Православна Црква и милосрдни рад - збрињавање потребитих и невољника

[Marjanovic]

 

На празник Воздвижења Часног Крста у четвртак 27. септембра 2013. године чланови Милосрдне секције Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке су постили наше најстарије суграђане који бораве у Дому за старе у Диљској на Карабурми у сасатаву Геронтолошког центра Београд.
Посебно су лепе посете недељом и празником, после Свете Литургије кад се у сусрету са људима може поделити радост вере у Господа Исуса Христа. Дом за старе у Диљској се редовно посећује тако да се и са корисницима и са особљем добро познајемо. Али увек се чује и нека нова животна прича и успостави нови контакт. Животне судбине су разчитите а обрти у животу често неочекивани тако да је улога установе као што је Геронтолошки центар Београд,
у чијем је саставу и Стационар у Диљској велика. Једна корисница млађег животног доба, добила је инфаркт кичмене мождине и није могла више на ноге. Ова установа јој је омогућила да свој живот у новонасталој ситуацији настави на квалитетан начин. У посету смо овом приликом поред воћа и „Православља“ донели и сто двадесет пари чарапа за кориснике Дома које ће им верујемо, имајући у виду хладне јесење и зимске дане добро доћи.
Корисница Дома Љиљана Живановић, иако у инвалидским колицима свој животни крст носи са вером и смирењем о чему најбоље говоре њене песме. Она зна да свој крст не носи сама. Каже „Шта пожелим Бог ми пошаље.“ „Тако“, прича она, „гледала сам једну емисију и пожелела дињу. Кад сутрадан, комшија вози бостан на пијацу и мада нема пуно времена, заустави се поред Дома и пошаље дињу за мене. Има пуно сличних примера, али ја о томе не причам сваком, него онима који, као ви, могу то да разумеју.“ Можда је Љиљана на Крстовдан пожелела да добије освештани босиљак, није нам рекла. Али Љубица из Милосрдне секције је спонтано пожелела да јој да босиљак који је понела из Цркве и дала га је Љиљани која се веома обрадовала и обећала песму „Босиљак у руци“.
Једна друга кориснца Дома, која је покретна хтела је да узврати дар. Она има малу баштицу у дворишту Дома у којој  гаји цвеће и донела је на поклон босиљк из своје баште.
Љубазни домаћин господин Миодраг Тасић социјални радник у Дому нас је позвао да дођемо и помогнемо око скупљања лишћа и уређења дворишта што би такође био вид дружења са нашим најстаријим суграђанима који би у томе учествовали. Радо ћемо се одазвати позиву и учествовати у акцији уређена дворишта о којој ће Љиљана сигурно написати песму. А њене  песме су њене молитве које јој помажу да носи свој крст и другима даје пример смирења и вере.
„Љубав, Вера, Нада као сестре моје
Када песме пишем увек поред мене стоје.
Софија ме као мајка по глави помази, кад ми је тешко она увек то запази.“

 

 Чланови Милосрдне секције ВДС-а посетили
    најстарије суграђане у Дому за старе на Карабурми

 

 

 

Чланови Милосрдне секције Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке су у недељу 22. септембра 2013. године на празник Светих Јоакима и Ане после Свете Литургије посетили Дом за старе у Пљешевићкој на Карабурми у сасатаву Геронтолошког центра Београд.
Молитвено сећање на родитеље Пресвете Богородице, одмах по радосном и великом празнику Њеног рођења а на почетку Нове црквене године за нас је увек и најлепши, јеванђељски пример смирења, вере и љубави према Богу - толико потребних данашњем човеку. 
У посету нашим најстаријим суграђанима чланови Милосрдне секције ВДС - а су донели грожђе, брескве, банане и „Правослваље“. Мада им Дом обезбећује сигурност и негу увек је, нарочито особама које су везане за постељу, потребан разговор. Најчешће се у тим сусретима чују животне приче. Људске судбине су различите али упркос свих тешкоћа може се сачувати оптмизам и вера. Својим доласком чланови Милосрдне секције желе да покажу да и у старости, кад човека „издаје снага његова“ наши најстарији суграђани нису од свих заборављени. У исто време ове посете као да нас опомињу да треба користити на прави начин време које нам је дато, док је човек у снази и може да се начином живота и добрим делима припреми за час кад ће стати пред лице Божије.

 

http://www.vdsspc.com/www/stranice/milosrdna_sekcija/staracki.html

[Дијана.]

Manastir - dom za djecu ometenu u razvoju

 

Nas jedini dom pri Crkvi, nazalost, - zasad, nadajmo se... U Sarajevu je izmedju dva rata bio djeciji dom koji je vodila igumanija Melanija (pitam se da li je to sadasnji drzavni dom Bjelave). 

 Vjerovatno je i ova igumanija iz Melanijinog 'rasadnika' poslenika za zetvu Gospodnju... 

O igumaniji Melaniji procitati ovde 

https://pouke.org/forum/topic/8568-манастир-ваведење-сењак-београд-мanastrir-vavedenje-senjak-beograd/?do=findComment&comment=1014494

 

[Дијана.]

"Ko primi jednog od ovih malih, Mene prima" - Dom za nezbrinutu djecu u manastiru u Ukrajini

 

Nesto slicno Forpostu - vrijedni neimari i poslenici na njivi Gospodnjoj "ko pomogne jednom od ovih malih, meni pomoze" - svestenik i njegova supruga udomili 70 djece

 

 

 

 

Assigned to an unremarkable village after seminary, Fr. Nikolay decided to do something big. He organized the building of three Orthodox churches, an Orthodox school, and a charity house with expansive facilities.

 

In addition to all of that, over the years Fr. Nikolay and his wife have adopted 70 orphans, raising them as their own.

 

Check out the RT documentary to learn more about their story, and to see footage of the gorgeous churches and charitable facilities they have built in their small town.

 

http://myocn.net/an-orthodox-priest-with-70-children-orphans/

 

[Дијана.]

[Дијана.]

Socioterapijska zajednica za lijecenje narkomanije, pri manastiru KOvilj

 

Земља живих у долини мртвих

Додао садржај:: Пријатељ Божији2014-06-11 00:00:00

У Србији је регистровано 170 хиљада наркомана. Процењује се да их је много више с обзиром да један зависник, у току свог века, направи 10 до 12 нових. Филм „Земља живих у долини мртвих\", не само да се бави овим проблемом пандемијских размера, већ, указује и на солуцију за његово решење. Погледајте о чему је реч!

http://www.prijateljboziji.com/_Zemlja-zivih-u-dolini-mrtvih-/23040.html

[Дијана.]

U man. Ilinje, pod rukovodstvom o.Isaije, mnoge izgubljene duse nasle su zajednicu, terapiju radom i molitvom i duhovno vaskrsenje - narkomani, prostitutke, beskucnici, posjednuti...

http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/t28348.lt.html

 

[Danijela]

 

 

Данас се у многим руским манастирима, као и до револуције, очигледно пројављују дела хришћанског милосрђа. У њима се оснивају прихватилишта за старе и сирочад. Сестре женских и братија мушких манастира воде бригу о усамљеним беспомоћним старцима, односно негују и духовно васпитавају дечицу која су остала без родитеља. Свако ово прихватилиште за старе и сирочад има своју историју.

Историја црквеног прихватилишта за старе људе при Новодевичком манастиру Васкрсења Христовог у Санкт Петербургу својим коренима сеже у крај 19. века. Једна од његових најсјајнијих страница везује се за име преподобног Серафима Вирицког. Док је још био трговац, и то веома велики трговац крзном, он је био и ктитор црквеног прихватилишта за старе и болесне. Василиј Николајевич Муравјов је заједно са својом супругом Олгом Ивановном непрекидно финансијски помагао његов рад. Они су поред тога, саосећајући с туђим болом, обилазили сиротишта, налазили речи утехе за њихове штићенике, раздељивали им дарове и духовне књиге. Узгред буди речено, овде, у Новодевичком манастиру, Олга Ивановна је годину дана касније примила монашки постриг и добила име Христина (у схими Серафима).

 

 

На надгробном крсту схимонахиње Серафиме стоји један епитафни катрен, који је написао преподобни Серафим Вирицки:

Травом неће обрасти стаза народна

До твога гроба, матушка рођена.

Срцем и душом ти си све волела,

Неће пропасти љубав твоја света.

Такву љубав и бригу добијају и данашњи штићеници прихватилишта ове свете обитељи. Две искушенице, Зоја и Степанида, више година не устају из кревета: једна је скоро 19 година парализована, а друга – 16. Међутим, рећи да „не устају из кревета“ није сасвим тачно. Ушли смо у собу искушеница управо у тренутку када је пожртвована, искусна болничарка навлачила на бакицу Зоју корсет са металним конструкцијама, како би пацијенткиња усправила лумбални део кичме. Затим је корсет причврстила за дизалицу и пред нашим очима непокретну старицу успела на одређену висину и преместила је на столицу.

Монахиња Марија (Лихачова), најстарија у црквеном прихватилишту, испричала нам је:

– Ову дизалицу нам је донирала болница „Володарски“. Наравно, то је стари модел, како ми кажемо, „старински“, али Богу хвала да макар и такав имамо. Бакица Зоја, на пример, има мултипла склерозу: руке и ноге су јој згрчене. И пошто је годинама у хоризонталном положају, лекари су саветовали да је по пола сата – и то свакодневно – седају на столицу и сервирају јој ручак на ноћни сточић. Да би макар иколико њени мишићи були у функцији!

 

 

Мати Марија (која је дванаест година у свету радила као медицинска сестра у „хитној помоћи“) саопштила нам је да из градске поликлинике бр. 48 овде долазе стручњаци различитих профила. Недавно су из поликлинике у црквено прихватилиште доносили ултразвучни апарат, што је омогућило да се прегледају све старице. У поликлиници којој оне припадају могуће је извршити и анализе у случају потребе, тако да је у медицинском смислу надзор штићеника константан.

Нисмо могли а да се не зантересујемо како се о штићеницима брину на духовном плану, и сазнали смо да их свештенослужитељи сваке недеље и о празницима причешћују Светим ТајнамаХристовим. А сестре посећују старице и за време свакодневне литије с мироточивом иконом Казањске Богородице. Такође смо сазнали да парализована слушкиња Божија Зоја, која нам се осмехнула после успешног премештања са кревета на столицу, помиње оне који су се упокојили током опсаде Лењинграда. То је њено послушање. Генерално све старице, према речима монахиње Марије, имају своје стално послушање: свакодневно читају Јеванђеље, Апостол, Свете Оце (прихватилиште поседује целокупна дела „Житија светих“) или заједнички поју акатисте.

У ходнику смо срели интелигентну бакицу, која је, придржавајући се за ходалицу за људе са ограниченим кретањем, ишла самоуверено. Затим је, одложивши помагало и штап, без ичије помоћи начинила неколико ситних корака и ушла у своју собу. И нас је позвала код себе.

– Недавно смо прослављали деведесети рођендан Наталије Феодосјевне – осмехну се монахиња Марија, показујући главом у правцу власнице собе.

 

 

 

Сама Наталија Феодосјевна нам је саопштила да је 70-их, 80-их година прошлог века радила као управница канцеларије Лењинградске духовне академије – још за време блаженог спомена митрополита Никодима (Ротова), који је тада био надлежни архијереј. „Какав је то подвижник био! – са сетом се присећа наша саговорница. – Стално га се сећам и помињем га. Донела сам овде и његов портрет и ставила га на сто“. Ректор Духовне академије и богословије у граду на Неви тих година, када је Наталија Феодосјевна тамо радила, био је будући Патријарх московски и све Русије Кирил. Захваљујући Његовој Светости Патријарху Кирилу она је и дошла у прихватилиште при Новодевичком манастиру Васкрсења Христовог. Једном се у разговору са њим Наталија Феодосјевна пожалила како јој је постало сувише тешко да иде набавку, припрема оброке и чисти стан, на шта јој је Патријарх одговорио да у њеној близини постоји манастирско прихватилиште, где ће је добро пазити. Међутим, као и многи старији људи, она није била спремна за промене, иако више није била у стању ни самостално да хода. Његова Светост је неколико пута звао телефоном и скоро је по сат времена покушавао убедити. Затим су игуманија и пет сестара спровеле „специјалну операцију“: разговарале су са њом у манастиру, пиле чај, и све је то трајало скоро пет сати. Када су већ биле прешле на „конкретне операције“, Наталија Феодосјевна је категорички одбила предлог да преноћи у манастиру и наредила да је одведу кући. Тек је касније Његова Светост Патријарх Кирил пронашао речи, које су је увериле да је право време да се пресели у манастир. И данас она не жали због тога.

– Овде је тихо, мирно и осећа се таква благодат! – рекла нам је најстарија штићеница црквеног прихватилишта за старе и болесне. – Посећују нас свештеници, сестре су пажљиве и брижне. Лекари су такође пажљиви. Све је добро!

А овог месеца, како смо сазнали из вести са званичног сајта Новодевичког манастира Васкрсења Христовог, Наталија Феодосјевна Устименко је обележила прави празник, којем је присуствовала настојатељка игуманија Софија (Силина), монаштво манастира и сестре са којима она живи. Најстарију штићеницу црквеног прихватилишта за старе посетио је Епископ царскосељски Маркел (Ветров), викар Епархије санктпетербуршке, приликом чега јој је уручио награду и грамату од Његове Светости Патријарха Кирила. Наталији Феодојсевној је било изразито драго што чује од Владике, да њена залагања још увек поштују и да је се сећају професори и предавачи, као и сарадници Духовне академије. И са великим узбуђењем је примила награду за своје служење Светој Цркви – орден Свете Равноапостолне Књегиње Олге II степена.

У једном од бројева санктпетербуршког часописа „Пчела“ објављен је текст посвећен прихватилишту при Новдевичком манастиру Васкрсења Христовог. Он садржи с толиком прецизношћу изречене речи: „Многи погрешно схватају шта је то црквено прихватилиште за старе људе. Мисле да ту само хране људе и брину о њима. Међутим, црквено прихватилиште за старе – то је првенствено Бог. То је Господ. И у томе лежи његова суштинска разлика од установа социјалног типа за смештај старих особа. Та разлика је присутна већ у самом називу овог прихватилишта, које на руском гласи „богадельня“.“

 

 

...Поред собе где су смештене парализоване искушенице, налази се друга пријатна соба, потпуно спремна да прими нове штићенице црквеног прихватилишта за старе. Ко ће њу населити у блиској будућности? Оно што је најважније – то ће бити људи чија физичка слабост није бацила сенку на њихов молитвени живот, тј. људи, који ниједан свој дан не проведу без општења са Богом.

 

 

 

Фотограф: Владимир Ходаков

Синодско одељење за манастире и монаштво РПЦ

Са руског Наташа Јефтић

Нина Ставицкаја

24 / 03 / 2014.

 

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/69436.htm

 

[Никола Поповић]

O Boze molim ti se, otvori i nama oci i put da i mi ovako nesto imamo... Toliko ljudi nema nikoga.. 

 

хајде мало да се подсетимо како је онима који немају нигде никога и да се помолимо за њих. Већ постало хладно а многи немају куда... 

[Дијана.]

IOCC - International Orthodox Christian Charities - naš međunarodni pandan Caritas-a - djeluje u mnogim zemljama. Ovo je primjer kako je u Rumuniji ova organizacija u saradnji sa Crkvom organizovala obuku za sveštenstvo, socijalne radnike i nastavnike/vaspitače da bolje odgovore na socijalne potrebe i probleme u svojim zajednicama. Rumunska crkva ima organizovanu humanitarnu fondaciju i u okviru nje između ostalog, sklonište, za one "ranjive, ugrožene", za najmanju braću, koji su odbačeni od društva i zajednice, u kome je našao nadu i smislenu upotrebu svojih talanata i ovaj čovjek koji je naslikao ovaj divni lik Spasitelja. (Inspiracija mu je Stradalni Spasitelj, zato što je sam mnogo stradao kao jedan od najmanjih njegovih kroz koje se prokazuje sila i slava Božija). Namjerno ga nisam etiketirala kao što u priči piše; kako ljudsko biće svesti i uokviriti u njegovu slabost, koju on može da prevaziđe i prevazilazi, uz pomoć zajednice,  ljubavi Božije djelotvorne kroz ljude? 

 

http://www.iocc.org/nwsltr/spring2014/spring2014_pg1.aspx

 

https://www.facebook.com/IOCCRelief

[Дијана.]

Po mom skromnom prepoznavanju ruskog jezika, ovo je stranica medicinsko-socijalnog centra Sestrinstvo milosrđa Sv.mc. Tatjane u Sankt Petersburgu, s blagoslovom patrijarha Kirila. Pored socijalno-karitativne, ima i edukativno-misionarsku svrhu i aktivnosti.

 

https://www.facebook.com/pages/%D0%94%D0%BE%D0%BC-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%B5%D1%80%D0%B4%D0%B8%D1%8F/411679412175899

[Дијана.]

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1081/tekst/u-spomen-starice-justine-svetotrojicke/

.... монахиња Јустина (Хронопулу), игуманија Манастира Свете Тројице код Коропија, Атина, ...Била је посвећени члан сестринства „Евники“, женског дијела тадашњег црквеног братства „Зои“, које је, нарочито после другог светског рата, одиграло значајну мисионарску и препородитељску улогу у животу Православне Цркве у Грчкој. ...Ово Братство и Сестринство били су нека врста монашких заједница у свијету: живјели су у заједници а служили су у свијету као наставници, љекари, болничарке, мисионари по цијелој Јелади, вршећи утицај у свим областима друштва (међу младима, на Универзитету, у болницама), посебно својом богатом издавачком дјелатношћу, часописима, кружоцима предавања Светог Писма, омладинским заједницама, научним друштвима и др. За разлику од нашег Богомољачког покрета, који је, благодарећи Светом Владици Николају и оцу Јустину Ћелијском сабирао се око манастирā, доприносећи обнови изворног црквеног и духовног предања у народу као и монаштва, овом савременом му јеладском црквеном Братству и покрету, оптерећеном морализмом, недостајало је то и такво монашко усмјерење и изворно духовно предање. Управо то је проузроковало шездесетих година духовну кризу братства „Зои“. С једне стране тада се из њега се издвојило братство „Сотир“, које је покушало да превазиђе зоистички морализам, а са друге стране, најдаровитији чланови подмлатка братства „Зои“ кренули су тих година прошлог вијека у потрагу за изворним саборним црквеним предањем. У том трагању за Светим Оцима Цркве, многи од њих су се окренули Светој Гори, односно монаштву, обновивши бројне манастире како на јеладском копну, тако и на Атону. Из њиховог круга су израсли и најпознатији савремени богослови у Грчкој (Митрополит пергамски Јован Зизјулас, Христо Јанарас, Панајотис Нелас, Архимандрит Георгије Капсанис, Архимандрит Василије Гондикакис, Архимандрит Емилијан Симонопетрски, бројни епископи и многи други).

[Дијана.]

„Катехизатор, мисионар, социјални радник треба временом да се појаве у свакој парохији. Штавише, парохија која је без ових људи не може да се развије чак ни при жртвеном служењу свештеника. Ето зашто пред нама стоји одговоран задатак. Последњих година спроводимо системски рад који се тиче организације парохијског живота. Постоје одређени резултати, али је потребно да се учини још много тога. Парохије треба да буду јаке не само захваљујући делатности свештениаа – чак и снажних и харизматичних – већ пре свега захваљујући СИСТЕМСКОМ РАДУ у свим оним областима у којима Црква показује особиту бригу и које Црква повезује са духовним благостањем народа, са спасењем људи. А ОВАКАВ ПОСАО ЈЕ НЕЗАМИСЛИВ БЕЗ МИРЈАНА (ЛАИКА) који су стручњаци у областима које сам управо поменуо.

Парохија представља неодвојиви део сваког православног верујућег човека. Међутим, парохија такође представља врата кроз која у Цркву улазе неверујући људи; за многе наше нецрквене суграђане парохија представља огледало Цркве у целини. У какву атмосферу особа долази у парохију, да ли ће у парохији затећи живот, радост, активност или напротив, хаос, недружељубивост, отуђеност – у многоме зависи и његов доживљај Цркве. На пример, неверујући човек је чуо беседу пастира или архипастира на телевизији, сведочанство о истини и речи јеванђелске љубави, поверовао овим речима и устремио се у најближу парохију – и тамо види лицемерје, хладноћу, грубост што је потпуно недопустиво.

Ако се ситуација код нас буде тако развијала, ми ћемо више губити него што ћемо добијати. Не можемо дозволити некима да разарају добра осећања оних који долазе у храм – можда са жељом да постану део парохије, да се уцрквене и сједине са црквеним животом. ....Јако је важно да мисионар буде човек који ће бити одговоран за ситуацију у храму. То значи да ни једна особа НЕ СМЕ ДА БУДЕ ПРОГНАНА ИЗ ХРАМА незнањем, грубошћу некога од парохијанаили непажњом свештенослужитеља. ....

Овим речима бих желео и да започнем наш рад, још једном нагласивши да припрема активних људи у парохији – мисионара, катехизатора, социјалних радник и особа које ће радити са младима – данас представља најважнији приоритет наше Цркве.“

 

http://www.svedokverni.org/radom-u-hramu-treba-da-se-bave-laici-koji-imaju-vatrenu-zelju-da-sluze-crkvi-patrijarh-moskovski-kiril/

[Данче*]

Доласком Игуманије Јефимије са сестринством у манастир Св. Петке 1942. Комесаријат за избеглице додељује манастиру тридесеторо избегличке деце на чување, која су боравила у манастиру све до ослобођења 1945. године. Сву бригу о деци водиле су монахиње, које су и саме биле у великој оскудици тих ратних година. По завршетку рата игуманија Јефимија, после много молитва и расуђивања, одлучује да прихвати децу ометену у развоју, на трајну негу и чување.

(То је потврђено и актом Министарства за социјалну политику Владе Србије бр. 24970  од 21. 12. 1945.)

 

Првих двадесет година дом је био смештен у манастирском конаку. Премда је материјалну страну издржавања дома преузела Држава тј. Савет за социјално старање НР Србије, повремено обилазећи и вршећи надзор, ипак су услови смештаја били оскудни, а и услови рада веома тешки. У конаку је било смештено тридесет штићеница, искључиво женског пола, са најтежим умним, психичким и физичким поремећајима. Здравствену заштиту деце је обављао Дом народног здравља у Параћину. Сву дакле бригу о штићеницама водиле су монахиње, од којих су по 4 стално биле дежурне. Због специфичности и одговорности посла Мати је сестре слала у болнице на медицинске курсеве или су долазили доктори у манастир да сестре упуте у основна меницинска знања, тако да су монахиње деци пружале основну медицниску помоћ.

 

То су биле најтеже године. Вешернице није било, сестре су ручно прале веш, а често су поцелу ноћ ложиле пећ, да би што више веша осушиле. Собе за смештај болесница су биле претесне. Али ипак је владала беспрекорна чистоћа. Полагала се велика пажња о физичкој нези деце, о њиховом здравственом стању, као и о васпитачком раду са појединим девојчицама лакше ометеним у развоју, које су од монахиња училе неке лакше кућне послове, што им је дало осећај да су потребне и корисне.

 

Од првих дана се изграђивао узајамни присни однос између монахиња и штићеница, радосно-тужни однос једноставне, најискреније љубави. Имајући заједничку покровитељку и заштитницу  Свету Петку, много пута у искушењима и невољама уверивши се да се Светитељка налази на челу овог дома и да о њему непрестано брине. И монахиње и штићенице осећају, често људима необјашњиву, радост што су  баш ту, заједно, пружајући једне другима духовне и телесне утехе...

 

После блаженог упокојења игуманије Јефимије, актом Министарства постављена  је за управницу дома настојатељица манастира Раванице и Свете Петке, игуманије Гаврила, која је поред мати Јефимије водила сву администрацију дома. Преломна година била је 1966. када манстир уступа Републичком секретаријату за социјалну политику СР Србије 0,41 хектар земље, на којој Секретаријата подиже нову зграду са приземљем и спратом, опремљену најсавременије уређајима тог времена. Тако се број повећава на 92 штићенице. У прво време радила је, поред монахиња, само једна медицинска сестра, затим три, а данас ради пет медицинских сестара. Лекар опште праксе долази три пута недељно,а неуропсихијатрија једном недељно.
    

Године 2006. обележена је четрдесетогодишњица од оснивања дома у новој згради, тј. шездесетогодишњица од оснивања првог дома при манастиру. Поред сестара монахиња на челу са игуманијом Маријом, међу којима још има оних који су радили са мати Јефимијом на самом заснивању дома па све до младих монахиња, које тек неколико година пожртвовано раде са децом, били су присутни представници из надлежног министарства за рад и социјалну политику и из Центра за социјални рад из Параћина.

 

У последњих неколико година дом је значајно обновљен и унапређен, јер је поред домаћинског чувања и одржавања од стране монахиња, ипак се после свих ових година на њему осетио зуб времена. Покретачи те обнове су наравно монахиње, али средствима које обезбеђује надлежно министарство, као и многи донатори из црквених кругова или хуманитарних организација у периоду од 2005. до 2008. године.
    

На згради дома промењена је целокупна столарија, спољна и унутрашња. У склопу зграде дозидан је теретни лифт и уз њега две помоћне просторије. Двориште дома већим делом поплочано је бехатоном, сазидана је гаража, обновљен је стари велики летњиковац. Половина дворишта, пак, претворена је у прави парк, са травњацима, фонтаном, цвећем, кућицама за одмор и клупама, где штићенице проводе доста времена у току пролећа и лета.
    

Просторије за дневни боравак деце потпуно су прилагођене потребама штићеница које их користе, тј. тапацирани су и зидови и подови да не би долазило до могућих повреда. Постављене су тапациране клупице, а горње зоне зидова осликане су ликовима из цртаних филмова, као и природним мотивима. Дечја трпезарија обновљена је новим столовима и столицама, а кревети су замењени новим, разнобојним. Постављено је и озвучење у целом дому тако да одговарајућа духовна или дечја музика делује као умирујућа терапија. На самом уласку у дом осликана је фреска на којој је приказана Спаситељка како благосиља болесну децу и теши их...На фресци стоје натписи: "Пустите децу нека долазе к мени јер је таквих царство небеско".
    

Настоји се да све штићенице буду крштене. Зависи од здравственог и умног стања штићеница, оне се укључују у богослужбени живот манастира. Неке од њих чешће посећују богослужења, чак поједине знају да поју неке од богослужбених песама и да на Светој литургији примају Свете тајне. А за све друге које не могу присуствовати богослужењу свештеник носи  Свете Тајне у дом и тамо их причешћује. На њиховим чистим лицима сија тада неземаљска радост...Дешавало се да родитељи донесу децу у дом, и више се за њих не интересују.
    

После упокојења неких штићеница у манастиру се служи опело, читају помени, а помињу се и на Литургији. Уколико штићеница нема никога од родбине сахрањује се на сеоском гробљу. Сестре повремено доведу децу на излет до манастира Раванице или неког другог манастира у околини или негде у природу или пак до зоолошког врта, што је њима посебно занимљиво. Највише воле да иду у Раваницу да виде сестре које те године нису са њима и да посете гробове умрлих сестара са којима су провеле много година.
    

То доказује да оне умеју да осете љубав и да је узврате; да се за некога вежу и да га памте чак и када га више нема. Само је дан уздах њихов пред Богом за неког кога воле има непроцењиву вредност...Чување овакве деце за монахиње представља нешто посебно, што можда и није у манастиру уобичајено а што овом манастиру даје посебно и значајно место у Српској Православној Цркви и у држави уопште. Овом дому, што се налази при манастиру и што се деца остављају на бригу монахињама даје посебан и незамислив углед међу домовима у Србији. Многи су родитељи изјавили да своју децу никоме не би могли поверити на чување осим монахињама...

 

http://www.svetapetkaizvor.com/

[Дијана.]

@@мирођија,

 

Баш тако мало слуха и вида за овакве ствари.

Линк који сам поставила испод текста када се кликне ( Дом ) има и видео и галерија фотографије, срце ми је стало а већ сам неколико пута одгледала. Просто нисмо свесни много тога а љубав коју монахиње пружају овој деци је нешто непроцењиво.

 

 

Дом „Света Петка" у Извору код Параћина за теже и тешко ометена женска лица у развоју јединствена је установа социјалне заштите због прожимања државних и институција Српске православне цркве. Монахиње из манастира Света Петка, које припадају сестринству манастира Раваница, и запослени у Центру за социјални рад у Параћину су на истом задатку већ више од 60 година. Тај пример јединственог деловања социјалних радника и монахиња дао је веома добре резултате. - Треба имати велику веру, стрпљење и љубав да бисте могли да се бринете о особама које су ометене у развоју. Сви они воле да им се приђе, да их помилујете руком, то им је најважније. Нису им важне друге веома битне ствари у обичном животу, али су жељни љубави и пажње. Лепом речју их смирујемо и живимо са њима као породица. Тада они оживе, расположени су, смеју се, то их одржава и даје им наду у живот - каже мати Гликерија, која брине о Дому у Извору и манастиру Света Петка. Дом „Света Петка" у Извору од 2003. под ингеренцијом је Центра за социјални раду у Параћину, до тада је био радна јединица Дома у Кулинама код Ниша. Дом је формиран 1946. године, а традицију мешања слабих и немоћних лица манастир Света Петка започео је 1942. прихватањем ратне сирочади. У почетку су корисници били смештани при манастирском конаку, а 1966. године изграђена је зграда Дома на манастирском имању. - Од када сам се замонашила, пре 52 године, бринем о лицима ометеним у развоју у Дому. Навикили смо се једни на друге и не можемо да будемо раздвојени. Лица која дођу у Дом остају ту до краја живота. Посећују их породице, а неретко се догађа да када им дођу мајке окрећу главу од њих и гледају у нас, монахиње. Мајке се мало брецну на њих, али такве реакције су нормалне. Живимо заједно, делимо и добро и лоше. Дом сматрамо као своју кућу и радимо као што у Јеванђељу пише: „Што учинисте једном од моје мале браће, то мени учинисте". То је наш мотив и задовољни смо. Саосећамо са њиховом патњом и боли, јер они то не умеју да изразе - објашњава мати Гликрија. Невладина организација „Мали, велики људи" из Београда редовно помаже Дом „Света Петка". Свештеник Јова Билбија је посебно везан за Дом и помаже у набавци потрепштина. Та помоћ се састоји у хигијенским средствима и храни. Дому је потребна нова и већа вешерница и то је нови пројекат који треба реализовати. - Родитељи инсистирају на томе да баш у Дом у Извору сместе децу. Разумем их, али то је технички и физички неизводљиво. У собама је и по 11 штићеница, а укупно их је 92. Половина су непокретне - истиче директорка Центра за социјални рад Лела Вељковић. За пријем у том дому постоји листа чекања и тренутно 15 особа чека на пријем већ више месеци, јер се ретко упражњавају места. Непосредну негу и старање о штићеницама врше монахиње. Стално су ангажоване њих 23.

 

 

https://www.pouke.org/forum/topic/465-manastir-sveta-petka-izvor/

[Kaludjerovic Sreten]

daj Boze da svi beskucnici i samci nadju skloniste i dom