Свети Исак Сирин

[Благовесник]

[JESSY]

 

Strah za telo može da bude tako veliki da ljudi zbog njega nisu u stanju da učine išta dostojno divljenja i poštovanja. Ali kada strah za telo ustupi mesto strahu za dušu, tada strah za telo iščezava, kao što vosak nestane od toplote.

 

Kažem, oni koji se muče u paklu, muče se, jer ne mogu da podnesu da ih neko jarko voli... Potpuno je netačno mišljenje da su grešnici u paklu lišeni Božije ljubavi. Ljubav je podarena svima jednako... Ali ljubav ima dvojaki učinak: ona je mučna za grešnike, dok je uživanje za one, koji su živeli u skladu sa njom

 

Onaj koji smatra sebe premudrim otpada od premudrosti Božije. Gordost ne razume da hoda po tami i da nema pojma o mudrosti. Jer kako da to shvati kada prebiva u svojoj pomračenosti? Upravo zato se pomračenim razumom svojim i preuznosi iznad svih, budući od svih ništavnija i nemoćnija, i budući nesposobna da nađe put, da spoznaje puteve Gospodnje. Gospod pak skriva od nje Svoju volju zato što ona nije htela da hodi putem smirenim.

 

Često biva s nekima da je jedna njihova polovina pošla za Gospodom, a druga polovina ostala u svetu, i njihovo se srce nije odvojilo od ovdašnjeg, već su se oni sami u sebi razdelili.

 

Vrline su povezane sa patnjom, te onaj ko izbegava patnju nesumnjivo se odvaja i od

vrline. Zato, ukoliko želiš vrlinski život, predaj se svakom stradanju, jer nevolje rađaju smirenje. Sve dok ne steknemo istinsko poznanje, smirenju se približavamo kroz iskušenja. Onome ko u vrlini prebiva bez patnje, otvorena su širom vrata gordosti.

[JESSY]

Kada u umu čovekovom plamti sećanje na Boga, onda se i srce njegovo razbuktava ognjem ljubavi Božije, a njegove oči postaju vrelo preobilnih suza. Čovek koji se nalazi u ovom stanju nikada nije bez suza, jer ono što ga nagoni da se neprestano seća Boga svagda bukti u njemu. Takav čovek razgovara sa Bogom čak i kada spava. Jer ljubav zahteva da sve bude ovako. To je savršenstvo koje započinje još u ovom životu. Onaj koji je zadobio ljubav, kuša Hrista svakoga dana i svakoga časa, čime postaje besmrtan. Ljubav je mnogo slađa od života. Onaj koji je zadobio ljubav oblači se u samoga Boga.

 

Hodaj pred Gospodom u prostoti, a ne u lukavosti uma. Prostota donosi veru; lukava i komplikovana razmišljanja donose taštinu; a taština nam donosi napuštanje od Boga.

 

Zaista je čist srcem onaj koji sve ljude vidi dobrima i kome niko ne izgleda nečist i oskrnavljen

 

Ono što se duboko spojilo sa tvojom dušom smatraj svojim imanjem ne samo u ovom veku.

 

Duhovni je dar od Boga čoveku da opazi svoje grehe

[JESSY]

Св. Исаак Сирин о посту ПЛОД ПОСТА

У душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте имају наду да ће наследити Царство Небеско. Ђаво се бори да укине пост. Не говори нам одмах да не постимо, већ нам постепено предлаже да га мало ублажимо. То је за њега довољно, јер ће касније тражити следећи уступак, па када нас затекне немоћне, напашће нас и сасвим победити.

 

Темељ свих добрих дела је пост. Њиме се кроте дивље страсти и одступају рђаве жеље. Сећање на смрт, сузе, целомудреност, ишчезнуће нечистих помисли - резултат су поста. Постом се сасеца небрига и немар, пороци пагубни за душу. Пост искорењује сваку срамну сањарију и ствара у човеку страх Божији и жељу за вечним животом. У душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте имају наду да ће наследити Царство Небеско.

Онај ко запоставља пост, нека зна да премеће темеље свих врлина, зато што је пост почетак сваког душевног делања и пут који води Христу. Да би неко постио, потребно је стрпљење јер, треба се уздржати од неких јела која пријају телу и задовољавају га.

Обилно и омиљено јело отвара у души пут ка телесним помислима. И, дешава се много пута да се у нама буде страсти после много година, и то само због прождрљивости.

И тако мало по мало, неприметно, осећа се духовна охладнелост и ишчезава божанска ревност за пост. Руши се сваки човеков покушај за врлину и настаје дремљивост душе која је почетак духовне смрти. Душа се испуњава мраком, узнемиреношћу и охолошћу а на крају долази униније (чамотиња, мрзовоља), која је одсуство труда за било које духовно делање. Тело је по природи својој лењиво и ако га не приморавамо, никада нећемо осетити сладости духовног живота. Зато што је тело супарник душе и тражи оно што она не жели, као што каже апостол Павле: "Тело жели против духа, а дух против тела, јер се једно другом супротставља".

Храна, као и сва друга блага, дар су Божији. Употреба њихова је разумна, а злоупотреба неразумна и погибељна.

 

Треба да упознамо добро наше слабости и болести, да би предузели одговарајуће мере. Никада не треба да се излежавамо, јер захтеви тела не јењавају. Колико га више изнуравамо постом, утолико веће имаћемо духовне плодове. Колико га више разнежујемо и пазимо, толико му зла наносимо. Али то зло се не задржава само у телу, него се преноси и на душу. То двоје су чврсто повезани и чине целог човека. Само их смрт раздваја, да би их Бог опет спојио у вечности - васкрсењем!

Не плашимо се када бунтује тело, јер оно хоће што је лако и удобно. То није на нашу духовну корист. Лишавања и глад жалосте тело. Не обраћајмо пажњу на његову реакцију. О телу ћемо бринути само дотле док не смета души. Када се прохтеви тела увећају, ми не треба да попустимо. Безумне телесне жеље отварају врата за раскалашне жеље и дела.

Ово нам изгледа мало невероватно. Међутим, то је дестилат богатог искуства Отаца Цркве који су то у пракси испробали небројано пута. Они који су исушили тело постом, савршено су знали корист коју је то имало за душу. Који заузда тело, може да влада и рђавим жељама. Који презире ситне ствари, бива побеђен од крупних! Који ратује са непријатељем у овом пролазном животу и трпи тугу и злопаћење тела, неће се бојати будућег Суда.

Ђаво се бори да укине пост. Не говори нам одмах да не постимо, већ нам постепено предлаже да га мало ублажимо. То је за њега довољно, јер ће касније тражити следећи уступак, па када нас затекне немоћне, напашће нас и сасвим победити.

Не заборавимо да он не спава ни дању ни ноћу. Стоји, чека и вреба да нас зароби. Свезли, лукави, препредени и бесрамни чека нашу најмању немарност у вези поста, да потом уђе у душу и да нам нашкоди. Знајући ђаво да човек по природи воли удобност и утеху телесну, па то користи да у нама узбуди грешне страсти.

Знај добро да су ти неопходни мудрост и разборитост за савладавање тешкоћа које доноси пост. Не заборави да ћеш напредовати споро а не брзо, јер, као што раније рекосмо, велики и изненадни скокови у врлинама су опасни. Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу.

Безумни су они који за једну малу угодност жртвују Царство Небеско. Боље је трпети телесна искушења, него бити осуђен од Христа као лењивац. Мудри и разборити више воле смрт, него да буду оптужени као немарни за своје спасење. Мудар човек је обазрив и будан, настојећи да сачува свој живот од замки ђавољих.

Богоносни Василије Велики бележи: "Ко је у малим пословима немаран, нека не мисли да ће извршити многа и велика дела".

Дакле, буди мужеван у врлини јер, плашљив човек има слабост да превише воли своје тело, избегавајући пост који толике радости доноси души. И, поврх свега, то је знак неверја. Не заборавимо пост који је Господ извршио четрдесет дана пре него што је почео Своје спасоносно дело. Пост је благословена врлина, само треба да буде у складу са црквеним прописима.

Имај храбро срце, презирући опасности које ти ствара ђаво да би те уплашио. Храброст срца се рађа од сведочанства савести која делује правилно када испуњавамо заповести Христове. Нада наша у Господа Христа, укрепиће нашу борбу.

Потребно је дуго и предано радити на обрађивању душе уз помоћ поста. Пост треба да буде праћен у сваком случају смирењем, да би се добили духовни плодови. У противном, узалуд све чинимо, јер и демони не једу ништа, али немају смирење. Пост нам отвара пут за остварење прекрасних дела, а пре свега за љубав према Богу и ближњима. Исплати се да учинимо малу жртву да би добили плату "стоструко" у Царству Небеском.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/SvIsakSirin_PodvigUNasemZivotu/SvIsakSirinPodvigUNasemZivotu.htm

 

[JESSY]

Искушења, каква по Божијем допуштењу долазе на бестидне људе који су у мислима својим надмени пред благошћу Божијом и својом је гордошћу ражалошћују су следећа: очигледна демонска искушења, која превазилазе границу душевних снага; одузимање силе мудрости коју људи поседују; жарко осећање блудне мисли у себи, која им долази по Божијем допуштењу ради смиривања њихове охолости; лака раздражљивост, жеља да се све постави по својој вољи, за препирањем речима, осуђивање, презир срца (срце које све презире и запоставља); потпуна заблуделост ума, хула на име Божије, лудачке, достојне смеха, или боље речено суза, мисли; и то што их људи запостављају, што њихова част постаје ништавна, и што им се, јавно и тајно, на разне начине, наноси срамота и поруга од демона; жеља да опште са светом и да му се обраћају, да непрестано говоре и неразумно празнослове, да увек за себе траже нешто ново, а такође и лажна пророштва и обећања која у многоме превазилазе снаге. И то су душевна искушења.

[JESSY]

•    Оно што је со за храну, то је смиреност за сваку врлину. Да би је стекао, човек мора увек мислити о себи са скрушеношћу, само-омаловажавањем и болним само-осуђивањем, Али ако је стекнемо, начиниће нас синовима Божијим.

•    Заволимо тишину док свет не буде умро у нашим срцима. Сећајмо се увек смрти, и у овој мисли се приближимо Богу у срцима нашим  и задовољства овог света ће добити наш презир.

•    Ходај пред Господом у простоти, а не у лукавости ума. Простота доноси веру; лукава и компликована размишљања доносе таштину; а таштина нам доноси напуштање од Бога.

•    Као што човек чија је глава испод воде не може удхнути чист ваздух, тако и човек чије су мисли уроњене у бриге овог света, не може упити осећања тог новог света.

•    Духовни је дар од Бога човеку да опази своје грехе.

•    Удобност и залудност представљају смрт душе и оне је могу повредити више него демони.

•    Сврха доласка Спаситеља, када нам је Он дао Своје животодавне заповести, као очишћујуће лекове у нашем страсном стању, била је да очисти душу, од штете нанесене јој првим преступом и да је поврати у првобитно стање. Оно што су лекови за болесно тело, то су заповести за страсну душу.

•    Живот духовног напора је мајка светости; од њега се рађа прво искуство опажања Тајни Христових  што се назива првим стањем духовног знања.

•    Гневити се на некога и молити се, значи сејати семе по мору и очекивати жетву.

•    Мала, али постојана дисциплина је велика сила; јер мека кап, капљући постојано, издуби  тврду стену.

•   Кључ ка Божанским даровима даје се срцу, помоћу љубави према ближњем и, у сразмери са слободом срца из ланаца тела, врата знања почињу да јој се отварају.

•    Бестрашће не значи да човек не осећа страсти, већ да не прихвата ниједну од њих.

•    Живот ти је дат ради покајања; не троши га у сујетним тежњама.

[Драгана Милошевић]

Темељ свих добрих дела је пост. Њиме се кроте дивље страсти и одступају рђаве жеље. Сећање на смрт, сузе, целомудреност, ишчезнуће нечистих помисли – резултат су поста. Постом се сасеца небрига и немар, пороци пагубни за душу. Пост искорењује сваку срамну сањарију и ствара у човеку страх Божији и жељу за вечним животом. У душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте имају наду да ће наследити Царство Небеско.

 

Онај ко запоставља пост, нека зна да премеће темеље свих врлина, зато што је пост почетак сваког душевног делања и пут који води Христу. Да би неко постио, потребно је стрпљење јер, треба се уздржати неких јела која пријају телу и задовољавају га.

 

Обилно и омиљено јело отвара у души пут ка телесним помислима. И, дешава се много пута да се у нама буде страсти после много година, и то само због прождрљивости.

 

 

И тако мало по мало, неприметно, осећа се духовна охладнелост и ишчезава божанска ревност за пост. Руши се сваки човеков покушај за врлину и настаје дремљивост душе која је почетак духовне смрти. Душа се испуњава мраком, узнемиреношћу и охолошћу а на крају долази униније (чамотиња), која је одсуство труда за било које духовно делање. Тело је по природи својој лењиво и ако га не приморавамо, никада нећемо осетити сладости духовног живота. Зато што је тело супарник душе и тражи оно што она не жели, као што каже апостол Павле: „Тело жели против духа, а дух против тела, јер се једно другом супротставља“. Храна, као и сва друга блага, дар су Божији. Употреба њихова је разумна, а злоупотреба неразумна и погибељна.

 

Треба да упознамо добро наше слабости и болести, да би предузели одговарајуће мере. Никада не треба да се излежавамо, јер захтеви тела не јењавају. Колико га више изнуравамо постом, утолико веће имаћемо духовне плодове. Колико га више разнежујемо и пазимо, толико му зла наносимо. Али то зло се не задржава само у телу, него се преноси и на душу. То двоје су чврсто повезани и чине целог човека. Само их смрт раздваја, да би их Бог опет спојио у вечности – васкрсењем!

 

Не плашимо се када бунтује тело, јер оно хоће што је лако и удобно. То није на нашу духовну корист. Лишавања и глад жалосте тело. Не обраћајмо пажњу на његову реакцију. О телу ћемо бринути само дотле док не смета души. Када се прохтеви тела увећају, ми не треба да попустимо. Безумне телесне жеље отварају врата за раскалашне жеље и дела.

 

Ово нам изгледа мало невероватно. Међутим, то је дестилат богатог искуства Отаца Цркве који су то у пракси испробали небројано пута. Они који су исушили тело постом, савршено су знали корист коју је то имало за душу. Који заузда тело, може да влада и рђавим жељама. Који презире ситне ствари, бива побеђен од крупних! Који ратује са непријатељем у овом пролазном животу и трпи тугу и злопаћење тела, неће се бојати будућег Суда.

 

Ђаво се бори да укине пост. Не говори нам одмах да не постимо, већ нам постепено предлаже да га мало ублажимо. То је за њега довољно, јер ће касније тражити следећи уступак, па када нас затекне немоћне, напашће нас и сасвим победити.

 

Не заборавимо да он не спава ни дању ни ноћу. Стоји, чека и вреба да нас зароби. Свезли, лукави, препредени и бесрамни чека нашу најмању немарност у вези поста, да потом уђе у душу и да нам нашкоди. Знајући ђаво да човек по природи воли удобност и утеху телесну, па то користи да у нама узбуди грешне страсти.

 

Знај добро да су ти неопходни мудрост и разборитост за савладавање тешкоћа које доноси пост. Не заборави да ћеш напредовати споро а не брзо, јер, као што раније рекосмо, велики и изненадни скокови у врлинама су опасни.

 

Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу.

 

Безумни су они који за једну малу угодност жртвују Царство Небеско. Боље је трпети телесна искушења, него бити осуђен од Христа као лењивац. Мудри и разборити више воле смрт, него да буду оптужени као немарни за своје спасење. Мудар човек је обазрив и будан, настојећи да сачува свој живот од замки ђавољих.

 

Богоносни Василије Велики бележи: „Ко је у малим пословима немаран, нека не мисли да ће извршити многа и велика дела“.

 

Дакле, буди мужеван у врлини јер, плашљив човек има слабост да превише воли своје тело, избегавајући пост који толике радости доноси души. И, поврх свега, то је знак неверја. Не заборавимо пост који је Господ извршио четрдесет дана пре него што је почео Своје спасоносно дело. Пост је благословена врлина, само треба да буде у складу са црквеним прописима.

 

Имај храбро срце, презирући опасности које ти ствара ђаво да би те уплашио. Храброст срца се рађа од сведочанства савести која делује правилно када испуњавамо заповести Христове. Нада наша у Господа Христа, укрепиће нашу борбу.

 

Потребно је дуго и предано радити на обрађивању душе уз помоћ поста. Пост треба да буде праћен у сваком случају смирењем, да би се добили духовни плодови. У противном, узалуд све чинимо, јер и демони не једу ништа, али немају смирење. Пост нам отвара пут за остварење прекрасних дела, а пре свега за љубав према Богу и ближњима. Исплати се да учинимо малу жртву да би добили плату „стоструко“ у Царству Небеском.

• Вера

СПЦ

 

[JESSY]

ОСУЂИВАЊЕ ДРУГИХ

Неко је осудио другога човека, зашто није учинио милостињу. И тај, нека је имао друге врлине, упао је у тешко сагрешење осуђивања других. Наравно, потребно је и милосрђе и треба га упражњавати у своме животу. То ћемо, међутим, пазити код себе, кога једино и треба да контролишемо. Јер чинећи милостињу или било коју другу врлину, ако паднемо у осуђивање брата свога, губимо плод љубави. Бог хоће прво љубав, па онда остале врлине. Шта вреди ако постиш и не једеш месо, али осуђивањем једеш месо брата свога? Зар Бог прима такав пост? Никада! Напротив, Он одвраћа лице своје од тебе.

Многи почињу разговор о питањима и проблемима других људи, полазећи тобож од интересовања, али касније падају у осуђивање, не будући ни свесни тога.

Ми да бринемо само за своју душу. Што се тиче других људи, да се молимо да их просвети Бог, јер није наше да изобличујемо сагрешења других људи. Дело суђења припада Богу. Ми који смо црви, како можемо да изобличавамо другог човека који је икона Божија? Не видиш, каже Господ, греду у своме оку, а примећујеш трун у оку брата свога? Извади, наставља Господ, најпре греду из ока твога, а онда покушај да извадиш трун из ока брата свога.

Оне који воле да осуђују, Бог ће строго казнити, јер чине нешто што чак ни Он није чинио када је дошао на земљу да спаси човека. Када су Му фарисеји довели једну грешну жену која је ухваћена „у прељуби“, и сходно закону требало је да буде каменована, Христос, пошто је истерао њене тужиоце, рекавши им: „Ко је без греха, нека први баци камен“, а рече њој: „иди и више не греши, ни ја те не осуђујем“. Он, који је имао сво право као безгрешни Бог да је осуди и укори није је осудио, а ми који живимо у греху и чинимо дела гора од оних која чине други, спремни смо за ситницу да их осудимо.

Ни највеће жртве наше не прима Бог ако осуђујемо брата свога. Ако се неко одрекне и читавог света и свих његових добара ради љубави Христове, и ако оде у најдубљу пустињу и затвори се у најзабаченију и запустелу келију, а осуђује брата свога, све му је узалуд. Јер Бог се не да ружити! Он чита срце човеково.

И може неко, који је можда гори од тебе, да се спасе, а ти да будеш осуђен од Бога. То се десило у причи о царинику и фарисеју. Објективно, фарисеј је био бољи од цариника; међутим, павши у осуђивање изгубио је и оно што је имао. Слеп је онај који осуђује, јер се иза те страсти крије једна друга велика зверка која се зове – егоизам. Чујте какве је страшне речи рекао фарисеј: „Нисам као други људи, отимачи, неправедни, прељубочинци или као овај цариник“. Осуђивање одгони од човека сваку част и достојанство.

Човек који се бави само својим сагрешењима, јесте разуман и у њему обитава Дух Свети. Има мир у срцу. Док душа онога који осуђује, личи узбурканом мору. У њему се устоличио ђаво.

Пишу Оци, ако се чак и погрбиш од поста и метанија, а немаш љубави према ближњима, далеко си од спасења.

Христос је рекао да није дошао да суди свету, него да га спасе. А ми му судимо! Колико смо за жаљење! Колико смо духовно сиромашни! Немамо ништа друго да кажемо сем речи Давидових: „Помилуј ме Боже по великој милости Твојој…“.

Имамо за живи пример светитеље наше, који никада нису осудили никога. Сматрали су себе горим од других. Апостол Павле је говорио да је „недоношче“ и није сматрао себе достојним да се назове апостол. Те речи је изговорио ко? Већи од свих апостола, онај који је пронео поруку спасења по целом свету. Поставимо у мислима себе, за кратко, поред апостола Павла и тада ако смо искрени пред самим собом и пред Богом, исповедимо озбиљни грех осуђивања, и трудимо се увек, помоћу Божијом да то прекинемо.

После свега овога, размисли у каквом се стању налазиш. Ако имаш лошу навику да осуђујеш, искорени је што пре. Ако хоћеш да имаш удео са Христом, избегавај осуђивање. Ако хоћеш да имаш наду на спасење и вечно блаженство поред свеправедног Бога, научи да осуђујеш себе – а никада друге.

[Bokisha]

О телесним искушењима

Исаак Сирин

Телесним искушењима припадају: болести од којих човек увек болује, замршени, тешко разрешиви догађаји, свакодневни сусрети са рђавим и безбожним људима; или пак човек пада у руке насилника или његово срце изненада и без икаквог разлога осећа страх, или често трпи страшне, за тело погубне падове са стена, са високих места или нечега сличног; или, најзад, осећа оскудицу у ономе што помаже срцу Божанском силом и надањем вере; краће речено, све што је немогуће и што превазилази снаге сустиже и њих саме и оне који су им блиски. Све то, што смо изнели и набројали, спада у искушења гордости.

Она се зачињу у човеку онда када он почне самоме себи, у сопственим очима, изгледати мудар. Њему се све ове недаће дешавају сразмерно томе колико је таквих гордих помисли усвојио. Према томе, по врсти својих искушења закључи о путевима истанчаности свога ума. Ако увидиш да су нека од ових искушења повезана са раније наведеним искушењима, знај да, колико их имаш, толико је у тебе продрла гордост.

http://www.prijateljboziji.com/Pouka-dana/2016-07-22/26.html

Sent from my GT-I9500 using Tapatalk

[JESSY]

О ТРПЉЕЊУ

Бог допушта жалости и искушења да би му се више приближили. Не треба да избегавамо жалости, него да их још желимо јер ће се тако испитати наша љубав према Богу.

Убоги Лазар, како наводи свето Јеванђеље, подносио је храбро оскудицу добара овога света. И тако га је наградио Бог, посадивши га у наручје Аврамово. Бог је увек близу нас, нарочито у тешкоћама и бригама. Тешкоће наше вапију снажно ка Господу, и Он као добар лекар који хоће наше излечење, долази и одстрањује труле делове, то јест страсти, које муче душу. Према окорелости душе наше, показује велико милосрђе. Ма колико грубо и неочекивано да се односи дете према оцу, отац га воли и труди се на све начине да га врати на прави пут. Може да га ожалости понашање детета, али он као отац пун љубави, стара се за његову поправку. Исто то, само у несравњено већој мери, чини и небески Отац наш, који подноси наше грехе и стара се на сваки начин да нас врати на Његов пут.

Када не подносиш жалости, знај да не волиш истински Бога, у теби више живи свет, него Он. Болест и сиромаштво нека те не плаше, јер имаш за помоћника Христа. Он је нада твоја и радост твоја. Више од љубави према телу своме треба да имаш љубав према Богу. Када је душа твоја нага, без врлина, знај добро да се не можеш приближити Господу. Ако хоћеш да се сјединиш са Њиме, треба да следиш пут светих Отаца који су све жртвовали за љубав Његову. Оставили су све, да би нашли многоцени бисер, Христа.

Када помислиш да тонеш у искушења и тугу, тада је Христос поред тебе и крепи те. Не заборави свете мученике који су поднели толика страдања за љубав Христову. Наше невоље нису ништа у сравњењу са страшним мучењима и истјазавањима светих, која су радосно поднели да би добили неувељиви венац победе. Тајна светих мученика била је трпљење. Истрпели су! Нису побацали оружје, него су се борили. И, очима душе гледали су подвигоположника Христа, који им је спремио венце победе.

Својим трпљењем, доспели су од пећи искушења до величанства славе! Трпљењем својим, затварали су уста царевима. Трпљењем својим, учинили су да су многи џелати који су их мучили поверовали у Христа. Многим мученицима се пружала прилика да уместо мучења добију светску славу. Али они су више волели смрт, која ће их једном заувек привести Христу. У срцима њиховим горео је огањ љубави према Богу. Одрекли су се свих ствари и лажних радости да би вечно живели у радости, близу Бога. Ето зашто су у свим невољама и искушењима показали трпљење, велико трпљење! Ако су, дакле, мученици претрпели толике муке за љубав Божију, колико тек и ми треба да истрпимо разних искушења која допушта Бог за наш духовни напредак. Господ нас је призвао да будемо учесници Његових страдања. Сам Он је трпео и понео крст наших греха. И ми треба да претрпимо труд и бол и муке и све што нас чека, да би се удостојили славе Божије, „заступништвом Пресвете Владичице наше Богородице и увек Дјеве Марије и свих светих“, који су многим трудом и знојем угодили Христу.