RUSSIA vs USA

[Grizzly Adams]

Па добро, то је разлика у филозофији. "Европска школа" полази од теорије, а "америчка" од практичне примене. То се види у скоро свим областима, али и једно и друго има своје добре и лоше стране.

Ево да се држимо музике, имао сам прилике да видим и једно и друго. Када наш (тј. "европски") учитељ виолине учи дете композицију, он апсолутно не дозвољава да се одсвира погрешна нота. То можда звучи добро, али у пракси изгледа тако да стално прекида дете и враћа се на то док се не исправи. Дешава се да се читав час враћа на један једини такт. Осим тога, очекује од детета да зна све теоријски и комуницира стручним језиком (иако се није потрудио да га прво томе научи, наравно). Зато се дешава да се месецима ради на једној истој композицији што је веома заморно, досадно и успорава напредак. Само најталентованији и најинтелигентнији успеју да прођу такву ригорозну школу.

Амерички учитељ неће дете да заустави ако одсвира погрешну ноту, њему је циљ да се дође до краја композиције. Када се направи целина, онда ће посветити остатак времена исправљању ствари. Он увек има унапред постављен рок и организује време на основу тога. Ствари које није исправио сада, исправиће касније. Исто тако, приступ прилагођава ситуацији - врло ретко користи стручне термине, а и када их употреби потрудиће се да их на примеру објасни. Он се прилагођава ученику и свако дете ће успети да нешто одсвира.

Да се разумемо - њихов приступ ме понекад изузетно нервира, али исто важи и за онај први. Само покушавам да објасним разлику.

[Juan Valdez]

Разлику је (на примеру глуме) одлично запазио и описао Зоран Радмиловић: "Кад гледаш Американце на филму - они то раде перфектно, али су глуму учили од Руса - од Станиславског. И онда гледаш Русе, и видиш да они то раде исто тако перфектно, али само још боље, још увек раде мало боље, само за ту једну искру, за ту искру која се појави негде у оку, у носу, у обрви. Ето, само то имају мало више него Американци. То је то.”

[Grizzly Adams]

Ал` опет сви гледају америчке филмове.

[andrej]

http://youtu.be/gO4xe3hFUTo  0203_cool  eheeeej

...читах све ове исцрпне коментаре и Ваша уважена разнолика мишљења и ето, схватих, на основу свеобухватних ставова, да смо ми негде између овде две силе, биле оне овакве или онакве оне су ипак, на жалост, ето сурова реалност свих нас...па ето једног дана ће нам доћи на ред, силом прилика, питање дал`ћемо тамо или `вамо, на које ћемо морати јасно да одговоримо обзиром да нећемо моћи више бити у средини, златној или каквој већ... свакако одгледах овај клип, насумице одабран и...остадох без коментара заиста...

Мислим да је кључ размишљања на ову тему управо да у мањој мери укључујемо емоције, а у већој национални интерс (ако већ говоримо са становишта сопствених националних интереса - што је свакако актуалнија и значајнија позиција од рецимо глобално-геополитичких разматрања).

Мени се чини исправније да ову дилему у геополитичком смислу, сагледамо "блоковски" и да условно, и уз значајне ограде, можда уочимо три геополитичка блока: англо-амерички, европски и руски.

1. Пре свега, због чега "англо-амерички"? Чини ми се да је данас немогуће сагледати британски интерес одвојен од америчког - макар на простору Евроазије. У уједињеној Европи којом би доминирале Немачка и Француска, Британија би била "трећа" сила - позиција која је за "Албион" била и остала неприхватива. С друге стране, Француска је, барем једно време, прихватала реалност уједињене Немачке као прве силе Европе. Међутим, немачко приближавање Русији, гурнуло је и Француску ка положају потенцијално "треће силе." За разлику од Британије, Француска би можда и пристала да привремено игра улогу "друге" (наравно, више у смислу партнера него потчињеног) - али, такође, није спремна на улогу трећег. Овакав став је у значајној мери осведочен у укупној политици Саркозија - а врхунац те, tertium quid политике, данас имамо у нападу на Либију - где је доминација Француске неупитна. Наравно, ако неко изнесе тезу да се та акција догађа због "угрожености људских права" у Џамахирији, а не због потребе за контролом ресурса и из гео-економских интереса, ризикује да буде оптужен за наивност.

2. Дакле, ако бисмо (условно), прихватили реалност англо-америчког савеза. можда би нам донекле и постала јаснија позиција тог савеза према Европи. Наиме, Европа би се "толерисала" тек као својеврсни продужетак атлантске алијансе где би, опет, Немачкој била допуштена привидно водећа улога (уз све терете, попут, на пример носећег стуба заједничке европске валуте) - али, само и једино под условом одржања "оштрог" става према Русији. Зато је, у ову сложену геополитичку динамику, уведен још један параметар: Турска. Наиме, свако приближавање Немачке и Русије, макар и на плану економско-енергетске сарадње, у англо-америчком табору неминовно доводи до форсирања потребе за приближавањем Турске Европи.

3. Ако макар на тренутак прихватимо ову крајње поједностављену шему тренутних односа великих сила у Западној Евроазији, могли бисмо, крајње грубо и непрецизно, да уочимо постојање две могуће геополитичке "осовине": Лондон - Париз - Анкара и Берлин - Рим - Москва. Бесмислено је наглашавати колико је оваква конструкција у основи груба и непрецизна и да је "унутрашњи део" итекако подложан променама оријентације (Париз-Берлин), док Лондон-Анкара већ полако представља врсту историјске и геополитичке константе. Бжежински је у Великој шаховској табли својевремено писао о другом прстену држава, чије је определење још несталније (а истовремено и значајније) од центра: Пољска, Грчка, Израел... Међутим, за разлику од држава "првог прстена," ове државе, под данашњим околностима, нису способне да воде претерано самосталну политику (осим, донекле, Израела који има сопствено нуклеарно наоружање, којим гарантује свој ултимативни опстанак).

4. Коначно, упркос свему реченом, нема сумње да САД тренутно јесу најреспектабилнија велика сила у свету и да ће њихова позиција тешко бити компромитована у догледно време. Ипак, свет више није "унилатералан," каквим се неким теоретичарима можда чинио крајем осамдесетих и током деведесетих година прошлога века. Ни Бразил, ни Русија, ни Индија, па чак ни Кина (државе тзв. Б.Р.И.К.) не могу данас самостално да парирају САД - а у многим сегментима су с њима принуђене и да сарађују. Такође, судбина арапског света у значајној мери зависи од њихових сировинско-енергетских ресурса и суштинске неспособности да се уједине у јединствен "исламистички" блок. Без обзира на сва опробавања и конфронтације, прилично је јасно да САД упркос свим својим грешкама и непопуларним потезима (укључујући свакако и операцију "Allied force" - тј. агресију NATO савеза на СРЈ 1999) за сада у суштини немају достојног противника - а чак и да га има, то свакако не би била Србија.

5. Недавно ми је у разговору пријатељ чије мишљење изузетно ценим, скренуо пажњу на важну чињеницу: чак и када би то желели, на који би то начин данас Руси могли да пруже војну подршку Србији (у случају да се сценарио из 1999 понови из било ког разлога)? Чињенице су неумоливе: све што би овде могло да стигне из Русије, морало би да прође преко територије коју контролише NATO! С друге стране, Руси пред нас постављају ултиматум који нису поставили ни пред једну од држава бившег источног блока до сада: уколико уђемо у  NATO, бићемо третирани као непријатељи! И то би, можда, било разумиво, д с друге стране, Бугарска није успела да задржи своје врло повлаштене и блиске односе с Русијом, упркос уласку  у NATO. Дакле, ако наше односе с Русијом поставимо у призму наших националних интереса, слика је, у најмању руку, за нас нејасна. Свакако, не треба заборавити бесцарински извозни режим и повољне кредите које Руси показују спремност да дају Србији - као и евентуалну могућност изградње тог фамозног "Јужног тока" - који се, за разлику од бајковитог NABUKA, барем чини могућ...

6. С друге стране, не треба сумњати да нам је и англо-америчка коалиција својевремено била спремна да пружи доста уступака. Да смо, на пример, одмах након октобарских промена 2000-те приступили NATO-савезу (сећамо се свакако формулације покојног Ђинђића о "гутању жаба"), данас би у саставу Србије вероватно били и Космет и Црна Гора - а можда чак и република Српска, док би се и оитање Крајине сигурно озбиљно постављало пред Хрвате. Да и не говоримо да бисмо увелико имали чланство у тој фамозној ЕУ... Тих година се, међутим, чинило да је ЕУ својеврсна империја у настанку и питање NATO се није чинило довољно значајно чак ни Ђинђићу (који је увек говорио о европским, а не о евро-атлантским интеграцијама). Свакако, када би имали довољно силе, за нас би политика активне неутралности сигурно била најкориснија и пружала би могућност својеврсног балансирања између жеља великих сила и наших националних интереса. На жалост, наша унутарња политичка нестабилност, спречила је да у томе будемо схваћени озбиљно - напротив, на свим странама смо препознати као непоуздан и неискрен партнер. Једноставно, ако су се "демократске" промене овде и догодиле, Србија због неспособности и грамзивости своје политичке класе није имала способност да тај демократски потенцијал искористи на прави начин.

7. Данас, уколико Русија нема јасну и конкретну понуду која обезбеђује дугорочни опоравак и стабилизацију Србије, улазак у NATO би, како се сада чини, можда био могућност да се још нешто не изгуби (на пример Рашка област или Војводина). Злонамерне политичке групације већ предлажу модел регионализације, који у ефективном смислу не решава проблем централизације (који заиста и постоји), него га само додатно погоршава - повећавајући бирократски апарат а тиме и јавну потрошњу. Умесо да се, по здравијем моделу, значајно прошире ингеренције општина и градова (на рачун централне управе), предлаже се модел који ће мултициплирати бирократски апарат - на који Уједињени региони Србије рачунају као на своје гласачко тело. Тако, ефективно, уместо дугорочних националних интереса, имамо политичку класу која спроводи своје личне, ускопартијске интересе. Таква политика се одражава и на глобално балансирање између великих сила, које на жалост, у Србији само има за циљ да се одржи status quo без било каквих суштинских промена.

8. Ако би Србија требала да доноси одлуке о оријентацији ка било ком од актуалних светских центара моћи, свакако бисмо, пре свега, морали да на уму имамо ове параметре.

[Grizzly Adams]

Мислим да је кључ размишљања на ову тему управо да у мањој мери укључујемо емоције, а у већој национални интерс (ако већ говоримо са становишта сопствених националних интереса - што је свакако актуалнија и значајнија позиција од рецимо глобално-геополитичких разматрања).

Ми смо брате један крајње ирационалан народ (од којих сам први ја) који није способан да размишља о рационалним и приземним стварима као што је лични интерес. И још то сматрамо за врлину.

[andrej]

Мислим да је кључ размишљања на ову тему управо да у мањој мери укључујемо емоције, а у већој национални интерс (ако већ говоримо са становишта сопствених националних интереса - што је свакако актуалнија и значајнија позиција од рецимо глобално-геополитичких разматрања).

Ми смо брате један крајње ирационалан народ (од којих сам први ја) који није способан да размишља о рационалним и приземним стварима као што је лични интерес. И још то сматрамо за врлину.

dada crvenilo :cheesy2:

Me too...  0409_feel

[Милан Меденица :)]

[Aragorn]

Мислим да је кључ размишљања на ову тему управо да у мањој мери укључујемо емоције, а у већој национални интерс (ако већ говоримо са становишта сопствених националних интереса - што је свакако актуалнија и значајнија позиција од рецимо глобално-геополитичких разматрања).

Ми смо брате један крајње ирационалан народ (од којих сам први ја) који није способан да размишља о рационалним и приземним стварима као што је лични интерес. И још то сматрамо за врлину.

To, tkz 'iracionalno razmisljanje' je veoma vazno u procesu sazrevanja svake licnosti, a kako dubinska psihologija nedvosmisleno pokazuje,bez toga covek kao licnost je dezintegrisan i neukorenjen.Bez poznavanja svojih instinkta i najdubljih poriva i prihvatanja svega toga sto lezi kao talog u nama i iracionalno nas vuce u tacno odredjenom smeru/u zavisnosti od tipa licnosti,genetike,taloga nesvesnog.../,nema ni razumevanja mnogih ,za coveka sustinski vaznih principa,tragova,koji maltene odredjuju zivot svake licnosti do u detalje,do te mere, da se kaze da je temperament - tip licnosti, sudbina svakog od nas.Naravno da je jako bitan ratio,ali on nije ni 1/20 deo coveka,kao sto kompletna civilizacija u svim svojim aspektima nedvosmisleno pokazuje i to nekoliko hiljada godina.Problem je u danasnjoj 'civilizaciji' /za koju tvrdim da nije nikakva civilizacija nego nasumicno jurenje sopstvenog repa,ali to je druga prica..../ u tome sto je usled forsiranja odredjenih aspekata covekovih sposobnosti nastupila neravnoteza i posledicno dezintegracija licnosti u postmoderni,a sve je pocelo sa industrijskom revolucijom kojoj smo dopustili da udje u nase zivote i zameni holisticki pristup zivotu i zivljenju sa tehnoloskim pogledom na svet.Dakle,umesto da sve stavimo na svoje mesto i tehnologija samo pomogne coveku,onda je nazalost samo zamenila integrativni pricip shvatanja zivota i sveta i od tada mi neprestano tonemo ka 'civilizaciji' brojeva i ritmu masina,bez svesti,sem one koja je u funkciji nekog drugog broja.Ovo se danas,nazalost,smatra za vrlinu.U toj meri smo mi izasli iz sebe,da je potrebno da opipamo glavu da bi znali gde se nalazi....

[Aragorn]

Узгред, ево га један врло индикативан текстић за оне који још увек не схватају шта је заправо америчко потрошачко друштво. Уместо лекција клавира може да се стави практично било шта.

http://hubpages.com/hub/european-and-american-methods-of-piano-teaching

Пошто сам из личних разлога веома упућен у музичко образовање, ево да објасним како заиста стоје ствари пошто се овде мешају бабе и жабе.

Амери имају такве поједностављене школе, на пример "Сузуки метод" (који је измислио Јапанац, али ајде...), чија суштина јесте да већина људи не жели да се професионално бави музиком, већ само да научи основне ствари "за своју душу". Због тога они не малтретирају децу скалама, арпеђима итд. него се фокусирају на то да деца заиста нешто одсвирају на свом нивоу могућности и интересовања. И резултат јесте фасцинантан - скоро сва деца науче да свирају бар један инструмент и свака школа има по неколико оркестара (гудачки, дувачки итд) који наступају и имају концерте. Сваки већи град у САД има "симфонијски оркестар за младе" (http://www.cyso.org, http://www.atlantasymphony.org/Community/ASYO.aspx, http://www.syso.org, http://www.nyys.org, http://www.sdys.org, http://gmys.org ...) у којем се већ свирају веома озбиљне композиције и где учествују они најбољи. Они обично имају приватне учитеље са којима се ради веома озбиљно. Шта та деца свирају некад је заиста фасцинантно. Тако нешто код нас и не постоји, па не можемо да упоредимо.

Е сада, сасвим је погрешно поредити децу из њихове основне школе са, на пример, децом из неке наше школе за младе таленте. Њих треба поредити са свом оном децом из наших обичних основних школа која не свирају ни један инструмент, а оркестар су видела можда само на телевизији. Наравно, све њих су наставници музичког малтретирали да уче некакве "скале" које не разумеју и никада неће имати никакве користи од њих, осим што су замрзели музику (бар класичну) за цео живот.

Значи, тај "текстић" мало погрешно представља ствари. Ту се под "европска школа" подразумева како раде најбољи и најталентованији, а под "америчка школа" како се ради са обичном децом која немају намеру да се професионално баве музиком. Њихов приступ обичној деци је у ствари пуно бољи јер их не малтретирају теоријом музике која им не треба и само може да им се смучи. Крајњи резултат је да је код нас 90% народа музички неписмено, код њих 90% зна да свира бар један инструмент.

Супер објашњењо.  :cheesy2:

Суштински је да се у Америци не поклања пажња педагогији, него тренингу. За неке је то неприхватљиво, међутим Американци размишљају практично. Ивица је навео један примјер који је по њему лош у односу на европски, јер каже да се не поклања пажња педагогији, него тренингу. Тј сведено је образовање на то да се научиш радити, а не да идеш мало дубље, да образовању даш ноту културе, философије, естетике, и чега још не.

Хм, па ја не знам шта бих друго рекао осим да је ово добар приступ. Зар није већина људи уствари таква да их не занима улажење у дубље свере око послова? Хоће ли неко досегнути Бетовена у музици, или Гаудија у архитектури, или Фруда у хидраулици, или Ајфела у инжењерству то је ствар потпуног ангажмана поједница који свакако тако нешто може досегнути уколико то жели да досегне. Али не може школа да свима понуди такав ниво образовања да свакога направи попут ових величина.

Ми имам лош систем школовања, за мој појам, управо јер не учимо људе на факултетима како да раде, него их затрпавамо разним теоријама које никад неће у животу користити. Зато наши људи кад изађу са факултета, па и они одлични углавном не знају ништа да раде, и треба им период од неколико година да се прилагоде струци.

Мислим да је исправан систем образовања да се људи науче да нешто конкретно раде, а свако залажење у дубину је ствар да одлуке сваког појединца колико ће се посветити томе. Одлика амеирчког друштва је нико неће бити спутан ако хоће да буде најбољи у нечему. Ако неко хоће да даје изврсне резултате из науке, да доприноси њеном развоју, он ће то свакако моћи направити, и имаће сва потребна средства, ако је цијена да би се то постиглно, силно финансијко улагање, па шта онда?

Тачно је да у САД хвали ниво културе који је постигла Европа и који је и данас присутан у њој, али не заборавимо да је Европа и тај свој зенит углавном раније постигла, а дана мање више и Европа живи америчким начином живота који је више оријентисан ка тренингу него педагогији.

Kao sto se to odavno zna u teoriji,utilitarni princip dovodi do obezlicenja licnosti i posledicno do rascovecenja.Na prvi pogled deluje nekom mozda logicno da se covek sto pre osposobi za rad tj neki posao i sticanje odredjenih,za zivot neophodnih ,materijalnih sredstava.Ali,ovo je veoma uopsten i uproscen koncept,koji ne otvara prostor za drugacije misljenje i druga resenja,a sve van njega je teska i neoprostiva jeres.Sve se svodi na mehanizam i gotova resenja,u svim aspektima ljudskog zivota.Jel neko mozda vidi problem u tome?Za mene je to razlika izmedju zivota i smrti.Za stvaranje coveka potrebno je vreme,strpljenje,briga,pracenje,dakle pedagogija,a ne,kao sto se desava u danasnjoj civilizaciji,zigosanje gresaka i zakucavanje na stub utilitarnog srama.Ko ide ispred,kola ili konji?Nije coveciji zivot 0409_feel.Zivot je daleko vise od treninga i drilova koji te osposobljavaju za konkretan posao,ali mu je potrebno vreme da izadje na povrsinu,a toga u danasnjoj brzini zivljenja /da li je zivljenje adekvatan izraz tj pojam?Hm?/,koja se samo povecava iz dana u dan i to drasticno,prosto nema,jer se s vuda kasni u pomami kojqa se kompeticija zove.Kompeticija je jako dobra,ali sa samim sobom.Onda je to smirenje i ocovecenje,zapravo trazenje svoga mesta u zajednici i sluzbi koja sledi.U suprotnom,ako se takmicimo sa drugima,raste samo demonizam i sve sto imamo i nosimo ode niz prljavu reku...Na posletku,nama trebaju originalni ljudi,a ne kopije,ma kako izuzetan original bio.A to se ovim 'usmerenim obrazovanjem' nikako ne postize,jer se klisira nacin misljenja i percepcija realnosti,posle koga ispiranja mozga coveku nije ni do kakvog daljeg usavrsavanja jer ,zasto bi to i radio kad ima ono sto je jedino potrebno tj posao i mogucnost da trosi?Sve je to plitka filosofija alova u koji se sipa hrana ,a covek svodi na nivo zivuljke koja po njemu rije.To je ona drasticna zamena teza gde se sreca brka sa radoscu.Potrosacki nacin dozivljaja sebe i sveta,sa holistickim i ekoloskim pogledom na sebe i sve oko sebe.

Kao sto je Tarkovski odlicno rekao,parafraziram,ima toliko vaznijih stvari u zivotu od srece.

[Зосима]

...

[Justin Waters]

http://youtu.be/gO4xe3hFUTo  мајкл  мајкл

...читах све ове исцрпне коментаре и Ваша уважена разнолика мишљења и ето, схватих, на основу свеобухватних ставова, да смо ми негде између овде две силе, биле оне овакве или онакве оне су ипак, на жалост, ето сурова реалност свих нас...па ето једног дана ће нам доћи на ред, силом прилика, питање дал`ћемо тамо или `вамо, на које ћемо морати јасно да одговоримо обзиром да нећемо моћи више бити у средини, златној или каквој већ... свакако одгледах овај клип, насумице одабран и...остадох без коментара заиста...

Мислим да је кључ размишљања на ову тему управо да у мањој мери укључујемо емоције, а у већој национални интерс (ако већ говоримо са становишта сопствених националних интереса - што је свакако актуалнија и значајнија позиција од рецимо глобално-геополитичких разматрања).

Мени се чини исправније да ову дилему у геополитичком смислу, сагледамо "блоковски" и да условно, и уз значајне ограде, можда уочимо три геополитичка блока: англо-амерички, европски и руски.

1. Пре свега, због чега "англо-амерички"? Чини ми се да је данас немогуће сагледати британски интерес одвојен од америчког - макар на простору Евроазије. У уједињеној Европи којом би доминирале Немачка и Француска, Британија би била "трећа" сила - позиција која је за "Албион" била и остала неприхватива. С друге стране, Француска је, барем једно време, прихватала реалност уједињене Немачке као прве силе Европе. Међутим, немачко приближавање Русији, гурнуло је и Француску ка положају потенцијално "треће силе." За разлику од Британије, Француска би можда и пристала да привремено игра улогу "друге" (наравно, више у смислу партнера него потчињеног) - али, такође, није спремна на улогу трећег. Овакав став је у значајној мери осведочен у укупној политици Саркозија - а врхунац те, tertium quid политике, данас имамо у нападу на Либију - где је доминација Француске неупитна. Наравно, ако неко изнесе тезу да се та акција догађа због "угрожености људских права" у Џамахирији, а не због потребе за контролом ресурса и из гео-економских интереса, ризикује да буде оптужен за наивност.

2. Дакле, ако бисмо (условно), прихватили реалност англо-америчког савеза. можда би нам донекле и постала јаснија позиција тог савеза према Европи. Наиме, Европа би се "толерисала" тек као својеврсни продужетак атлантске алијансе где би, опет, Немачкој била допуштена привидно водећа улога (уз све терете, попут, на пример носећег стуба заједничке европске валуте) - али, само и једино под условом одржања "оштрог" става према Русији. Зато је, у ову сложену геополитичку динамику, уведен још један параметар: Турска. Наиме, свако приближавање Немачке и Русије, макар и на плану економско-енергетске сарадње, у англо-америчком табору неминовно доводи до форсирања потребе за приближавањем Турске Европи.

3. Ако макар на тренутак прихватимо ову крајње поједностављену шему тренутних односа великих сила у Западној Евроазији, могли бисмо, крајње грубо и непрецизно, да уочимо постојање две могуће геополитичке "осовине": Лондон - Париз - Анкара и Берлин - Рим - Москва. Бесмислено је наглашавати колико је оваква конструкција у основи груба и непрецизна и да је "унутрашњи део" итекако подложан променама оријентације (Париз-Берлин), док Лондон-Анкара већ полако представља врсту историјске и геополитичке константе. Бжежински је у Великој шаховској табли својевремено писао о другом прстену држава, чије је определење још несталније (а истовремено и значајније) од центра: Пољска, Грчка, Израел... Међутим, за разлику од држава "првог прстена," ове државе, под данашњим околностима, нису способне да воде претерано самосталну политику (осим, донекле, Израела који има сопствено нуклеарно наоружање, којим гарантује свој ултимативни опстанак).

4. Коначно, упркос свему реченом, нема сумње да САД тренутно јесу најреспектабилнија велика сила у свету и да ће њихова позиција тешко бити компромитована у догледно време. Ипак, свет више није "унилатералан," каквим се неким теоретичарима можда чинио крајем осамдесетих и током деведесетих година прошлога века. Ни Бразил, ни Русија, ни Индија, па чак ни Кина (државе тзв. Б.Р.И.К.) не могу данас самостално да парирају САД - а у многим сегментима су с њима принуђене и да сарађују. Такође, судбина арапског света у значајној мери зависи од њихових сировинско-енергетских ресурса и суштинске неспособности да се уједине у јединствен "исламистички" блок. Без обзира на сва опробавања и конфронтације, прилично је јасно да САД упркос свим својим грешкама и непопуларним потезима (укључујући свакако и операцију "Allied force" - тј. агресију NATO савеза на СРЈ 1999) за сада у суштини немају достојног противника - а чак и да га има, то свакако не би била Србија.

5. Недавно ми је у разговору пријатељ чије мишљење изузетно ценим, скренуо пажњу на важну чињеницу: чак и када би то желели, на који би то начин данас Руси могли да пруже војну подршку Србији (у случају да се сценарио из 1999 понови из било ког разлога)? Чињенице су неумоливе: све што би овде могло да стигне из Русије, морало би да прође преко територије коју контролише NATO! С друге стране, Руси пред нас постављају ултиматум који нису поставили ни пред једну од држава бившег источног блока до сада: уколико уђемо у  NATO, бићемо третирани као непријатељи! И то би, можда, било разумиво, д с друге стране, Бугарска није успела да задржи своје врло повлаштене и блиске односе с Русијом, упркос уласку  у NATO. Дакле, ако наше односе с Русијом поставимо у призму наших националних интереса, слика је, у најмању руку, за нас нејасна. Свакако, не треба заборавити бесцарински извозни режим и повољне кредите које Руси показују спремност да дају Србији - као и евентуалну могућност изградње тог фамозног "Јужног тока" - који се, за разлику од бајковитог NABUKA, барем чини могућ...

6. С друге стране, не треба сумњати да нам је и англо-америчка коалиција својевремено била спремна да пружи доста уступака. Да смо, на пример, одмах након октобарских промена 2000-те приступили NATO-савезу (сећамо се свакако формулације покојног Ђинђића о "гутању жаба"), данас би у саставу Србије вероватно били и Космет и Црна Гора - а можда чак и република Српска, док би се и оитање Крајине сигурно озбиљно постављало пред Хрвате. Да и не говоримо да бисмо увелико имали чланство у тој фамозној ЕУ... Тих година се, међутим, чинило да је ЕУ својеврсна империја у настанку и питање NATO се није чинило довољно значајно чак ни Ђинђићу (који је увек говорио о европским, а не о евро-атлантским интеграцијама). Свакако, када би имали довољно силе, за нас би политика активне неутралности сигурно била најкориснија и пружала би могућност својеврсног балансирања између жеља великих сила и наших националних интереса. На жалост, наша унутарња политичка нестабилност, спречила је да у томе будемо схваћени озбиљно - напротив, на свим странама смо препознати као непоуздан и неискрен партнер. Једноставно, ако су се "демократске" промене овде и догодиле, Србија због неспособности и грамзивости своје политичке класе није имала способност да тај демократски потенцијал искористи на прави начин.

7. Данас, уколико Русија нема јасну и конкретну понуду која обезбеђује дугорочни опоравак и стабилизацију Србије, улазак у NATO би, како се сада чини, можда био могућност да се још нешто не изгуби (на пример Рашка област или Војводина). Злонамерне политичке групације већ предлажу модел регионализације, који у ефективном смислу не решава проблем централизације (који заиста и постоји), него га само додатно погоршава - повећавајући бирократски апарат а тиме и јавну потрошњу. Умесо да се, по здравијем моделу, значајно прошире ингеренције општина и градова (на рачун централне управе), предлаже се модел који ће мултициплирати бирократски апарат - на који Уједињени региони Србије рачунају као на своје гласачко тело. Тако, ефективно, уместо дугорочних националних интереса, имамо политичку класу која спроводи своје личне, ускопартијске интересе. Таква политика се одражава и на глобално балансирање између великих сила, које на жалост, у Србији само има за циљ да се одржи status quo без било каквих суштинских промена.

8. Ако би Србија требала да доноси одлуке о оријентацији ка било ком од актуалних светских центара моћи, свакако бисмо, пре свега, морали да на уму имамо ове параметре.

Бриљантно брате објашњено, баш онако као умеш да срочиш.  t4431 smej.gif smej.gif

На теми Русија версус САД, ово је одлична анализа како се треба поставити.

[Igor_NumberOne]

8. Ако би Србија требала да доноси одлуке о оријентацији ка било ком од актуалних светских центара моћи, свакако бисмо, пре свега, морали да на уму имамо ове параметре.

АНДРЕЈ...мислим шта рећи...заиста, заиста крајње студиозан прилаз дискусији и заиста, кад`ти то срочиш, односно кад`кажеш...РЕКАО СИ!!!  0102_laugh

[Таша]

8. Ако би Србија требала да доноси одлуке о оријентацији ка било ком од актуалних светских центара моћи, свакако бисмо, пре свега, морали да на уму имамо ове параметре.

Sve je tacno sto napisa Andrej, sve treba uzeti u obzir. A i ovo:

Berze u zadnjih 5 Godina, narandzasto je Shangaj a plavo su redom Dow Jones, Nikkei, Euro stock 50. Zadnjih 5 godina. Obratite paznju na preocente sa desne strane.

Izvot je Wall Street Journal

[uros]

Ово би било тачно када би једина занимања на свету била инжењерска и економска. Хајде ми, молим те, објасни, шта би ти то конкретно научио студентне књижевности да раде, баш ме занима како би их утренирао?

Kako sta? Pa da pisu knjige, da proucavaju postojece pisce (i objavljuju ta istrazivanja). Drugim recima - da se bave svojim poslom umesto sto se kao kod nas bave dvesta-osamdesetim stvarima ukoliko nisu u prosveti. Malopre kazes da je "muzicka stvar talenta". Otukd onda, molim te, bavljenje knjizevnoscu nije stvar talenta? Pisanje jednog kritickog rada sa analizom na temu, na primer, proze nekog genijalnog pisca kao sto je Dostojevski? Mislis da od honorara nece moci da prezive? Dobro, a zasto onda neki netalentovan muzicar isto tako ne moze da "prezivi" od svog mediokritetskog ili cak loseg sviranja/komponovanja?

Ne, bavljenje muzikom nije stvar talenta nego, kao i sve drugo, stvar napornog rada, ucenja, slusanja i vezbanja. Naravno, postoje "anti-talenti" za muziku, bas kao sto postoje genijalni muzicari koji ne bi znali da napisu esej za prolaznu ocenu na nivou 8. razreda osnovne skole. Ako vec zagovaras elitizam u muzickom obrazovanju (po sistemu "ako nisi talentovan ne mozes da studiras"), da li isto tako zagovaras isti pristup kada se radi o, na primer, matematici? Fizici? Stomatologiji?

[Juan Valdez]

Ako vec zagovaras elitizam u muzickom obrazovanju (po sistemu "ako nisi talentovan ne mozes da studiras"), da li isto tako zagovaras isti pristup kada se radi o, na primer, matematici? Fizici? Stomatologiji?

И опет:  319.gif

Где сам ја рекао да не можеш да студираш у смислу законске забране или сличног? Уосталом, не знаш да ли си талентован док не пробаш. Оно што сам ја рекао је да сам против таквог музичког образовања које омогућава неталентованима да навежбају технику и да умисле да знају да свирају. Наравно да сам против таквог образовања  и у математици, физици и стоматологији и у било чему. И нисам блесав да верујем да је ово могуће контролисати, нити чак мислим да уопште треба контролисати. Увек ће бити сналажљивих и способних неталентованих који ће успети да навежбају и заврше факултете. Проблем је када се навежбавање и утрениравање постави као незванично званичан и свеприсутан педагошки метод, па се још глорификује као савршено достигнуће. То је лоша образовна стратегија јер своди човека на испрограмирани компјутер!!! Усвојена је искључиво јер је најпогоднија за тржишну економију у којој је све трка са временом, па је за што краће време потребно наштанцовати што већи број уско специјализованих одрађивача посла. Чак је и та од вас глорификована музичка педагошка метода настала из потребе да се наштанцује што већи број музичара аматера забављала у деветнаестом веку.