY]

Odnos lekar–pacijent

 

 

 

 

 

 

Povremeno možemo da čujemo ili da pročitamo da je neko veoma nezadovoljan odnosom koji je prema njemu pokazao neki zdravstveni radnik. Gotovo nikada ne možemo da pročitamo da je neko veoma zadovoljan odnosom svog lekara ili medicinske sestre. Pacijenti retko zahvalnost izražavaju javno. Zdravstveni radnici smatraju da sa većinom pacijenata odlično komuniciraju, ali ističu da postoji i izvestan broj onih sa kojima se teško komunicira. Postoje pacijenti koji su bahati i neuviđavni ili na neki drugi način problematični. Sprovođenje procesa lečenja, od dijagnoze do terapije, veoma je odgovoran posao. Ono što jeste njegov okvir koji mu daje pozitivno ili negativno značenje jeste kvalitet odnosa lekara i pacijenta.

Postoje tri tipična načina ili modela na koji lekar i pacijent uspostavljaju odnos. Poznavanje i prepoznavanje ovih modela u svakodnevnom životu može da pomogne i pacijentima i lekarima da smanje nesporazume i da međusobnu komunikaciju učine boljom.

Prvi je tradicionalni ili autoritativni model. Naziva se tradicionalnim jer je nastao onda kada je veliki broj pacijenata bio nepismen, bez zdravstvene kulture koja bi im pomogla da shvate i razumeju lekareva stručna objašnjenja. Naziva se autoritativni jer se lekar postavlja kao autoritet koji na osnovu svog stručnog znanja i iskustva jeste jedini koji može da proceni šta je dobro za pacijenta. Kao u odnosu roditelj–dete. Od pacijenta se očekuje da postupa po uputstvima lekara i da od njih ne odstupa. U skladu sa istorijskim uslovima u kojima je nastao, ovaj model je fokusiran na lekara, njemu dodeljuje moć i odgovornost, dok je pacijent u drugom planu.

Suprotnost gore opisanom je potrošački model. U njemu pacijent ima ulogu potrošača, a lekar ulogu uslužnog delatnika. Moć je kod pacijenta jer on odlučuje da li će svoj novac da potroši kod datog lekara ili će da ode kod konkurencije. Kako je „kupac uvek u pravu”, slabost ovog modela je što u njemu lekari ugađaju pacijentima, gubeći profesionalni integritet kada pristaju da vrše nepotrebne zahvate i terapije.

Savremena medicina promoviše treći, partnerski model. U njemu se polazi od pretpostavke da se u ordinaciji susreću dve odrasle osobe koje moraju da sarađuju kako bi postigli željeni cilj. Kako je pacijent taj koji će da živi sa posledicama izabranog lečenja, on je taj ko na kraju donosi odluku, ali uz pomoć informacija i saveta koje mu daje lekar. U ovom modelu moć se deli, a fokus je i na pacijentu i na lekaru.

Najveći konflikt u praksi je kada lekar funkcioniše iz autoritativnog modela i pokušava da ga nametne pacijentu koji funkcioniše iz potrošačkog modela koji nameće lekaru. Kada bi oboje komunicirali iz pozicije samopoštovanja i poštovanja, igru moći bi zamenilo partnerstvo kao najbolji put do zdravlja.

- See more at: http://milivojevic.info/odnos-lekar-pacijent/#sthash.3CynvY6I.dpuf

[JESSY]

Угађање и самопоштовање

 

Нема ништа природније од тога да онда када нам се неко јако допадне и ми желимо да се допаднемо тој особи. Тада се трудимо да будемо пажљиви, љубазни, забавни, сексепилни, паметни... Тада показујемо своје најбоље лице, приказујемо се у најлепшем светлу. Али где је граница онога што је неко спреман да учини да би се другом допао, да би био прихваћен, да би остварио везу? Вероватно и ви познајете неку женску особу која је у оваквим ситуацијама спремна да одступи од својих ставова, уверења, уобичајеног начина облачења, начина понашања да би се допала неком мушкарцу. Некога ко због утиска који оставља наручује храну коју не воли, пије пиће које му не прија.

Реч је о особама које верују да другоме морају стално да угађају да би их он прихватио и заволео. Што им је други важнији, то су спремније више да угађају. Али, да ли је овакво угађање добар пут до љубави и какве резултате доноси?

Угађамо другоме онда када чинимо оно што он жели, што му годи, што код њега изазива пријатност. Када некога волимо, тада желимо да му буде пријатно тако да се и понашамо у складу са тим. Угађање заиста јесте један од начина показивања љубави. Али реч је о угађању које је стално, претерано, неуротично.

У здравом љубавном односу постоје тренуци када угађамо и тренуци када не угађамо, када тражимо да партнер угоди нама. Волимо ми партнера, али очекујемо и да он воли нас. Партнер има жеље, али их имамо и ми. Због тога се у здравим односима појављује конфликт, док га нема у односима претераног угађања.

А наше жеље су веома важне. Кроз изражавање својих жеља изражавамо себе. Жена која у почетку претерано угађа мушкарцу, покушавајући да се уклопи у његову представу о идеалној жени, скрива себе. Због жеље да буде са њим, она се одриче свих других жеља. Резултат је да је он неће упознати, као ни да она неће живети себе. А ко дуго скрива себе, може себе заборавити, изгубити, поништити. Тиме ће изгубити и свој шарм.

Зато не чуди да су везе, настале на овај начин, нестабилне. Ако жена, када се осети прихваћеном, коначно покаже своје право лице, партнер се може осетити изиграним и напустити је. Схватиће да она није она особа са којом је започео везу. Она жена која из страха од напуштања настави да стално угађа, сачуваће своју везу, али ће у њој живети скучено, без праве блискости. Болеће је и осећање да у ствари није вољена, јер када други каже „волим те”, она ће знати да не воли њу већ слику коју му она угађајући пројектује.

И зато верујемо да се претерано угађање не исплати, да не може донети љубав. Будимо оно што јесмо и дружимо се са онима који нас такве прихватају и воле.

[JESSY]

ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Новогодишњи лични проглас

 

(Илустрација Срђан Печеничић)

Свака Нова година је, у симболичном смислу, тренутак промене, уласка у неко ново време, у неки нови свет. Зато је дочекивање Нове године повезано са нашим жељама и надама да ће у том новом времену које следи оне бити испуњене.

Многи људи повезују Нову годину са променом свог понашања и навика. То су они који су донели одлуку да ће од Нове године престати да раде нешто негативно и започети нешто позитивно. Неко је, на пример, одлучио да ће мање седети, а више се кретати и почети да вежба. Одлука се може тицати тога да ће особа: променити начин прехране; скинути килограме; започети с учењем страног језика; престати да пуши; престати да пије; мање времена бити на виртуелним социјалним мрежама итд.

Новогодишњи лични проглас настаје када неко своју одлуку саопшти другима који су му важни. Када је реч о саопштавању личних жеља и одлука другима људи се некада понашају детињасто. Једни крију од других своје одлуке и жеље јер верују да се оне не би оствариле када би други за њих сазнали. Ово уверење произлази из нечијег раног искуства да се није догодило оно што је желео, а што је сигурно требало да се догоди и о чему је говорио другима. Када се то није догодило тај неко је закључио да је за то криво то што је унапред обавестио друге. Супротно је када неко о својој одлуци обавештава што више других, „учвршћујући” одлуку тако што је претвара у очекивања других да ће је доследно спроводити.

Зашто људи чекају Нову годину да би донели и почели да спроводе неку важну одлуку? Зашто чекати на неки посебан дан? Зар било који дан није добар за спровођење паметних одлука?

Ако анализирамо ове одлуке, видећемо да је већина покушај да се вољом, свесним напором и самодисциплином разреши неки унутрашњи конфликт. Особа је подељена на један део који жели да се понаша на неки разуман и користан начин и на онај други део који се понаша на стари, нежељени начин. Иако особа нежељено понашање доживљава као негативно, она од њега тешко одустаје управо због тога што јој то понашање доноси неку, понекад скривену психолошку добит или корист. Особа је у отпору да промени негативно понашање јер ако од њега одустане, одустаће и од дате психолошке користи. То и јесте разлог да она одлаже тренутак промене све до неког ритуалног датума какав је Нова година.

Да ли ће особа успети да оствари проглашени новогодишњи циљ? Неки сигурно хоће, али већина неће. Разлог је управо у особином отпору да одустане од психолошке добити. Када би се особа запитала да ли јој дато нежељено понашање доноси неку добит и када би размислила на који други начин може да оствари исту или већу добит, тада би имала много веће шансе за успешно испуњење новогодишњег личног прогласа.

[JESSY]

Идеално Ја

 

(Илустрација Срђан Печеничић)

Готово да нема психотерапијске школе мишљења која не наглашава колико је важно за квалитет живота и емоционално здравље неке особе да она прихвати саму себе. Прихватање себе настане након што неко оцени самога себе да је довољно добро, вредно људско биће. Прихватање себе је темељ осталих важних осећања према себи: самољубави, самопоштовања, самопоуздања...

Иако на први поглед не изгледа тако, прихватање себе јесте резултат социјалних односа. Млада особа себе прихвата или не прихвата, на основу односа прихватања или неприхватања који према њој имају они с којима је блиска, родитељи и други, а посебно вршњаци који чине њену групу.

Стиче се утисак да је младим генерацијама све теже да себе прихвате. То је повезано с тим што им је све теже да прихвате вршњаке. Разлог је у томе што им различити медији непрестано нуде идеалне представе о савршеним, лепим, богатим и срећним људима и њиховим срећним животима. Те представе буде жељу да се буде неко други, да се живи туђим животом. Последично, рађају незадовољство самим собом. Желети да се буде неко други, да се живи туђим животом, значи да се не жели да се буде оно што неко у стварности јесте.

Млади су се одувек угледали на некога ко им се свиђа, према коме имају позитиван однос и желе да буду као тај неко. Није исто угледати се на стварног човека и за узор узимати медијски створен имиџ неке музичке или филмске звезде. Та разлика између стварног и нестварног постаје разлика између остваривог и неостваривог.

Одличан пример су представе физичког изгледа и лепоте. Кад млада особа гледа лепо лице на фотографији у часопису може да се диви лепоти те особе, потпуно несвесна да то није слика стварности, зато што је фотографија улепшана компјутерским програмима. А када је часопис пун фотографија различитих нестварно лепих људи, једино што већина младих особа може да закључи јесте да су више или мање ружне.

Последица оваквих утицаја јесте да особа формира представу о себи каква би требало да буде па да буде задовољна собом. Ова представа – идеално Ја – у сталном је сукобу с мање вредним стварним Ја те особе. Степен неподударности ове две представе одговара степену незадовољства собом. На најразличитије начине људи покушавају да постану своје идеално Ја, али то успевају изузетно ретко, остајући незадовољни собом.

Идеално Ја је скуп услова које је неко, под утицајем медија и других људи, поставио себи, погрешно верујући да мора да их испуни да би живео срећно. Резултат није срећа, већ борба са осећањем ниже вредности. Најбоље је одбацити све те услове и себе прихватити безусловно јер је то најкраћи познати пут до срећног живота.

[JESSY]

Унутрашњи говор

 

(С. Печеничић)

Да ли и ви нешто сами себи кажете када погрешите или ненамерно проузрокујете неку штету? Неки тада гласно себи кажу нешто, неки се себи обрате „унутрашњим гласом”, а неки се себи не обраћају.

Иако говор првенствено служи за нечију комуникацију са другима, он је и средство комуникације особе са самом собом. Комуникација са самим собом подразумева да нисмо целовити, већ да смо подељени на онај део нас који упућује поруку и на онај део нас који је прима. Неки то доживљавају као да се једно њихово ја обраћа другом њиховом ја.

У великом броју случајева унутрашњи говор је у ствари монолог, када један део личности коментарише други део личности. Други део личности чује коментар, али не узвраћа већ пасивно трпи и дозвољава да коментар утиче на њега. Коментарисање самог себе и својих поступака може да садржи критику или похвалу. Људи веома често себе негативно коментаришу у неким одређеним ситуацијама тако што себи поново и поново упућују неке стереотипне обезвређујуће и дисквалификујуће коментаре. На пример, када нешто погреше, себи кажу: „Идиоте неспособни” или себе опсују.

Шта неко говори себи у одређеним ситуацијама, поготово оним стресним, открива какав однос дата особа има према самој себи. Веома често се испостави да је то нека врста негативног, потцењивачког односа.

На основу садржаја унутрашњег говора можемо да закључимо да неко има негативан став према самом себи. Како став према себи није непромењив, свакако га треба променити ако је нереалан, потцењивачки. Најбољи став је да особа прихвати себе као вредно људско биће, што не значи да прихвата и све своје поступке. Она тада може да развија самопоштовање иако увиђа и исправља своје погрешно понашање. Кад особа промени став према себи, њен унутрашњи говор постаје друкчији, здравији, јер укључује реалистично критиковање и похваљивање својих поступака.

За разлику од исказа који садрже тврдње и који, као такви, другу особу позивају да их меморише, искази који садрже питања позивају особу да мисли и да тражи одговор на постављено питање. Зато је у стресним ситуацијама добро себи поставити неко питање како бисмо помогли себи да размишљањем дођемо до бољег одговора на стресну ситуацију. То могу бити питања: Шта се сада догађа?; Колико је важно ово што се догађа?; Шта други жели да ја урадим?; итд.

Како је унутрашњи говор веома важан јер нас често одржава у дисфункционалим животним позицијама, њиме се не бави само психотерапија већ и разни тренинзи за раст и развој личности, као и за постизање врхунских спортских резултата. Како променити унутрашње дијалоге за врхунске резултате описао је Тимоти Галвеј у недавно објављеној књизи „Ментална страна тениса”.

[JESSY]

Научена сумњичавост

 

(Илустрација Срђан Печеничић)

Немогуће је замислити функционалну људску заједницу у којој не постоји основно међусобно поверење њених чланова. Не само оно поверење које имамо у људе које добро познајемо и прихватамо, већ и оно елементарно поверење у људе које не познајемо, које први пут видимо, које сусрећемо на улици. Какав је наш став према људима које недовољно познајемо: да ли мислимо да су они наши пријатељи или непријатељи?

Један од начина да се то утврди јесте да се одговори у којој се мери неко слаже с тврдњом: већина људи жели да ме искористи. Што је веће нечије слагање, то дата особа себе више види као могући плен непријатељски настројених других. А то значи и већу сумњу и мање поверење у друге.

Према резултатима истраживања од пре неколико година, грађани Србије су европски шампиони у сумњичавости према сународницима. Висок проценат испитаника изјавио је да су окружени лошим људима, због чега морају да буду на опрезу. У том истраживању, од 51 земље, заузели смо треће место, иза Марока и Индије. То је у складу с резултатима различитих периодичних истраживања, према којима грађани наше земље из године у годину имају висок индекс песимизма.

Да ли се тако висока колективна сумњичавост и тако ниско поверење у друге могу означити као наша колективна параноидност? Дефиниција параноидности јесте да је она умишљено, неоправдано сумњичење других. Како је наша колективна сумњичавост резултат серије веома негативних стварних догађаја током последњих 25 година, јасно је да то не може бити исто. Дуг је списак изневерених нада, неиспуњених обећања, раскинутих обавеза, разочарања и огорчености. Од старе девизне штедње, преко тајкунске транзиције, до колонијалног капитализма.

Али ствари нису тако једноставне јер оно што је научено у прошлости примењује се на садашњост и будућност. Понашамо се као пас којег је један човек повредио и који се сада плаши свих људи.

Научена сумњичавост спречава нас да се издигнемо изван круга људи које добро познајемо и да изградимо солидарну и функционалну заједницу. Поверење је у основи бројних међуљудских односа и трансакција. Веома је тешко ходати улицом коју неко доживљава као „непријатељску територију” на којој би могао да постане плен или жртва неког суграђанина.

Главни посао лечења наше трауматизоване заједнице јесте изградња унутрашњег поверења. Овај процес није ни брз ни лак, јер се поверење лако губи, а тешко поново успоставља. Главна одговорност је управо на политичарима јер су они у протеклом периоду својим чињењем или нечињењем утицали на настанак неповерења према свему.

[JESSY]

Осећање захвалности

 

Илустрација С. Печеничић

Иако је осећање захвалности дуго било занемаривано, резултати истраживања вршених у последњих петнаестак година показали су да је захвалност веома важно осећање, чврсто повезано с доживљајем личне испуњености и задовољства животом.

Људи осећају захвалност након што им је неко други помогао да остваре неку своју важну жељу или да заштите неку своју високу вредност. Људи по правилу не осећају захвалност зато што је неко извршио своју дужност, него када је учинио нешто што нити је морао, нити био дужан да учини, већ је то учинио на основу своје одлуке и слободне воље. Зато дату услугу доживљавају као дар, поклон.

Иако се захвалност најчешће осећа према другим људима, људи могу бити захвални и Богу или вишој сили. Идеја захвалности једна је од централних идеја не само у хришћанству, већ и у другим религијама.

Реч захвалност долази од „хвала за”. Слично је и са речима за захвалност у другим језицима. Тако је, на пример, енглеска реч gratitude изведена из латинског gratia – хвала.

У односу на то колико често осећају захвалност према другима, људи могу да се поделе у више категорија, од често захвалних до незахвалних. Да би се мерила ова различитост направљени су психолошки тестови, а затим су разне склоности доживљавању захвалности упоређене с разним другим особинама. Тако је утврђено да су људи који чешће осећају захвалност знатно здравији и психички и физички. Они и дуже спавају, мање су склони депресији, отпорнији су на стресове, успешније се хватају укоштац с проблемима, више прихватају себе, имају развијену емпатију, дарежљивији су и спремнији да помогну. Резултати неких истраживања чак су потврдили да је најјача повезаност нечијег субјективног осећања благостања управо са склоношћу те особе да буде захвална.

Како је могуће да је једно овакво осећање толико благотворно? Верујемо због тога што га повезујемо с љубављу: захвалност је осећање које настаје као реакција на примање туђе љубави. Исти гест се на једном нивоу доживљава као услуга коју други чини, а на дубљем нивоу као гест изражавања љубави друге особе. Зато они који често осећају захвалност другима заправо често осећају да их други воле. Они не само да доживљавају доброту других већ и да су вредни љубави.

Управо због повезаности захвалности и позитивних стања, настале су разне „вежбе” захвалности. Од тога да се особа пред спавање сети три ствари које је доживела тог дана а за које јесте захвална, па до вођења детаљног личног „дневника захвалности”. Ове технике могу да помогну само у мери у којој особи омогућавају да развије став поштовања себе и других, вољења себе и других. Не верујемо да захвалност „узрокује” позитивне појаве, већ да су и оне и захвалност израз онога што су многи изгубили: позитивног животног става према другима и себи.

[JESSY]

Родитељски сукоб око васпитања

 

(Илустрација „Пиксабеј”)

У периоду када неко бира партнера за озбиљну везу, често не размишља о томе да ли постоји велика разлика између његовог и партнеровог начина васпитавања деце. Многи људи у том периоду уопште не размишљају о васпитавању деце, сматрајући да се та вештина спонтано, аутоматски, појављује код свакога ко добије дете. Зато може веома непријатно да их изненади појава велике разлике у начину на који мама и тата истог детета покушавају да га васпитају. То често прераста у хронични родитељски сукоб око начина васпитавања детета.

Могуће су многобројне разлике у начину васпитавања. Један родитељ може превише да штити дете и да га, по мишљењу другог родитеља, чини неспособним. Чест конфликт је када је један родитељ попустљив и детету пружа љубав без дисциплиновања, док је други строжи и тако се труди да дисциплинује дете.

Велике разлике у васпитању мотивишу сваког родитеља да хармонизује задовољење дететових потреба. То значи да, када један родитељ види да онај други детету не даје оно што му је, по његовом мишљењу, потребно, онда му он појачано пружа оно што недостаје. Детету су за правилан развој потребни и љубав и дисциплина, али када један родитељ само дисциплинује, онда онај други то компензује тако што детету пружа више љубави, због чега овај први појачава дисциплиновање, због чега други повећава пружање љубави итд.

Велике разлике чине да оба родитеља мисле да онај други родитељ штетно утиче на дете и да га упропашћује, што код њих покреће природну акцију штићења детета. Последица је да оба родитеља на ситуацију гледају кроз свој „драмски троугао”, према којем је дете жртва, други родитељ је прогонилац жртве, а себе виде као дететовог спасиоца. „Спасавање” може да буде тако што дете склањају од другог родитеља или тако што се супротстављају другом родитељу у покушају „прогањања прогониоца”. Хронични родитељски сукоб око васпитања постаје акутан сваки пут када се једном од родитеља не свиђа оно што ради други.

Како су деца родитељима највиша вредност у животу, веома су снажна непријатна осећања повезана са начином на који онај други васпитава дета. Зато се некада као главни разлог развода наводи управо несагласност око васпитавања детета. На пример, попустљива мајка се одлучила на развод јер не може да гледа како се отац „садистички иживљава” над децом.

За дете је најбоље ако му оба родитеља пружају љубав и дисциплинују га. Начин да млади родитељи избегну или превазиђу сукоб око васпитања јесте да разговарају о васпитању пре рођења детета. У случају да не могу да се сложе, добро је да се образују у овом погледу или да потраже помоћ стручњака који ће им помоћи да се боље оријентишу и изграде заједнички васпитни стил.

[JESSY]

Терор и колективна кривица

 

Фото Ројтерс/К. Ват

Чињеница да осећање страха у значајном мери доводи до промене људског понашања одавно се користи у политичкој борби. Реч терор долази од латинског terrere што означава застрашивање, уливање великог страха, ужаса. Терор је у политички говор ушао као облик владавине јакобинаца током Француске револуције 1795. године. Окрутне поступке револуционара је оправдавао њихов идеолог, Робеспјер који је тврдио да у миру треба владати врлином, али да током револуције уз врлину мора да иде и терор јер би врлина без терора била немоћна, а терор би без врлине био варварски.

Како је предмет терористичких аката цивилно становништво, тероризам се данас сматра неприхватљивим обликом политичке борбе. Сваки терористички напад је застрашујућа порука упућена јавности: „Ми смо свуда међу вама, нигде нисте сигурни, напашћемо било где и било када!” Терористи претпостављају постојање политичке „полуге”: да ће застрашена јавност извршити притисак на своје политичаре да доносу политичке одлуке које одговарају терористима.

Шта терористи мисле о себи, а шта о својим жртвама? Терористи себе доживљавају као хероје који се супротстављају великом злу, због чега су спремни да жртвују себе и свој живот. На исти такав начин их доживљава и слави група истомишљеника којој припадају. Према жртвама су немилосрдни и окрутни. Сматрају да су жртве криве и да су „добиле оно што заслужују”. Такво размишљање извире из концепта колективне кривице према којем се целокупна заједница сматра одговорном за поступке појединачних припадника те заједнице или њихових представника. У оквиру такве логике сматра се легитимним да се, због поступака једног припадника заједнице, неко може осветити било ком другом припаднику те исте заједнице. То је идентично логици на којој је заснована крвна освета једне породице над другом.

Појава тероризма делује на заједницу као карцином који разара кохезивне везе, а повећавајући унутрашње непријатељство. Уплашени грађани постају веома сумњичави јер знају да било ко може бити терориста. Ако нема великих културних разлика између терориста и остатка заједнице, траже се мали танани знакови који би требало да одају нечије лоше намере. Ако постоје велике, видљиве културне разлике, као што је посебан начин облачења, тада се повећава подозривост и социјална дистанца према свим припадницима заједнице из које долазе терористи.

Када у угроженој заједници завлада логика колективне кривице друге заједнице, та друга заједница постаје жртва неправди, аката презира и освете. Тако се настала подела испуњава односом међусобног непријатељства. То је управо оно што су терористи и желели да постигну, а што постаје оправдање за нове терористичке акте.

[Снежана]

Spontanost

 

 

Spontanost je najbolje odrediti preko njene suprotnosti – suzdržanosti. Kada se neko suzdržano ponaša u komunikaciji sa nekim drugim, on tada „drži” samoga sebe. To znači da voljno kontroliše svoje ponašanje, skrivajući od drugog neke svoje reakcije, namerno pokazujući neke druge. Tokom suzdržanosti osoba ulaže izvesni napor da bi se drugome predstavila na određeni način.

Spontano ponašanje je ono kada osobi nije važno kako će drugi reagovati na njeno ponašanje, tako da dozvoljava sebi da se ponaša u skladu sa tim kako se oseća u datom trenutku. Ljudi vole da budu spontani jer tada doživljavaju da su u skladu sa sobom.

Da li to znači da je spontanost dobra, a suzdržanost loša? I spontanost i suzdržanost imaju svoje mesto u svakodnevnom životu. Po pravilu smo suzdržani pred nekim koga ne poznajemo dovoljno, kada postoji određena distanca prema drugom, kada nam je drugi autoritet. S druge strane, spontani smo u odnosima u kojima se osećamo prihvaćeno – kada smo bliski sa drugima, kada smo u našoj zoni udobnosti. Kada neko zna da ga onaj koga poznaje i prihvata, uzvraća na isti način, tada opušteno i spontano komunicira bez straha da će ga drugi pogrešno razumeti i prekinuti odnos.

Problem nastupa onda kada neko nije spontan ni sa bliskim drugima, ali i tada kada se neko ne ponaša suzdržano u situacijama kada bi to morao.

Postoji razlika između spontanosti i impulsivnosti. Spontano ponašanje po pravilu ne ugrožava druge, zato što je izraženo unutar okvira socijalne prihvatljivosti. Tokom socijalizacije i izgradnje ličnosti ljudi usvajaju određene „filtere” kroz koje nesvesno i automatski propuštaju svoje unutrašnje nagone i impulse, što čini da njihova spontanost nije usmerena protiv drugih. Kada je neko impulsivan, on se ponaša u skladu sa primitivnim, unutrašnjim impulsom, koji nije povezan sa promišljanjem ni radnje ni njene posledice, dakle bez „filtera”, što impulsivnu radnju čini neprihvatljivom ili pogrešnom.

Drugi nečiju spontanost ocenjuju kao pozitivnu osobinu. Istraživanja pokazuju da je spontanost povezana sa prihvatanjem sebe, kao i da je suzdržanost povezana sa neprihvatanjem sebe. Kada je neko spontan drugi ga doživljavaju kao dinamičnu osobu sa kojom nije dosadno. Kako spontana osoba deli sa drugima sadržaje svojih mentalnih tokova, drugi je često doživljavaju i kao duhovitu, kreativnu i šarmantnu.

Mnogi ljudi, i mladi i odrasli, pate od nedostatka spontanosti i preterane suzdržanosti u socijalnim kontaktima. Izbegavaju javnost, zatvarajući se u svojoj zoni sigurnosti što može da postane „socijalna fobija”. Da bi povratili spontanost moraju sebe da sagledaju realno, na pozitivan način, a zatim da prihvate sebe.

[Снежана]

Duhovitost

 

Јedna od veoma poželjnih i cenjenih osobina ličnosti jeste duhovitost. Brojna istraživanja partnerskih odnosa pokazuju da žene, na primer, navode duhovitost kao jednu od veoma važnih osobina pretpostavljenog idealnog partnera. Duhovita osoba je zbog svog razvijenog osećaja za humor rado viđena u svakom društvu. Šta je u stvari duhovitost?

Ako pođemo od etimološkog značenja reči, duhovitost označava „okretni duh”, osobu čiji duh ne miruje ni kada je osoba mirna. U psihološkom smislu duhovitost označava osobu čiji su mentalni procesi živahni, tako da nas ona često iznenađuje svojim originalnim načinom na koji dovodi pojmove u međusobnu vezu. Duhovita osoba je kreativna, ali rezultat njenog stvaralaštva nisu praktične stvari već su nova značenja. Ona je osoba koja se igra, a predmet njene igre su mentalne slike, pojmovi i reči.

Kada u društvu duhovite osobe čujemo njene „razgibane” asocijacije, one utiču na naše mentalne tokove: napuštamo mentalne rutine i počinjemo i sami da se poigravamo sa mentalnim predstavama. Upravo zbog toga što svojim asocijacijama „golica” mentalne tokove drugih i čini da se i oni opuste i oraspolože, duhovita osoba je omiljena u društvu. Ona svoju igru, svoj „duh” unosi u dato društvo – ona ga animira.

Da bi neko bio duhovit, mora da bude opušten, jer jedino u stanju opuštenosti osoba može sebi da dozvoli igranje sa asocijacijama. A kada je neko opuštan i kada se igra, tada je i spontan. U tome je još jedna socijalna moć duhovitih, jer ne samo da je u njihovom društvu teško osetiti dosadu, već nas pozivaju da sami postanemo spontani.

Zbog svega toga veoma duhoviti ljudi se teško odupiru pozivima da uđu u društvenu ulogu zabavljača. Iako je prijatno provoditi vreme u društvu nekoga ko nas svojom duhovitošću zabavlja i opušta, ipak je za kvalitet vlastitog života važnije da pronađemo i izrazimo vlastitu duhovitost. Brojne su situacije u životu u kojima duhoviti odnos prema sebi, drugima i svetu mogu da nam pomognu.

Iako mnogi misle da je duhovitost izraz urođenog talenta, danas znamo da je duhovitost sposobnost koja se od detinjstva uči i razvija. Ako je detetu dozvoljeno da mašta, da se igra sa mentalnim slikama, da neobično povezuje pojmove, ono će krenuti putem duhovitosti kada shvati da neke njegove reči zabavljaju druge. Ako detetu zabranimo da se „glupira” i tražimo od njega da bude uvek ozbiljno, ono neće imati šansu da razvije duhovitost. Kada detetu koje se igra, pretvarajući se da je kašika avion, roditelj govori da to nije avion, već kašika, on ne razvija detetovu racionalnost, već guši njegov duh. A duh je, ipak, naše najveće bogatstvo.

[JESSY]

Родитељска моћ
 


(Илустрација С. Печеничић)



Један од великих проблема савременог родитељства јесте што расте број родитеља који показују родитељску немоћ. Они су васпитно немоћни јер не успевају да утичу и обликују понашање свог детета. На крају, они не успевају да припреме дете за самостални живот у друштву и тиме испуне своју родитељску дужност. У конфликтним ситуацијама у којима захтевају од детета нешто што оно одбија да учини – они му попуштају. Резултат је да у сукобу две воље, дететове, којом управља дететов нагон да избегава непријатност, и родитељске, којом управља жеља да се дете социјализује – превладава дететова воља. А дете које се не подреди родитељу одбија да се подреди било коме и захтева у каснијем животу да се сви подреде њему, тако да не израста у функционалну одраслу особу.
Иако се људи слажу да је немоћ нешто негативно, и на њену супротност – моћ – не гледају позитивно. Поготово у вези са васпитањем деце. Питамо се: да ли је боље бити немоћан или моћан; да ли је проблем у моћи или њеној злоупотреби?
Именица моћ у вези је са глаголом моћи: моћан је онај који може да оствари оно што жели. А када људи остваре своје жеље, тада осете осећање задовољства или среће, ако су жеље биле њима веома важне. Зато људска жеља да се буде задовољан и срећан је неодвојива од извесног степена личне моћи.
Када особа живи сама на некој планини или на пустом острву, тада само од ње зависи шта може а шта не може да уради. Када нека особа живи у људској заједници, тада се њена моћ мери тиме колико је у стању да утиче на друге да јој помогну да оствари своје циљеве и жеље. Зато је моћ – социјална моћ.
Родитељска моћ је врста социјалне моћи јер родитељ утиче на дете да се оно, у аспектима које родитељ доживљава као важне, понаша на пожељан начин. Да би то постигао, родитељ мора дете упозоравати, обавештавати, захтевати, похваљивати и награђивати, критиковати, претити му казном и кажњавати. Али у свему томе мора да има меру како не би претерао са наметањем своје воље детету и упао у супротну грешку родитељске премоћи.
Превише моћан или премоћан родитељ штети детету. То чине они родитељи који стално презаштићују дете не дозвољавајући му да се од њих одвоји и да нешто ради самостално, али и они који дете оптерећују различитим активностима у којима очекују да буде изузетно успешно. У ову групу убрајамо и оне који дете малтретирају зато што га не прихватају.
Савремени родитељи треба да избегну замку немоћи, али и да не упадну у замку премоћи. То могу да постигну ако јасно показују детету да га воле, али и да су ауторитет који га дисциплинује. Помаже и ако у неким ситуацијама родитељи не гледају како се дете осећа, већ на то коју животну лекцију оно тада треба да научи.

[JESSY]

Искушење

 

Срђан Печеничић

Повремено се у животу дешавају ситуације у којима човек „пада у искушење” да учини нешто за шта сам сматра да није у реду. То је ситуација мучног обуздавања јаке жеље за чињењем нечег ризичног, опасног, забрањеног, неморалног или противзаконитог. Када особа успешно обузда важну жељу, после тога може да осети да је нешто пропустила у животу. Када подлегне жељи, без обзира на то да ли је у томе „ухваћена” или није, она наставља да неко време то сама себи замера, осећајући кривицу. То показује да морални део личности наставља да протестује.

Описани унутрашњи конфликт нечије јаке жеље са усвојеном моралном нормом јесте архетипске природе и од давнина је означен као борба добра и зла у човеку. У хришћанству је схваћен као покушај злог ђавола да намами и заведе доброг човека како би се овај одрекао доброте и бога. У Фројдовој психоанализи схваћен је као борба у личности између над-ја и оно, то јест између суперега и ида, а у трансакционој анализи као борба нашег унутрашњег родитеља и нашег дечјег Ја.

Важно је рећи да жеља није увек нешто негативно, а забрана нешто позитивно. Бројне су ситуације у којима је забрана неразумна, а жеља израз спонтаног и природног импулса или потребе. Тада је жеља „добро”, а забрана је „зло”.

Да ли и мала деца улазе у ситуације искушења? Мала деца се рађају без моралних норми, тако да њима управљају биолошки програми, потребе, жеље и велика радозналост. Како нису способна да се самоконтролишу, родитељи морају да их контролишу. Конфликт између „жељеног” и „моралног” првенствено је конфликт између детета и родитеља. Током времена деца памте и усвајају родитељске поруке и вредности, тако да стварни родитељи полако постају унутрашње фигуре у дететовој психи – унутрашњи родитељ. То омогућује да се конфликт детета и родитеља „пресели” у психу, као конфликт дететовог дечјег Ја и његовог унутрашњег родитеља.

Процес усклађивања жељеног и нагонског са личним моралом унутар појединца јесте спор, тако да код већине траје до раних двадесетих година. Зато младе особе често „подлежу” својим тренутним жељама, без много размишљања о последицама таквог понашања, што често доводи до накнадног кајања.

Ситуације искушења на унутрашњем плану присиљавају особу да упореди своју жељу са својим системом вредности, да их усклади и донесе исправну одлуку. Некада је исправно да одустане од жеље, а некада да је оствари.

Када неко схвати да је погрешио, јавља се осећање кривице. Резултирајуће кајање такође доприноси развоју личности јер је присиљава да нешто научи из ситуације у којој је донела погрешну одлуку. Смисао кајања није промена прошлости, већ ново понашање у новим, сличним искушењима у будућности.

[JESSY]

Како поднети неприхватање

 

(Илустрација Срђан Печеничић)

У нашој култури веома су ретки они родитељи који не воле, не прихватају властиту децу. Када бебу из породилишта доведу у породицу, она постаје емотивна колевка блискости и прихватања. Све особе које окружују дете поручују му на овај или онај начин да га прихватају, да желе да му буде добро, да га воле. Зато дете стиче уверење да је нормално стање да га сви прихватају. Ако се родитељи, који су се наљутили зато што је дете урадило нешто лоше, мало дистанцирају, дете се уплаши да га мање воле и прихватају, тако да покушава да „поврати” љубав и прихватање.

Када изађе у јавност, дете које верује да, ако је оно заиста добро, да га сви људи и сва деца морају прихватити, доживљава „трауму јавности” када схвати да га многи не примећују. Тада нека деца стварају комплекс ниже вредности, од кога се бране фантазирањем о великим делима због којих ће их једног дана сви заволети. Очекујући прихватање, многи пасивно чекају да им други приђу, осећајући патњу што нису довољно занимљиви, лепи, духовити да би били неодољиво привлачни. Други су активни и прилазе покушавајући да шармирају све оне који на њих не обраћају пажњу.

У одраслом свету живимо окружени са три типа људи: онима који према нама имају позитиван однос, онима који према нама имају негативан однос и онима који према нама немају никакав однос. Емотивно одрасти значи прихватити ову чињеницу и развити социјалне вештине које нам омогућују да функционишемо са све три групе људи. То је сасвим различито од почетне дечје фантазије да ако смо довољно добри, онда ће нас сви људи прихватити и према нама имати позитиван однос.

Најважнији су нам они људи којима се свиђамо, који нас поштују и цене, који нас прихватају, јер су то они међу којима треба тражити пријатеље, сараднике и емотивне партнере. Једино са њима можемо остварити однос самопоштовања и међусобног поштовања – основу сваког пријатељског односа. Та група нам даје снагу да поднесемо постојање оних који нас не прихватају.

Одрасли чије „унутрашње дете” није емотивно одрасло тако да и даље верују да их, ако заиста вреде, сви морају прихватати, имају друкчије приоритете. Њима су најважнији они који их не прихватају. Улажу велику енергију и време да се допадну онима којима се не свиђају, у погрешном уверењу да ће доказати своју вредност ако успеју да утичу да неко промени негативно мишљење о њима. Када једног „освоје”, он постаје неважан, и посвећују се неком другом ко их не прихвата.

Начин да неко изађе из ове бесконачне игре неуспешног доказивања властите вредности је да прихвати самог себе, и да се помири са животном чињеницом да га неки људи једноставно неће никада прихватити ма колико себе добро представљао. 

[Снежана]

Snaja i zet kao nova deca

 

 

 

Кao jedan od najčešćih razloga za razvod braka u našoj zemlji navodi se „mešanje roditelja” druge strane. Ovu pojavu porodični terapeuti nazivaju „problem sa granicama” i smatraju je posledicom što roditelji ne gledaju na novu zajednicu u koju je stupila njihova ćerka ili sin kao na odvojenu celinu, već kao na produžetak njihove već postojeće porodice. Zato ne priznaju postojanje granice između roditeljske, primarne porodice i novonastale, sekundarne porodice.

Jedan od razloga za nastanak ovog problema jeste u tome što naši roditelji – uostalom kao i većina roditelja u južnoj Evropi – teško priznaju svojoj odrasloj deci da su zaista odrasla. Definicija deteta je da je to osoba do svoje napunjene 18. godine, a nakon toga ona jeste nečiji odrasli sin ili ćerka. Za razliku od deteta, odrasla osoba je sposobna za samostalni život tako da nije zavisna od roditelja. Međutim, mnogi roditelji gledaju na osamostaljivanje sina ili ćerke kao na neku vrstu emotivne izdaje, kao na napuštanje, kao na poruku da su postali beskorisni. Zato često upućuju psihološku zabranu odvajanja: Šta ti fali kod nas? Da te nismo nečim uvredili?

Kada odraslo „dete” stupa u brak, roditelj sa ovakvim stavom vidi priliku da svoju porodicu proširi za jedno novo „dete” – snahu ili zeta. Tako roditelji sami sebi dodeljuju pravo da se „mešaju” za dobro dece ili deteta.

Mladi su često u konfuziji uloga: postojećim ulogama sina ili ćerke, pridodate su uloge muža ili žene, kao i oca ili majke. Pojavljuju se situacije u kojima osoba koja je u različitim ulogama treba da izabere da li će biti dobra ćerka ili dobra žena.

Kada nastanu transgeneracijski konflikti pravilo je da svako treba da uredi odnose sa svojom primarnom porodicom i tako odbarani „granicu” sekundarne porodice. Greška je kada on pokušava da bude podjednako dobar sin i dobar muž, pa se povlači i zahteva da konflikt rasprave ona i njegova mama. U toj situaciji će se mama osećati nepoštovano od snaje, a snaja nezaštićeno od strane muža.

Nekada je potrebno odabrati stranu jer se ne može biti istovremeno i dobar sin (ili ćerka) i dobar muž (ili žena). Ukoliko su odnosi između supružnika dovoljno dobri, sasvim je razumljivo da će se prednost dati sekundarnoj porodici, a ne primarnoj.

Svaki dobar roditelj treba da prihvati kao prirodnu i ispravnu činjenicu da će njegovom voljenom, sada već odraslom detetu, neko drugi postati važniji od roditelja. Mudar roditelj pristupa novonastaloj zajednici poštujući njenu privatnost i već uspostavljene odnose u njoj. Test roditeljske mudrosti je stepen tolerantnosti prema odlukama koje mladi donose, a koji se ne sviđaju roditeljima.