Православна Црква и милосрдни рад - збрињавање потребитих и невољника

[Дијана.]

СПЦ пружа помоћ најугроженијима   У једном од објеката Српске православне цркве у Београду они најсиромашнији могу да ручају, а на још пет места добијају пакете хране. Капацитети просторија, међутим, не одговарају броју гладних. Зато је СПЦ, заједно са "Инфостаном", уз децембарски рачун проследила и уплатницу с бројем жиро-рачуна за помоћ. Без сувишних питања, током хладних дана у један од објеката СПЦ могу да дођу гладни који немају другог избора. За разлику од народних кухиња, које организују локалне самоуправе и центри за социјални рад, да би овде ручали није им потребна никаква потврда. Припремила Биљана Радуловић (видео на сајту ртс) Храна се спрема свакодневно, а после молитве и оброка смењују се групе оних који овде налазе једини оброк. "Не бих могла да живим, не бих имала шта да једем. Још сам у кредитима, све ми је остало тамо где сам живела с братом, али ме он у априлу истерао", прича једна од корисница. Храна која се дели углавном стиже из средстава Цркве и донација. Они који кувају за то нису плаћени, а осим свештенства међу њима има студената, пензионера. Драгица готово три године долази да кува неколико пута недељно. Иако је мајка десеторо деце, успева да усклади бригу о својој породици и гладним Београђанима. "Ово што радимо – радимо из љубави. Да седим код куће, не бих могла ништа, на други начин не могу да помогнем. Радим сваки дан, уз изузетак да морам деци због болести, онда не дођем. Иначе, радим као куварица, кувам по свадбама да бих могла да преживим", каже Драгица Анастасијевић. Због повећаних потреба, пре неколико дана у Храму Светог кнеза Лазара на Звездари отворен је још једна пункт на којем се дели храна. Ипак, то не значи да сада има довољно места, нити довољно хране за све гладне, па је свака помоћ драгоцена. Помажу и ђаци Средње техничке школе на Звездари који имају проблема с понашањем. Уместо укора, у пратњи наставника преузимају улогу конобара. "Мислим да је то веома васпитно и да то може да буде пример и за друге да деца схвате да је живот компликованији него што замишљају, да схвате да постоје људи с правим проблемима", истиче свештеник Владимир Марковић. Овим кухињама је потребна помоћ, јер у њима Црква храни 1.700 људи, а реалних капацитета има за 1.500 оброка. Уколико буде довољно оних који ће уз "Инфостан" уплатити и добротворни прилог кухињама, могле би се остварити и друге хумане идеје, а једна је свратиште за сиромашне мајке с децом.   http://www.rts.rs/pa...роженијима.html

[JESSY]

 

Милосрдни фонд Свети Василије Велики је православна социјална иницијатива која за циљ има помагање сиромашнима, болеснима, особама са инвалидитетом, маргинализованима и заборављенима. Фонд је настао у Параклису Светог Јована Златоустог у  Студентском граду на Новом Београду, као израз делатног служења људима, руководећи се Христовим речима: „кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте“  (Мт.25,45), као и милосрдним и добротворним радом светитеља Православне Цркве - Светог Василија Великог, Светог Јована Златоустог, Светог Јована Кронштатског, Светог Николаја Жичког, Свете новомученице Јелисавете, Свете Марије Париске и многих других. Од 28. маја 2010. године Милосрдни фонд Светог Василија Великог делује као пододбор Верског добортворног старатељства Српске православне цркве и има за циљ да, на месечном нивоу преко појединачних акција, помогне онима којима је помоћ потребна: појединцима, породицама, брачним паровима, институцијама, прихватилиштима, а које на основу сазнања и истраживања чланови пододбора заједничком одлуком одаберу за кориснике пружања помоћи. На овај начин, пододбор ВДС-а Свети Василије Велики остварује социјалну и добротворну визију светитеља и помаже не само у милосрдном и социјалном раду, већ и у мисионарској делатности Српске православне цркве. У том смислу пододбор може организовати и адекватне трибине и предавања.

 

http://www.fondvasilijeveliki.org/o-nama

[Дијана.]

Акције помоћи угроженим породицама на зворничким парохијама

Категорија: Епархијске новости

 

Уочи празника Вазнесења Господњег - Спасовдана, Светосавска омладинска заједница из Зворника уручила је 15 пакета хуманитарне помоћи угроженим парохијанима зворничких парохија.

Ову акцију финансирали су зворнички привредници и приложници наших светих храмова: г. Саво Ерић, Владимир Живковић,  Брано Лукић, Сретен Милошевић и  Милан Станојевић.

Захваљујемо се приложницима ове акције и свих претходних акција Светосавске омладинске заједнице.

Велику захвалност дугујемо БН телевизији и г. Мирјани Мићић која својим неуморним радом помаже мисију Цркве јер медијски пропрати многе активности.

Овим путем позивамо све људе добре воље, који желе и могу да нам помогну у нашем харитативном раду, да се јаве на телефоне: 

065 350 430 - свештеник Милош Зекановић или на број 065 420 875 - Станислав Томић, предсједник СОЗ-а

http://eparhijazvornickotuzlanska.info/index.php/2013-06-17-20-33-21/eparhijske-novosti/1361-akcije-pomoci-zvornik

[JESSY]

ВДС: Посета Дому за смештај деце без родитељског старања „Дринка Павловић“, Дечјем одељењу Института за онкологију .....

                  

 

У цркви Светих апостола Петра и Павла на Топчидру пуној мале деце и оне најмање која су у наручју својих родитеља приступала Светој тајни Причешћа прочитано је у недељу 18. октобра 2015. године Јеванђеље о васкрсењу сина Наинске удовице. Волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке су пре посете оближњем Дому за децу без родитељског старања „Дринка Павловић“ овде били сабрани на Светој Литургији на којој је верни народ активно учествовао и појао радосно славећи Господа. Велику радост за све је представљало и саслуживање тек рукоположеног ђакона Вука Јовановића коме је ово била прва Литургија на којој је саслуживао у овом храму.

Отац Владимир Марковић је у беседи после прочитаног Јеванђеља, рекао да је Господ учинио ово чудо, чудо васкрсења удовичиног сина, без услова вере, која је била услов исцељења у другим случајевима, видећи велику жалост ове мајке а кроз ту жалост пример савршене и чисте мајчинске љубави. И ми би требали да имамо такву чисту и јаку љубав према ближњима, у породици на послу и у свакој прилици, с великом вером и поуздањем да нас Господ воли и да је увек спреман да учини чудо у нашем животу, да нас ослободи страха и да нас када клонемо или паднемо подигне и духовно оживи.

После службе, волонтери су се упутили у Дом за смештај деце без родитељског старања „Дринка Павловић“ где је сусрет волонтера Милосрдне секције ВДС-а са децом био је врло срдачан. Деца су се обрадовала воћу и црквеној штампи коју су волонтери донели али највише разговору, дружењу и игри. У Дому се налази око четрдесеторо деце узраста од основне школе до завршетка процеса образовања док један корисник дома похађа факултет. Један број деце има интелектуалне и психичке сметње и поремећаје понашања тако да је процес одрастања и социјализације врло сложен. Особље Дома, васпитачи, педагози и друга стручна лица врло предано раде са децом која у својим душама носе трауме породичних мука које су их, не њиховом кривицом, задесиле.

Васпитни рад се одвија по групама образованим према полу и узрасту. Тако се развија осећај припадности, што је одлика живота у породици, и осећај одговорности. У једној од група, која се зове „Ласица“ видели смо да је дечак однео воће друговима који нису сишли у трпезарију. Деца у групи имају различита задужења и међусобно се организују у игри. За децу је најважније да превазиђу осећај одбачености и да промене образац понашања који из тога произилази, образац који је скоро увек негативан и по њих и по друштво често деструктиван.

Посете волонтера Милосрдне секције ВДС-а Дому „Дринка Павловић“ и другим домовима за децу без родитељског старања су макар и мали допринос да се кроз дружење, игру и разговор деци укаже пажња, разумевање и подстакне мотивација.

Ове посете су редовне, што је такође важно, јер деца воле да вас препознају и да вам испричају шта се између две посете десило у њиховом „малом“ животу. Али најважније је да се за сву децу а посебно за ову децу, децу без родитељског загрљаја молимо Господу, како нас упућује далековиди Свети Владика Николај у Молитви за децу „О, Исусе Христе најсавршенији Господе, који си био дете и који си волео и благосиљао децу, имај милости за децу нашег времена и спаси их...Нека би било, кроз молитве Твоје пречисте Матере и Твојих светитеља, да би деца овог века могла узрасти, да буду синови Божји, и грађани Неба, кроз своје вечно спасење, а у Твоју славу и хвалу. Амин!“

Извор: ВДС

• Архиепископија београдско-карловачка

|

[JESSY]

ВДС: Посета Дечјем одељењу Института за онкологију

5. Новембар 2015 - 13:19

Волонтери Милосрдне секције Верског Добротворног Старатељства Архиепископије београдско карловачке у среду 28. октобра 2015. године били су у редовној посети Дечјем одељењу Института за онкологију Србије. Две недеље колико се нису видели са децом су брзо прошле испуњене бројним обавезама. И поред тога волонтери су често у мислима били са децом, са девојчицом која је чекала сложену операцију, са малим пацијентом који је тек започео терапију и са другом децом коју су овде упознали.

Донели су као и обично воће и црквену штампу и са јерејем Зораном Керезовићем духовником на Инстуту за онкологију у дневном боравку се прво помолилили за здравље деце. Отац Зоран је затим причестио децу. Топла молитва свештеника и Свето причешће сигурно јачају веру деце и њихових родитеља и незаменљива су подршка у борби са болешћу.

Волонтери Милосрдне секције ВДС-а се увек труде да и они кроз разговор и дружење пруже подршку у борби са болшћу малим пацијентима и њиховим родитељима а са верујућим родитељима и децом поделе радост јеванђелске вере у Васкрслог Господа и наду у спасење.

Извор: ВДС

• Архиепископија београдско-карловачка

[александар живаљев]

Sećanja ipođakona Andreja Tarasjeva o zaboravljenoj zajednici milosrdnih sestara koju je osnovala velika ruska kneginja Jelisaveta Fjodorovna, rođena sestra poslednje rudske carice - uče nas milosrđu
Ako se tome dodaju prizori iz svakodnevnog života monahinja koje s radošću brinu o teško obolelima u manastiru Sveta Petka Izvorska u Srbiji, onda se "Pouke o milosrđu" same ispisuju kao podsećanje na često zaboravljene vrednosti.
Idući tragom pomoći carske Rusije Srbiji tokom prve godine Prvog svetskog rata, na snimanju serije "Srpski sanitet u Velikom ratu", ekipa RTS-a u Rusiji je zabeležila svedočanstva o organizovanom dolasku ruskih lekara i sestara u Srbiju.
S obzirom da su sestre bile organizovane pri manastirima, u istraživanju smo došli do podatka da su medicinske misije na front direktno ispraćale carica Aleksanda i njena sestra Jelisaveta. Tu se otvorila sasvim nova priča, priča o hrišćanskom milosrđu i shvatanju monaštva kao služenje drugima.
"Pouke o milosrđu" paralelno prate veličanstvenu životnu priču Jelisavete Fjodorovne, rođene sestre poslednje ruske carice, kao primer hrišćanskog požrtvovanja, i monahinja u manastiru "Sveta Petka Izvorska", jedinom manastiru u Srbiji koji više od pola veka svakodnevno neguje teško fizički i umno obolele ženske osobe.
"Pouke o milosrđu" pripoveda ipođakon Andrej Tarasjev, monahinja Serafima iz manastira Marte i Marije u Moskvi, Ljudmila Šumskaja - istoričarka Jelisavetsko-Sergejevskog prosvetiteljskog društva, kao i monahinje iz manastira "Sveta Petka Izvorska" kod Paraćina.
Urednik: Jelena Micić
Snimatelj: Vasko Vasović
Montažer: Goran Mitrović
Reditelj: Tanja Fero
Label and copyright: Radio televizija Srbije

 

[Дијана.]

Staranje o beskućnicima u manastiru (u gradu)

 

– Манастир се појавио због потребе. Некада сам почео да радим са заједницом бескућника – мушкараца и жена који су се опорављали од наркоманије и алкохолизма. Било их је око 150, већина њих је раније била у затвору. Заједница се углавном састојала од црнаца и Латиноамериканаца. И они нису били православни. То је било у Харлему.

 

Тамо сам живео и радио десет година. Нашао сам кућу у доњем кварталу Менхетна – један човек је као прилог дао новац за њену куповину. Био је потребан капитални ремонт куће: у њој нико није живео десет година и наркомани су је користили као уточиште, није било прозора, струје, грејања, недостајао је кров. Ову кућу смо купили 1993. године и људи су помогли да се она поправи – отворена је 1994. године.

 

Почели смо да примамо бескућнике – мушкарце и жене. Покушао сам да остварим присуство Православља у овом рејону. Код нас су долазили људи – нису били православци – са жељом да помогну. Онда су неки од њих изразили жељу да приме монаштво. То је било 1994. године.

У нашем крају се налазе многе социјалне службе – за бескућнике, за људе који пате од зависности од дроге – али ниједна од ових организација није давала осећај заједничког живота, припадности колективу. Све су то биле једноставно социјалне службе – установе, на пример, с програмом за детоксикацију.

 

Људи који су желели да нам помажу постајали су парохијани: тражили су место за молитву и постало је јасно да су били бескућници у духовном смислу. Постепено је почела да се ствара мала заједница. Наставили смо да радимо служећи бескућницима.

 

Наша кућа је била врло мала. Како се братство повећавало, а оно је бројало већ седам људи, испоставило се да је претесна: било је тешко живети и радити на тако малом простору, а такође су били тешки покушаји да се води и одржава монашки живот. Буквално смо се гурали. Онда смо почели да тражимо нову кућу с окућницом. Нашли смо место на три сата вожње од Њујорка, у планини – 150 акри (62 хектара) земље. То је било пре три-четири године. Купили смо стару фармерску кућу, обновили смо стари амбар који је пропадао. Овај амбар стар 273 године био је саграђен без изједног ексера, уз помоћ дрвених типлова. Преправили смо темељ амбара, поставили смо амбар на место – и претворили смо га у наш храм.

 

Сад у нашем братству има 11 људи који су дошли из различитих крајева. Бивши римокатолик са Филипина – јерођакон – дошао је код нас, постао је православац. Код нас има монаха из Порторика, Грузије, Украјине, Молдавије, Русије (из Сибира), из различитих крајева Америке. Најмлађи међу њима има 19 година, а најстарији 48. Постоји велика разлика међу браћом по нивоу образовања: већином су то људи с универзитетским дипломама, али има и оних који немају универзитетско образовање или је оно минимално. Наш живот је једноставан. Монаси ретко излазе ван зидина манастира – практично се стално налазе у њему.

– Схватили смо да би монасима брило врло тешко да обављају такав рад и да остану монаси. Прво је требало да се формирају, да сазреју за молитву и духовни живот. Зато што су борба и искушења били огромни: често смо наилазили на вулгарност, на неморал, алкохолизам, наркоманију, туче, музику. Сви ови људи су били људи које мучи свет. Све ово смеће су доносили у манастир, зато што смо живели у самом центру града. Свуда је било момената који одвлаче пажњу.

 

Ако си донео такву духовну одлуку да желиш Бога и само Бога и да не желиш свет, и ако си почео да живиш таквим животом – много је лакше супротставити се свету и можеш да радиш у граду с људима и света. Али ако у теби још увек постоји везаност за земаљске ствари, ако још увек волиш идеју овог света и ако те искушавају ствари које видиш, ако још осећаш слабост према материјалном и лако те искушавају блудне помисли, музика и храна – Њујорк није место на којем је за тебе корисно да се налазиш. То је као да се налазиш насред огромне пијаце, а да притом ниси јео читавих месец дана – пожелећеш да поједеш све. Зато сам рекао монасима док смо још живели у граду: ако желите да будете с оне стране улазних врата, а не с ове – нешто ће вас све време вући тамо (напоље, у свет). А ако заволите то да се налазите у манастиру, ако заволите његов унутрашњи живот – неће вас занимати ништа од онога што се налази ван њега.

 

За младе људе који тек почињу монашки живот то је претешко.

 

Данас има колосалних проблема с различитим облицима зависности. Већина сиромашних људи и бескућника у Америци постала је сиромашна и остала је без дома због неправилних потеза у свом животу или због психичких болести.

 

Ови неправилни потези могу бити: злоупотреба дроге; асоцијално, преступно понашање и као последица тога – затвор; неслога у породици. Међутим, у нашем друштву постоје различити програми за рехабилитацију. У Америци нико не остаје без хране: она је доступна свима. У принципу, није могуће остати у потпуности без крова над главом: за такве ситуације постоје специјалне установе.

 

Покушао сам да уредим да се радом с бескућницима баве мирјани. Испоставља се да је врло тешко служити ближњем и притом живети својим сопственим животом. Господ је дошао на ову земљу, оваплотио се и постао је у свему сличан нама осим греха. Захваљујући Његовом оваплоћењу сви смо се ми променили. Да је просто дошао и сео негде на планини и почео да говори људима шта треба да чине; да је све мењао уз помоћ чуда, а онда се враћао у сопствену кућу, ми се не бисмо налазили тамо где се сад налазимо. Зато сам убеђен: потребна је животна ситуација у којој човек живи с људима с којима ради, поистовећујући се с њима у свему осим греха. Раније, пре него што сам се физички разболео, браћа и ја смо се бавили служењем бескућницима иако је било тешко.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/65154.htm

[АлександраВ]

Света преподобномученица Јелисавета Фјодоровна (прославља се 18.јуна) била је реформатор милосрдног служења у Русији. Каквим облицима социјалног служења је допринела?

 

   

Круг делатности преподобномученице велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, хесендармштатске принцезе, која је прешла у Православље и основала у Москви Марфо-Марински манастир милосрђа, био је разнолик. Увек се посебно издвајала лична посвећеност.

Живот преподобномученице Јелисавете није се делио само на „обичан живот“ и „добра дела“.

Она је лично посећивала Хитровку- „дно“ Москве, где су живели бедни и „преступници“. Место где су се плашили да залазе чак и мушкарци. Лично је присуствовала и асистирала на операцијама које су се обављале у Марфо-Маринској обитељи.

Након стрељања, када су велику кнегињу Јелисавету, рањену, бацили у јаму, она је са преломима, повредом главе, превијала ране другима и тешила их.

Поред своје посвећености добрим делима, велика кнегиња Јелисавета Фједоровна је сачувала и молитвено расположење. У малобројним манастирима се упражњавала Исусова молитва. Света Јелисавета ју је творила. Сачувало се чак једно писмо у којем је саветовала својим ближњим да се моле овом молитвом.

Написала је устав нове обитељи милосрђа. Преподобномученица Јелисавета Фјодоровна се са великим поштовањем односила према руској православној монашкој традицији.

Али је у манастиру, пре свега, видела одлазак од света, од свакодневног живота ради молитве.

Великом граду, другој престоници Руске империје, Москви, је према мишљењу велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, била потребна обитељ, која ће одговорити најразличитијим потребама људи. Где се особи може помоћи и речју и делом. Где би за помоћ могао доћи било ко, независно од вере и националности.

Зато је почела да ствара нови појам сестара. У Марфо-Маринској обитељи могле да живе сестре које су пристале да пребивају у послушању, девствености и нестицању током боравка у обитељи, као и сестре које су се спремале за монаштво, или су биле замонашене.

 

    

Стварајући Марфо-Маринску обитељ, вл.кн. Јелисавета руководила се древним монашким уставима и саветима духовних ауторитета, који су се једва могли назвати модернисти Московског митрополита, свм. Владимира (Богојављенског), епископа Трифуна (Туркенстанова), стараца подмосковске Зосимове пустиње.

Желела је обнови служење ђакониса. У древној цркви постојале су ђаконисе-жене које су помагале епископу у мисионарском служењу и делима милосрђа, а такође и код Свете Тајне Крштења над одраслим женама.

Надалеко се чуо глас преп.муч. Јелисавете, о обитељи којој су ђаконисе биле потребне не толико да би помагале епископу приликом Светих Тајни и богослужења, колико да би се бавиле социјалним служењем (ђаконијом).

Напори вел. кн. Јелисавете Фјодоровне изазвали су подржку једних јерарха (свш.муч. Владимира Богојављенског), и негодовање других (свш.муч. Питирим Тобољски).

Преп.муч. Јелисавету су укоравали у томе да је основу узела из немачке лутеранске заједнице ђакониса пастора Флиндера.

Међутим, св. Јелисавета Фјодоровна се окретала пракси управо Древне цркве, која је у неким областима заборављене.

У временима првих хришћана постојале су ђаконисе по одеждама (служењу), које су положиле завете, и ђаконисе које су рукополагали. „Молим само за први (чин)-писала је Јелисавета Фјодоровна професору Санкт Петербуршке Духовне Академије, Алексеју Афанасјеву Дмитријевском.-Искрено говорећи, апсолутно сам против другог степена. Нису та времена да би се могло давати женама право да учествују у клиру. Смирење се достиже са тешкоћама,и учешће жена у клиру може га ослабити.“

 

    

Отворила је санаторијум за рањене војнике. Болнице за рањене војнике су многи отварали, међу њима и преп.муч. Јелисавета. Ређе су се сретали примери формирања рехабилитационих центара. Санаторијум, опремљен најсавременијом медицинском техником тог времена, формирала је вел. кн. Јелисавета Фјодоровна, под Новоросијском у време Руско-Јапанског рата (1904–1905 г.).

У дворцу је организовала је пунктове за сакупљање помоћи војницима на фронту. У салама Великог кремљовског дворца, у време Руско-јапанског рата, на иницијативу вел. кн. Јелисавете, отворене су радионице где су шили војничку униформу. Овде су остављали прилоге у одећи и стварима.

Јелисавета Фјодоровна је свакодневно надгледала послове и водила рачуна о општој организацији.

Отворила је најбољу хируршку болницу у Москви. Прва операција у клиници при Марфо-Маринској обитељи обављена је великој кнегињи Јелисавети. Потом су овде су доводили рањенике са најтежим обољењима, које нису примали у другим болницама.

Преп.муч. Јелисавета не само да је лично помагала на операцијама, него је и сама неговала најтеже болеснике. Седела је поред кревета, мењала повезе, хранила, тешила.

Познат је случај када је неговала жену са тешким опекотинама по читавом телу, коју су доктори увелико отписали.

    

Међутим, болница у обитељи се није сматрала приоритетом. Главна је била помоћ у амбуланти. Московски квалификовани лекари су примали бесплатно пацијенте (1913 г. је било регистровано 10 814 посета).

Изградила је објекат са јефтиним становима за раднице.

Нови облик помоћи у Русији су постали јефтини станови (општежића) у оквиру обитељи, за раднице. То је донео вео времена, јер је све више младих жена радило у фабрикама.

Обитељ им је помагала да се извуку из света радничких насеља и окружења пијанства и разврата.

Оријентисала је обитељ на мисију међу беднима. У кући свештеника при Марфо-Маринској обитељи налазила се јавна библиотека. У њој је било сакупљено 1590 томова религиозно-моралне, светске, дечије литературе.

Постојала је и недељна школа, где се 1913.г. школовало 75 девојака и жена, радница у фабрици. Ако је на клиници умирао пацијент, монахиње московског манастира и сестре које су тада биле слободне, читале су над покојником Псалтир. Настојатељница манастира је исто учествовала у молитви. Њен ред је био ноћу, јер је дању била заузета.

Узимала децу из брлога Хитровке. Рејон са почетка XX века, описан код Гилера, представљао је изгубљени свет зверских закона у центру Москве. „Извести“ хитровце успела је само совјетска власт, која је за разлику од царске владавине, примењивала сву моћ и жестину репресивне машине. До револуције су се помирили са постојањем Хитровке. Сматрало се да се прилив незапослених, бескућника и отписаних људи неће зауставити, а место преноћишта у центру града ће бити под већим надзором полиције, него у предграђу. Хитровку су посећивали разни добротвори. Познато је да је епископ Арсеније (Жадановски), изводио многе бивше певаче. Пропале људе, у дроњцима, облачили су у нову одећу и пружали шансу да опет добију посао при храму.

Од хитровских певача је чак формиран посебни хор, који је певао на архијерејским богослужењима. Московски старац, праведни Алексеј Мечев, проповедао је на Хитровци.

Специфичност служења св. Јелисавете Фјодоровне била је у томе што је она извлачила из тих уточишта децу и слала их у специјалну школу при обитељи. Тако их је спасавала од неизбежне судбине-за дечаке лоповлука, за девојчице-асфалта, и на крају робије или ране смрти. Ако се породица није скроз распала, деца су могла да остају са родитељима. Посећивала су часове, где су добијали храну и одећу.

    

Да ли се бојала да посећује те јазбине? Св. Јелисавета је ишла беднима са спремношћу. Тако је у време револуционарних нереда у Москви (1905 г.) ноћима ишла само са једним пратиоцем у болницу војницима, рањеницима у рату са јапанцима. И увек је одбијала пратњу полиције.

Русија— то је болесно дете…

У једном од писама после револуције преп.муч. Јелисавета Фјодоровна је писала: „Осећала сам дубоку жалост према Русији и њеној деци која не виде шта чине. Није ли то као болесно дете које волимо сто пута више за време болести него када је здраво и весело? Желимо да поделимо његова страдања, да га научимо стрпљењу и да му помогнемо. То осећам свакога дана.

Света Русија не може погинути. Али велике Русије, авај, више нема. Међутим, Бог у Библији показује како је праштао свом раскајаном народу и изнова му даровао благословену снагу. Надамо се да ће молитве које се појачавају свакога дана и усрдно кајање, умилостивити Приснодјеву. Да ће она молити за нас свог Божанственог Сина да нам Господ опрости“.

Арсеније Загуљајев
Са руског Ива Бендеља

Милосердие.Ru

22 / 07 / 2016

http://www.pravoslavie.ru/srpska/95577.htm