Поезија

[Milica Bajic]

NE VJERUJ... 

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime.

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!


1905. 

ALEKSA ŠANTIĆ

[Milica Bajic]

Статус

 

Ничу градови на води и на небу куле,

петље, мостови слични мачјем скоку,

тргови у облику најлепше нуле.

А поезије нигде.

 

Песници без публике, издавача, мреже,

књижара и критике која их шамара,

из блата диже и за земљу веже.

А поезија свуда.

 

Лепршају обећања, изјаве, звечи монета,

билборди блеште, заставе пркосе ветру,

јача поверење у искреност света.

А поезије нигде.

 

Еспресо мирно испија убица убице,

крадљивци идентитета чине чуда,

купују се деца, продају туђе улице.

А поезија нигде и свуда.

 

(Слободан Зубановић)

[Поет]

,,Poezija je dnevnik ribe, koja zivi na kopnu, a htela bi da leti. "

[Снежана]

 

Zaboraviti sve - Vitomir Nikolić

Sve zaboraviti i kafanu
i pjesme i nesne i sve,
pa opet voljeti neku Anu
iz prve klupe petog C.

Pa opet sanjati negdje uz kišu
gladan i žedan, go i bos,
velike ljude koji pišu
i žarko željeti da budeš to.

Pa opet čitati Robinzona
i vjerovati u sve te priče,
pa opet biti divni siromah
koji sem srca nema ničeg.

[Поет]

,,Ne govorim ti baš u zadnje vrijeme
da te volim
i ne gasim ti svijetlo u očima prije spavanja
ne govorim ti nešto nježno
i ne grlim ti dušu
ali... ovo
ti moram reći:
previše je gorkog i ljudi su grubi
pa,ako i ne govorim
još uvijek te ono najljepše
u meni
voli i ljubi... "

:/ 
 

[Поет]

 Zivot i poezija
,,Stavi svoj zivot u stihove.
I opet ti kazem: stavi svoj zivot u stihove, ako hoces da osetis zivot univerzalni, i da budes s ovim u vezi i harmoniji.
Mozes biti analiticar pesme, no ne zaboravi pevati pesmu. Pesnicki kriticari zive u miru, a pesnici samo zive.
Analiza umrtvljuje, pesma ozivljava. Samo poezija moze vaskrsnuti prozu. Poezija je nikla iz drveta zivota, a proza iz drveta poznanja.
Svi govorimo: Laz je malotrajna, a istina je vecna. Zasto poezija duze zivi od proze, ako ne zato sto je ona bliza istini, bliza zivotu? I tako, ako stavis svoj zivot u stihove, bices blizi istini, blizi zivotu."
 

[Поет]

 I jedno i drugo nebitno mi je

,,Mladalacko svoje vreme
zadvoljstva trazeci proveo sam
Turobnosti put potom
Patnju i bol osecao sam.

Bolovi i zadovoljstva
Srodni meni su i prozimaju me;
Prijaju li ili se bole li
Stanja oba ta u meni isprepletana su.

Bog vodi li me kroz paklenu vrisku
Ili kroz suncano nebo vodi li me
I jedno i drugo nebitno mi je
Njegovu ruku ukoliko osecam."
Herman Hesse    

 

[Milan Nikolic]

 

[Поет]

... 

[Поет]

,,Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me: al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomi mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti;
a ako mi i mozgom ugasiš plam -
na krvi svojoj ja ću te poneti ! " 

 

[Milica Bajic]

@Nikola Stojanovic Ауу Ниџо, ко је овде аутор, ако смем да питам? Озбиљни стихови.

[Поет]

@Milica Bajic Hahah, a ko moze biti? Verovatno najveci ikada. Rilke je u pitanju.  

„Trebalo bi čekati i skupljati smisao i slast celog svog života, i to po mogućnosti dugačkog života, pa bismo onda, sasvim pri kraju, možda bili kadri da napišemo deset redaka koji su dobri. Jer stihovi nisu osećanja, kako to ljudi misle (osećanja imamo dovoljno rano) – nego su iskustva. Radi jednog jedinog stiha potrebno je videti mnoge gradove, ljude i stvari, potrebno je poznavati životinje, potrebno je osećati kako ptice lete i poznavati onaj pokret sa kojim se mali cvetovi ujutru otvaraju. Treba se moći sećati puteva u nepoznatim krajevima, neočekivanih susreta i rastanaka koje smo dugo gledali kako se bliže – sećati se dana iz detinjstva, koji su još nerazjašnjeni, roditelja koje smo viđali kad su nam priređivali radosti i koje nismo shvatali (bila je to radost namenjena nekom drugom), sećati se dečjih bolesti, koje tako neobično počinju sa tolikim dubokim i teškim preobražajima, sećati se dana u tihim, suzdržanim sobama i jutara na moru, mora uopšte, mnogih mora, noći provedenih na putovanju, noći što su sumorno stremile uvis i odletale sa zvezdama – ali još nije dovoljno ako nam je dato da na sve to mislimo. Treba imati uspomene na mnoge ljubavne noći, od kojih nijedna nije naličila na drugu, na krikove porodilja… Ali potrebno je biti i pored samrtnika, sedeti pored mrtvaca u sobi sa otvorenim prozorom i šumovimašto nailaze na mahove. A nije dovoljno još ni to što imamo uspomene. Potrebno je moći i zaboraviti ih kad ih ima suviše, i treba imati veliko strpljenje i čekati da one ponovo naiđu. Jer same uspomene još ne čine ono što mi želimo. Tek kada postanu krv u nama, pogled i pokret, bezimene, tako da se više ne mogu razlikovati od nas samih, tek onda se može desiti da u jednom veoma retkom času prva reč jednoga stiha iskrsne među njima i poteče iz njih.“
 

[Milica Bajic]

@Nikola Stojanovic  не знам како сам га само мимоишла... Генијално

[Поет]

@Milica Bajic Desava se sestro i ja se izvinjavam autorima i knjigama koje nisam procitao. Jedno vreme sam terao brkove i frizuru kao gospodin, jer ga mnogo volim. Ako mu nisam slican po stilu , onda barem po izgledu. Hohoh 

[Milica Bajic]

@Nikola Stojanovic ја се у ствари радујем тим "пропуштеним" филмовима, књигама, музици...Много је већи ужитак када се у зрелим годинама сретнеш са нечим што ти отвара ум и буди нове емоције. 

Хвала ти! Може се рећи да си ми управо поклонио Рилкеа. Мало ли је