Зоран Миливојевић - формуле живљења

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Синдром „рањеног спасиоца”

 

 

 

Свакој заједници, сваком друштву потребни су хероји, јунаци. Херој је неко ко ризикује себе и свој живот, како би заштитио, сачувао неку вредност која је важнија од живота. Та вредност је увек друштвена јер заједница успоставља саму себе – породицу, племе, народ – као важнију од појединачног живота. Тиме код својих припадника гради систем вредности према којем су животи других људи важнији од појединачног живота.

Херој (или хероина) увек је онај који својим доброчинством некога спасава или тако што зауставља неку деструктивну силу или тако што пружа помоћ жртви. При томе увек негира себичност, преузима неки ризик, трпи неку штету. Гледано са стране, херој је увек спасилац.

Постојање хероја и приче о њиховим херојским делима су колективна потреба сваког друштва. Поред тога што се служе да се потврди колективни идентитет и заједничке вредности, оне служе и као педагошке поуке млађим генерацијама које усвајају друштвени систем вредности. Не може и не треба свако да буде херој, јер бити херој је идеал а не стандард. Идеали су, како је то неко рекао, као звезде: према њима се оријентишемо, а не покушавамо да их дохватимо.

Када у друштву, у заједници не би постојали хероји – отелотворени примери да је нешто важније од властитог живота – тада би је сачињавали само они појединци који су сами себи најважнији. Тада би се друштво претворило у скуп себичних појединаца. Да се то не би десило, свака заједница одржава свој систем вредности поштујући и славећи своје хероје, сећајући се њихових подвига, подижући им споменике, одајући им почасти.

Елементарне непогоде, ратне недаће и друге катастрофе прилика су да заједница препозна оне појединце који су својим поступцима показали да су хероји. Свака криза је прилика да нешто колективно научимо за будућност. Зато морамо, као што то раде сва интелигентна друштва, спречити да хероји, спасиоци постану жртве, губитници, да постану „рањени спасиоци”.

Претходна времена су показала да је наш менталитет такав да уместо да славимо своје хероје, ми их на различите начине претварамо у жртве њиховог херојства. Тиме поручујемо следећим генерацијама да „за идеале гину будале” и уништавамо друштвену кохезију.

Особа која је данима са много енергије организовала хуманитарну акцију постаје „рањени спасилац” када сазнаје да се поклоњена помоћ продаје. То је учи да никада више не буде жртва своје доброте, тако да губи мотив да у некој будућој несрећи помаже људима у невољи. Колеге које гледају лош однос друштва према породици настрадалог спасиоца, могу да закључе да је његова жртва била глупа. Од нашег односа према нашим херојима зависи да ли ћемо остати трагична заједница која најбоље показује у рату, а најгоре у миру.

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

 

Дуговање или захвалност

 

 

 

Повремено људи не желе да траже од других помоћ ни онда када им је потребна или чак неопходна. Неки одбијају и ону помоћ која им треба, а нису је тражили већ су им је други самоиницијативно понудили. Зар није ирационално не примити потребну помоћ? Каква је логика таквог одбијања?

Када људе упитамо зашто не желе да им други помогну, два одговора су најчешћа. Према првима, примање помоћи је признање да је неко немоћан, а тим и неспособан. Сматрају да људи увек морају да показују и да буду јаки и самостални да се не би осрамотили као неспособни „слабићи”. Одбијањем помоћи се доказује да неко може сам, да је јак, довољно моћан и способан. Речи немоћ и помоћ јесу изведене из корена моћ. Помоћи некоме дословно значи дати додатну моћ за савладавање препреке. Немоћ је реалност, а не знак неспособности. Свачија моћ има границу иза које је немоћан, а некада и беспомоћан.

Други одбијају помоћ, јер не желе да другима остану дужни. Не желе да буду дужници који су у обавези да врате услугу и онда када им то не одговара. Да ли нас примање помоћи задужује на овај начин или нас само чини захвалнима?

Разлику захвалности и дуговања је најлакше објаснити на примеру новчане позајмице. Особа која је добила позајмицу осећа захвалност, али у чему је њен дуг? Она јесте дужна да врати новац који је позајмила – то је њен дуг – али није дужна да у некој будућој прилици она позајми новац првој особи.

Осећање захвалности је уобичајена реакција на туђе доброчинство. Она повећава вероватноћу да ће особа која је примила помоћ, свом доброчинитељу да узврати пружањем помоћи у будућности, уколико му затреба. Али овај однос није аутоматски: било би лепо да захвална особа узврати услугу, али то није обавеза, то није дужност. Као што је садржано у речи „за-хвалност” она се изражава тако што се каже: „хвала за …” уз евентуално симболично даривање.

Некада људи управо чине другима да би их увели у „емоционално дужничко ропство”. То је суштина игре „дужник” у којој неко једном учини велику услугу, а онда цео живот на то подсећа „дужника” који треба да му то стално „плаћа” чинећи му разноразне „ситне” услуге.

Људи чине другима услуге не зато што су их други натерали на то, већ зато што су то одлучили. Чак и онда када се неко одлучи да се жртвује за другог, то је његова одлука и његова одговорност, а није одговорност другог.

То што неко повремено покушава да емоционално уцењује другог, тврдећи да му други нешто „дугује” зато што је једног тренутка примио помоћ, није разлог да се помоћ одбије. Уместо да се одбије помоћ, треба одбацити уцену. Однос је здрав када се добро осећају и онај ко прима и онај ко даје помоћ.

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Енергетски вампири

 

 

 

Нису ретки људи који су осетили након не тако дуге комуникације са неком особом да су одједном без енергије, непропорционално уморни и исцрпљени. На основу таквих искустава са онима који испијају туђу енергију настала је негативна етикета „енергетски вампир”. Да ли постоје овакви „вампири” и како избећи улогу жртве?

Дата етикета се приписује оним људима који нeмају развијене комуникацијске вештине, траже сталну пажњу, непрестано говоре, причају само о темама и садржајима из свог живота. То су људи који су захтевни за саговорника, али који остају у оквирима пристојности. Њихове социјалне вештине су довољно развијене да не прелазе границу некултурног или неукусног, али ипак нису довољно изграђене да би обраћали пажњу и управљали се на основу суптилних реакција саговорника.

Особа која има развијену емпатију, током комуникације региструје суптилне реакције друге особе и у складу са тим води, преусмерава или прекида комуникацију. Особа која је означена као „енергетски вампир” нема развијену емпатију тако да не региструје ове реакције. Она зато није свесна да дата тема другога не занима, да треба да промени тему, да је време да се прекине комуникација, да се оде кући.

Етикета „енергетски вампир” је веома лоша зато што друге људе дехуманизује и демонизује. Њоме се поставља сцена да дата особа није човек, већ зли вампир, а да је њена жртва добра и невина. У стварности жртва је такође одговорна, јер је она та која дозвољава другоме да јој „пије енергију”.

Типична жртва је особа која није научила да постави границу у комуникацији, било да јасно каже „не” било да је преусмери или прекине. Комуникација је као плес две особе у којој свака од њих има свој део одговорности. Типична жртва не зна како да појача негативни сигнал до оног интензитета који ће „вампир” да примети и уважи. Многе жртве у ствари трпе током комуникације, јер знају да упућују само суптилне и веома снажне сигнале, а недостаје им способност да упућују сигнале средњег спектра. И зато се плаше да би могле да претерају и саме да испадну неуљудне, примитивне или некултурне. Последица је да се одлучују да трпе, а управо је ово трпљење, или подређивање и самоконтрола оно што људе исцрпљује, чини уморним, ствара главобољу или потребу за сном.

Људи без довољно емпатије има много и на другима је да науче да се од њих заштите, да повуку границу у комуникацији. Зато треба научити да се буде асертиван, да се уђе у конфликт са другима, али из позиције самопоштовања и поштовања других. Када особа научи да каже „не” и да захтева нешто од других, тада излази из улоге жртве. На енергетском плану то значи да ће много ређе да се осећа исцрпљено и без енергије.

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Опраштање

 

 

 

У речима опрост и отпуст, корени прост и пуст, имају значење ослобађања од нечега што је оптерећивало, везивало. Опраштамо некоме ко нам се замерио, ко се о нас огрешио, због кога смо трпели. Опраштајући ослобађамо се од замерке која нас је мучила.

Како замерање садржи клицу потенцијалног сукоба којим би се „изравнали рачуни”, опраштање отклања ову могућност и „лечи” међуљудски однос. Опраштање „лечи” и особу зато што је ослобађа емоције која је била повезана са датом ситуацијом из прошлости. Отписујући дати „незавршени посао” из прошлости, особа налази мир и добија више менталне енергије да се бави садашњошћу и будућношћу.

Најлакше је опростити ономеко призна властиту грешку и покаже кајање. Није тешко опростити ни онима који не сматрају да су погрешили, али који показују да им је жао што смо ми због њиховог поступка имали непријатности и лоше се осећали. У оба случаја други нам показује да према нама има пријатељски однос, позивајући нас да му узвратимо пријатељским односом.

Најтеже је опростити – а некада се питамо и да ли треба – онима који према нама показују непријатељски однос било тиме што им није важно како се осећамо илитиме што су желели да се ми лоше осећамо. Непријатељство једне стране позива другу страну да узврати истом мером: да гаји замерање и да ишчекује прави тренутак за освету или казну. Опраштање у овом случају неће поправити међуљудски однос, али може донети душевни мир.

Иако то не намеравамо, повремено и ми радимо ствари које нису у реду. Некада тек накнадно схватимо да смо погрешили. Некада у унутрашњем конфликту подлегнемо искушењу. Зато и ми треба да од других тражимо да нам опросте. Да би нама неко опростио потребно је да тој особи покажемо да са њом саосећамо и да нисмо имали намеру да се она лоше осећа. Ако смо погрешили, грешку треба да признамо. Ако је настала нека штета, треба да је надокнадимо ако је то могуће.

Као што опраштамо другима и тражимо да други опросте нама, тако некада морамо и сами себи да опростимо. Било шта да смо урадили, у односу према себи не постоји неопростиво. Сваки добар човек може да донесе погрешну одлуку и да лоше поступи. Себи је најлакше опростити када схватајући да смо погрешили, из тога научимо шта више никада нећемо чинити, а шта ћемо чинити уместо тога. Само добар човек има осећање кривице јер му оно помаже да одбаци лоша понашања и да постане особа која се боље понаша.

Да бисмо опростили себи некада је потребно да тражимо опрост и од других. То нам помаже да се добро осећамо, да „завршимо посао”, чак и онда када други одбијају да нам дају опрост. Свако има право да да опрост, али и да настави да замера.

[JESSY]

Живот и стил Формуле живљења

Родитељска дезоријентација

 

 

 

Задатак сваког доброг родитеља јесте да своје дете припреми за самостални живот у друштву. Да би остварио тај задатак, родитељ има на располагању осамнаест година колико је потребно да дете досегне пунолетство. Током тог периода родитељи упућују детету поруке којим га уче и помажу му да изгради представе о себи, другима и свету. Тај систем представа, идеја и вредности јесте нека врста основне мапе која ће касније детету служити за оријентацију у животу.

Да би родитељ заиста могао да помогне детету да постане прилагођено будућој заједници и да у њој добро и успешно функционише, родитељ мора да зна какво ће да буде друштво будућности у којем ће да живи његово дете. Та претпоставка данас, нажалост, није испуњена: савремени родитељи не могу да знају како ће изгледати заједница или друштво за 15 или 20 година. Они могу само да претпостављају, а те претпоставке могу да буду сасвим погрешне. Из тог разлога њихова разноразна упутства за живот и савети, иако сасвим добронамерни, могу да буду контрапродуктивни. Уместо да одрасли син или кћерка који прате животна упутства и вредности својих родитеља, имају корист од тога, постоји велики ризик да од тога немају корист или да, чак, имају штету.

Главни разлог за то што су савремени родитељи изгубили способност да својој деци буду нека врста припремног водича за живот јесте у ономе што се назива „убрзање историје”. Тај појам се односи на чињеницу да је у савременом свету толики број новости, иновација и корисних промена, од науке, преко технологије до разних људских делатности, да људски ум није у стању да асимилира толику количину новости. Та огромна количина малих промена доводи до све бржег и бржег мењања савремене цивилизације, до убрзања готово свега. На пример, многи родитељи су рођени и живели су у социјализму, данас живе у капитализму; живели су без рачунара и мобилних телефона, а данас је веома тешко да се замисли живот у савременом друштву без тих додатака нашим чулима. Зато постоји опасност да родитељске поруке које су у педагошком смислу биле функционалне у једном друштвеном контексту, постану дисфункционалне у другом.

Родитељи су, с друге стране, у обавези да своје животне вредности пренесу својој деци. Када би сви родитељи то чинили, тада би будућа заједница више личила на ову заједницу коју познајемо. Родитељи су „укљештени” између тенденције да деци преносе своје вредности и свести о томе да не знају тачно у каквом ће свету живети њихова деца. Зато је потребно да нађу равнотежу и да деци преносе оне вредности које имају универзалну вредност, јер можемо да очекујемо да ће управо те вредности бити оне које ће постојати у друштву будућности.

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Задовољство као стрес

 

 

 

Емоције посредују између душе и тела, припремајући тело за одговарајућу акцију. Како непријатна осећања настају као резултат наше процене да је угрожено нешто што нам је важно, она припремају тело за акцију којом би требало да заштитимо дату вредност. Непријатна осећања су означена као стрес како на нивоу доживљаја, тако и на нивоу телесне физиологије. Али шта је са пријатним осећањима попут задовољства, радости и среће – јесу ли и она стресна?

Одговор на ово питање је негативан: пријатна осећања делују антистресно. У телу покрећу физиолошке процесе који су супротни од оних у стресу. Зато стоји да што је више доживљавања задовољства, среће и радости у нечијем животу, то је мање стреса.

Упркос томе, многи мисле да пријатна осећања јесу стресна. Заговорници оваквог погледа сматрају да је за нас најбоље да будемо смирени, у некој врсти равнодушности јер је то најбољи начин да избегнемо стрес. Такав начин живота заиста доводи до смањења физиолошких параметара стреса, при чему се плаћа велика цена: одустаје се од личних вредности и, последично, од властитих емоција.

Други разлог за изједначавање пријатних осећања и стреса је што неки не разликују важан позитиван догађај на који неко реагује емоцијом од пријатне или „позитивне” емоције. Тачно је да позитивни догађаји у нечијем животу могу да буду веома стресни за дату особу, али стрес не чине њена пријатна осећања. Анализа оваквих случајева показује да особа има помешана осећања, тако да стрес чине скривена непријатна осећања. На пример, када неко добије дуго жељено унапређење или велику новчану награду, поред позитивних аспеката тог догађаја особа постане свесна и прикривених негативних а важних аспеката: „Да ли ћу се показати довољно способним на новом радном месту?” или „Не знам шта је најбоље да урадим са толиким новцем?” Из тог разлога, иако догађај јесте позитиван, особина реакција је „негативна”, непријатна емоција, то јест стрес.

Постоји још једна веза између стреса и пријатних осећања: неко пријатно осећање може да постане разлог за настанак неког непријатног осећања. Нису ретки људи који имају „психолошку забрану на срећу” јер верују да би њихов доживљај велике среће могао некако, магијски, да „привуче” велику несрећу. Зато сваки доживљај велике среће постаје магијски опасан, изазивајући страх и забринутост, који веома учинковито кваре доживљај среће, доносећи магијску сигурност.

Наш колективни менталитет се формирао у „зони преживљавања” у којој се велика пажња посвећује угрожености и непријатним осећањима. Зато је потребно да у нашим главама направимо места за пријатна осећања, како бисмо живели мање стресно и квалитетније.

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Телесна казна и траума

 

 

 

Људи по правилу не разликују догађај од његовог доживљаја. Понашају се као да је доживљај исто што и догађај. Доживљај се састоји из представе о догађају и оног значења који је особа приписала датом догађају. Зато можемо да кажемо да људи не реагују на догађаје, већ на оно значење које су приписали тим догађајима. Изгледа да се то односи и на телесно кажњавање деце од стране родитеља. Да ли је телесна казна знак љубави или мржње?

Професор Кенет Доџ са Дјук универзитета дуго се бавио питањем односа телесног кажњавања деце од стране родитеља и касније дечје агресивности. Код односа агресивности и казне тешко је рећи шта је узрок, а шта последица, јер често није јасно да ли је агресивност неваљалог детета узрок а чешће кажњавање последица, или је обрнуто. Користећи одговарајућу методологију за коју је веровао да решава ово питање, тим професора Доџа добио је резултате који су им потврдили тезу да телесна казна доприноси каснијем агресивном понашању деце. Како ни у једној савезној држави САД родитељима није забрањено да телесно кажњавају децу, овај истраживач се заложио за забрану телесног кажњавања.

Када је др Доџ хтео своје тезе да провери на деци америчких црнаца, добио је сасвим супротне резултате: телесно кажњавање је смањивало склоност ка насиљу. Не само да су црнци чешће телесно кажњавали своју децу, него је истраживање које је пратило децу од вртића до краја средње школе, показало да што је неко црначко дете од родитеља било више телесно кажњавано, то је била мања вероватноћа да ће оно бити насилно.

Важно је напоменути да су предмет истраживања била нормална деца и да су родитељи користили разумно телесно кажњавање, а не физичко злостављање. Зато из овога не смемо да закључимо да децу треба што више тући да би била боља. Истраживачима се поставило питање: Зашто је телесно кажњавање стварало проблеме белој деци, а смањивало проблеме црне деце?

Исти тим је дао и објашњење: телесну казну треба гледати у социокултурном контексту у којем се примењује. Ако се у датој култури и породици на телесну казну гледа као на нешто што је уобичајено током васпитања детета, онда и дете на то гледа на тај начин. Али ако се на разумну телесну казну гледа као на насиље и физичко злостављање деце, онда и дете то почиње да гледа тако, и целу ствар доживљава као трауму – доказ да није вољено.

У нашој култури родитељи традиционално показују деци љубав, а телесну казну користе као један од прихватљивих начина кажњавања. Зато је у нашој култури, у којој две трећине родитеља користи разумно телесно кажњавање, штетно мењати културни образац и у школама деци наметати да је телесно кажњавање од стране родитеља у ствари злостављање и насиље.

[JESSY]

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Стрес и емоције

 

 

 

Интернационална реч стрес данас се често користи у различитим значењима. Она звучи некако научно, медицински – као нека дијагноза. Зато многи приписују стресу значење болесног и поремећеног.

Реч стрес долази од латинског strictus, а у енглеском језику је у употреби од почетка 14. века у значењу „затегнут”, „напет”. Под стресом се означава оно стање које настаје у неком предмету, организму или особи када делује нека спољашња сила која се назива стресор. У том значењу појам стрес се прво користио у физици, касније у биологији, а последњих деценија у психологији.

Организам је у стресу сваки пут када је нарушена његова унутрашња равнотежа деловањем неке спољашње силе или стања (стресора). Тако, на пример, када је у његовом окружењу висока температура, организам мора да покрене одређене механизме хлађења како се не би превише загрејао и како би очувао своју нормалну температуру.

Док је стрес могуће мерити у физици и биологији, ствари су комплексније када говоримо о психосоцијалном стресу. Главни разлог је у томе што однос између особе и одређеног догађаја није механички, узрочно-последичан. Људи не реагују на догађаје као такве, већ на оно значење и ону важност које тим догађајима приписују. А људи се, као што је познато, веома разликују по томе како тумаче и како вреднују исте догађаје. Зато стрес није толико објективна, колико је субјективна категорија.

Да би особа била под стресом, потребно је да неку ситуацију или догађај доживи као негативан, супротан њеним вредностима и уверењима. Не само да особа треба ту ситуацију или догађај да доживи као угрожавајући већ треба да га доживи и као важан. А управо је овај контекст у којем настаје стрес идентичан контексту у којем настају непријатна осећања. Оваква осећања осећамо онда када проценимо да се налазимо у ситуацији која угрожава неку нашу вредност – која је важна на негативан начин. Она нас покрећу на акцију штићења дате вредности и прилагођавања. Дакле, стрес није ништа друго до доживљавање непријатних осећања.

Као што су непријатна осећања део свакодневног живота, и стрес је саставни део живота. Постоје теорије према којима би живот без икаквог стреса могао да угрози здравље. Зато постоји подела стреса на добар, који води адаптацији, и лош – дистрес – који не води адаптацији. У језику осећајности то значи да постоје непријатна осећања која су примерена, адекватна и која нам помажу да преживимо и да се заштитимо, али и непримерена, неадекватна, па чак и патолошка осећања која погоршавају животну ситуацију „хранећи” сама себе. Када реч стрес заменимо непријатним осећањем, јасније се размишља. Тајна управљања стресом је у управљању својим непријатним осећањима.

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

Живот и стил Формуле живљења

Школовање импулсивности

 

 

 

Иако многи мисле да су наша осећања онај „најприроднији” део нас, то заправо није тако. Људи и доживљавају и изражавају осећања у складу са својим уверењима о осећањима. Тако, на пример, ако верују да је неко осећање лоше, избегавају да га осећају и изражавају. Ако верују да је добро, тада га доживљавају и показују другима. Ако особа верује да може контролисати изражавање својих осећања, она то и чини. Ако верује да не може контролисати изражавање – не контролише га. Познавањем ових уверења можемо боље разумети зашто се људи понашају на одређене начине. А променом ових уверења долази и до жељених промена људске осећајности.

Тако, на пример, људи које други доживљавају као насилне, преке или импулсивне особе често имају уверење да морају, када њихова емоција добије одређени интензитет, да ураде нешто у складу са емоцијом. Ако су врло љути, морају да ударе. Такав начин функционисања пре или касније ствара велике проблеме у животу. Они немају доживљај да су одговорни за реакцију, па самим тим не сматрају да су криви за последицу. Верују да је за њихову реакцију или крива сама емоција, афект, или да је крива друга особа која их је својом провокацијом „натерала” да постану насилни.

Сасвим неочекивано, исто уверење да се емоције не могу контролисати имају и они људи који су претерано контролисани. Они верују да када би само мало попустили у својој контроли, да би се појавила ситуација у којој би „прорадила” њихова насилна и дивља природа, због чега се непрестано појачано контролишу. Код њих можемо приметити велики контраст између њихове личности која се никада не љути и њихове фантазије о великој количини необуздане, ирационалне и деструктивне агресивности коју носе у себи.

У стварности се људи могу контролисати. Иако су њихове емоције одговор на одређене догађаје, људи су ти који су одговорни како су те догађаје схватили и вредновали, те који су начин изабрали да изразе емоцију.

Када осећамо неку емоцију, ма колико она била снажна, ми увек бирамо како ћемо је изразити. Какав нам је избор? Можемо одлучити да емоцију не изразимо и не покажемо другима. Можемо одлучити да је изразимо само невербално кроз израз лица или држање тела. Можемо је изразити речима, при чему бирамо које речи ћемо употребити. Можемо је изразити и кроз акцију која је усмерена ка некоме или нечему.

И зато је важно да не оправдавамо ни нашу малу ни велику децу да су нешто урадила у афекту. Одговорни смо за начин на који изражавамо емоције, зато што га ми увек бирамо, без обзира на то да ли смо тога свесни или нисмо. Тек када дете које је насилно научимо томе, отварамо врата ненасилној комуникацији.

[JESSY]

Живот и стил Формуле живљења

Повећати животно задовољство?

 

 

 

Истраживања среће и задовољства показала су да већина људи има неки релативно константан ниво личне среће и задовољства властитим животом. То значи да различити позитивни догађаји доводе до повећања нивоа личне среће, али да се за извесно време ниво враћа на почетну вредност због навикавања на задовољство, то јест хедонске адаптације. Исто тако, негативни догађаји доводе до снижења овог нивоа, али када се особа адаптира, ниво се враћа на своју темељну вредност. То нас доводи до питања да ли је овај темељни ниво задовољства животом нешто што се може променити и, ако је могуће, како то учинити.

Иако је одговор на ова питања лак, њега није лако применити у пракси. Темељни ниво личне среће је могуће променити, а ако желимо да га повећамо, тада је најбоље да више пажње посећујемо ономе што је позитивно у нама, у другим људима и у свету који нас окружује.

Она промена која доводи до повећања личне среће је у ствари промена менталног става. Да би неко осећао личну срећу он не треба само да примећује лепе и позитивне ствари у себи, другима и свету, већ то што је приметио треба да доживљава као нешто важно. Као што је познато, емоције доживљавамо само онда када нешто оцењујемо као важно. Зато, да бисмо осетили срећу и задовољство због нечега што је позитивно, потребно је да дозволимо себи да то што је позитивно доживимо као важно.

Овај ментални став се односи и на став према самом себи. Истраживање личне среће показује да су најсрећнији они људи који имају позитивну слику о себи, који сматрају да се баве послом који је користан и који сматрају да су довољно здрави. Међутим, често људи имају такав ментални став да траже грешке и код себе и код других, тако да много боље виде све оно што не ваља, а не виде оно што ваља. Некада када током психотерапије тражимо од особе да наведе седам својих позитивних особина, особа је у стању да једва наведе једну или две. Та иста особа је следећег момента у стању да брзо наброји двадесетак својих негативних особина.

Није довољно да се неко током пар дана усмери на позитивно, већ је потребно да му то пређе у навику – да успостави нови ментални став. Начин који је ефикасан, а опет једноставан је да особа на крају сваког дана размисли и пронађе оно што је тог дана лепо урадила или доживела. Потребно је да пронађе три ствари које су на позитиван начин обележиле протекли дан. Најбоље је да то записује у посебну врсту дневника. Ако то ради сваке вечери током три месеца, уочавање позитивног ће постати навика и значајно ће допринети повећању темељног доживљаја личне среће и задовољства животом. А то је нешто што вреди развити.

[Џуманџи]

Некада када током психотерапије тражимо од особе да наведе седам својих позитивних особина, особа је у стању да једва наведе једну или две.

Jel' realno ovo? o.O Kojih crnih 7, okle?!

[JESSY]

Jel' realno ovo?

него шта.... :Viannen_loungelizard:

[Снежана]

Jel' realno ovo? o.O Kojih crnih 7, okle?!

Наравно да је реални Џу, све је у перспективи ...

П.С. Окрени на добро