Поезија

[Поет]

@Milica Bajic Ma nista sister. Drago mi je. <3 Razmisljao sam o tome, cudna je ta takoreci vlast ili covekov pristanak da nesto upozna. Kao da je izgubis kad upoznas to delo , ma koje vrste. Onda ti nekako bez veze, jer svaki sledeci put je ponavljanje. I u tome je velika zagonetka, svaki dan je ponavljanje , kako da se naviknemo radovati i izmisljati nove radosti , ulepsavati ih i uzivati u njima.    

[Milica Bajic]

@Nikola Stojanovic то много зависи од тога како сам поставиш ствари.

Ја се трудим да, како поштованим делима, тако и сваком новом дану, прилазим са новом енергијом, на нов начин, ако треба и из другог угла, све док не дође мир и задовољство.

Е сад...то некад иде лакше, некад јааако тешко, али ту ми је сва борба. И загонетка.

[Anika]

Napuštena crkva

Milan Rakić

Leži stara slika raspetoga Hrista.
Mlaz mu krvi curi niz slomljena rebra;
Oči mrtve, usne blede, samrt ista;
Nad glavom oreol od kovana srebra.

Dar negdašnjeg plemstva i pobožnog sebra,
Đerdan od dukata o vratu mu blista.
Po okviru utisnuta srma čista,
A okvir je rezo umetnik iz Debra.

Takav leži Hrpstos sred pustoga hrama.
I dok, neosetno, svuda pada tama,
I jato se noćnih ptica na plen sprema,

Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri,
Očajan i strašan, Hristos ruke širi,
Večno čekajući pastvu, koje nema…

[Milica Bajic]

Можда спава

Заборавио сам јутрос песму једну ја.
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице не знам какво,можда дечије,
Стару песму,старе звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене;
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас,
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла

(Дис)

[Поет]

Situacija, krajnje ozbiljna.

 

,,Padni mi samo na pamet
misli moje obraz da ti izgrebu.

Iziđi samo preda me
oči da mi zalaju na tebe.

Samo otvori usta
ćutanje moje da ti vilice razbije.

Seti me samo na sebe
sećanje moje da ti zemlju
pod stopalima raskopa.

Dotle je među nama došlo."
 

[Tavita]

DUŠU MI POKLONI

Desanka Maksimović

 

Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.
Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u večna vremena
da sve ostavlja traga.

Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trenutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.
Dušu mi, dušu pokloni,
od iskona u meni spava
čežnja plamena za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.

Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.
Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.

O daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.

[Tavita]

Predivne li, predivne li duše!

[Чунга Лунга]

[Поет]

Ko od nas ide boljem, to niko ne zna. Hvala <3

https://www.youtube.com/watch?v=irrKEgYmCQw

[obi-wan]

~Noćas bih mogao napisati - Pablo Neruda~

...

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.

Napisati, na primjer: "Noć je posuta zvijezdama,
trepere modre zvijezde u daljini."

Noćni vjetar kruži nebom i pjeva...

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Volio sam je, a katkada je i ona mene voljela.

U noćima kao ova, bila je u mom naručju...
Ljubio sam je, ah, koliko puta, ispod beskrajna neba.

Voljela me, a ponekad i ja sam nju volio.
Kako da ne volim njene velike nepomične oči.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Misliti da je nemam, osjećati da sam je izgubio.

Slušati noć beskrajnu, još mnogo beskrajniju bez nje.
I stih pada na dušu kao rosa na livadu.

Nije važno što je moja ljubav nije mogla sačuvati.
Noć je posuta zvijezdama, a ona nije uza me.

To je sve... U daljini neko pjeva. U daljini...
Duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Kao da je hoće približiti, moj pogled je ište.
Moje srce je ište, a ona nije uz mene.

Ista noć prekriva bijelinom ista stabla.
No mi, oni od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, zaista, ali koliko sam volio!
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirne uho.

Drugome. Pripast će drugome. Kao i prije mojih poljubaca.
Njen glas, njeno jasno tijelo... Njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, no možda je ipak volim?
Tako je kratka ljubav, a zaborav tako dug.

Jer sam je u noćima, poput ove, držao u svom naručju,
duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje
i posljednji stihovi koje za nju pišem.

[Milica Bajic]

Хамлет

(песма Јурија Живага/Б. Пастернак)

 

Жамор преста. Излазим на сцену.

Уз довратак, са мислима својим, 

ослушкујем јеку удаљену.

Шта ће бити са животом мојим?

 

На мене је устремљен мрак ноћи,

кроз хиљаде догледа ми приђе.

Ако само може, о мој Оче,

нек' ме ова чаша мимоиђе.

 

Волим твоју замисао смелу,

пристајем на ролу што ме згоди.

Али сад се игра друго дело,

овога ме пута ослободи.

 

Но чинови један другог гоне.

Крај се пута не може избећи.

Сам сам. Све у фарисејство тоне.

Живот није што и поље прећи.

 

 

 

[Снежана]

СЛОВО О ЉУБАВИ Ако се волите љубављу која буја у самоћи, од раздаљине, која је више од сна него од свести, и по растанку дрхтаћете од милине, могнете ли се још икада срести. Ви који се волите љубављу испосника, са страхом од сагрешења, који као птица о кавез ломите крила, сећаћете се увек једно другом лика. и по растанку замрети вам неће гушена хтења. Ако због ње патиш од несанице и у поноћ ходаш будан по башти, ако те ломи неутољена жеља луда, сећања на њу никад се нећес спасти. Оних с којима се играмо око ватре, а бојимо се да је додирнемо, с којима идемо крај понора незагрљени и неми, сећаћемо се дуго ма и заволели затим друге. Ако је желиш безгранично, а седиш крај ње без гласа слушајући бајку која се у вама рађа, сванућу слично, памтићеш је и кад се зима пред тобом забеласа. Ако верујеш седећи уз њу да је љубав маслачков пухор који сваки додир може да стресе, ако волиш у њој сан и дете, ако ти је без ње пусто и глухо, мисао на њу будиће те и кад се растанете. Заувек се памте они с којима се грлили нисмо, чије су нам усне остале непознате, којима смо само с пролећа, у сну, писали писмо. Они који се као реке не могу слити, међу којима нема спојног суда крви и крви вреле, а срца им се дозивају лудо, заборавити се неће ни кад им душе буду поседеле. Ако вам је љубав нож у срцу, а бојите се тај нож извући, као да ћете тог часа умрети, памтиће те он, сетиће те се и умирући. Они због којих срца осећамо као рану, али рану због које се једино живи, у сећање нам бану и кад заволимо друге- и осетимо се несрећни и криви. Десанка Максимовић

[Поет]

Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena.

Dao bih sve a ništa nemam.
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
 

Otići ću buntovno u svet dа velike snove nа stаnicаmа posejem
Nа Antlаntiku iz očiju istrešću rodne pejzаže
Džentlmen u frаku u bаru sа tаpetа hvаtаću bаlkаnske leptire
Dvа vozа zа mnom nosiće nаmeštаje mojih idejа
- Ovde je nebo moje
Ovde je ljubljenа Toplicа -

Moždа iznаd krvne melаnholije ničegа nemа
Jаsno mi bivа koliko je veliki pesnik u svetu osаmljen.

...
RaLe Drainac .
 

[Milica Bajic]

  On 26. 1. 2019. at 18:20, Nikola Stojanovic рече

@Milica Bajic Hahah, a ko moze biti? Verovatno najveci ikada. Rilke je u pitanju.  

„Trebalo bi čekati i skupljati smisao i slast celog svog života, i to po mogućnosti dugačkog života, pa bismo onda, sasvim pri kraju, možda bili kadri da napišemo deset redaka koji su dobri. Jer stihovi nisu osećanja, kako to ljudi misle (osećanja imamo dovoljno rano) – nego su iskustva. Radi jednog jedinog stiha potrebno je videti mnoge gradove, ljude i stvari, potrebno je poznavati životinje, potrebno je osećati kako ptice lete i poznavati onaj pokret sa kojim se mali cvetovi ujutru otvaraju. Treba se moći sećati puteva u nepoznatim krajevima, neočekivanih susreta i rastanaka koje smo dugo gledali kako se bliže – sećati se dana iz detinjstva, koji su još nerazjašnjeni, roditelja koje smo viđali kad su nam priređivali radosti i koje nismo shvatali (bila je to radost namenjena nekom drugom), sećati se dečjih bolesti, koje tako neobično počinju sa tolikim dubokim i teškim preobražajima, sećati se dana u tihim, suzdržanim sobama i jutara na moru, mora uopšte, mnogih mora, noći provedenih na putovanju, noći što su sumorno stremile uvis i odletale sa zvezdama – ali još nije dovoljno ako nam je dato da na sve to mislimo. Treba imati uspomene na mnoge ljubavne noći, od kojih nijedna nije naličila na drugu, na krikove porodilja… Ali potrebno je biti i pored samrtnika, sedeti pored mrtvaca u sobi sa otvorenim prozorom i šumovimašto nailaze na mahove. A nije dovoljno još ni to što imamo uspomene. Potrebno je moći i zaboraviti ih kad ih ima suviše, i treba imati veliko strpljenje i čekati da one ponovo naiđu. Jer same uspomene još ne čine ono što mi želimo. Tek kada postanu krv u nama, pogled i pokret, bezimene, tako da se više ne mogu razlikovati od nas samih, tek onda se može desiti da u jednom veoma retkom času prva reč jednoga stiha iskrsne među njima i poteče iz njih.“
 

Expand  

Опет..како је ово лепо речено.......

[Milica Bajic]

Rabindranat Tagore – Čeznem da ti kažem …

Čeznem da ti kažem najdublje reči 

koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem, 
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.

Zato se smejem sam sebi i 
odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, 
strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči
koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem, 
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.

Zato ih oblačim u nesitinu,
i govorim suprotno 
onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
što imam za te;
ali se ne usuđujem, 
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.

Zato ti dajem ružna imena i hvalim se
svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se 
da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe;
ali se ne usuđujem,
jer bi mi inače srce iskočilo na usta.

Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući 
da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek, 
ali se ne usuđujem;
strahujući da bi mogla otkriti
moj kukavičluk.

Zato ponosito dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju 
čine da je moj bol večito svež . .