Episkop Grigorije: Jedino vjera može sabrati ljudsku osobu u jedno!

[JESSY]

Говорећи недавно у Цркви о Херувимској пјесми која гласи: "Ми који Херувиме тајанствено изображавамо и Животворној Тројици трисвету пјесму пјевамо, сваку сада животну бригу оставимо" , поменуо сам једну ријеч која је, мислим, кључна за разумијевање овог стиха и онога шта он значи за наш живот. Та кључна ријеч у нашем црквеном језику јесте: БЛАГОДАТ, а када бисмо покушали да је преведемо на свакодневни језик, она би значила: милост. Покушаћу да она буде кључна у овом излагању. Хтио бих да кажем много тога за кратко вријеме, а то значи да неће све бити баш сасвим протумачено, него ће више бити дато у неким назнакама, смјерницама за размишљање.

 

Савремени свијет у коме живимо је у једном вртлогу, и мој је утисак да се помало налази у лавиринту. Управо као што и свако од нас - ако би хтио да буде искрен према самом себи - врло често, свјесно или несвјесно западне у лавиринт, у разне "егзистенцијалне перипетије". И ми се сналазимо уз помоћ онога што нам је Бог дао и уз помоћ онога што смо сами настојали да изградимо у себи, на себи и око себе. Интелигенцијом, снагом, вољом, жељом, добром намјером, брзином, хитрином, мудрошћу, лукавством покушавамо да разријешимо свакодневне потешкоће, или оне перипетије које су мало дугорочније. Тако се понаша и савремени свијет. Без обзира на то што постоје планови, жеље, воље и многе теорије о разним завјерама - о томе шта раде Јевреји, шта раде Енглези, Нијемци, масони, муслимани, Руси итд. - свијет се најчешће налази у једној сопственој заврзлами, али врло често се понаша као оно куче које хвата сопствени реп, или змија која саму себе прождире.

 

Слично се понашамо и ми, појединачно и заједно. Живећи у некој заједници - од оне најконкретније, најмање, породичне, до неке шире заједнице - ми увијек западамо у многе перипетије. Главно питање и главна мука човјекова је: како из тога изаћи? И како једанпут да поставиш свој живот тако да он није увијек и изнова једна нова заврзлама, нова перипетија, нова агонија, нова борба? И тако најчешће кажемо да је живот борба, и да та борба никада неће престати. И ко год тако тврди, неће погријешити. Али кад већ помињемо борбу, Апостол Павле каже да само онај борац који се бори по правилима добија вијенац на крају, што значи да се мора борити по неким правилима. И друга ствар која је још болнија у томе је да, како Павле каже, многи трче али један побјеђује. Не побјеђују сви. Или, рецимо, ако читате у Јеванђељу како ће бити у онај дан, у онај час када дође Господ: биће два на њиви, један ће се узети, други ће остати; или: биће двије у воденици, једна ће се узети, друга ће остати. То значи да не добијају сви баш, априори, и да не успијевају сви.

[JESSY]

Дакле, треба да поставимо питање: како изаћи; или: има ли излаза? Макар ја то знам као свештеник и као владика и као човјек који, на срећу или на несрећу, знам толико стотина људи и ниједног, ама баш ниједног човјека који нема или није имао, или неће можда имати озбиљне проблеме, боље рећи - озбиљну перипетију у животу. Наравно, свако питање које себи поставимо као хришћани извире из наше бриге за овај свијет и, прије свега и изнад свега, из наше бриге за наше спасење. Да бисмо нашли излаз из проблема, треба да нађемо узрок, главни извор тзв. "егзистенцијалних перипетија". А ако би мене неко питао зашто човјек има проблем у 92% или 95% случајева, дошли бисмо до тога да људи имају проблем међу собом зато што не знају да комуницирају. Или, тачније речено, зато што погрешно комуницирају.

 

Ријеч комуникација долази од латинске ријечи: communion, која у ствари значи заједница, или на грчком то исто значи ријеч кинонија. Остварујући комуникацију, ми ступамо у заједницу. То је заправо начин постојања заједнице - преко односа, одношења према некоме, остваривањем везе - јер личност човјекова је, прије свега, комуникациона и релациона стварност. Овдје би требало да напоменемо да постоје разни начини комуницирања, дијалози (то је грчки појам и значи разговор, диа-логос, кроз логос) који не мора да су само језичког типа. Један дубоки савремени мислилац и теолог Н.Лудовикос каже да наша унутрашња комуникација, унутрашњи дијалог са другима и са свијетом око нас, треба у нашим ријечима да нађе надградњу. Јер, каже он, уколико наше ријечи нису надградња наше унутрашње комуникације, у том случају је можда боље и да их не изговарамо.

 

На основу тога сам примијетио да веома велики број људи уопште нема лошу унутрашњу комуникацију са неким, нема проблематично настројење, али има проблем са оном спољашњом, у ријечима. Па кад почне погрешно да изговара ријечи, онда проузрокује реакцију код оног другог која је такође неформулисана и нејасна, и долази до поремећаја и оне унутрашње комуникације. (Недавно сам разговарао са неким човјеком, и на све што је говорио, питао сам: "Бога ти, шта ти ти рече?" А, он вели: "Ниси ме добро разумио." -"Ја сам", рекох, "разумио оно што си ти рекао, али шта си ти мислио, ја стварно не знам!" Имао је проблем да изрази то што је хтио да каже, нарочито кад се ја нисам сложио са оним што је рекао.) А то је прије свега зато што човјек често не може да направи личну комуникацију са својом унутрашњошћу, има поремећен унутрашњи дијалог са самим собом.

[JESSY]

Врло је занимљива прича о старцу који је говорио општи увод за псалме које читамо увече и ујутру: "Придите поклонимсја Цареви нашему Богу". Када су му неки рекли: "Па како ти то говориш када си сам?" - јер он каже: "Придите", "Ходите" у множини - он је одговорио: "Па, ја то говорим мојим осјећањима, моме уму, срцу, мојој вољи, мом тијелу - они сви треба да приду да се поклонимо." То је већ један веома велики сабор. Већ ту, у себи, треба направити једну велику саборност, треба се сабрати. По ријечима оца Георгија Флоровског, прибрана и самостална молитва увијек је добра, нарочито као увод у ону најважнију - заједничку молитву. А из тога можемо да научимо да је наш дијалог са другима најбоље започети ако смо претходно направили дијалог сами са собом. И ако ми имамо добар однос у свом бићу, наше ријечи ће бити "надградња" онога што изнутра осјећамо. Тада и тако ћемо дејствовати, дјеловати као сабрани људи који, прије свега, знају шта говоре, и који онда знају и да одговоре, одбране оно што су говорили.

 

Ријеч је, у ствари, једно везивно ткиво, најосновнији везивни елемент међу људима, јер она прави заједницу, или разрушава заједницу. Зато је Господ безброј пута рекао како је важна ријеч. Нажалост, морамо признати да врло често и пречесто онај човјек који разговара са нама уопште не зна шта је рекао прије само једног минута, и да уопште не може да прати свој језик. Па када му кажете: Ти си то рекао, он каже: Нисам то рекао! Можете, нажалсот, већ сутра да провјерите ово о чему вам говорим. На примјер, посљедњих дана размишљам интензивно о томе у чему је проблем када је у питању наш народ и савремени свијет у коме живимо, и дошао сам до закључка да је проблем управо у комуникацији. Када будете причали са неким Србином, он ће имати озбиљан проблем - саму своју мисао која ће му бјежати и изневјеравати га свако мало. То ће бити јако тешко за вођење дијалога, јер он, у ствари, нема никакав став. Главна карактеристика његовог односа и говора биће та да увијек негира сам себе. Зато што он не наступа као: да! или као: не! - односно, као неко ко зна шта хоће, и зна шта јесте, и зна шта говори.

 

Ово је покушај објашњења зашто се ми у овом животу толико запетљавамо, не само на психолошком плану, него и на плану односа, комуникације, дијалога једних са другима. Дијалог је за нас најважнији, без дијалога не постојимо јер је он питање наше егзистенције, извор живота. Ми се олако односимо према томе јер смо заборавили његову важност. Из тога извире оно што је још теже: водећи дијалог на површан начин, ми, у ствари, потцјењујемо онога који стоји у односу на нас, који је пред лицем нашим. У том случају, није могуће направити комуникацију, а када није могуће направити комуникацију, није могуће направити ни "комунију", заједницу. Ако немамо заједнице - нема живота, ако нема живота и заједнице, нема љубави; а ако нема љубави - нема среће. И зато су људи несрећни. А због тога што су несрећни, онда даље имамо психолошке посљедице: несрећан човјек има грчевиту потребу да из тога изађе. Међутим, ако не ради ништа на плану сабирања себе, поштовања другога, мирења са самим собом, слушања и уважавања другога, прихватања онога што је добро и не прихватања онога што није добро - онда он буквално производи даљњу несрећу. И несрећа се шири.

[JESSY]

Али, ко то има праву ријеч и прави однос према другоме? Ко је тај који може да остави сваку животну бригу и да слично Херувимима и Серафимима - служи? Ко је тај, и какав треба да је тај каквим Господ свакога од нас хоће да види кад улазимо у заједницу са Њим и у заједницу једни са другима? Ту долазимо до онога што је најважније: тај човјек је благодатни човјек, облагодаћени човјек, који је успоставио, прије свега, комуникацију са Живим Богом. Тај човјек је духоносац, богоносац. И зато ће рећи веома цијењени, познати Светитељ 19. вијека, Свети Серафим Саровски: да је циљ хришћанског живота стећи Духа Светога. А стећи Духа Светога значи управо то: да имаш благодат и да си способан да живиш у заједници са Богом и у заједници са другим људима. Без обзира што они, људи, нису сви за то способни.

 

Међутим, ми смо у стању трагања, идења, и увијек изнова помало новог покушаја. Нисмо увијек у стању чежње за измирењем, помирењем, смирењем, у стању трагања за способношћу да будемо дио заједнице, њен конститутивни елемент, и чежње да се та заједница радује нама као личности која јој припада. Зато је важно, прије свега, имати добру намјеру, имати добру жељу. Али је исто тако важно имати и добар циљ, а циљ који треба поставити је стицање Духа Светога. Но то још увијек није све. Јер главно питање је: зашто је важна Црква, зашто не може без Цркве? Зато што Црква, Невјеста Христова, и Дух Свети непрестано говоре: "Дођи Господе!", "Маран ата!" А шта, у ствари, значи та ријеч: "Дођи Господе?" То је призив Божанске благодати, ми у Цркви призивамо благодат заједно са Духом Светим који нас је и довео у Цркву. И ту сад настаје једна готово - непојмљивост. Онај који нас је довео, који нас конституише као духовна бића, као бића чезнутљива за Живим Богом, он сада, одједном, заједно са нама моли да дође Господ и да све буде Царство Божије.

 

Зашто је то тако, и зашто је, по мом мишљењу, много важно да то схватимо? Зато што се ту догађа - ако могу да објасним на онај најпростији начин, народни - да се ми толико запетљамо у овом свијету, да у онај тренутак кад кажемо: "Боже помози", или: "Господе спаси ме", или: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме" - ми се тад отварамо за Бога. Кад жеља да успоставимо комуникацију са Богом заживи у нама, Бог се усељава у нас. Постаје један од нас, дио нас, наше"ја", и ми постајемо једно са Њим. Дух Свети заједно са нама дејствује на нашем спасењу и то је сама милост Божија. То је благодат. Зашто је то тако? Па, зато што ми без тога не знамо! Зато што ми без тога не можемо, зато што смо ми без тога неспособни. Док смо били сами, толико смо се запетљали да нема другог сем да кажемо: Боже помози!

[JESSY]

Постоје и људи који не кажу: Спаси ме, Господе. Али, не дај вам Боже да осјетите ту немоћ људске природе, ту једну неописиву немоћ која нема снаге да се обрати Господу Саваоту. Свијет у коме живимо је у проблему само зато што неће да каже: "Боже помози!" И само зато што хоће да каже: "Ја ћу ово да средим", "Ми ово сређујемо". Па имате овај или онај поредак, "нови свјетски поредак", "стари свјетски поредак", па "европски поредак", "јапански", "кинески", "амерички", и што каже Његош: "Нико миран, нико спокојан, нико срећан а нико довољан." То је буквално дефиниција човјека без благодати. Нема теоретске шансе да буде човјек без благодати миран и спокојан и довољан.

 

Најједноставнијим језиком речено - не можемо ништа без Бога. Али не зато што је Бог то тако намјестио, него зато што је у наше биће уткано то да живимо у заједници. Божије бићетворне силе су дејствовале при нашем стварању, и ти не можеш да живиш у заједници зато што си (ако си!) искључио Бога Који је буквално Логос свега створенога и Логос самог тебе. Као кад би човјек хтио да буде усправан, а да нема кичму. А и то је пребаналан примјер. Не говорим то зато што сам владика, па хоћу да идете у Цркву, или зато што сам неко ко треба да вас научи како да живите у заједници да би вам било фино. Говорим вам то, прије свега, због тога што је то буквално задатак, назначење човјеково. Живећи у овом животу, као и сви ви, врло често и пречесто на моју велику жалост сам био у животним перипетијама. И ријешио сам перипетије онолико пута колико пута сам рекао: "Боже, помози". Свјесно или несвјесно.

 

Свети Оци говоре да се треба молити непрестано, да треба стално бити у богомислију. Ових дана сам размишљао о томе и са неким људима размјењивао те своје мисли, схватајући једну невјероватну чињеницу: ако имаш некога кога много, много, много волиш, ти са њим имаш увијек непрестану комуникацију. Чак и када ти се чини да уопште не мислиш о њему. А шта је главна карактеристика те "добре комуникације", комуникације неоптерећене? То да је она врло једноставна. Чини ми се да сам дошао до тога не зато што сам схватио да ја имам такву комуникацију, него ми се учинило да Бог има такву комуникацију са нама, са сваким од нас. Он је непрестано ту, само је ствар у томе да ли ћемо ми да се прикључимо или да се искључимо из комуникације с Њим. Он је непрестано ту са Својом милошћу, са Својом благодаћу, у Цркви и као Црква. Зато је Црква важна: јер је то мјесто гдје можеш да се "конектујеш", ако хоћете да тако кажемо, она је"провјадер". И онда можеш да комуницираш с Њим и са другима, јер хришћани су сви умрежени у једно Тијело, у један организам.

[JESSY]

Комуникација са другима и са Живим Богом је услов, предуслов, посљедица и чињеница без које не може да постоји заједница. Знамо сви да заједница не може да постоји без љубави, а да нам је, опет, љубав не само дата него и задата категорија. Према томе, заједница нам је дата као задатак. Свијест о томе много помаже и на том најобичнијем животном плану. У животу у кући, са супругом, са дјецом, са браћом, са сестрама, изграђивање тог чула којим ослушкујемо шта унутра осјећа наш ближњи и ми сами, доприноси очувању мира и љубави. Кад осјећамо да некога волимо, зашто се онда са њим свађамо?! Врло често ћемо рећи - зато што се волимо зато се и свађамо. Не, ми се свађамо зато што не знамо да се волимо и зато што смо неспособни да ту унутрашњу комуникацију, која би требало да је испуњена љубављу, надградимо, спасимо и сачувамо. Чини нам се да је љубав исувише мирна и уљуљкана, а свађа динамична. Човјек хоће жив однос, зато често мучи онога кога воли и прави му рану. Али љубав може бити - и она то и јесте - жива, динамична, изграђивалачка. А свађа је у највећем броју случајева рушилачка.

 

Међутим, много је тешко комуницирати без благодати у било којој животној ситуацији. И у најпозитивнијој комуникацији, и са рођеном мајком, ако нема благодати - посвађаћеш се. Сем ако неко није формалиста, па због лијепог понашања не реагује. Лијепо понашање много помаже, али је немогуће лажно се лијепо понашати. Немогуће је да ти из уста излазе лијепе ријечи, а да си унутра лоше настројен и да то други не види. Таква комуникација је немогућа. Чак и ако је могућа, то је само код изузетно наивних људи. Прије него што проговоримо са неким, већ је давно почела комуникација између нас. И комуникација траје, и може да траје у односу на некога, а да се деси да никада у животу са њим не проговориш. Наравно, сви имате таква искуства, и можете чак и да се посвађате, и завадите и замрзите некога, а да уопште никада нисте разговарали. И исто тако можеш да заволиш и да комуницираш и да све буде добро, а да никада ништа ниси морао да објашњаваш, нити да изговараш било шта.

 

Без благодати човјек може да говори, а да његове ријечи ништа не значе. Монашки учитељи Цркве уче да је велико зло празнословље. Али није празнословље кад неко прича много, него је празнословље то да прича о нечему што нема везе ни са чим. Прије свега, нема везе са њим самим и са оним са ким прича, и онда само празно-слови, говори без садржаја, тако да се то ни на шта не односи. Што би рекли људи - "лупа", тј. празну јеку ријечи производи. Али ако бисмо заиста на то обратили пажњу на нашу међусобну комуникацију, видјели бисмо како је много тешко јасно, садржајно, у љубави а не по навици произношења ријечи разговарати. Кад је тако тешко и са најближима градити комуникацију и однос, замислите тек како је кад неко на нас атакује непријатељски. Шта каже Свето Писмо како тад да говориш? -"Не брините, Дух Свети ће вас научити." Чиме да говориш тада? Благодаћу. А не да одговараш из своје главе, својом мишљу, из своје злобе, из своје слабости, из своје немоћи. Било да је позитиван однос, било да је негативан, потребна је благодат

[JESSY]

Живимо у свијету који тражи благодат и Црква би у том свијету требало да свједочи једино то да постоји благодат, и да указује на пут којим се она задобија. Задобијају је подвижници, то знамо, али шта би то требало да буде подвиг нашег живота? Управо успостављање заједнице. То је назначење, задатак човјеков. А шта то савремени свијет пројављује данас? Па све супротно од тога. Прије свега, пројављује једну необично велику немоћ пред било каквом заједницом, и то пред оном најприроднијом заједницом између мужа и жене - брачном. Због тога што нисмо способни да правимо нормалну заједницу, препоручују нам се ненормални видови заједнице. И уколико сте против ненормалног вида заједнице, ви сте ненормални. То је потпуно извитоперење овога свијета, зато би свједочанство Цркве требало да буде то да постоје благодат и милост Божија која нас води и изводи из зачараног круга. Ако нећете да признате да сте у невољи, да сте у зачараном кругу, ви ћете инсистирати да увијек постоји неко рјешење и само ћете продубљивати проблем. Као кад бисте били са трактором у неком блату, а инсистирали да се извучете сами; умјесто да позовете, кажете - "имам проблем", неко дође и помогне вам да се извучете. Таква је ствар и са благодаћу.

 

Наравно, ми нисмо сваког дана и сваког часа у таквој невољи. Врло често неколико дана, и неколико мјесеци прође у некаквом спокоју и животној уређености и ми кажемо: Шта ће ми Бог? Да бисмо непрестано били са Богом, важно је да успоставимо заједницу љубави у којој смо ми са Њим и када не причамо о Њему, и када се не молимо Њему, и када, једноставно, радимо нешто сасвим друго, када зидамо зид, играмо фудбал и сл. Он је ту и ми заједно са Њим, а тако и онај други наш са којим живимо и поред кога живимо. Интересантно је у животној стварности што кад са неким оствариш заједницу по Богу, озбиљну, истиниту, и када га оставиш и одеш од њега или он од тебе, он је увијек ту присутан, само ако хоћеш мало да пазиш, мало да ослушнеш и погледаш. Видјећеш да је он увијек ту и да не можеш да га заборавиш. То је моћ комуникације која је једном успостављена и дотакнута струјом благодати. Зато је много важно и преважно да пазимо, прије свега, на комуникацију срца, духа, душе, осјећања, а онда и ријечи. Јер ако је ова прва добра, а ријечи погрешне, и оне ће се исправити, доћи ће на своје.

 

Треба да буде много бриге и око онога чиме све почиње и завршава се - то је циљ комуникације. Он почиње добром намјером. А шта је то добра намјера? Добра намјера је у томе да када успоставимо заједницу са неким, не успостављамо је формално, лажно, тек тако, него тако да она никада не престане. Нема играња с тим. То је један од озбиљних разлога зашто, на примјер, није добро да се људи разводе - јер је немогуће развести се. "Де јуре" јесте могуће, али "де факто" је немогуће. Све се у бићима тих људи помијешало, ћелије су се чак помијешале. Ако си ушао у заједницу и хоћеш послије да је прекинеш, то значи да си у почетку био неискрен. Искрено би било да си ушао у заједницу тако да ни по коју цијену нећеш да се прекине. Циљ праве заједнице је то - да буде вјечна, непрекинута. Наравно, неко ће рећи - они ме туку, лажу, краду, отимају ми, морам да прекинем заједницу. То су стварно проблеми са којима се сусрећемо, али то је прије свега девијација комуникација и јавља се као посљедица а не узрок онога што је на почетку требало да буде. Ако узмемо у обзир те двије ствари: шта нам је циљ у животу и шта нам је почетак тог циља, почетак хођења путем, видјећемо да је заједница једна много озбиљна ствар.

[JESSY]

Тако је и са почетком хришћанског живота - крштењем. А крштење је, у ствари, пар еxцелленце израз намјере, воље, хтијења за животом у заједници увијек, заувијек. То је твој завјет са Богом. Падаћеш, устајаћеш, испадаћеш, али ти си на крштењу рекао да хоћеш да то буде вјечно. И ти ћеш увијек моћи да се вратиш назад, и ако скренеш, имаћеш за шта да се ухватиш послије. Почетак сваке заједнице је дијалог, и крштење је (ако пажљиво пратите структуру самог обреда, видјећете то) један дијалог онога ко се крштава са заједницом у коју се крштава и са Богом у Кога се крштава. Невјероватно је како све почиње, све стоји и све се креће ка том дијалогу и кроз тај дијалог, и како је он важан. Да би била добра комуникација, треба нам благодат да бисмо комуницирали. Томе сам се увјерио у свом животу. Ослониш ли се да те Дух Божији учи - ти говориш, ма можда и немаш ријечи, али оне имају дејство. Ослониш ли се на своју интелигенцију, искључиш ли Духа Божијега - можеш да западнеш у разна чуда, а да ти никад не буде јасно: шта се то овдје дешава, како то не разумијем?

 

Много је важно и потребно да ми хришћани између себе покажемо прави дијалог. Не лицемјерно, не лажно, не кобајаги, него стварно. Ту је битан и моменат ауторитета - да увијек знаш у односу на кога стојиш, са ким комуницираш. А главни ауторитет за хришћане у сваком другом човјеку је управо то што је он хришћанин, и што је крштењем постао заједничар са Живим Богом. Кад смо у односу са оним који није хришћанин, њему ауторитет даје то што је икона Божија. Никад и никако и нипошто не бисмо смјели да у комуникацији са ниподаштавањем поступамо према том другом, као што се врло често дешава. Има људи и жена који у тој немоћи за комуникацијом изаберу један врло чудан пут - не могу да се договоре, свађају се, и једно одлучи да ћути. И то може бити неки пут, ако изађе на добар циљ, и ако уопште има добро за циљ. Ако је циљ само да буде мир, а да комуникација трпи, онда је то врло опасан и погрешан пут. Друга крајност су пак људи који стално инсистирају - "дај да то расправимо", што је такође погрешно. Губећи достојанство у комуникацији, у дијалогу једних са другима, ми разарамо заједницу, а у оној крајњој инстанци - разарамо Цркву.

Благодат не само да је потребна за комуникацију која је тако важна, него нам треба благодат за све. Она долази тамо гдје ми направимо простора, и када настојимо да буде међу нама. А када она постане кохезиони фактор, везивни елемент, повезује нас на један потпуно диван начин.

 

Преузето са : www.eparhija-zahumskohercegovacka.com

[Guest]

Који с благословом сије, с благословом ће и жњети, каже Свети апостол у посланицама својим. Чули сте и Свето Јеванђеље да говори о томе како апостоли цијелу ноћ ловише рибу и не уловише ништа, а кад дође Господ и благословивши их рече: Баците мрежу са десне стране лађе, они извадише толико риба да се мрежа почела цијепати.

У Светом Писму стоји ово што рекосмо и то је ријеч самога Господа. То је Свето Писмо и оно Свето Предање које су нам преносили Свети Оци Богоносци кроз вијекове и ми од њих примисмо и даље понесосмо. Тако проповиједано оно нам говори да ништа не чинимо без благослова, да ништа не чинимо без Бога и да на све што чинимо призовемо Бога и благослов Божији. Свако дјело земаљско, сваки рад, сваки труд и све да благословимо именом Исуса Христа. Како каже велики Свети Пророк и псалмопјевац Давид – са Именом Божијим да лијежемо и устајемо, да одлазимо на рад и враћамо се у дом на легало своје. Звијери, птице земаљске, рибе морске и свака твар тако би требало да буде благословена.

Данас живимо у свијету који заборавља да је све што је створено створио Бог и да човјек створен у том свијету јесте Божије створење, икона Божија, која треба да управља тим свијетом, да га чува, храни и да га принесе Богу Господу. Постоје у свијету разни покрети који се боре за очување људске околине, тзв. еколози се труде и говоре о којечему, али чак и они заборављају да призову у помоћ Онога који је све створио. А управо заборавивши на Бога, људи су почели најприје да заборављају на природу око себе, а потом и највише једни на друге.

Зато је, браћо и сестре, много важно да од самог почетка нашег живота будемо благословени Именом Господњим, као што бивамо благословени крштењем у име Оца и Сина и Светога Духа и запечаћени Духом Светим у виду светог мира. Направљено од стотина миомирисних трава, свето миро бива оно по чему ће нас Бог познати – по мирисима, а не по ономе што је трулеж и пропаст. Нека би дао Бог да сви ми који смо крштењем примили печат Духа Светога и запечатили се светим миром не изгубимо ту благодат, тај благослов и мирис непропадљивости по коме ће Бог познати јесмо ли Његови или нисмо. А мирис благодати се губи онда када се јави труљење и настане трулеж, када живи човјек пристане на то да буде мртвац, да буде оно што одлази у земљу и више се из ње не враћа.

Зато је важно и преважно, браћо и сестре, да идете у Цркву. Црква је божанска установа, она је онај брод, она лађа спасења којом руководи Христос. Не руководи владика, нити свештеник, не људи, него управо Бог. И није толико страшно кад бивамо слаби крмароши и морнари, кад смо слаби путници на том броду, колико је страшно бити ван брода, бити запљуснут таласима морским и препуштен неманима крвожедним на голој пучини свијета. Најважније је укрцати се на тај брод, а онда не бити такав да будеш избачен напоље. Човјек мора бити одговоран, као што на броду морнари морају бити одговорни пред капетаном, пред официрима, пред надређенима. И све се зна ко шта ради, ако се хоће да брод стигне до свог одредишта. Битно је само да не будемо избачени напоље. А бићемо избачени напоље ако будемо млаки: Хоћу да будеш или студен, или врућ, говори Господ, јер ако си млак, избљуваћу те напоље.

Данас живимо у свијету и међу људима који су најчешће млаки и који немају снаге да се подигну и устану, који немају воље да крену изнова и преобразе се. А то треба сваки дан поново, сваки дан и сваки час изнова треба човјек да се прене и подигне, да буде живи човјек Божији, а не глина која се креће. Не да буде роб нечега и некоме, не никоговић и ништарија, него да буде човјек који иде у наручје Божије. Да иде као дијете које је тек проходало – које корача иако ни не зна да хода, које иде иако и не зна шта је ходање. Кад види мајку испред себе како му пружа руке, оно креће према њој, трчи, па иако падне, устаће и опет ће кренути, све до оног часа док сасвим не прохода. Само онај човјек неће проходати који се окреће од испружених руку Господњих и испружених руку мајке Цркве, који сједи окренут лицем земљи.

А све нам је ово на три корака, слична оним корацима тек проходалог дјетета које учини ходећи ка наручју своје мајке. И неће мајка никад допустити да оно падне, да испадне, да пропадне, да се разбије, погине и пострада. Али све то само ако дијете није лијено, ако дијете није мртво, ако дијете није болесно и само ако крене ка мајци, стићи ће. Стићи ће ако не прво оно њој, онда она њему. Тако и Бог наш чини, тако и Црква наша чини, тако и овај храм и његова врата увијек стоје раширених руку према свима онима који долазе са страхом Божијим, са вјером и љубављу.

И никад неће бити тијесан храм, таман да дође милион људи – сви ћемо стати, ако не у храм, онда око храма, ако не око храма, онда ћемо на пољима и ливадама нашим прослављати Господа. Пјеваћемо Богу, захваљивати му, славити га и молити га да нас изведе из трулежи и смрти, из пропасти и очајања. Молићемо Га и да нам сачува печат дара Духа Светога, којим нас је запечатио, оним миомирисним какав само Он јесте и какав не можемо ни замислити. По томе ће нас познати да смо Његова дјеца, да смо Његови ученици и Његови насљедници и тако ћемо једно с Господом бити, као што је и Син Његов за нас распети и за нас васкрсли Исус Христос рекао: Као што си Ти, Оче, једно са мном и ја једно с тобом, дај да и они које си ми дао буду једно с нама. А ми смо ти насљедници и ученици апостола њихових.

* Преузето из књиге еп.Григорија „Долази час и већ је настао“; Манастир Тврдош, Херцеговачка Грачаница, Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње-Врњци 2004.

http://93.87.76.24/vladika-grigorije-koji-s-blagoslovom-sije-s-blagoslovom-tshe-i-zhnjeti

[JESSY]

Улога и мјесто интелектуалца у СПЦ

September 28, 2009 at 7:38am

Оно што мислим да је важно рећи одмах на почетку јесте да Црква ни у ком случају и ни на који начин не може и неће да искључи нити искључује људе из себе. А нарочито не искључује интелектуалце као људе који имају мало већи умни дар да располажу оним што им је Бог дао. А у дар спада, наравно, и интелект, који негдје има мало већу, негдје мало мању тежину, као што су и они таленти, дарови, у Новом Завету мјерени тежином а не бројем. У нашој Цркви не постоји тзв. клерикализам и није могуће – што многи од вас, вјерујем, знају – да се служи Литургија без лаика, без вјерних. Свештеник ни у ком случају не може да служи Литургију сам. А то је на самом почетку историје Цркве, изречено на латинском језику, али у хришћанској мисли, ријечима – унус цхристианус, нулус цхристианус. Свештеник мора да добије потврду, одговор од народа. Када он каже: Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа – ако нико не каже: Амин, његова молитва, односно, његова служба није валидна и не може да се даље настави.
Због тога на самом почетку желим да искључим могућност да је Црква нешто друго од народа. А интелектуалци, о којима је ријеч, не падају с Марса, него су такође људи који чине народ и који су из народа, једино што неки интелектуалци понекад помишљају да су они нешто изван народа. И, наравно, што постоји и оних људи у Цркви који мисле да је могуће да се живи мимо народа и без народа, али то сама структура Цркве не омогућава. Суштина, основа Цркве и њена најважнија служба, света Литургија, не омогућава Цркви да се издвоји из народа, да се “индивидуализира”. Црква, дакле, постоји на тај начин што је она заједница, кинонија, која постоји и функционише у историји, тј. у времену. А Цркву, ту заједницу, увијек конституише Дух Свети, који долази одозго. На почетку службе свештеник призива Духа Светог и зато је цијели карактер службе епиклектичан, што значи призивајући: Царе небески утјешитељу, Душе истинити, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте...
Да би нам показали како та служба значи много и како јесте обједињавање или сједињавање људи, Свети апостоли су нас учили написавши у првом вијеку један знаменити спис који се зове Дидахи. Ту пише да смо ми, у ствари, као пшенична зрна која бијаху расијана по долинама и брдима земаљским, и која узрастоше, па их људи покупише и саставише у један хљеб. Тако би и ми хришћани, каже писац овог текста, требало да се саберемо на једно мјесто и да ту сабрани постанемо једно. Да се испуни Христова ријеч, коју је изрекао у својој најпотреснијој молитви, приликом растанка од својих светих ученика и апостола, а обраћајући се Оцу небеском: Оче, као што си ти у мени и ја у Теби, дај да и они једно с нама буду. То једно, та конституција коју чини Дух Свети је нешто што Цркву чини монолитном, што је чини грандиозном, светом и величанственом. То постиже Дух Свети који од Оца исходи и за кога Син од Оца моли да дође, како не би апостоли, Његови ученици, а према томе и сви њихови насљедници и сви вјерни, остали сироти
Зато Дух Свети долазећи у историју и долазећи у ово вријеме не само да га оживљује, него га и ствара и чини га другачијим, преображава га. То чини сила и дејство Духа Светога, кога призивамо непрестано: да се та заједница људи сабраних у Литургији претвори у једно, а да опет при томе сви буду личности, да њихова лица остану сачувана, да сви они пред Богом буду познати и признати као потпуне и апсолутне и непоновљиве личности.
Покушавајући да се мало припремим за овај вечерашњи наступ пред људима који сједе поред мене и пред вама, а пошто сам знао да ће госпођа Светлана Велмар-Јанковић бити један од саговорника, читао сам један њен заиста изванредан роман који се зове Лагум. Тамо сам наишао на тражење одговора једног српског интелектуалца на велико питање које гласи: шта је то прошлост, шта је то садашњост и шта је будућност? Видјели смо како она тамо каже да су комунисти у своје вријеме, у “ново доба” како су га они тад називали, сматрали да је битна само садашњост и да за њих ништа друго не постоји него садашњост у коју се стапа све. И тврдили су да та садашњост почиње – као и вријеме, и историја, и живот – управо од њих.
А то питање времена је једно велико питање које Црква третира откако постоји и које је управо теолошко питање. Ако идемо за простом рационалношћу, питамо се шта ћемо са прошлошћу, која се губи и која стално нестаје, или са садашњошћу, у којој стално живимо и која такође стално нестаје утапајући се у будућност, а будућност постајући садашњост такође практично нестаје. Или шта ћемо са будућношћу која је увијек неизвјесна и за коју нам ниједно историјско јемство не пружа сигурне ослонце. Парадоксално али истинито је оно што је говорио Свети Јован Златоусти, светитељ из 4. вијека – како је највећа несигурност за нас хришћане заправо сигурност. Неко је другачије то превео рекавши да је најгоре стање заправо благостање. То су парадокси, али нећемо их тумачити да не бисмо зашли у друго питање од онога које нам је постављено.
Хоћу да поставим питање о парадоксу времена, на које ми се чини да не можемо одговорити нашом интелигенцијом, а чини ми се опет да Црква светом Литургијом – тим, како сам рекао, фундаментом, суштином, ипостаси, својим најпотреснијим изразом – говори о томе. Литургија свједочи да и прошлост и будућност и садашњост стоје на једном мјесту и у рукама човјека и Бога, односно Богочовјека. Стоје у рукама те заједнице коју конституише Дух Свети, коју конституише на крају крајева Бог – Света Тројица, вјечна и непролазна заједница. Кад и у ком моменту свете Литургије видимо парадокс времена? То је моменат кад свештеник говори тзв. молитву анамнезе, сјећања, и каже: Сјећајући се, дакле, Твоје спасоносне заповијести и свега што се нас ради збило, крста, гроба, тридневног васкрсења, узласка на небеса, сједења с десне стране и другог и славног доласка...и сада и увијек и у вијекове вијекова.
Дакле, Бог улази у вријеме, у историју, Бог улази у човјека као главног носиоца свега створеног, као круну свега створеног, као онога који је створен по икони Божијој, као онога кога је Бог створио од земаљске твари, од земље, од глине и у кога је на почетку дунуо Дух Свети и човјек постао душа жива. А кад је дошла пуноћа времена и кад је Син Божији постао човјек ради нас и ради нашег спасења, кад је умро, васкрсао и вазнио се на небеса, поново долази Дух и надахњује Свете апостоле. А сваки од нас може да нађе себе у неком апостолу, јер сваки је од њих један свијет за себе – Петар, Јаков, Јован и остали – сви су појединачно непоновљиве, изванредне личности, али и обични људи, као ми. На њих, уплашене, разједињене, силази Дух Свети у педесети дан послије Васкрсења и они оживљени тим Духом и надахнути тим Духом излазе из горње собе у Јерусалиму гдје су били и проповиједају ријеч о Христу. И том ријечју освајају васељену и свијет, и тиме у свијет улази истина, улази живот и свијет више никад послије тога није и неће бити оно што је био. У свијету се догодила велика тајна – догодило се једино ново под сунцем! Није све више таштина над таштинама, није све оно што је било то ће бити, како је говорио премудри Соломон – него је све ново у Христу, и у Христу и са Христом састављено и спојено. По ријечи Светог Григорија Богослова, све се спасава. А зашто кажемо “спасава се”? Зато што излази из окова смрти ове, излази из вавилонског ропства, излази из онога што значи смрт. А смрт је први и посљедњи, највећи непријатељ, кога не може да превазиђе никакав интелект, никакава интелектуалност нити интелигенција.
Смрт је главни проблем којим ће се бавити сваки озбиљан човјек, како је говорио наш Јован Дучић – један у своје вријеме изванредан српски интелектуалац. Он је говорио да пјесник који не пјева о љубави, о Богу и о смрти, тај није песник. Човјек који не поставља питање смрти и рјешавање проблема смрти, тај човјек не може да каже да је поставио право питање. И који не тражи одговор и излаз из овога проблема, не може да каже да је интелектуалац. Али ми као Црква интелектуалцима нудимо кључ који отвара велика врата одаје одакле се овај проблем изводи на друга врата, иза којих више нема смрти. Зато је Црква тајна велика, тајна која не може да се уоквири, која не може да стане само у оквире простог људског разума, нити људске душе, нити људског осјећања, него је тајна која се открива само призивањем Духа Светога.
Учествујући у Цркви, живећи у Цркви, у светој служби, у светој Литургији и призивајући Духа Божијега, човјек тим Духом надахнут и оживљен, користећи све оно што му је Бог даровао и што сам има, може да достигне несагледиве висине. Може да му се догоди оно због чега је и погријешио на крају крајева – да му се догоди да постане Бог. Јер кад је ђаво наговарао човјека и жену да погријеше, највише што их је привукло није било то што им се јео плод јабуке, која је била добра за гледање и укусна за јело, него оно што им је ђаво, знајући која је главна човјекова жеља, рекао: Ви нећете умријети, него ћете постати богови. У томе је била главна замка и у томе је човјек погријешио.
Али човјек, заиста, од тада до данас треба да има ту тежњу и ту чежњу да не умре и да постане Бог – а то значи да живи вјечно. Ето, ту тајну носи у себи Црква и открива је онима који у њој живе, ту тајну траже сви људи и многи је не налазе. Како је говорио владика Николај, моје се срце тужи и хлади што многи траже храну на њивама глади. Тражио је и он у многим интелектуалним, рационалним прегнућима, али је није налазио док се није вратио у ону лађу која иде ка мирном пристаништу, а која се зове Црква. Свештеник каже “сјећајући се другог и славног доласка”, који се заправо још није збио! Есхатологија улази у историју Духом Светим, а прошлост која је анамнеза и сјећање, чини да је она овдје и сада. И ми више немамо никакав проблем са временом, које се више не дијели кад у њему има Духа, не раздјељује се него постаје вјечност и постаје увијек и сада, вјечно сада. Зато ћемо и рећи на крају свете Литургије:

***
Ако ми сад дозволите, ја бих да кажем нешто инспирисан овим предавањем професора Симеуновића и претходним говорима. Неколико ствари су ме мало дотакле и заболиле, а које се односе на схватање и стављање Цркве као нечега што постоји само за себе. Чини ми се да постоји потреба да стално и увијек изнова постављамо ту истину на средину – да смо Црква сви ми, односно да од нас зависи да ли то јесмо или нисмо. На примјер, ја сам тренутно члан Светог архијерејског синода и кад људи питају шта Црква мисли о нечему, подразумијевајући под тим људе из Синода, сјетим се нас који смо у Синоду: старог светог патријарха, још двојице владика стараца и самог себе, и помислим: куку, ако смо нас четворица ти који би требало да одговоре на то шта Црква мисли. Црква је оно што смо малоприје покушали да кажемо, а очигледно је то тешко изразити – Црква је заједница људи међу које силази Бог, међу које и у које улази Дух Божији и сједињује их једне с другима. То је много важно да стално имамо у свијести.
А зашто ово говорим? Зато што сам слушајући уважену госпођу Велмар-Јанковић стекао утисак да она говорећи о историји проблематизује прошлост, садашњост и будућност, и то на основу историје и на основу садашњости. Међутим, најчешће заборављамо будућност, у којој је прави коријен Цркве. Црква је укоријењена у будућности и из те будућности црпи животне сокове, и не може се историја објаснити нити разумјети без будућности, односно без Духа који долази из те будућности.
А питање које сте поменули о томе како би Свети Сава поступао данас заиста је логично и важно, и ја сам га и сам себи постављао. Исто тако сам се питао и да ли би Свети апостол Павле ишао на утакмицу као што ја данас идем. И чини ми се да нема другог одговора осим оног који каже да ни он ни Свети Сава нису живјели по неким категоријама, по нормама, законима, него је управо апостол Павле говорио: Не живим више ја, него живи у мени Христос, то јесте Дух којим је надахнут и који га води. А Дух дише гдје хоће. Битно је нагласити и ово што је професор Симеуновић врло добро рекао да знање надима, а љубав зида. Још је важније рећи да знање надима, али да Дух изграђује и Дух оживљује, а без Духа опет нема ни љубави.
Благодарећи на вашем стрпљењу, молим да ми доспустите да још на крају додам нешто понукан ониме што је речено о отворености интелектуалца, о интелектуалцу чији су устави бића отворени за оно што долази. Док је говорио наш професор Владета Јеротић о томе, поменуо је једну врло важну ствар – да смо ми и затворени и отворени људи, јер има вријеме кад смо отворени, а кад смо затворени, и има разлог зашто је тако. Јер ако смо стално отворени, може да “наиђе промаја”, па да нам “прозори” почну лупати.
То ме је подсјетило на изванредну ријеч о молитви једног светог човјека који је и данас жив, Старца Емилијана. У свом спису који се зове Катихеза о молитви – преведен је на наш језик и препоручујем га свима – он објашњава шта је то молитва и како је то заправо призив Бога. Говорећи о томе, каже како он нпр. сваки дан на Светој Гори зове свог пријатеља који се налази у другој келији и говори: Оче Теоктисте – а овај се некад одазове, некад се не одазове, некад ћути, некад је иза колибе па не чује. Тако исто ми зовемо и призивамо Бога, а Он – некад ћути, некад дође, некад не дође.
Још боље нам то објашњава стара старозавјетна прича о пророку Илији. Он се у пећини молио да дође Бог. А била су страшна времена жреца Ваала, безбожне царице Језавеље и њеног мужа – наспрам којих изгледа да нису били ништа ни Јосип Броз, ни Милошевић ни нека друга власт коју знамо. Три године је било небо затворено над Израиљем у то вријеме. Илија је звао и призивао Бога, мислећи да нико у Израиљу није остао осим њега. И почеше громови – и нема Бога у грому, па земљотрес – и он помисли: Ево, нема Га ни у земљотресу. И на крају долази глас тих и танак, и у том гласу бјеше Бог, бјеше Дух који му рече: Устани, Илија, ниси ти сам, има још седам хиљада оних који не приклонише кољена Ваалу...
А старац Емилијан говори како се ми се молимо, призивамо Бога, не знам шта радимо, али кад ћутимо – Он дође. И у тој тишини бива то спајање и наше сједињење с Оним који долази одозго. Оно што ови наши интелектуалци, чини ми се, никако немају јесте то да једном заћуте. Стално причају, стално читају нешто, нешто пишу – али никако да пусте да се Онај одазове. Ако стално зовеш: О, оче Теоктисте, или: О Иване, Јоване, како ће он да каже: Ево ме, јер ти стално зовеш и стално звониш и лупаш и ништа од сопствене дреке не чујеш. Морамо да сачекамо тај повратак, долазак. То је јако важно.
А што се тиче овог питања да ли је боље да се наша Црква зове Српска Православна Црква или Православна Српска Црква, ја се захваљујем на њему. Моје је лично мишљење – које је сигруно младалачко и неискусно – да би хитно требало не да се зове Српска Православна Црква, него Православна Црква у Срба. И то не би онда значило ни “у Србији”, ни “у Црној Гори”, “Републици Српској”, или некој држави која ће сутра настати или неће настати, него овако како сам рекао. То би, по мени, било право рјешење и то је директан одговор на ваше питање.





* Предавање одржано на Коларцу, Београд, 12. 11. 2003. са групом предавача:

Епископ Григорије

[Драгана Милошевић]

У недељу, 11. децембра 2016. године, у манастиру Тврдош свету архијерејску Литургију служио је Епископ захумско-херцеговачки г. Григорије.

 

 

[JESSY]

Vladika Grigorije: Srbi se mnogo ljube, tu treba naći neku meru

Alo! | 06. 10. 2016 - 10:19h

| Komentara: 21

 

- Ponekad i u poljupcima preterujemo. Hrišćani su se oduvek celivali, mi imamo te pozdrave poljupcima, ali i tu treba naći neku meru, ne treba preterivati - rekao je u nedavnom intervjuu za TV "Hram" vladika Grigorije.

 

Foto: Siniša Pašalić / RAS Srbija Vladika Grigorije

- Što kaže moja majka: "Ubi me ovaj narod što me ljubi u crkvi". Radi se o tome da ipak treba da volimo jedni druge , ali da to nikada ne bude neiskreno - rekao je vladika, prenosi "Alo!".

 

Ovo je deo njegovog odgovara na pitanje novinara "zašto mi širimo ljubav, kada nas neko napada". Vladika je poručio još i to da je njegov odgovor na tu glupost - "je l' mi treba da budemo kao oni, da uzmemo handžare, pa da koljemo, da pravimo logore, da stavljamo ljude u gasne komore".

- Nisam ja nerazuman u tom pogledu, nisam neko ko je sentimentalan i koji misli "ljubav, ljubav i samo ljubav", tu ima dosta racionalnog i razumonog. Ja se toga ne plašim, niti se čudim, moja je služba da pomognem narodu na način na koji je hrišćanski, hrabar, primam udarce često, borim se protiv sopstvenog kukavičluka - izjavio je vladika.

Nosiću farmekre i igrati fudbal, neka me kritikuju i dalje

U intervjuu za TV "Hram" on je otvoreno pričao i o mnogim privatnim temama, kao i o tome zašto treba graditi škole i bolnice, a ne crkve.

Rekao je i da će uprkos brojnim kritikama nastaviti da često nosi farmerke i oblači se kao civil da će i dalje igrati fudbal, obrazlažući to time da se ne plaši razlikovanja.

Ispada da sam ja samim tim što sam sveštenik svetiji od onih koji nisu sveštenici, a to je velika obmana i laž Vladika Grigorije

- Prijatno me iznenađuje to što je nekim ljudima svejedno kako sam obučen, ali ima i onih koji me stalno kritikuju. Za taj veseli sport mi stalno prigovaraju, što idem na terene da igram. Nije nesvesno to što nosim farmerke i što sam često u civilu. Ispada da sam ja samim tim što sam sveštenik svetiji od onih koji nisu sveštenici, a to je velika obmana i laž - rekao je vladika.

Važno mi je i koju muziku građani slušaju

On je dodao i da mu je važno koju muziku građani slušaju, kao i to da ne treba graditi toliko crkava, kada su nam bolnice i škole u lošem stanju.

- Više puta sam rekao da ne treba graditi toliko crkava, jer imamo bolnice u kojima nema peškira, nema papira, gde je sve zapušteno, teško je gledati sve to, jer i to je na neki način odraz naše Crkve. Ni škola nije onakva kakva želimo da bude. Veoma mi je važno kakva se muzika sluša, kako se ljudi odnose jedni prema drugima. Mnogima se to ne sviđa i misle da samo želim da se pravim važan, ali mislim da je to moja služba. Naravno da volim i da mene drugi opomenu, da kažu. I mnogi to uzimaju sebi sa pravo, svašta mi zameraju, ali se ne ljutim - rekao je vladika i dodao da naročito voli srdačan odnos koji ima sa ljudima.

http://www.blic.rs/vesti/drustvo/vladika-grigorije-srbi-se-mnogo-ljube-tu-treba-naci-neku-meru/c5qhshl

[JESSY]

 

[JESSY]

 

Kako god bilo, u naše dane – bilo to javno ili tajno, svjesno ili nesvjesno – ljudima se nameću loši primjeri nesrećnih ljudi za obrazac, za uzor, na šta mi odgovaramo ćutanjem i bježanjem. Drugim riječima, mi nismo spremni na žrtvu bez koje nijedno dobro nije moguće. Nije li sve to možda znak naše sveopšte slabosti i nemoći naspram zahuktale i samouvjerene gluposti, koja gazi sve pred sobom, ničega se ne stideći, jer ona je uvijek u pravu!?  

[JESSY]

Tek skoro sam naučio da je glupost možda opasnija po društvo i od samog zla budući da zlo dođe i prođe, bude i nestane. Zlu se možemo suprotstavljati, možemo ga razobličiti, pokazati drugima da se radi o zlu i možda već tada ima nade da mu neko hrabar stane na put. Međutim, glupost ne trpi savjeta, a pritom je njen nosilac preispunjen sobom i samo(za)dovoljan, spreman je uvijek i svagda za napad. On je gotov unedogled ponavljati iste fraze, krilatice i parole. On zasigurno nije filosof koji razabira šta je dobro, a šta zlo; on (posta)je mjerilo svemu, te glavni kritičar svega i svačega.

Po riječima teologa Ditriha Bonhefera, glupost nije defekt intelekta nego defekt ljudskosti, jer nesumnjivo je da mnogi ljudi koji su obremenjeni glupošću imaju vrlo razvijen intelekt. O toj pojavi razmišljao je i veliki Andrić, došavši do sljedećeg zaključka: „Postoji takav tip nesrećnog čovjeka koji od rođenja do smrti živi u zabludi da je po nečem pozvan da se bavi javnim poslovima, da ispravi što je krivo i izvodi na čistinu što je zamršeno, a u stvari on se bavi samo samim sobom i svojim mutnim ambicijama, i ničim više i ničim drugim. U krug tih svojih poslova on uvlači sve: ideje, pokrete, ustanove, javne ljude i skromne neznance. Bolujući od fiksne ideje da je on u vezi sa svim što postoji i da se sve na svetu njega tiče, on niže grešku na grešku i glupost na glupost. Ali, ubeđen i uporan, on to ne primećuje. Svaki korak mu je pogrešan, jer ide u naopakom pravcu. I na štetu je i dosadu svemu i svima oko sebe” (iz knjige Znakovi pored puta).